Bridžit je iznela problem koji je imala sa mužem sa kojim je 18 godina. Htela je da njeni roditelji žive sa njima, on nije.
Pozvao sam je da uradi klasičan Geštalt dijalog, koristeći 2 jastuka, jedan za nju, i jedan za njenog muža.
U procesu 'konverzacije' napravila je dve izjave. Prva je da se oseća krivom zbog njihove srećne porodične situacije ali da joj nisu tu roditelji. Druga je bila da trebaju da razmotre potrebe njenih roditelja.
Izabrao sam krivicu – to generalno prikriva 'treba'. Sigurno, treba je bilo, 'ne bi trebalo da sam srećnija od svojih roditelja'.
Uputio sam je da stavi 'treba' na jastuk i onda je usledila konverzacija. Treba joj je održao lekciju o tome kako treba da bude dobra prema svojim roditeljima. Njen odgovor je bio ljutit – nemoj da me učiš kako da živim.
Rekao sam je da ide napred nazad u razgovoru. U jednom trenutku, kao da je kolabirala – rekla je 'ok' jednom treba. Ali to nije bila kapitulacija, nazovimo to tako, i ohrabrio sam je da nastavi.
Tada joj je sinulo – kada je imala 5 godina, majka ju je hranila i rekla joj, jednog dana ćeš ti mene paziti, kad budeš starija.
Zamolio sam je da priča toj izjavi njene majke, ali sa njene sadašnje pozicije, kao 43 godine stara žena. Rekla je – Ja sam tvoja ćerka, ne tvoja majka. Nije kao da treba da te pazim, to nije baš ispravno.
Bila je vrlo jasna. Nešto se složilo u njoj, nešto što nazivamo 'integracijom' – gde uvid + otelotvorenje doživljaja i pokret energije se spajaju u jedno.
Ovo je objasnilo 'treba' na način koji vodi do onoga što zovemo 'varenjem', to jest, uzimanjem onog 'hranljivog' i odbacujući ostalo.
Treba su nesvarljiva uverenja koja nosimo sa nama iz društva ili od roditelja. Možda su istinita i imaju vrednost, ali trebaju da se obrade kako bi našli šta odgovara svakome. U suprotnom, oni nastavljaju da vladaju – svesno ili nesvesno, kao tiranin. Više ne čujemo te poruke iz spoljašnjeg okruženja – primili smo ih u sebe – ubacili u sebe.
U Geštaltu mi preispitujemo to i dovodimo do ažurnosti.
Pozvao sam je da uradi klasičan Geštalt dijalog, koristeći 2 jastuka, jedan za nju, i jedan za njenog muža.
U procesu 'konverzacije' napravila je dve izjave. Prva je da se oseća krivom zbog njihove srećne porodične situacije ali da joj nisu tu roditelji. Druga je bila da trebaju da razmotre potrebe njenih roditelja.
Izabrao sam krivicu – to generalno prikriva 'treba'. Sigurno, treba je bilo, 'ne bi trebalo da sam srećnija od svojih roditelja'.
Uputio sam je da stavi 'treba' na jastuk i onda je usledila konverzacija. Treba joj je održao lekciju o tome kako treba da bude dobra prema svojim roditeljima. Njen odgovor je bio ljutit – nemoj da me učiš kako da živim.
Rekao sam je da ide napred nazad u razgovoru. U jednom trenutku, kao da je kolabirala – rekla je 'ok' jednom treba. Ali to nije bila kapitulacija, nazovimo to tako, i ohrabrio sam je da nastavi.
Tada joj je sinulo – kada je imala 5 godina, majka ju je hranila i rekla joj, jednog dana ćeš ti mene paziti, kad budeš starija.
Zamolio sam je da priča toj izjavi njene majke, ali sa njene sadašnje pozicije, kao 43 godine stara žena. Rekla je – Ja sam tvoja ćerka, ne tvoja majka. Nije kao da treba da te pazim, to nije baš ispravno.
Bila je vrlo jasna. Nešto se složilo u njoj, nešto što nazivamo 'integracijom' – gde uvid + otelotvorenje doživljaja i pokret energije se spajaju u jedno.
Ovo je objasnilo 'treba' na način koji vodi do onoga što zovemo 'varenjem', to jest, uzimanjem onog 'hranljivog' i odbacujući ostalo.
Treba su nesvarljiva uverenja koja nosimo sa nama iz društva ili od roditelja. Možda su istinita i imaju vrednost, ali trebaju da se obrade kako bi našli šta odgovara svakome. U suprotnom, oni nastavljaju da vladaju – svesno ili nesvesno, kao tiranin. Više ne čujemo te poruke iz spoljašnjeg okruženja – primili smo ih u sebe – ubacili u sebe.
U Geštaltu mi preispitujemo to i dovodimo do ažurnosti.
Нема коментара:
Постави коментар