Džoana nije bila srećna. Osećala je nedostatak profesionalnog samopouzdanja. Osećala se neshvaćeno i nepodržano od strane prijatelja. Činilo joj se da je ono uvek davala sve drugima, ali da ljudi nisu bili zainteresovani za nju. Bila je ogorčena i zaglavljena.
Terapija sa njom nije bila jednostavna. Želela je rešenja, ali je odbacivala bilo kakav predlog. Najviše je želela empatiju i razumevanje.
Na mnogo načina, ona je želela i simpatije.
Nakon nekog vremena, osećao sam se neprijatno da jednostavno potvrđujem sve loše stvari za nju. Bila je nevoljna da prizna svoju ulogu, i kad god bih istakao da ona ima veze sa tim, stajala je u odbranu i bila ljuta na mene jer joj nisam pružao podršku.
Želela je da se veći deo svake sesije odnosi na to koliko su loše stvari bili, i kako je ona loše tretirana. Ponovo, osetio sam se neprijatno da samo sedim i slišam ovo, na neki način podržavajući njenu zaglavljenost u ovom bolnom i neproduktivnom gledištu na njen život.
Ipak, kad god bih je prekinuo, postala bi iziritirana i kritikovala me.
Ovo nije laka terapija!
Uveo sam ideju da se ono što se dešava u tom svetu takođe ogleda u našem odnosu. Da su oni momenti kada se nije osećala da je neko sluša ili podržava, ponekad bilo ono što je osećala sa mnom. I da su neke od mojih rekacija na nju slične reakcijama drugih na nju.
S vremena na vreme, bila je zainteresovana i otvorena za ovo, a u drugim prilikama je samo želela da se vrati svojim poznatim pričama.
Jednom sam uveo neke stvari na kojima sam želeo da radim sa njom, kako ne bi više toliko vremena provodio slušajući njene priče. Bila je veoma uvređena i veoma ljuta nakonn toga. Želela je da prekine terapiju.
Dakle, u relacionom smislu, ovo je primer onoga što zovemo „suza" u tkivu odnosa. Obaveza terapeuta je da „popravi" ovo, uradivši delo kojeće biti priznato i doneti ponovno priključenje.
Dakle, to je ono što sam uradio – priznao sam da se onim što sam uradio osećala isključenom, i koliko je to uznemirilo i uzburkalo ljutita osećanja. Priznao sam da sam bio nestrpljv da pođemo napred sa terapijom, i da sam se osećao zaglavljeno jednostavno slušajući njene priče. Priznao sam i da način na koji sam pokušao da unesem više živosti u terapiju nije odgovarao njoj.
Osećala je da joj ovo prija, i to je verovatno prvi put u životu da joj je neko priznao svoju ulogu u odnosu. U tom smislu, izlečenje je izašlo iz iskustva, a rezultat je da je deo nje sada jači.
Ipak, ima još mnogo toga da se uradi...
Нема коментара:
Постави коментар