Case #76 - Klijent koji se udaljava

Ana je mlada žena, koja govori sa dosta strasti. Njeni roditelji su se razveli kad joj je bilo 10 godina. Opisala je svoju majku kao društvenu i dramatičnu, dok je otac izgledao mirnije. Ali u sebi, pričala je o svom ocu kao da je 'uvrnut' jer je njegova komunikacija izgledala podržavajuće; ustvari to je često bilo o njegovim potrebama ili njegovom interesu, ali izraženo indirektno.
Opisala je više situacija gde je izgubila poštovanje za svog oca zbog njegovog načina komunikacije, i njenog neprestanog razočarenja. Osećala se nekako superiornije u odnosu na njega, da je morala da razotkrije njegovu indirektnost i manipulativnost, i on nije mogao da porekne te sakrivene planove.
Ovo me je upozorilo na njihovu dinamiku. Ukazao sam joj na to da sam muškarac, verovatno sličnih godina kao njen otac, i zato sam bio zainteresovan za to kako me je doživljavala. Njeno iskustvo je bilo pozitivno; istakao sam neke moje načine indirektne komunikacije. Posle toga, rekla je da više nisam na tronu, već na sličnom nivou kao i otac.
To je bio dobar početak. Bilo je važno da dođem direktno u samu međuljudsku dinamiku. Zato sam joj rekao o nekim mojim reakcijama na način na koji vidim da komunicira, iz perspektive koja ne kritikuje nju, već kritikuje moju reakciju upućenu njoj. Pitala je dosta pitanja i cenio sam njenu energiju i ispitivanje, i u isto vreme, našao da sam malo frustriran načinom kako je bila 'svuda po sobi'.
Dajući joj moju perspektivu o sebi, dao sam joj prizor moje sopstvene indirekcije – normalno neizražene i verovatno njoj nevidljive. To je zahtevalo želju sa moje strane da istaknem sopstveni ego. Rekao sam joj 'sad ti dajem municiju'. Onda sam je upitao kakva su joj osećanja vezana za mene. Tu je bila kombinacija olakšanja zbog moje iskrenosti, kao i nekakvo osećanje superiornosti.
Ovo je bilo važno, jer je produbilo međusobni kontakt. Ova vrsta autentičnosti dozvolila nam je da priđemo samoj suštini dinamici veze, ovde i sada.
Kako smo pričali, primetio sam da se udaljava od teme, i u njenom stilu sa mnogo energije, ide ka drugim temama. Rekao sam joj da sam se izgubio na drugom kraju, i onda je odgovorila da joj je to mnogo ljudi reklo.
Postigli smo mnogo u ovoj seansi – nismo rešili ništa, ali smo našli dublje aspekte doživljaja u vezama. Mogao sam videti da ako je pratim da možemo lako da odemo na druge teme...Doživeo sam to kao pokret bez pokrića, jer nije zadržalo jasnu figuru.
Priveo sam seansu kraju. Bitno je da se ne dozvoli da se previše problema javi u seansi, ustvari, bolje je izabrati jedan i ići kroz Geštalt, i onda završiti, dozvoliti osobi da to shvati. Ljudi često žele 'više' pre nego shvate ono što je pokriveno, i meni kao terapeutu je važno da držim sadržaj, da povučem granicu, i da ih ostavim sa dostignutim, pre nego da pređem na sledeću temu od interesa.
Generisali smo materijal za dosta sesija, i to je izgradilo osnovu od koje treba krenuti. Dosta terapija uključuje kreiranje osnove, i na mnogo načina ta osnova pruža ultimativnu vrednost, iza teme i intervencije.
U slučaju njene poteškoće da ostane pri jasnoj figuri, pokrenuo sam dijalog, pre nego što sam nastavio da joj olakšavam. To bi samo vodilo ka 'gužvi' – ja bih pokušavao da je fokusiram, ona bi koristila svoj stil onoga što zovemo 'defleksija' u Geštaltu. Taj način kreiranja kontakta razvodnjava intezitet kontakta. U cilju rada figurama od interesa u Geštaltu, svesnost mora biti prisutna i u fokusu. Ljudi imaju razne načine da prekinu tok svesnosti (onoga što nazivamo krug svesnosti), i zbog toga ne dožive zatvorenje. To vodi do nezavršenih poslova, i nedostatka zadovoljavajućeg kontakta.
Ali sama ponuda ili podrška kvalitetnog kontakta nije dovoljna. Ljudi vrše proizvoljne prekide, i generalno to rade nesvesno. U ovom slučaju, uneo sam nešto svesnosti u proces prekida – nekad je to dovoljno, a nekad, rad mora da bude spor i obazriv, inače osoba može da se 'opire', što znači da se oseća nesigurno.
Tu je potreban dugotrajan aspekt, da se izgradi osnova sigurnosti.

Case #75 - Preterivanje sa "treba"

Bridžit je iznela problem koji je imala sa mužem sa kojim je 18 godina. Htela je da njeni roditelji žive sa njima, on nije.
Pozvao sam je da uradi klasičan Geštalt dijalog, koristeći 2 jastuka, jedan za nju, i jedan za njenog muža.
U procesu 'konverzacije' napravila je dve izjave. Prva je da se oseća krivom zbog njihove srećne porodične situacije ali da joj nisu tu roditelji. Druga je bila da trebaju da razmotre potrebe njenih roditelja.
Izabrao sam krivicu – to generalno prikriva 'treba'. Sigurno, treba je bilo, 'ne bi trebalo da sam srećnija od svojih roditelja'.
Uputio sam je da stavi 'treba' na jastuk i onda je usledila konverzacija. Treba joj je održao lekciju o tome kako treba da bude dobra prema svojim roditeljima. Njen odgovor je bio ljutit – nemoj da me učiš kako da živim.
Rekao sam je da ide napred nazad u razgovoru. U jednom trenutku, kao da je kolabirala – rekla je 'ok'  jednom treba. Ali to nije bila kapitulacija, nazovimo to tako, i ohrabrio sam je da nastavi.
Tada joj je sinulo – kada je imala 5 godina, majka ju je hranila i rekla joj, jednog dana ćeš ti mene paziti, kad budeš starija.
Zamolio sam je da priča toj izjavi njene majke, ali sa njene sadašnje pozicije, kao 43 godine stara žena. Rekla je – Ja sam tvoja ćerka, ne tvoja majka. Nije kao da treba da te pazim, to nije baš ispravno.
Bila je vrlo jasna. Nešto se složilo u njoj, nešto što nazivamo 'integracijom' – gde uvid + otelotvorenje doživljaja i pokret energije se spajaju u jedno.
Ovo je objasnilo 'treba' na način koji vodi do onoga što zovemo 'varenjem', to jest, uzimanjem onog 'hranljivog' i odbacujući ostalo.
Treba su nesvarljiva uverenja koja nosimo sa nama iz društva ili od roditelja. Možda su istinita i imaju vrednost, ali trebaju da se obrade kako bi našli šta odgovara svakome. U suprotnom, oni nastavljaju da vladaju – svesno ili nesvesno, kao tiranin. Više ne čujemo te poruke iz spoljašnjeg okruženja – primili smo ih u sebe – ubacili u sebe.
U Geštaltu mi preispitujemo to i dovodimo do ažurnosti.

Case #74 - Primanje zadovoljstva

Rekao sam Anabeli da cenim način na koji je sebe povratila u život, i kako se vratila vezama. Ovo je mesto gde smo obostrani, mesto gde delimo vredosti jedno sa drugim. Takođe sam pričao o sebi, uključujući i to gde nalazim raskorak između mojih vrednosti i biti na usluzi, kao i o mojim ličnim potrebama i ograničenjima.
Anabela je pričala kako joj je bilo lakše da pusti druge u svoju ulogu, nego da je preuzme i da uđe u svoju ulogu. Podelila je sa mnom da joj hrana pruža malo zadovoljstva, i da tera sebe da jede.
Iako ovo predstavlja veliki skup problema, vezano sa poljem (hrana je veoma povezana sa porodicom i vezama za vreme odrastanja), hteo sam da zadržim fokus na terapeutskoj vezi.
Predložio sam eksperiment gde ja pružim neko zadovoljstvo, a ona vežba da to primi.
Držali smo ruke. Polako sam gladio njene ruke sa mojim prstima. Počela je da uzvraća, ali sam je prekinuo – to je bila njena želja da daje, a ne da prima. Rekao sam joj da vidi da li može da primi negu i zadovljstvo.
Kada sam ovo uradio, prijavila je da nije sposbna da rpimi mnogo - njene ruke su bile krute. Takođe je grizla usnu, i bila svesna da radi nebrojeno stvari da blokira prijem od mene.
Dakle, držao sam joj ruke, i sporo podizao njene ruke naviše i pomerao ih okolo. Pitao sam je da prestane sa kontrolisanjem, da se opusti i dopusti mi da to radim. Bilo joj je vrlo teško, držeći se kruto, pokušavajući da prati moje pokrete, a ne da me pusti da je vodim.
Radili smo to neko vreme. Bila je u stanju da se opusti malo, da primi malo nege. Ipak, toi je bilo vrlo teško.
Dao sam joj domaći, da nađe nekog da vežba to.
U terminima tekućeg rada, postoji nebrojeno načina da ovo pokrenem unapred – istraživajući otpor pri prepuštanju kontrole, kao i njen nedostatak volje da primi negu. Pronašli bi koji su porodični problemi vezani za to, kao i mesto gde drže hranu u kući.
Kad god pogodimo u 'otpor' u Geštaltu ne guramo kroz – već ga poštujemo. Gledamo kontekst – originalnu situaciju koja je izazvala 'kreativno prilagodjavanje'. Pokušavamo da cenimo to kreativno prilagođavanje, da ga razumemo i tretiramo pozitivno. Na taj način možemo da shvatimo koliko je važno za nju da bude glavna, šta je bilo na kocki pri predaji pozicije kontrolisanja, i koliko znači poverenje. To je vrlo verovatno da poverenje, puštanje, nije dobra ideja u njenom originalnom/porodičnom kontekstu. Bilo kakvo novo iskustvo sa mnom je moralo da se desi vrlo sporo, ceneći koliko je riskantno. Bolje je da se radi polagano, na način koji je prihvatljiv – to eksperimetni moraju uvek da poštuju.
Takođe bi mogli da eksperimentišemo sa hranom u seansi – na primer kriškama jabuka. I da uradimo eksperiment svesnosti sa jelom, primećujući detalje doživljaja. Umesto 'pričanja o' ponašanju, uvek pokušavamo da istražimo ponašanje u samim sesijama, sa svesnošću i podrškom.

Case #73 - Moja ili tvoja osećanja?

Marta je opisala svoje poteškoće da dođe u dodir sa svojim osećanjima. Bila je savetnik, ali je većinom bilo u njenom umu.
Prvo sam se usredsredio na to 'gde i kako' između nas. Kako joj je izgledalo kad je prvi put sela sa mnom, šta je osetila pri našem kontaktu. Sa svakim pitanjem koje sam postavio Marti, podelio sam sa njom moja osećanja.
Sledeće sam je pitao da pogleda po sobi, u svaku osobu, i da primeti kako reaguje, i kako se to razlikuje.
Konačno, pozvao sam je da me pogleda, i dozvolio joj da priđe mom unutrašnjem svetu – prešao sam u 'klijent mod' za neki minut, napuštajući moje 'davanje/glavni/profesionalac' mod. Nije joj trebalo mnogo da primeti – rekla je 'o, ti si tužan'. Istakao sam da je važno šta je osećala – njena tuga u odgovoru. Onda je mogla da proveri sa mnom i da me pita o mom doživljaju. Bila je upravu u ovom slučaju, ali je važno da se ne pretpostavlja. Ljudi imaju pogrešan utisak da mogu 'da osete tuđa osećanja'. U Geštaltu se ne slažemo sa tim – uvek osećaš svoja osećanja – ali je granica bitna. Možeš samo nagađati o tuđim osećanjima, i upitati za potvrdu. Pretpostavljanje da neko 'zna' je nepoštovanje i nekorisno.
U klasičnijim terminima koristimo reč 'projekcija' da opišemo šta se dešava. Jednostavno ne možeš da osećaš tuđa osećanja – ona pripadaju njihovom telu, i ti nisi u tom telu. Tvoja osećanja mogu da se rezonuju, ali pripadaju tebi. Projekcija u ovom smislu opisuje tvoju sposobnost da ZAMISLIŠ tuđa osećanja, koristeći tvoja kao vodič. To pomaže u orijentisanju u svetu, da se odnosimo prema drugima, i da pronađemo sebe (potencijalno) u paraleli sa drugima. Ali to je samo onda kada proveriš takve stvari i potvrdiš da li su tvoje projekcije tačne ili ne.
Zato je preciznost izražavanja bitna u Geštaltu, jer nam dopušta da imamo razgovore, da pitamo, da imamo dijalog, da testiramo percepciju. To nas oprema sa jezikom komunikacije o emocijama koje su jasne i tačne, a ne rasplinute i pune nagađanja.