Rekao sam Anabeli da cenim način na koji je sebe povratila u život, i kako se vratila vezama. Ovo je mesto gde smo obostrani, mesto gde delimo vredosti jedno sa drugim. Takođe sam pričao o sebi, uključujući i to gde nalazim raskorak između mojih vrednosti i biti na usluzi, kao i o mojim ličnim potrebama i ograničenjima.
Anabela je pričala kako joj je bilo lakše da pusti druge u svoju ulogu, nego da je preuzme i da uđe u svoju ulogu. Podelila je sa mnom da joj hrana pruža malo zadovoljstva, i da tera sebe da jede.
Iako ovo predstavlja veliki skup problema, vezano sa poljem (hrana je veoma povezana sa porodicom i vezama za vreme odrastanja), hteo sam da zadržim fokus na terapeutskoj vezi.
Predložio sam eksperiment gde ja pružim neko zadovoljstvo, a ona vežba da to primi.
Držali smo ruke. Polako sam gladio njene ruke sa mojim prstima. Počela je da uzvraća, ali sam je prekinuo – to je bila njena želja da daje, a ne da prima. Rekao sam joj da vidi da li može da primi negu i zadovljstvo.
Kada sam ovo uradio, prijavila je da nije sposbna da rpimi mnogo - njene ruke su bile krute. Takođe je grizla usnu, i bila svesna da radi nebrojeno stvari da blokira prijem od mene.
Dakle, držao sam joj ruke, i sporo podizao njene ruke naviše i pomerao ih okolo. Pitao sam je da prestane sa kontrolisanjem, da se opusti i dopusti mi da to radim. Bilo joj je vrlo teško, držeći se kruto, pokušavajući da prati moje pokrete, a ne da me pusti da je vodim.
Radili smo to neko vreme. Bila je u stanju da se opusti malo, da primi malo nege. Ipak, toi je bilo vrlo teško.
Dao sam joj domaći, da nađe nekog da vežba to.
U terminima tekućeg rada, postoji nebrojeno načina da ovo pokrenem unapred – istraživajući otpor pri prepuštanju kontrole, kao i njen nedostatak volje da primi negu. Pronašli bi koji su porodični problemi vezani za to, kao i mesto gde drže hranu u kući.
Kad god pogodimo u 'otpor' u Geštaltu ne guramo kroz – već ga poštujemo. Gledamo kontekst – originalnu situaciju koja je izazvala 'kreativno prilagodjavanje'. Pokušavamo da cenimo to kreativno prilagođavanje, da ga razumemo i tretiramo pozitivno. Na taj način možemo da shvatimo koliko je važno za nju da bude glavna, šta je bilo na kocki pri predaji pozicije kontrolisanja, i koliko znači poverenje. To je vrlo verovatno da poverenje, puštanje, nije dobra ideja u njenom originalnom/porodičnom kontekstu. Bilo kakvo novo iskustvo sa mnom je moralo da se desi vrlo sporo, ceneći koliko je riskantno. Bolje je da se radi polagano, na način koji je prihvatljiv – to eksperimetni moraju uvek da poštuju.
Takođe bi mogli da eksperimentišemo sa hranom u seansi – na primer kriškama jabuka. I da uradimo eksperiment svesnosti sa jelom, primećujući detalje doživljaja. Umesto 'pričanja o' ponašanju, uvek pokušavamo da istražimo ponašanje u samim sesijama, sa svesnošću i podrškom.
Anabela je pričala kako joj je bilo lakše da pusti druge u svoju ulogu, nego da je preuzme i da uđe u svoju ulogu. Podelila je sa mnom da joj hrana pruža malo zadovoljstva, i da tera sebe da jede.
Iako ovo predstavlja veliki skup problema, vezano sa poljem (hrana je veoma povezana sa porodicom i vezama za vreme odrastanja), hteo sam da zadržim fokus na terapeutskoj vezi.
Predložio sam eksperiment gde ja pružim neko zadovoljstvo, a ona vežba da to primi.
Držali smo ruke. Polako sam gladio njene ruke sa mojim prstima. Počela je da uzvraća, ali sam je prekinuo – to je bila njena želja da daje, a ne da prima. Rekao sam joj da vidi da li može da primi negu i zadovljstvo.
Kada sam ovo uradio, prijavila je da nije sposbna da rpimi mnogo - njene ruke su bile krute. Takođe je grizla usnu, i bila svesna da radi nebrojeno stvari da blokira prijem od mene.
Dakle, držao sam joj ruke, i sporo podizao njene ruke naviše i pomerao ih okolo. Pitao sam je da prestane sa kontrolisanjem, da se opusti i dopusti mi da to radim. Bilo joj je vrlo teško, držeći se kruto, pokušavajući da prati moje pokrete, a ne da me pusti da je vodim.
Radili smo to neko vreme. Bila je u stanju da se opusti malo, da primi malo nege. Ipak, toi je bilo vrlo teško.
Dao sam joj domaći, da nađe nekog da vežba to.
U terminima tekućeg rada, postoji nebrojeno načina da ovo pokrenem unapred – istraživajući otpor pri prepuštanju kontrole, kao i njen nedostatak volje da primi negu. Pronašli bi koji su porodični problemi vezani za to, kao i mesto gde drže hranu u kući.
Kad god pogodimo u 'otpor' u Geštaltu ne guramo kroz – već ga poštujemo. Gledamo kontekst – originalnu situaciju koja je izazvala 'kreativno prilagodjavanje'. Pokušavamo da cenimo to kreativno prilagođavanje, da ga razumemo i tretiramo pozitivno. Na taj način možemo da shvatimo koliko je važno za nju da bude glavna, šta je bilo na kocki pri predaji pozicije kontrolisanja, i koliko znači poverenje. To je vrlo verovatno da poverenje, puštanje, nije dobra ideja u njenom originalnom/porodičnom kontekstu. Bilo kakvo novo iskustvo sa mnom je moralo da se desi vrlo sporo, ceneći koliko je riskantno. Bolje je da se radi polagano, na način koji je prihvatljiv – to eksperimetni moraju uvek da poštuju.
Takođe bi mogli da eksperimentišemo sa hranom u seansi – na primer kriškama jabuka. I da uradimo eksperiment svesnosti sa jelom, primećujući detalje doživljaja. Umesto 'pričanja o' ponašanju, uvek pokušavamo da istražimo ponašanje u samim sesijama, sa svesnošću i podrškom.
Нема коментара:
Постави коментар