lifeworksgestaltlogobase

About Me

Моја слика

I teach and practice Gestalt therapy, Career decision coaching, and Family Constellations work. As well as Australia, I teach workshops and training in China, Japan, Korea, the USA & Mexico. I am author of Understanding The Woman In Your Life, a book of advice for men about relationships with women. In my work as director of Lifeworks I provide therapy,  training and supervision. I am a Phd candidate, studying the interpersonal dynamics of power, and am currently director of an MA in Spiritual Psychology for Ryokan College, an accredited online institution based in LA.

среда, 24. децембар 2014.

Case #54 - Spajanje đavola i Boga zajedno

Anđelika je bila doktor, iako je nedavno promenila profesiju. Imala je dete, i čeznula je za još jednim, ali je isto tako bila uplašena da ima još jedno dete. Rekla je, posle našeg kontakta, da je vrlo zabrinuta kako je ja vidim. Rekao sam joj šta sam zapravo posmatrao, da kreiram nekakvu osnovu za povezanost...uključujući i prelepu narukvicu koju je imala, od njenog muža.
Bila je ginekolog, i kao deo svog posla obavljala je abortuse. Tada nije ništa osećala prilikom intervencije, to je bio samo posao. Ali onda, nije osećala radost kada je pomagala pri porođaju – to je takođe bio deo posla.
Godinama kasnije, počela je sa terapijom, i došla u kontakt sa svojim osećanjima. To je uključivalo i bol pri izvršavanju abortusa. To nema ništa sa ideologijom ili ubeđenjem – to je povezano sa emotivnim uticajem prilikom abortiranja beba dugim preko decenije.
U skorije vreme imala je pobačaje i to je posmatrala kao vrstu kazne. Rekla je da oseća glavobolje, ali je ostatak njenog tela bio neosetljiv. Bilo je jako intenzivno dok je pričala o tome, plakala je. Predložio sam pauzu. Kada je prisutno mnogo emocija koje treba da se prihvate, osoba se odseče. Zato samo prodor u terapiju nije uvek dobro rešenje. Pauza je donela mogućnost da se odmaknemo nazad, i ja sam napravio kontakt za povezanost, govoreći kako ja to vidim – osećam veliku saosećajnost sa njim, i nemam negativne osude. To ju je malo smirilo.
Pitao sam šta oseća u svojoj materici. Rekla je – crnilo. Opet, intenzitet je bio mnogo za nju. Povlačila se u sebe. Pitao sam je da napravi kontakt očima – drugačije je bila potpuno zatvorena. Rekao sam joj da me je narukvica ponela da mislim da je višebojna – narukvica se sastojala od crnih perli, ali i kristala, i takođe od pink oblika. Rekao sam da je pink boja slična boji njene materice – kao doktor znala je da je to istina. Radeći to, prizemljio sam je više nego njena 'crna' projekcija i doveo do osećanja života, i krvi.
Dok smo pričali, stezala je pesnice, kad sam to istakao – postavili smo svesnost u ključnim tačkama izražavanja energije, dovodeći ih bliže površini.
Rekla je da oseća ljutnju. To se desilo više puta tokom našeg razgovora. To je ono što u Geštaltu zovemo 'figura u nastajanju', nešto paralelno sa trenutnim problemom. Na to se može fokusirati ili preuveličati.
Rekla je da se oseća kao da je na tamnom mestu i da želi da izađe.
Ljutnja je znak  dinamičke energije koja joj treba da napravi promenu. Ali samo sugerisanje kao što je udaranje jastuka nije nužno ono što klijentu treba.
Pitao sam je na koga je ljuta – na sebe, rekla je.
Pitao sam je šta bi rekla sebi. Kazala je da se oseća kao đavo, i nastavila je da sebi govori kako je loša osoba, i kako ne zaslužuje da ima više dece.
Ponovo, predložio sam pauzu – ovo je bilo veoma bolno.
Upitao sam je da li ima neka duhovna ubeđenja. Odgovor je, ne.
Istakao sam da ako veruje u đavola, negde mora biti i Bog. Tražio sam neku vrstu spasa na tom đavolskom mestu. Istakao sam prirodu polariteta – deo Geštalta orijentisan ka svetosti.
Složila se. Pa sam upitao nju da izabere dva objekta koja predstavljaju đavola i boga.
Držala se đavola, ali onda ga je smestila među simbol boga. Rekla je da je bog zaspao i da želi da ga probudi. Udarala je o pod, ali je nastavilo da se prevrće. Htela je da stane samo po sebi. Onda sam se ja pojavio kao 'božanska sila' i postavio ga uspravno.
Pozvao sam je da bude predusretljiva prema figuri boga. Odjednom se umorila. Predložio sam kratak san. Kako se nagla ka meni, sugerisao sam da kad se probudi, moći će da oseti životnu silu u svojoj materici.
Odmarala se par minuta, onda je otvorila oči. Stvarno je bila u stanju da primi blagoslov života od simbola boga. Osetila je toplinu u svom telu i dobar osećaj u materici. Onda je postavila 'đavola' iza 'boga'... savršen simbol integracije. Potvrdila je da je u đavolskoj sili određena snaga koju bi mogla da koristi.
U Geštaltu uvek želimo da otelotvorimo apstraktne stvari, u ovom slučaju to je bio polaritet. Trebala joj je prava vrsta podrške, i tada je mogla da dostigne cilj – integraciju.

понедељак, 15. децембар 2014.

Case #53 - Previše pića ili previše davanja?

Tom je pio, previše, prečesto. To je radio dugo godina. Nekad je prestajao, nekad je počinjao ponovo.
Abi nije bila srećna, i postala je jasna oko toga da se stvari moraju promeniti. Problem je u tome što su se promenile – prestao je piti, bili su bolje neko vreme, onda nekako cela stvar je počinjala ponovo.
Abi je htela dobru vezu. Želela je povezanost, komunikativnost, iskrenost. Bili su zajedno dugo vremena, i ona nije htela samo da tek tako odbaci vezu. Zamerke nisu pomogle, ali ni praćenje obrasca. Abi je bila vrlo frustrirana. Tom nije mogao da ispuni promene koje je ona želela.
Nije bilo sumnje, Tom je imao problem sa alkoholom. Bilo je jasno da nije imao kontrolu nad time i da su njegovi napori da zaustavi to bili delotvorni vrlo kratko – ponekad 6 meseci i onda bi opet nastavio ispočetka.
Abi je delovala kao da radi sve što je mogla. Postavila se jasno. Postavila je granice. Dolazila je na terapiju zbog pomoći.
Sa perspektive polja, zavisnost nije nešto 'u' osobi, već nešto 'u' porodici ili vezi. To održava više od jedne osobe, iako u ovom slučaju, Abi je pokušavala sve što je mogla da spreči situaciju. Njeno učešće joj nije bilo jasno – izgledalo je kao da ne želi ništa više od veze bez zavisnosti.
Abi je imala oca koji je bio kontrolišuć, koji nije cenio druge, čak i zao. Njena potreba za negovanjem, da bude saslušana nije ispunjena. Naučila je da bude devojka od pomoći, kao pokušaj da dobije neku vrstu priznanja.
Ovo u Geštaltu zovemo 'kreativno prilagođavanje'. To je tada imalo smisla, ali sad, kao odrasla osoba, Abi nalazi da je sve više i više u škripcu – kreativno prilagođavanje joj više ne pomaže.
Identifikovala je to kao razlog što traži nekog da neguje – briga o drugima i njihovim potrebama. I to je ono što je ona radila sa Tomom.
Kako smo istraživali ovo, Abi je postala svesna da je njena zelja da pomogne sadržala nekakvo davanje poklona. Ako je davala ostalima, muškarcima, onda je bila potrebna, poželjna, i zato je istupala.
Ključno je bilo kad smo identifikovali da njena želja da pomogne bila i način manipulacije: 'Ako ti donesem nešto, trebaćeš me i nećeš me ostaviti'.
Ono što je važno je prekretnica – Abi je sad mogla da vidi jasnije ne samo Tomovo zavisno ponašanje, već i njenu ponavljajuću manipulaciju – daje da bi dobila, ili kako to zovemo u Geštaltu, 'profleksija'.
Ovo je primer koji zovemo iskrivljene granice – izgleda kao da se nešto daje, ali ustvari ispod toga leži motiv, pa je aspekt davanja uslovan, a ne bezuslovan.
Ovo saznanje je bilo dramatično za nju – mogla je da vidi ne samo poznate šablone njegovog pića, već drugi šablon pored toga – njeno manipulativno davanje.
U Geštaltu radimo sa svesnosti, ali to nije samo 'ovde i sada', to uključuje svesnost našeg polja, sa svim složenim slojevima, i specijalno sa našim skrivenim šablonima ponašanja.
Isticanjem toga kreiramo mogućnost ovladavanja tim ponašanjem – šta god je njegova prednost – i tako 'preuzimamo odgovornost' u Geštalt terminima. To je oslobađanje. Da vidimo sopstvenu manipulativnost daje nam opcije, dok uviđanje samo tuđih loših situacija/zavisnog ponašanja,ostavlja samo reakciju.






понедељак, 08. децембар 2014.

Case #52 - Devojke za žurke

Martin je imao nekoliko velikih veza u svom životu. Sa 50 godina je bio u vrlo ozbiljnoj vezi, ali bez dece.
Uvek su ga privlačile 'devojke sa žurki'. Na kraju, uprkos napornom radu na vezama, shvatio je da nije u stanju da ih sačuva, sve do sadašnje veze.
Sad je vrlo srećan...iako njegova partnerka voli da pije i da se zabavlja. Dok je uživao u tome, ponekad je mislio da je malo prekomerno, i da često hoće da napusti okupljanje pre nego što i ona to pomisli.
Zato je počeo da pije više nego što je želeo.
Kad dođe do alkohola, i obrazaca u vezi, dobro je pogledati širu sliku. Ono što zovemo polje u Geštaltu. Porodična konstelacija ovo stalno koristi, ali ima više načina da se priđe toj dimenziji. U individualnoj terapiji, postoje mesta gde su snažni pokazatelji da je potrebno obratiti pažnju na širi kontekst.
Pitao sam ga o njegovim roditeljima i njihovim roditeljima. Njegovi roditelji su to prihvatili jako dobro.
Majka njegovog oca, ispada da je bila vrlo avanturistički nastrojena za njeno vreme. Putovala je, i kasno se udala. Bila je popularna u društvu, ali ne i uvek prisutna kao majka. Tako da njegovo iskustvo roditeljstva dolazi više sa očeve strane, koji je bio stabilniji.
Martin nikad nije povezao ovo, ali mu je postalo jasno zašto su ga privlačile žene sa nestabilnim životom.
Zadatak je bio da pomeri to u sadašnjost. Stavio sam stolicu da predstavlja 'devojku sa žurke', i pitao ga da izrazi svoja osećanja. Ona su bila pomešana – privlačnost, ali takođe i bol, zbog istorije veza. Pitao sam ga šta se to aktivira u njemu kad sedne ispred takve vrste žena.
Postao je svestan više stvaro – njegovo uzuđenje, ljutnja, i osećaj praznine. Pitao sam ga da identifikuje gde u telu oseća to. Primetio je osećaj gušenja u grudima.
Rekao je da je to tačno ono što je osećao kada je njegova partnerka počela da previpe pije – vrsta panike ili straha. Obično u tom momentu ili joj zameri, ili ne kaže ništa i bude ogorčen.
Pitao sam ga da zadrži to osećanje i da joj kaže nešto, sedeći u stolici.
Ovo mu je bilo jako teško – osećao je neprijatnost, i pričao o tome.
Pitao sam ga da se zameni, da sedne u stolicu, i da odgovara kao da je on svoj partner. U toj poziciji osećao se buntovno, nije hteo da mu se govori šta da radi, rekavši 'ako ti je stalo do mene, dao bi mi slobodu, pre nego da pokušavaš da me kontrolišeš.'
Ovo je Martinu bilo donekle poznato – ranije je čuo da govori takve stvari.
Pitao sam ga da dođe da sedne pored mene, i pitao sam ga o delu koji je bio buntovan. U Geštaltu zainteresovani smo u polaritete, i specijalno one kojih se odričemo, često povezanih sa našim partnerom.
Pitao sam ga, ako bi imao potpunu slobodu, šta su neke stvari oko koje bi bio buntovan.
Istakao je kako na poslu trpi kontrolisanje od strane svog šefa i da nikad nije ništa rekao.
Sugerisao sam da postavi šefa u stolicu i da kaže nešto buntovno njemu. Radeći to, osetio se dosta slobodno, i kao da je uklonio pritisak sa sebe.
Ponovili smo ovo sa nekoliko drugih scenarija u njegovom životu, i svaki put je pronašao ogromno olakšanje kad je rekao nešto buntovno – on je poslovično bio 'dobar dečko'.
Osetio se jačim i moćnijim.
Ovo je bio samo jedan korak, u celoj seriji terapeutskih sesija, ali to osvetljava način na koji naša projekcija – na nekog drugog – vezuje energiju koja bi bila od pomoći za nas da nađemo ravnotežu i živahnost – što su glavni ciljevi Geštalta.


четвртак, 27. новембар 2014.

Case #51 - Suočavanje sa duhom

Leana je govorila o svojim strahovima. Bojala se bubašvaba, lako se trzala, i noću ponekad je teško zaspivala, plašila se lopova koji ulaze kroz prozor, ili duhova, ili nemani. Plašila se nemani kad je bila na čamcu.
Pored svega ostalog, ovo je zvučalo kao krajnje detinje stanje, pa sam je pitao šta se desilo da postane tako plašljiva kad je bila dete.
Odmah je povezala to sa incidentom koji je dozivela kad je imala 6 godina. Dečko, koji joj je bio dobar drug, se udavio. Prošli su sati dok nije pronađen. Donet je u njenu kuću, i njegova porodica je insistirala da njen otac, doktor, pokuša da ga oživi. Nije bio uspešan u tome.
Grmelo je tu noć, i otišla je na spavanje vrlo uplašena. Tada je imala košmar, da je morala da ga spasi ali nije mogla. Mislila je o njemu mnogo dok je odrastala, i sada je jako tužna zbog njega.
Dakle, ovo je razjasnilo ko je 'duh' koga se plašila.
Predložio sam da se suoči neizbežnim eksperimentom – koristeći dramu u tom momentu, intezitet straha i sadašnju mogućnost da se suprotstavi sa tim direktno, jednom za sva vremena.
Predložio sam da ja stanem pored nje, licem prema otvorenom prozoru, a grupa iza nje kao podrška. Ona bi onda pozvala duha njenog mladog prijatelja koji je umro, da dođe u sobu, ispred nje.
Uradila je to, ali se tresla kao list. Pustio sam je da se nagne ka meni, držeći je čvrsto, a grupa je bila u blizini. Naložio sam joj da priča sa 'duhom', govoreći mu šta oseća, kroz šta je prošla, i koliko joj nedostaje.
Učinila je tako, iako je bilo teško. Izjavila je da želi da bude sa njim, na drugoj strani.
Pitao sam je kako joj je odgovorio na to, rekla je da on ne želi to. Ovo je bilo važno da prihvati; iako je preostala želja sa njene strane za smrću i da mu bude blizu.
Podržao sam je da još razgovara sa njim, govoreći mu kako se oseća, i pažljivo slušajući kako se oseća.
Morao sam da je podržim u njenom strahu, i onda u njenoj tuzi. Rekao sam joj da diše u svoj stomak, i dole u svoje noge.
U Geštaltu radimo sa osnovom i sa disanjem, da pomognemo osobi da ostane prisutna sa svojim iskustvom i sa intezitetom emocija. Obično nema podrške u to vreme, posebno kod mlađih osoba, a ovo im dopušta da ostanu u dodiru sa iskustvom koje je prethodno bilo nadmoćno, na način na koji sad može biti sistematizovano.
Bilo joj je jako teško da ostane prisutna – provela je prethodnih 30 godina živeći u strahu, dišući plitko...što bi takođe pojačalo strah. Bilo joj je teško da diše duboko, i bilo joj je potrebno dosta podrške i mojih uputstava.
Posle nekog vremena bila je smirena, bila je u stanju da pusti duha da ide, i da potpuno dođe sebi. Osećala se više svesnom sebe nego ikad ranije, i svi tragovi straha su nestali.

понедељак, 17. новембар 2014.

Case #50 - Priča u jastuk: o podršci

Mark je pokrenuo brojne probleme, ali nijedan nije izgledao kao da ima stisak nad njim. Njegova poslovna situacija je prolazna – pre je radio sa svojim ocem, ali je napustio taj posao. Imao je nekoliko aktivnosti vezanih za posao, ali nijedna nije donosila dovoljno novca. Bio je oženjen tri godina, i spreman za bebu. Imao je razne komentare i opažanja – njegov tečni glas na primer.
Ništa nije shvaćeno kao 'problem'. Pitao sam ga o njegovom braku. Rekao je da je dobro, da je srećan.
Dok je to bio, uglavnom, dobar pokazatelj, bio sam zainteresovan od čega se ta sreća sastoji – detalji. U Geštaltu nas uvek interesuje kretanje od generalizacije ka specifičnostima, jer je to način da ostvarimo kontakt.
To mu je bilo teško da odgovori. Pitao sam ga o osećanjima, i opet, bilo mu je teško da bude precizniji.
Zaključio sam da nedostatak jasne figure je vezan sa teškoćom da se uskladi sa svojim osećanjima.
Predložio sam eksperiment – da ide okolo i gleda ljude u grupi, jednog po jednog, i da zapazi kako se oseća dok gleda u svaku osobu.
Počeo je da mi priča o tom iskustvu, u vrlo jasnim terminima. Bilo je očigledno da je imao mogućnost da identifikuje iskustvo u vezi, ali moguće da je trebao ohrabrenje i podršku okoline – nešto što mi je potvrdio.
Rekao sam mu kako da govori: 'Kad gledam u tebe, osećam _____'.
Ovo zvuči jednostavno, ali je važno da se počne od mesta koje je izvodljivo, i na osnovu njegovog osećaja težine da se identifikuju njegova osećanja, ovo se činilo kao dobro mesto za početak. Ono što sam uradio je da sam se udaljio za korak od njega i opisao njegovo poimanje dtrugih, i dao im to direktno. U Geštaltu uvek se pomeramo u smeru veza.
Pokušao je to sa nekoliko ljudi, i svaki put je bio vrlo jasno artikulisan.
Opet, to je pokazalo da mu je potrebna podržavajuća okolina u kojoj to može da uradi.
Sledeće, izvadio sam jastuk, koji je oponašao njegovu ženu, i rekao mu da joj priča, na sličan način: 'kad vidim ____ u tebi, osećam ____'.
Ovo je radio neko vreme, sa jasnom artikulacijom. Prepoznao sam to, ohrabrio ga, i primetio da on sigurno ima kapacitet da identifikuje svoja osećanja i da priča o njima.
Mislio sam da mu samo treba dosta vežbe, u nepretećoj okolini. Složio se sa mnom.
Istakao sam da je podrška ključan problem, i rekao mu da opet 'priča sa jastukom' – prvo sa svojom ženom, a onda sa svojim ocem – govoreći im. ' kada uradiš ___, osećam ___, i želeo bih ___ podršku od tebe'.
Ovo mu je mnogo značilo, razjašnjavajući mnoge detalje, i izjavio je da se na kraju osećao vrlo smireno.
Ovo je bio dobar primer veoma bihevijoristički orijentisanog eksperimenta, koji je uključivao osećanja, kontakt, autentičnost, i podršku. Ovo su glavni elementi sa kojima radimo u Geštaltu, i sesija kao ova može biti vrlo značajna kao nešto što skoro liči na proces treninga.
Gde je to prigodno, ovaj aspekt se uklapa u Geštalt pristup. Glavna stvar nije formula, i primenjuje se na određenu osobu, sa procesom koji je potreban u određeno vreme.

понедељак, 10. новембар 2014.

Case #49 - Kruta lutka i meke ruke

Anabela je bila potresena, vrlo tužna. Ponela je malu lutku sa sobom, sa krutim malim drvenim rukama.
'Ovo sam ja', rekla je. 'Moje ruke su krute, kao zombi. Moje srce je tužno.'
Otkrila je da su se njeni roditelji mnogo svađali dok je odrastala, i to je stvorilo mnogo straha i bezosećajnosti. U njenom odraslom životu se isto osećala, i želela je više blagosti. Ali lutka je pokazala koliko se osećala krutom.
Slušao sam je pažljivo, i stvarno sam bio otvoren za nju – zapravo se osećala jako tužno.
U isto vreme, imao sam vragolastu zamisao, koja je zvučala krajnje bezobzirno – zombiji koji šetaju okolo, u, na neki način, glupo zanimljivoj slici koju neko zamisli kad misli o zombijima.
Podelio sam sa njom i moju duboku vezu i brigu, i tu ludu, vragolastu misao o zombijima. Nisam hteo da budem bezobrazan, već sam hteo da uključim i taj drugi deo sebe.
Primila je to veoma dobro. Predložio sam da bi možda čak mogli i da se poigramo sa tim.
Ustali smo, jedno pored drugog, hodali okolo kao zombiji – hodali ka ljudima u grupi. Većina ih se smejala, uživajući. Nekolicina ih se zapravo uplašila, pa smo išli ka njima. Uglavnom je bilo zanimljivo iskustvo.
Anabela je sela, i ja sam sedio okrećući se ka njoj, posmatrajući kako je.
Ovaj eksperiment ju je opustio, otvorio je za nastavak. Sela je sa malom lutkom, osećajući njene male ruke, pričajući kako su krute... ali kako, ako ih protrlja, mogu biti meke.
To sam spoznao kao znak, i uzeo obe njene ruke mojim i nežno ih protrljao. Držala je moje ruke sa njenim, kao malo dete koje traći utehu. Pogledao sam je da zaključim kako je ovo uticalo na nju, i mogao da vidim kako deluje mekše. Nastavio sam da trljam njene ruke i pričao joj o mekoći. Mogao sam da osetim energiju u njenim šakama. Kada je izjavila da su joj ruke mekše, stavio sam svoje šake okrenute naviše u svoje krilo, i dozvolio joj da trlja svoje ruke o moje, što je i u radila, napred i nazad, polako. Primetio sam koliko energije ima u rukama. Bila je jako povezana sa svojim srcem, osećanjima i ostala je u kontaktu sa mnom tokom procesa.
Pričala je kako je svaka moja šaka predstavljala jednog od njenih roditelja, razdvojenih, ali prisutnih. Dodirivala je svaku ruku sa puno ljubavi, ali tužno. Onda je uzela lutku i stavila njeno lice na svaki moj prst. Onda je uzela dve lutkine ruke i stavila ih tako da je jedna dodirivala jednu moju ruku, a druga lutkina ruka drugu moju ruku.
Rekla je, iako su moji roditelji razdvojeni, ja sam ih povezivala.
Momenat je imao dubok prizvuk, njena tuga je promenila oblik, od škripca i sloma do otvaranja i protoka dalje. Ruke su joj bile opustene, svaki deo tela joj je disao, bio prisutan i u vezi sa ostalima.
Ovo je veliko iskustvo za nju, kao i za mene, i nadalje ona je osećala dubok mir i integraciju.

понедељак, 03. новембар 2014.

Case #48 - Veštica, novac i bolest

Song Li je imao ozbiljne zdravstvene probleme prošle godine. Posle nekoliko operacija, ništa mu fizički nije pomoglo, i stvari su postale bolje, onda opet loše. Psihologija je bila sledeće objašnjenje. Probala je razne terapijske deliće vezane za tu problematiku... Bio sam oprezan da se ne ponavljam, pitao sam je direktno šta je ona prepoznala. Nije dobro da se primeni previše različitih pristupa ka istom problemu, i ovo zahteva pažljivu profesionalnu procenu.
Ako odete kod doktora, možda je dobro da dobijete drugo mišljenje, ali verovatno ne da dobijete 4 ili 5 drugih mišljenja – to je zbunjujuće. Rad na istom problema, sa istim terapeutom može biti dubinski, ali 'lutanje okolo' može biti protiv produktivno. Zato nisam hteo da samo automatski zaronim u problem.
Pitao sam je za kontekst – šta se dogodilo pre godinu dana kad je počela da primećuje zdravstvene probleme. Rekla je kako je kupovala papirni 'novac' koji se u Kini koristi za spaljivanje, generalno kao sećanje na nekog. Njen otac je umro 5 godina pre toga, i ona je kupovala papir u tu svrhu.
Dok je kupovala, 'veštica' (njene reči) ju je upozorila da ne kupuje previše ili će se razboleti. Odmah je pokušala da vrati predmete, ali radnja nije htela da prihvati.
Ubrzo posle, nastupila je bolest.
Pitao sam je o vezi sa njenim ocem. Bili su bliski, zaštitnički, i mislila je svakodnevno o njemu, često povezujući ga sa elementima njenog života, kao što je njen sin.
Saznavajući okolnosti nečijeg polja može biti važno, pre nego napada na emotivni problem. Kontekst pruža važne informacije koje mogu da pomognu u nalaženju pravca terapije.
Pitao sam je više o učestalosti misli – posle 5 godina, ličilo je na jak fokus, koji je ukazivao na neku vrstu nezavršenog posla.
Nije mogla da mi odgovori o čemu se tu radilo, ili čak ni kako se osećala kad misli na oca, ali da je bilo pozitivno.
U sledećim sesijama je postalo moguće da se ode dublje u svest, ali zbog nedostatka ulazne tačke, nisam želeo da samo istražim, već bih radije da ostanem pri ovome što mi je iznela. Ovo je jedan od načina na koji ne guramo kroz 'otpor' u Geštaltu.
Sedeo sam neko vreme, upijajući šta je rekla.
Hteo sam da koristim strukture koje je već imala – novac, veštica, i njena (skoro pa) opsesija da misli na oca.
Predložio sam joj domaći – prošireni Geštalt eksperiment.
Predložio sam joj da kupi jednu papirnu novčanicu. Raspitao sam se, i imala je sliku svog oca na kompjuteru. Rekao sam joj da svakog dana, u isto vreme, iseče mali deo papirnog novca, stavi na gorionik i otvori sliku svog oca na kompjuteru, moleći ga da joj blagoslovi ćivot i zatvori sliku.
Ovo je u informativnoj terapiji poznato kao 'određivanje simptoma', i paralelizovano je u Geštaltu pomoću 'Paradoksalne teorije promena'. To je potpunije ono što jeste.
Želela je više – očigledno nastavak njenog neumornog traženja više terapija koje se odnose na tu temu, kao i sličnost između toga o čemu je veštica upozorila – na primer, ne budi pohlepna prema 'stvarima' od vrednosti – što bi bio novac.
Uprkos tome, primetio sam njen nemir, i razmatrao sam ga za budući rad, u nekoj drugoj sesiji.
Bila je na bolovanju, pa sam je pitao kako provodi dan. Bila je kući, i imala je 8 sati za kuvanje, odmor i šetnje.
Pitao sam da li postoje neki socijalni problemi koje doživljava, rekla je ne.
Predložio sam joj da pronađe projekat koji bi pokrenula i osnovala u sećanje na svog oca.
Ovo menja njen simbolizam, kao odskočna daska u život i angažovanje, pre nego zadržavanje na bolesti, smrti i neangažovanju. To joj takođe pruža nešto pozitivno da se fokusira tokom dana – nešto 'za šta živi'.

недеља, 26. октобар 2014.

Case #47 - Kraj veze je novi početak

Ovaj par se mučio neko vreme.
Prva stvar koju je Ronda rekla na sesiji je bila – 'moji roditelji su se razveli, i ja sam obećala sebi da nikad neću to uraditi svojoj porodici koju sam stvorila'. Bila je jako uznemirena. Brajan je zagrlio, ali ona mu je sklonila ruku.
Pitao sam ga da se pomeri nasuprot nje kako bi mogli da vide jedno drugog.
Sledeća stvar koju je rekla bila je, 'Gotova sam. Ne mogu dalje. Ova veza je gotova za mene.'
Brajan je bio sokiran. Rekao je da je čuo nju da ovo govori više puta u prošlosti, i da je jako pokušavao da napravi promene u nekoliko prethodnih meseci. Počeo je da objašnjava... Zaustavio sam ga. Objašnjavanje je kao obilaženje 'to je', sa stanovišta Geštalt perspektive.
Pitao sam ga da joj kaže samo ono što oseća. Posle dosta podrške, rekao joj je da se oseća uspaničeno i napušteno. Počeo je da plače.
Sedela je tamo neko vreme, ne pričajući ništa. Kada sam je pitao, rekla je da se oseća prazno; bilo je previše emocionalno, i ona je napustila svoju svesnost. U Geštaltu, mi ne pritiskamo kad neko dođe do ove tačke.
Tako da sam radio više sa njim – objašnjavajući da ona nije dostupna, pa nije bilo poente da je pritiskamo; Sedeo sam sa njim u njegovim osećanjima, i pomogao mu da bude sam sa sobom na tom mestu. Potvrdio sam kako se oseća, kako je loše za njega ovde i kako mu je teško što je ona 'navukla roletne' i nije dostupna za njega u ovom času kad je treba i času zabrinutosti.
Onda Ronda ga je pogledala, sa suzama u očima. Rekla je – ovo se desilo sa tvojom majkom, tvojom bivšom ženom, ja nikad nisam želela da se desi tebi.
Slomio se, povukao u sebe. Ohrabrio sam ga da ostane prisutan, i video da je sad ona u suzama, postala je dostupna i shvatila je vezu u tom momentu. Ovo je veoma teško za njega.
Rekao joj je da oseća krivicu, osećao je neuspeh, i počeo je da priča o tome kako hoće da nastavi da pokušava. Ali sam ga zaustavio, jer ona nije imala emotivnog mesta da priča o budućnosti.
Pitao sam je da li može da prihvati ovo što je rekao. Izgledala je prazno – predložio sam joj da mu kaže da nema mesta da to prihvati – to je bila istinita emotivna izjava sa njene strane.
Bilo mu je teško da to čuje. Podržao sam ga u naporu da joj to saopšti. Njen odgovor je bio zapažanje ljutnje, odbijanja i tuge koju je videla u njegovim očima. Zamolio sam ga da imenuje šta mu znači svaka od tih emocija.
Slušala ga je, pa je rekla, ja ne želim da nastavim, osećam se grozno, jer znam da je sve ovo teško za tebe.
Brajan se isključio , povukao u sebe i moglo se videti da nije dostupan. Predložio sam da joj kaže da nije bio u stanju da je čuje, ali mu je teško i to.
Rekao sam joj da priča sa mnom. Ovo je tehnika u terapiji parova – da podržimo jednu osobu ako je druga nedostupna, i na taj način isključujemo pritisak, i druga osoba može biti svedok.
Ronda je rekla da želi da mu da dosta vremena da prihvati situaciju, i rekao sam joj da mislim da verovatno nikad neće prihvatiti. Voleo ju je, i nije bilo izgleda da će ikad odustati. To ju je na neki način šokiralo.
Onda je Brajan postao dostupan, i rekla mu je da se oseća krivom, i da joj je jako žao. Onda su zajedno plakali. Hteo je da joj priđe bliže, ali je rekla – ne, molim te drži odstojanje.
Pitao sam je za to, rekla je da ga više ne voli. Ispitao sam tu izjavu – bazirana je na pogrešnoj ideji o ljubavi kao isključivo osećanje. Umesto toga pitao sam je da preformuliše u ličnu izjavu. Rekla je, 'zatvorila sam sva svoja osećanja'.
Ovo je bila ključna izjava, jer se ticalo akcije, izbora i volje.
Ali sad nije vreme da se bavimo time – prosto prihvatanje toga je bio ulaz u buduće mogućnosti izbora.
Pitao sam ga da potvrdi da je čuo to, i da joj kaže svoja osećanja. Uspeo je da to uradi, i oboje su plakali.
Međutim, nešto se pomerilo. Usred nemogućnosti – ko zna šta je u budućnosti – imali su dubok i autentičan kontakt. Oboje su dostigli tačku gde su se prenerazili, ali uz moju podršku, mogli su da nastave, i budu zajedno na mestu očajanja i gubitka.
Krajnji rezultat je nepoznat. Ali Geštalt fokus je na dostizanju tog dubokog i autentičnog kontakta; to postaje temelj prave veze – stvar koja im je do sad nedostajala.


четвртак, 23. октобар 2014.

Case #46 - Crvi

Felisiti je pričala kako ima košmare. U Geštaltu ne primenjujemo unapred postavljene interpretacije  snova, ali košmari su često o agresiji; vidimo da su svi aspekti sna o onome ko sanja, tako da su košmari vezani za sopstvenu agresiju.
Felisiti je sanjala, što se može ponoviti u raličitim formama, sledeće:
Nalazi se u podrumu, i gaji crve. Na stotine i hiljade njih.
Onda, u sledećoj sceni, povraća crve – njeno celo telo je puno njih. Uspela je sve da ih povrati sem jednog.
Sada, gledajući san, možemo imati ceo dan sa interpretacijama. Na najosnovnijem nivou, podrum je ono što je ispod i crvi evidentno se odnosi na nešto jako trulo u osobi.
ALI, mi ne idemo toliko daleko u Geštaltu.
Samo se bavimo sa onim što jeste, sa ličnim iskustvom, i njihovim značenjem koje formiraju iskustveno.
Pitao sam Felisiti da priča za svaku ulogu. Kao crv, pričala je o debljini, lenjosti i nemoćnosti.
Usamljeni crv koji je ostao u njoj je vikao da i on, takođe želi napolje.
Sledeća stvar je bila da se odigra taj deo. Pridružio sam se, i igrali smo se kao da smo crvi, šetajući okolo.
Pričao sam joj da svi imamo neke crve u sebi – stvari koje ne želimo da otkrivamo drugima.
Pričao sam o nekim svojim crvima – mojim gadostima u određenim okolnostima, i dao sam joj neke primere
U otkrivanju teškog materijala, važno je da terapeut vodi proces.
U početku nije bila rada da identifikuje bilo šta takvo o sebi. Primetio sam izraz njenog lica – neka vrsta nevine devojke koja se duri. Prigovorio sam joj o tome šta sam video i oponašao je.
Prokomentarisao sam joj – to nije nešto što radi neko sa crvima u sebi!
Ovo je suprotstavilo nju sa osobom koju projektuje i dovelo do želje da bude više originalna.
Navela je aspekte koji su nalik crvima, i priznao sam koliko je to bilo teško za nju. Onda je ponovo napravila isti izraz lica. Ovog puta sam ukazao na neposredno nepodudaranje, kao da želi da poništi šta je malopre podelila.
Ovo je podiglo njenu svesnost na vrlo direktan način o procesu odricanja. Geštalt svesnost je uvek o posrednosti – dovodeći do saznanja ko sam, istog trenutka.
Onda sam pozvao grupu da podele njihove 'crviće'. Ovo je dalje smanjilo sram Felisitinog izlaganja, i kreiralo povezanost u grupi, deljenjem dubljih ličnih tajni, i doživljavajući malo zabave u procesu.


понедељак, 20. октобар 2014.

Case #45 - Kako se nositi sa očajem

Beti je želela da priča o svom strahu. Nije mogla da identifikuje o čemu se radilo, ili sa čime je bilo povezano.
Ali pre nego što sam pristao na njen fokus, želeo sam da znam više o njoj. Pitao sam je o deci, braku, poslu. Kazala je da je skoro dala otkaz na poslu koji je imala 20 godina, i da je u periodu tranzicije. Njen porodični život je staložen i siguran, njena ćerka lepa i talentovana i njen muž ju je voleo.
Ali kad sam je pogledao, nije delovala srećno. Pitao sam je da li je bila srećna i odgovorila je da nije. Svi su mislili da ima savršen život, savršenu porodicu. Pitao sam šta nije uredu.
Odgovorila mi je – moj muž me voli više nego što ja volim njega. Sa njim sam sigurna, ali je to ugovoreni brak i on 'nije moj tip'. Pitao sam šta je njen tip: jak karakter, sa jasnom ličnom predstavom o životu, i dobrim ukusom. On nije bio ništa od toga.
Ovo je imalo uticaja na mene, i trebalo mi je vremena da to primim. Izuzetan život, ali je nešto suštinski falilo. Pogledao sam je u oči i mogao videti koliko je očajna. Pitao sam koliko ima godina – 44. Pitao sam je da li bi provela sledeće 44 godine sa njim, rekla je, da.
To je bilo jasno, njen izbor je bio da bude tu. Ali cena toga je na neki način prekid u smislu povezanosti u vezi. Osnovna potreba za strašću, sastankom i sinergijom nije bila prisutna. Ona se navikla na površno srećan život, ali to nije zadovoljavalo dublje potrebe.
U Geštaltu, zanima nas izbor, i to se posmatra u terminima egzistencijalnog. Život nas postavlja u razne situacije, ali uvek imamo izbor. Naš osećaj zatvora dolazi ne iz spoljnih uslova, već iz zaborava naših neprekidnih mogućnosti izbora.
Sa izborom dolaze i posledice, i dobro proživljen život je onaj gde prezimamo odgovornost za posledice, pre nego da krivimo druge, ili da provedemo život želeći da smo negde drugde.
Ovo je ono što je Beti doživljavala. Njeni izbori su jasni, kao i posledice. Ali je bila očajna, i ako neće da ostane ovako, nešto mora da se promeni.
Dostupni su joj razni izbori u strukturi u kojoj je odlučila da ostane.
Proveo sam dosta vremena sa njom, posmatrajući njen očaj, potvrđujući da je tako. Ovo je prostor povezanosti, gde ništa ne mora da se menja, ovde nema agendi, i fokus je na bivstvovanju, biti sa, i prepoznavanju. Ovo je takođe poznato kao ja-ti.
Posle ovoga, prešao sam na pitanje 'šta je moguće'. Da bi započeli sa razmatranjem to prosto znači neku vrstu 'rešenja' za situaciju za koju nema rešenja. Ali pošto sam neko vreme bio prisutan u tom životnom prostoru, mogli smo da istražujemo zajedno druge izbore i perspektive.
Pitao sam je da li uviđa svoj očaj. Da li mu je pokazala kao što je meni. Rekla je ne. Podelio sam sa njom događaj iz svog života, gde je moja partnerka pokazala njen očaj vezan za nešto što je imalo veliki uticaj na mene. Pošto ju je voleo, ovo može biti početak neke vrste promene.
Ukazao sam da on nikad ne bi mogao biti njen 'tip', ali ako je motivisan, mogao je napraviti napredak u tom smeru. Lopta je bila na njenoj strani, njen korak da razgovara sa njim o svojoj pravoj prirodi i potrebama. Izazov je to uraditi na način koji proizvodi pozitivan rezultat.
Predložio sam da ga pita da je gleda 10 minuta u oči, bez razgovora, i da mu pokaže njen očaj. Posle može da mu saopšti neke male promene koje bi želela za početak, koje bi joj značile.
Ali to nije nepobitno rešenje za njenu nesreću. Činjenica je, ona je u situaciji gde se njene potrebe ne ispunjavaju. Predložio sam joj da aktivno istraži svoju kreativnost i neku vrstu duhovnosti. To bi joj moglo pomoči u pronalaženju jezgra sreće nezavisnog od njene okoline.
Predlaganje stvari kao ove, na neki način paušalnih rešenja, nije ono što Geštalt podržava. Ali u kontekstu dubljeg osećaja kontakta gde se ličnost zaglavljuje, takve mogućnosti postaju značajne, i postoji duboka motivacija da se pokrene u tom smeru. Ako postoji interes, osobi se može pomoći praktičnom podrškom – razgovorom kako se može dogoditi, i rasponom opcija.

уторак, 14. октобар 2014.

Case #44 - Čaura i ponovno rođenje

Nikol je očigledno bila uznemirena. Pričala je o snu koji je imala, vezujući se za sliku čaure za koju se plašila da razbije i izađe napolje, ne znajući da li će se transformisati ili umreti.
Uzeo sam sliku čaure. Predložio sam eksperiment na toj bazi – ponekad nije potrebno imati sve detalje sadržaja, već samo da se skoči u jasnu i snažnu metaforu koju klijent izlaže. U ovom slučaju, očito transformativna metafora, direktno povezana sa terapijom, i koja je sadržala želju za promenom i strah od promene. Geštalt eksperiment je uveo term 'siguran hitan slučaj', i to je balans kome uvek težimo – pomaganje klijentu da se pokrene napred sa željom za životom, i u isto vreme, pronalazimo način da oseti sigurnost tako da preuzme rizik isprobavanja nečeg novog.
Pozvao sam pola tuceta ljudi iz grupe da se okupi oko nje kao čaura. Odmah, počela je intezivnije da plače i onda je skliznula do zemlje. Svima sam pokazao da sednu oko nje. Rekao sam joj da se ne povlači u sebe, već da zadrži kontakt očima. U suprotnom se može povući, otići u svoj svet i izvan veze koju gradimo. U tom slučaju, emocija prosto nastavi da cirkuliše na način koji je zapravo ne pokreće.
Kako je ona to uradila, pogledala je jednu od žena i rekla 'Ne sviđaš mi se'. To svakako nije bilo upućeno direktno toj ženi – ona je podseća na njenu majku. Zamolio sam je da priča sa njom direktno, da kaže sve šta ima da joj kaže.
'Zašto si me napustila', pitala je. U Geštaltu smatramo 'zašto' pitanja kao beskorisna, i tražimo od ljudi da ih promene u izjave.
Iz toga je proizašla njena izjava – njen bol zbog napuštanja kao deteta od strane njene majke. Ponovo, nisam morao da znam priču ili detalj da bih radio sa tim. Ona se našla u procesu i to je bilo dovoljno.
Morao sam je podržati da ostane prisutna, da zadrži kontakt očima, da udiše duboko. Mnogo emocija se pojavilo, i njoj, kao i za reprezentaciju njene 'majke'.
Naposletku je bila jako umorna i htela da legne.
Namestio sam da legne u krilo svoje majke-reprezentacije i da dopusti sebi da zaspi.
Kad se probudila 10 minuta kasnije, osećala se ponovo rođenom, sa osećajem toplote i povezanosti u srcu, gde je prethodno bila praznina i bol.

недеља, 05. октобар 2014.

Case #43 - Toksični glas majke

Tereza je napustila siguran posao da bi osnovala sopstvenu kompaniju. Razlog je bio, 'zbog izazova'.
Ali je osećala jaku anksioznst većinu vremena – osim kad je znala da će nešto propasti. Kako je bila bliža uspehu, osećala je anksioznost do onog momenta do kada uspeh nije bio zagarantovan. Anksioznost se, takođe, prenela i na privatan život.
Nije razumela odakle to dolazi, niti šta može da uradi povodom toga.
Učinilo mi se da ima nekakve veze sa kontrolom – potrebom da kontroliše, da stvari budu organizovane na određen način. Pitao sam je za kontekst polja. Uspeli smo da zaključimo da je njena majka osoba koja ima dosta kontrole u svojim rukama.
Dok smo pričali o tome, dobila je glavobolju. Postalo mi je jasno da je njena majka bila 'u njenoj glavi'. Onda sam je pozvao da postavi svoju majku na jastuk pored, i da priča sa njom. Ovo je klasičan Geštalt eksperiment – da unutrašnje psihičke dijaloge izvučemo i da ih učinimo eksplicitnim.
Zamolio sam je da kaže nešto svojoj majci, onda da se fizički zamene – sedne na 'majčio mesto' i da odgovor.
Bio sam krajnje šokiran stvarima koja je njena majka govorila. Vrlo sramno, i još gore – na primer Terezu je vređala da je 'ružna', za razliku od lepe sestre; govoreći joj da je loša osoba; govoreći joj da ona (majka) nije htela da ima decu, da je to samo obaveza, i inače, ona bi više volela dečaka.
Ovo nije samo normalno loše materinstvo. Ovo zaslužuje naziv 'toksično materinstvo'. Ovo nije podložno dijalogu.
Predložio sam majci da prestane da se obraća Terezi, i da bih da je 'intervjuišem', da probam da razumem više o njoj i tako sam i uradio... majka je dala razne zanimljive odgovore, potvrđujući 'dijagnozu'. Priznala je da je Tereza samo teret, i kako je samo zainteresovana u to kako joj deca pružaju da izgleda bolje. Tereza je finansijski uspela, i to je čini da izgleda bolje, pa više nije iznervirana njom.
Sada... možete reći da je to sve Terezina projekcija. Ali rečenice koje je majka rekla Terezi u ovom dijalogu su stvarne reči koje je ona upotrebila.
Nije poenta da se patologizuje majka – ona očigledno ima svoje probleme. Ali takva devaluacija sopstvenog deteta je toksična...i prouzrokuje manjak pouzdanja što dalje vodi do anksioznosti.
Pozvao sam je da priča svojoj majci, ovog puta postavljajući jasne granice. Počela je sa 'molim te, nemoj...'. Prekinuo sam je... to je i dalje zavisilo od toga da njena majka uradi nešto, što je bilo nedopustivo
Zamolio sam je da preformuliše to na način na koji je bolji za nju.. 'neću prihvatiti...'. Ovo je pružilo jasnu granicu – nešto što je važan fokus u Geštaltu.
Kreiranje više ovakvih izjava je vrlo moćno. Trebala joj je pomoć da ih formuliše. Posle se osećala  staloženo, i jasnije joj je bilo da treba da prestane da dopušta majčinom glasu u glavi da podriva njeno samopouzdanje.
Ovo je uključilo korišćenje klasičnog Geštalt eksperimenta, dovodeći do otvaranja unutrašnjeg dijaloga, i pružajući podršku potrebnu za pokretanje.

уторак, 30. септембар 2014.

Case #42 - Sigurno i nesigurno

Jasmin se nedavno razvela. Pričala je o tome kako želi da bude zrelija i da se distancira od svojih roditelja. Njene oči su bile pune emocija, što sam primetio i ukazao joj na to zajedno sa drugim stvarima koje sam primetio - raznobojni šalovi i perle oko njenog vrata.
Rekla je - 'Osećam se sigurno sa tobom'. Odgovorio sam - 'to je na neki način projekcija, zato što sam to samo ja - siguran na mnogo načina, ali u nekom trenutku ću verovatno nešto propustiti i samim tim neću biti tako siguran'. Teško joj je bilo da ovo čuje i to ju je podsetilo na poteškoće sa njenim ocem i njenom potrebom da iskristališe granice sa njim kada se oseća zbunjeno i maglovito.
Rekla je da ceni da to što je vidim...i da je to ono što joj je bilo potrebno. Pričala je o teškoćama koje je imala da je roditelji primete kao zasenogn pojedinca i o svojim istorijskim poteškoćama sa njima u smislu uslovljene ljubavi, kao dobra devojčica.
Dok sam sedeo sa njom, saznao sam načine na koje mogu da je vidim kao kada je bila dete, sa svojim potrebama za odobravanjem, prihvatanjem i brigom; a u isto vreme da je vidim kao odraslu, kako želi i ima potrebu da se izdvaja, da bude svoja da pronađe svoje tlo i da njene granice bude jasne.
Ovo je dubko dirljivo za nju, da bude viđena kada je u oba ta mesta i da u njima bude u isto vreme podržana. Ovo je bio jedan od onih ja-ti momenata. Govorio sam  tome kako sam se tu osećao prostrano, osnovano i prisutno, da sam zaista mogao da stvorim uslove sigurnosti za nju, da bude u mogućnosti da bude i održana/podržana/prisutna, a takođe i oslobođena - podstaknuta da se pokrene u svom sopstvenom životu, tako da se možemo sresti kao  dvoje jednakih.
Ovo je ostavilo utiska na nju na mnogo nivoa. Pričao sam sa njom kao sa odaslom osobom, priznajući granicu između nas, kao i povezanost, kao dva tražioca. Zatim sam je pozvao da priča izmesta kada je dete, da navede šta je želela od mene.
Rekla je da je ono za čime je čeznula od svog oca bilo priznanje da mu je ona važna. Rekao sam joj da će mi biti drago da se prebacim u režim 'oca' - odgajio sam i svoje ćerke...i mogao sam da pričam sa tog stanovišta sa njom. Zato sam pričao 'kao' njen otac, govoreći joj koliko mi je ona dragocena.
Ona je zatim zatražila da čuje da je bila voljena,bez obzira na sve. Ponovio sam to, navodeći da, iako bih mogao da se ne slažem sa izboirma koje je napravila, ili da mi se čak nedopadaju neki njeni aspekti, da je moja osnova porodičnog odnosa bila veza ljubavi.
Na ovaj način, mogao sam da odgovorim na njenu duboku potrebu koju je imala da bude primećena u ovom stanovištu. U prirodi terapeutskog procesa, nisam zapravo bio njen otac, ali je uticaj bio skoro pa isti.
Ovo je rezultat ostvarivanja jakog i relacionog tla u terapeutskom procesu, što onda omogućava takvim izjavama da imaju efekat transformacije.
Ona se osećala potpunijom i sposobnom da spoji odrasli i dečiji deo sebe.

субота, 27. септембар 2014.

Case #41 - – Uznemirujući klijent -

Frensis je kašljala, na način koji je za mene škripav. Došla je da radi, I ja sam to pomenuo – rekao sam, "pa, zasigurno imaš moju pažnju sa tim kašljem". Rekla je "da,ona ima tendenciju da uznemirava ljude". Odgovorio sam joj "pa, mene uznemiravaš sa kašljem".
Stoga smo istraživali "uznemirujuće". Objasnio sam da postoje I pozitivni načini da se ljudi uznemiravaju – to na primer rade komičari. I revolucionari. I ljudi koji uznemiruju status kvo u grupi – I oni su takoše potrebni. Želeo sam da zaokružim "uznemiravanje"  na druge načine, da proširim njen osećaj za izbore koji su joj dostupni.
Pozvao sam je da "uznemiri" nekoliko ljudi iz grupe. Nestašno je uštinula obraze jedne osobe, a zatim je legla preko nečije noge.
Ovo su bile lagane I zabavne aktivnosti koje je sprovela spontano I odmah su joj dale osećaj "uznemirivanja" na drugi način.
Pitao sam je o njenom kontekstu – ko je bio uznemirujuć u njenoj porodici. Rekla je da je tek skoro saznala da njena majka trenutno ima aferu. Kako sam više saznao, izgledalo je da je njen otac imao afere godinama.
To je bilo očigledno uznemirujuće za nju, ali nisam želeo da previše ulazim u to šta su njeni roditelji radili. Rekla je da se oseća krivom...kao da je nekako majčina afera bila njen krivica, jer se odselila iz kuće. Rekao sam, "dobro, nije na tebi da se nosiš sa odgovornošću za postupke tvoje majke".
Želeo sam da vratim fokus na nju. Zato sam rekao, " gledaš me sa puno intezivnog fokusa – imaš moju pažnju sada". Ona je rekla da joj je nešto nedostajalo kada je odrastala – njeni roditelji su bili toliko zauzeti svojim problemima I konflikatima da ona nije dobijala dovoljno pažnje. Kada je I dobijala, često je bila reaktivna.
Pričala je o želji da dobija voljenu pažnju, a ne kritičnu. Istakao sam da za decu, negativna pažnja je je bolja nego nikakva pažnja...radeći ovo sam donekle priznavao njen izbor da bude "uznemirujuća" u svom odraslom životu da bi dobila pažnju, čak I ako pažnja koju je tada dobijala nije bila tako prijatna.
Zamolio sam je da primeti u sadašnjost kako je to bilo da ima moju pažnju, kao I pažnju grupe. Navela je male promene u pažnji grupe – nekoliko ljudi je bilo rastrojeno. Video sam kako je bila usklađena sa dinamikom toga gde je pažnja u grupi usmerena.
Zato sam rekao, "ok, želim da budeš zaista prisutna sa pažnjom koju ti dajem upravo sada". Sedeli smo tako neko vreme. Primetio sam da se osećam veoma ravno...obično mi padaju stvari na pamet, kreativni eksperimenti, uvidi, svest. Samo sam se osećao potpuno ravno sa njom, kao prazan pejzaž. Izvestio sam je o tome, I rekla je da, dobila je takav odgovor I od muža I drugih...i da je ona to takođe osećala.
Tako sam priznao taj podeljeni prostor I ja-ti momenat. Često se takvi momenti intimnosti I povezanosti shvataju  kao puni dubokih osećanja. Ali ovde je to deljenje bilo jedna vrsta ogoljenosti. Rekao sam, "teško mi je, kao da sam izgubio svu svoju kreativnost, nisam navikao na to". Ona je dobila ideju – povezanu za reč kreativnost.
Rekla je, "želim da uradim nešto uznemirujuće I smelo za tebe". Pozvao sam je da nastavi. Poljubila me u obraz. "Ah", rekao sam, "mnoštvo boja protiv pajzaža!"
To je bio momenat kontakta, u kontekstu dubokog trenutka deljenja. Kao rezultat, došlo je do velike promene u njoj, nešto se oslobodilo.
Ovo je bio rezultat ne-linearnog procesa praćenja toka svesti dok se pojavljivala između nas – tema pažnje I uznemiravanja. U Geštaltu ne radimo toliko sa linearno/ciljno orijentisanim načinima, već više kao tok reke, pomeramo se sa strujom, uranjamo u fenomenologiju klijenta I primećujemo sopstvene reakcije. Krajnji rezultat je integracija, ili ono što se može nazvati otelotvoren uvid.

понедељак, 22. септембар 2014.

Case #40 - Tražeći pomoć, tražeći nezavisnost

Marta je imala suze u očima, I grizla je njenu usnu. Primetio sam ovo, I ona je rekla da pokušava da zadrži svoja osećanja. Rekao sam joj da diše, I da bude prisutna...A onda su suze potekle još više.
Ispričala je svoju priču, dugu I bolnu priču, praćenu sa mnogo suza. Njen otac je radio u drugom gradu. Majka, sestra I ona su se preselile u mali grad dok je on bio odsutan, I morale su da budu kod majčinih roditelja. Ali, deda ih je sve maltretirao...ako su deca pravila previše buke, on bi pretio da će da ih izbaci iz kuće, I zapravo je izbacio njihove kofere u nekoliko navrata. Pre toga, njena sestra je živela sa babom I dedom, I kad god su majka I ona došle da je posete, oni bi pronašli neku manu kod Marte, I zavadili bi je sa sestrom.
Njena majka se napokon preselila iz kuće. Ona je bila lepa žena, I često su muškarci koji su radili u radnji gde I ona, dolazili do kuće, tražeći je. Poslala bi ih nazad, ali je jednom dozvolila muškarcu da uđe, I započela aferu. Marta je uvek bila uplašena kada je on dolazio u kuću. Kada se afera otkrila, njena majka je bila javno osramoćena u maloj zajednici u kojoj su živeli. Marta je bila osramoćena od dece koja su išla u školu sa njom. Zatim se njen otac vratio, baba I deda su prebili njenu majku...traume su se nastavljale.
Ovo je bila priča puna bola I patnje. Tokom nje, posegnula je za mojom rukom I čvrsto je stegnula. Sedeli smo tako dok se ona rasterećivala.
Postoje različite vrste priča u psihoterapiji. Neke su stare, mrtve I ponavljaju se, služe samo da pojačaju bespomoćnost, I možda da steknu saosećanje. Te priče treba da se dovedu u sadašnjost, da se dovedu u život kroz eksperimente I da se izdahnu kroz emocije.
Ova priča je, ipak, bila živa, sedela tamo I trebalo joj je da bude ispričana već 30 godina, I pod pravim okolnostima je izašla, tekući, oslobađajući I integrišući se usput.
Pošto se smirila, pustio sam njenu ruku, ostajući pored nje.
Marta je rekla da je bilo svetla usput. Intimnost koju je delila sa svojom majkom I sestrom, iako su imale samo hleb I pasulj da jedu. Momci koje je imala, posebno prvi, bio je pun ljubavi I podrške za nju kroz porodična iskušenja.
Podrška se nastavila sa njenim mužem, sa kojim je bila bliska, I sa kojim je imala veoma ljubavnu vezu. Sve je kako treba. Osim toga da je nakon 20 godina, kada su njena deca odrasla, ona više nije bila zaljubljena u svoje radno mesto koje je bilo njeno sklonište kada je prvi put izašla iz bolne porodične scene.
Tražila je novi pravac, za lični rast, promenu karijere. Njen muž je držao za ruke kroz sve to. Njihov odnos je delovao jer joj je bila potrebna podrška, I on ju joj je davao. Ali sada joj je bila potrebna nezavisnost, a on je I dalje držo.
Istakao sam paralelu sa ovog sastanka. Trebao sam joj za vreme prelaska traume. Ali na kraju, mogao sam da joj pustim ruku, samo sam joj bio potreban pored nje, ne držeći je više.
Naveo sam joj onu vrstu izjave koju je mogla izneti svom mužu, da mu pomogne da razume I da joj je potrebno se suoči sa svetom nezavisno I možda da mu pomogne da se suči sa njegovim nesigurnostima vezanim za to. Zauzvrat, to bi joj dalo podršku koja joj je trebala od njega – da bude prijatna sa svojim dolaženjem I odlaženjem.
U dolasku na ovo mesto na sastanku, ona je bila u stanju da vidi kako da postupi sa svojim sazrevanjem I diferencijacijama, da se suoči sa promenjenom dinamikom u njenom odnosu I njenoj poziciji u svom životu.

уторак, 09. септембар 2014.

Case #39 - Jaka cvećarka

Kada sam zatražio dobrovoljce, Fren je skočila. Primetio sam to I ranije, ona je bila prva koja je postavljala pitanje.
Umesto da postavi njena pitanja, počeo sam sa tačkama povezivanja koje sam već imao sa njom – stvari koje sam prepoznao, a zatim I moju reakciju na te aspekte mog iskustva sa njom.
Ona je rekla da je često prva među dobrovoljcima, a ja sam podelio da sam to takođe primetio. Ovo je odmah izgradilo temelj između nas. Pitao sam je kojim poslom se bavi – cvećarka je, ali je rekla da želi da otvori svoju cvećaru I da je odlučna da je učini uspešnom. Mogao sam da vidim da je sigurna mlada žena I rekao sam joj da kada slušam način na koji deli svoje planove, da joj verujem.
Ponovo, ovo je postavilo odnosne temelje, prepoznajući šta se izdvaja, u uslovima procesa.
Pitao sam za njen omiljeni cvet (da bi saznao šta je figuralno za nju). Odgovorila je da je to suncokret. Rekao sam kako ih I ja volim, I šta mi se sviđa kod njih. Ona je rekla da joj se dopadaju razne stvari – bili su srećni, vedri, jaki, visoki...Način na koji je rekla "jaki" je bio sa akcentom, pa sam je pitao za iskustva gde se ona doživljavala kao jaka. Objasnila je da je ona zaista jaka, I da je veoma srećna zbog tog kvaliteta, iako je osećala da kada se naljuti može da bude destruktivna.
Zato sam je pozvao u neko "terapeutsko rvanje", gde smo stajali jedno naspram drugog I odgurivali se rukama. To je bilo zabavno; I dozvolilo joj je da oseti punu snagu njene agresije na bezbedan, razigran I način pun kontakta. Eksperiment joj je takođe pokazao da njen bes I agresija mogu da budu pozitivni, ne samo negativni. Ovo je stvorilo još temelja između nas.
Istakao sam da snažne žene nisu uvek cenjene u društvu, navodeći neke potencijalne kontekstualne faktore da bi video kako je to bilo za nju. Rekla je da je ponekad mislila da je previše snažna I da time preneražava ljude. Pitao sam je za primer, pa je ona pričala o taksisti koji nije hteo da koristi taksimetar, gde se ona izderala na njega. Mogao sam da razumem njenu reakciju, I istakao sam da bih I sam mogao uraditi isto. Ipak, rekla je da je bila nesrećna kada izgubi kontrolu.
Zato sam je pitao o njenom kontekstu, porodici I ko je u njenoj porodici bio van kontrole. Ona je rekla da je njen otac često iskazivao jake emocije dok je ona odrastala. Ali, umesto da bude uplašena toga, ona je postala takva...i zato nije volela da bude van kontrole sa svojim besom, čak I ako je to razumno kao u slučaju sa taksistom.
Mogao sam to da razumem, pa sam predložio da sada kada je odraslam možda može da odabere koje kvalitete svog oca je želela da preuzme, a šta ne. Postavio sam stolicu ispred nje koja predstavlja njenog oca, I zatražio sam od nje da "priča sa njim direktno" o ovome, pomažući joj da artikuliše fraze koje čine jasnim to šta je ona cenila I želela da zadrži, I šta je želela da pusti, kako ne bi išla njegovim stopama.
Osećala se olakšavajuće posle ovoga, više u stanju da bude udobna sa svojom agresijom kao silom oko koje može da pravi izbore, pre nego nešto zbog čega se osećala loše ili prkosno.
Ovo je ono što mi nazivamo "integracija", I javlja se ne samo u kognitivnim uvidima, već posebno u somatskim, tako da je to zapravo telo na bazi smene.

петак, 05. септембар 2014.

Case #38 - Žena koja nije uspela

Džemina briga je bila neuspeh. Ni u čemu nije uspela – imala je 5 nesreća dok je radila za jednu kompaniju, pravila je računarske greške jednu za drugom, stalno, I osećala se kao promašaj.
Kada je pomenula ovo, bio sam oprezan. Pričala je priču za pričom, I svaka se spajala u sledeću. Bila je plačljiva, padala je I mogao sam da vidim sebe kako radim sa njom satima I da I dalje nigde ne stignemo. Takođe je pomenula probleme koje je imala sa roditeljima, nakon njenog iseljenja, kako se bila veoma ljuta na njih I sumnjiva prema ocu I njegovim motivima. Očigledno je bila očajna za pomoći, I upravo me je taj očaj isključio. Našao sam sebe kako reagujem, želeći da se povučem.
Znao sam da moram da pređem pravo u srž toga, I da se uključim. Rekao sam – hajde da se bavimo neuspehom – već padaš sa mnom – tvoj stil ima uticaj na mene. Ona klimnu glavom – mogla je da oseti tu reakciju, I naravno to iskustvo joj je bilo poznato.
Prvi korak za nekoga ko je zaključan na destruktivan način je da se to dovede u sadašnjost, pre nego da se slušaju priče "o" tome. Najbolji način da se to uradi je da primeti kako to utiče na odnos.
Onda sam je pozvao da igra malu igru sa mnom. Želeo sam da pogodi kako sam reagovao na njen neuspeh sa mnom – nakon svaka dva pogađanja rekao bih joj da li je bila na dobrom putu ili ne.
Pogađala je da činim sve od sebe da budem strpljiv. Pogađala je I da se osećam saosećajno sa njom. Rekao sam ne.
Rekao sam – osećam se iritirano sa tvoje strane.
Zatim sam tražio da pogodi kako se to meni činilo. Pogađala je da sam suzbijao ta osećanja. Rekao sam da je to samo malo istine. Pretpostavila je da to osećam u stomaku I grudima.
Onda sam joj rekao da se u stvari osećam ljuto prema njoj I da to osećam u svojim grudima kao neku vrstu unutrašnjeg pritiska.
Tražio sam da uradimo ovaj eksperiment jer sam želeo da je dovedem iz njenog samosažaljevanja I zatvorenosti u njenoj formuli neuspeha. Želeo sam da ona vidi da je to iskustvo stvoreno u saradnji, I da ona nije jedina koja pati. To je bilo strašno I za mene. Takođe sam je pitao da ovo uradi, jer je očigledno bila paranoična (sa ocem) I jer je bilo bolje da vežbamo "igru pogađanja" eksplicitno, gde ima šansu da bude ispravljena, nego da bude izolovana u svojim projekcijama.
Zatim sam je pozvao da zamenimo mesta. Ja bih bio ona, I obrnuto. Dakle, ja sam bio tužan, utučen, osećao se kao promašaj, a ona je bila ta koja je ljuta.
Navela je o sebi u toj ulozi "ja sam kao moji roditelji – koji drže pridike, viču, kritikuju, spštaju me dole, pritiskaju me da izvršavam".
Ovo je bilo korisno jer, ponovo, izvuklo je iz njenog identifikovanog dela polarnosti, dajući joj veći iskustveni osećaj o tome šta se dešava.
Zatim sam joj dao metaforu regrutovanja – kao da me je ona regrutovala za ovaj posao da budem ljut na nju, I to je uradila tako uspešno da sam sa u toku jednog minuta slušanja osetio zaista ljutim. Takođe sam istakao da sam na nekom nivou pristao da igram drugu stranu ovoga, I da je to sadistički deo mene koji je prećutan.
Objasnio sam da je ovo igra za dve osobe. Rekla je – u stvati, kada je ona igrala onog ljutitog, to je podsetilo na pritisak koji je takođe dolazio od njene babe I dede, na isti način.
Dakle, u stvari, ovo je kako je njeno polje upravljalo.
Dao sam joj drugu metaforu: skriptu I spremne igrače. Reprodukovala je ovu skriptu u svakoj oblasti svog života. Složila se. Ovo je zaokružilo ono što se dešavalo na njenom polju, pre ego da ga je postavilo u pojedinim terminima (njen problem), I istaklo je kompulsivnu I neumoljivo ponavljajuću prirodu njenog iskustva, I oko nje, u ovom transakcionom procesu.
Onda sam je pozvao da izabere bilo koju poznatu igru sa kojom je bila upoznata, u kojoj su likovi slični njenom ličnom polju. Opisala je jednu određenu dramu u kojoj su likovi potpuno odražavali ceo proces koji smo upravo otkrili.
Zatim sam je zamolio za primer druge priče – filma, ili pozorišta, gde je postojala drugačija skripta. Ovde sam tražio nešto šire, druge resurse na polju, druge načine postojanja. Odabrala je Hari Potera, I kada sam je pitao koji lik želi da bude, rekla je Hari.
Zato sam je onda zamolio da me pogleda sa izgledom Hari Potera. To je zato što je ona prvo postavila ceo scenario gde je ona bila žrtva koristeći svoje oči – pogledala me na određeni način.
Pokušala je ovaj eksperiment, I kako smo istraživali prirodu Hari Potera u filmovima – njegove nesposobnosti da bude ubijen, I tako dalje, ona je počela da dobija solidan osećaj sebe u njegovom liku.
Osetila je promenu u svom identitetu, I na drugom kraju, ja sam je doživeo drugačije.
Da se prođe kroz ovaj proces zahteva od mene da budem veoma prisutan sa njom I veoma iskren. Radio sam sa odnosom, sa raznim eksperimentima, od kojih je poslednji bio "promena u polju"...ali je zahtevalo sve što je prošlo pre.


уторак, 02. септембар 2014.

Case #37 - Zlonamerno koplje i zaštitno koplje

Pretpostavio sam da Selija ima 30 godina, ali ona zapravo ima 51 godinu i nekoliko dece. Ono što je izuzetno je to koliko je imala težak život a njena pojava je bila tako mirna – i stoga, i njen mladoliki izgled. To su bile stvari za koje nisam imao prostora da istražujem, mada sam ih primetio za neki dalji rad. Uvek je važno prepoznati neposredne utiske, pa čak i  poznate klijente „gledati novim očima" kako bi se zapazila neslaganja ili stvari od terapeutskog značaja.
Problem koji je iznela je strah od posla za koji je obučavana poslednjih 10 godina. Želela je da bude socijalni radnik, i sada kada su njena deca otišla od kuće, ovo je bio njen cilj.
Umesto da pokušam da radim na njenom samopouzdanju ili da saznam njene strahove, želeo sam da saznam o njenom kontekstu – o podršci u njenom okruženju za nju da to učini. Ona je imala profesionalnu podršku od grupe socijalnih radnika, tako da to nije bio problem.
Međutim, njen muž je rekao da će se razvesti ako ona krene sa tim i pređe u ovakav profesionalni rad. Ovo je bila prilično jaka reakcija, ali ne i potpuno iznenađujuća s obzirom na patrijarhalnu kulturu u kojoj se ovo odigralo.
Kada sam se dalje raspitao, otkrila je da je bila žrtva nasilja u porodici decenijama.
Bilo mi je čudno da za 10 godina njenih studija i terapija vezanih za njene težnje za socijalni rad, niko do ovoga nije došao ili se njeni učitelji nekako nisu osećali odgovorinim da to vide i da se pozabave time.
U terapiji je važno da se ne fokusiramo samo na osećanja, već i na kontekst, posebno ako je taj kontekst trenutno zlonameran. To treba da se zadrži kao fokus terapije.
Zato sam bio nevoljan da see bavim drugim problemima, osim ako jezgro ovoga – njen razumljiv strah – nije bio u pitanju. Rekla je da je nasilje prestalo tek nedavno.
Pričao sam joj o svojim osećanjima dok sam sedeo sa njom – kako sam otvoren za nju, da se osećam veoma povezano sa ozbiljnošću probema, da želim da je podržim, ali da sam veoma oprezan i želim da nastavim na način koji je pun poštovanja.
Istakao sam da je strah bio skoro kao „član porodice". Složila se sa mnom. Zamolio sam je da da identitet strahu – rekla je da je to osoba u crnoj odeći, sa velikim očima, osmehom i kopljem. Opisala ga je kao „jezivo".
Pitao sam za više detalja – kako je odeća izgledala. Želim da je stvarno uzemljim u njenoj vezi sa strahom. Zatim sam je pozvao da učestvuje u Geštalt eksperimentu: „budi" strah – da mi pokaže kako je strah stajao, sa svojim kopljem i velikim očima.
Tako je i uradila – i ja sam to uradio sa njom. Često može da bude dobro da radite takve eksperimente sa svojim klijentom.
Zatim sam je zamolio da ponovo sedne – nisam hteo da potrošim previše vremena na to. Opisivanje, straha, biti strah, samo po sebi je bilo dosta.
Rekla je da oseća kao da sam joj dao mnogo u ovom procesu i osećala se nevoljno da uzme više – kao da mora da mi vrati. Objasnila je da je školovana da „bude tu" za muškarca, i iako se bunila protiv toga kao devojčica, da je to bio deo njenog uslovljavanja.
Tako da sam „išao sa" tom situacijom,a onda se zaustavio. Rekao sam, „ok, šta bi želela da mi daš na neki način; otvoren sam za primanje". Sedeli smo u tišini, a zatim je ona rekla da želi da mi da svoju zahvalnost za ono što sam uradio za nju do sada.
Nakon ovoga, osećala se ponovo sigurno pored mene, spremna da nastavi dalje. Veoma je važno da se sluša tačno ono što se dešava sa klijentom, trenutak po trenutak, i da se bude sa njima tu, idući njihovim ritmom.
Pitao sam je gde je sada strah – odgovorila je da je u njoj i da njegovo koplje ubada u njen mozak i da je to povređuje.
Prebacili smo se u direktni relacioni režim. Rekao sam joj da se osećam tužno zbog bola koji oseća, veom tužno. Želeo sam da je „spasem", da je zaštitim, ali nisam znao kako da to uradim.
Bila je veoma dotaknuta, i neko vreme smo tako sedeli u tihoj vezi. Ovo je bio ključni pomak – neko kome je stalo, ko je mogao da bude sa njom, u zaštitnom režimu, ali ipak nije žurio za popravljanjem stvari.
Ovo je bio „ja-ti" momenat, dva ljudska bića, potpuno povezana. Ja sam bio terapeut, ona klijent, ali u tom mestu, bili smo dvoje ljudi koji sede zajedno, u dubokom bolu situacije. Uzeo sam njen bol za ozbiljno – ne samo kao igrani eksperiment, niti samo kao figuru straha, već zapravo, kao nekoliko decenija straha zbog nasilja.
Dok smo ovako sedeli, naša srca su se otvorila. Bio sam duboko dirnut, kao i ona. Oboje smo ovo izjavili.
Zatim sam rekao – pa, i ja imam koplje, to je koplje zaštite. Pozvao sam je „da me prihvati", zajedno sa mojim kopljem, u svoje srce.
Mogla je to da uradi lako, i plakala je. Osećala se sigurno i zbrinuto.
Ovo se naziva „samo objekat" - prihvatanje „mene" unutra,značilo je da je imala figuru autoriteta u sebi koja je bila ZA nju, kao što je njeno odrastanje bilo supresivno, i od nje se očekivalo da bude tu ZA muškarce u svom životu.

Iako se nije velika količina „desila" na terapiji, ona je imala veliki uticaj. Na kraju sam je pitao o tome gde je njen strah bio u odnosu na njeno kretanje ka svojoj profesiji. Rekla je da se više nije osećala prestrašeno. Pitao sam je – čak i po cenu razvoda? Odgovorila je potvrdno.
Ovo je jednostavno jedan deo rada koji treba da bude u toku terapije, koji se bavi odnosom i suočavanjem sa time nakon duge faze nasilja. Želeo bih da bliže posmatram ovo, jer je i dalje moguće da se nasilje može vratiti, i kao profesionalac i kao osoba koja je brižna, želim da budem siguran da nisam ni na koji način deo tog ciklusa.


среда, 27. август 2014.

Case #36 - Žena koja nije ništa osećala

Brenda je govorila o tome kako nema jasan identitet – lako je gubila osećaj za granice i previše se identifikovala sa drugima.
Takođe je govorila o tome kako je stidljiva, da ne voli da je fotografišu ili da je stavljaju u centar dešavanja.
Ovo su pokazatelji o potrebi da se nastavi oprezno i obazrivo i da se bude svesno potencijalnih problema stidljivosti (vezano za izloženost).
Napomenuo sam joj da sam ok sa tim da je ne ispitujem dalje sve dok se ona ne oseća ok sa sobom.
Ukazao sam na to da smo pred grupom ljudi, i pitao je kako joj se to činilo. Rekla je da svi gledaju u nju ali da se nije osećala kao da je viđena. Pitao sam da li je to zbog njihovog ograničenog znanja o njoj ili zato što se ona krila. Rekla je da je razlog i jedno i drugo.
To mi je pomoglo da stvorim okvir relacione dinamike. Tako sam se ponovo usredsredio na nju i zatim – ja sam gledao u nju, ali se ona i od mene krila. Rekla je da jeste, da to radi sa svima.
Ovo je naravno postavilo relacioni zastoj – deo nje čezne da bude viđen, ali to onaj drugi deo ne dozvoljava. Ovo je bilo upozorenje da treba da nastavim pažljivo inače bih jednostavno postao frustriran i zarobljen u toj dinamici.
Dakle, umesto ispitivanja, ispričao sam joj stvari koje mi je ona već otkrila o sebi – deliće ličnih informacija koje je podelila. Takođe sam pomenuo ono što sam video – na primer, boju odeće koju je nosila.
To je stvorilo neko tlo o tome šta je među nama, bez pitanja nekih daljih pitanja, ukazujući da sam prisutan sa tim šta je delila i šta je činila dostupnim. U slučajevima stida, važno je podeliti nešto o sebi pre nego previše ispitivati drugu osobu.
Ipak, njene oči su bile staklaste i ona je napomenula da počela da se isključuje. To je ukazalo da je kontakt za nju bio previše. Zato sam je pitao gde se ona isključuje...rekla je u mesto bezbrojnih svetova, prošlih života.
Ovo mi je ukazalo da se distancira od mene i da su ovde problemi sigurnosti primarni problemi.
Predložio sam da može da odluta u sanjalačko stanje, da to mogu i ja, i da mogu da pozovem sve iz grupe da urade isto, tako da svi možemo samo da sedimo zajedno, u našim sanjalačkim mestima.
Ovaj predlog je preuzeo njen impuls i ohrabrio dalje kretanje u tom pravcu. Ovo se u Geštaltu zove paradoksalna teorija promene – biti sa onim što jeste, i oslanjati se na to.
Rekla je „Ja ne osećam ništa".
Drugim rečima, bila je potpuno distancirana. Na ovom mestu, samo određen tip kontakta je dozvoljen.
Pitao sam je kakav tip podrške joj je potreban, a ona je rekla da je to da se oseća sigurnije. Rekla je – ne želim da budem viđena.
Zato sam joj rekao da neću gledati u nju, a u isto vreme sam podelio svoju tugu – kako uopšte neću gledati u nju, neću pokušavati da je vidim, da će njeno sakrivanje biti potpuno. Rekao sam joj da osećam toplinu prema njoj, ali da ne mogu da pronađem način da dođem do nje.
Brenda me pogledala i rekla „ne volim da prihvatam podršku".
Ovo je bilo otkriće koje mi je dalo nagoveštaj kako da nastavim.
Predložio sam eksperiment – da ona drži dve ruke – jednom gura unazad, a druga je otvorena da prihvati podršku.
Uradili smo ovo i ona je bila u stanju da prihvati moju podršku – polako sam posegnuo za njenom otvorenom rukom i držao je.
Onda je ona izjavila da je tu „sila" koja joj govori da ne oseća. Zamolio sam nekoga da stane ispred nas, kako bi predstavljao tu silu. Ona nije mogla ili nije htela da identifikuje koga to predstavlja, što je bilo uredu.
Zato sam je zamolio da nešto izjavi toj sili. Rekla je „slušaću te onda kada je to korisno za mene, u suprotnom, dozvoliću sebi da osećam podršku".
Ovo je bila izjava diferencijacije i integracije.
Mogla je da dozvoli sebi da oseća, prihvati podršku, uđe u odnos, da bude viđena i da ima osećaj izbora.
Ovaj rad je bio spor i zahtevao je da stalno poštujem njene granice, da ne zalazim u mnogo detalja, čak ni oko toga što oseća...ali ipak i da ne odustanem. Ljudi obično reaguju na nekoga ko postavlja ovakav tip granica privatnosti – ili se povlače, ili je sastanak na nepovezanom nivou ili je osoba nadmoćana interesom ili čak dobrotom. Ono što je potrebno je neutralno prisustvo, sa dovoljno topline i interesovanja, ali ne previše – ovo se zove hatrmonična veza, a ona je jezgro relacione veštine.

петак, 22. август 2014.

Case #35 - Ljuta na bivšeg

Merion je iznela problem zajednički podeljenih aranžmana za decu sa svojim bivšim mužem. Postalo je jasno da ovo nije suštinski problem. Ono što je bilo važnije je njena nelagodnost i nedovršena posla sa njim.
Pre nego što smo zažli u detalje, rekao sam – moje iskustvo kada pogledam u tebe je kao da me tvoje oči probijaju. To je imalo prilično jak uticaj na mene. Ono što ja imam zajedničko sa tvojim bivšim mužem je to da sam muškarac, i pretpostavljam da nešto od energije koju osećaš prema njemu, takođ može biti prisutna ovde sa mnom.
Pitao sam je koji je bio njen problem, a ona je rekla bes.
Pitao sam je zbog čega je bila ljuta. Počela je da mi priča veoma dugu priču o okolnostima... posle nekog vremena sam je ponovo pitao: ok, zbog čega si zapravo ljuta. Ponovo je počela da daje još od duge priče.
Morao sam da je pitam nekoliko puta dok nije bila u stanju da mi kaže jasno, direktno i jezgrovito da je bila ljuta zato što se osećala izdanom od strane bivšeg muža, jer je prestao da je finansijski podržava da bi uložio novac u posao koji je pokrenuo. Takođe je bila ljuta zato što je lagao oko toga, nju i njene roditelje (sa kojima su živeli).
Rekao sam, da, izgledaš ljuto, mogu da vidim to u tvojim očima. Šta osećaš upravo sada?
Počela je da mi priča neke stvari koje su bile više o njenoj evaluaciji, proceni i mišljenima, umesto o svojim osećanjima.
Takođe je rekla i „potiskujem svoja osećanja".
Zato sam je pozvao da zamisli da sam ja njen bivši muž i da „uzme deo od mene". Počela je da objašnjava kako se oseća kao da je i ona ta koju treba kriviti za situaciju.
Onda sam se ponovo fokusirao na nju, i piao je da mi kaže nešto direktno, počevši sa rečima „ ja sam ljuta...".
Konačno, počela je da se izražava, direktno, navodeći stvari zbog kojih je bila ljuta.
Potvrdio sam njena osećanja i to kako mogu da vidim i čujem njen bes...a potom kako mogu da vidim da se ovo prebacuje na suze – i da takođe mogu da vidim njenu bol.
Nastavio sam da ohrabrujem ovo direktno izražavanje, a ona je stalno naizmenično menjala bes i suze. Kako je osetila da je neko sluša, bila je samopouzdanija o izražavanju onoga što oseća direktno. Bilo je tu i dosta ćutanja, punog njenih osećanja i mojih jednostavnih potvrda.
Na kraju, osećala se mnogo lakše, i pustila je dosta bola i besa, koje je nosila još od razvoda.
Kako bi ovaj proces bio uspešan, morao sam da budem uporan, fokusirajući njenu svest, dovodeći je do njenog iskustva učestvovanjem u eksperimentu sa njom i prekidanjem kroz pričanje priča, što je bilo deo njenog načina da izbegne tako duboka osećanja. Obezbedio sam relacioni kontejner za bes i podržavao sam je i hrabrio da se izrazi... bilo je potrebno neko vreme dok se nije osetila sigurno da to i uradi. Takođe nisam puštao njeno izbegavanje; umesto toga sam tražio da ona zapravo poseduje svoje iskustvo.
Kao odgovor, dao sam joj potvrdu, što je stvar za kojoj je najviše čeznula – da je neko vidi i čuje u ovom mestu. Nisam bio njen bivši muž, ali je energija bila dovoljno jaka između nas da se ona oseti zadovoljneo izražavajući se meni kao predstavniku. Moje povezivanje da sam i ja takođe muškarac, u početku, je bilo dovoljno da izazove snagu njenih osećanja, i moja prijamčivost je bila dovoljna za nju da oseća da ovo nije bila samo „gluma".

Ono što je primetno jeste da ona nije vikala, vrištala, udarala jastuke ili čak podigla svoj glas. Bes se kreće u odnosu i kroz svojinu, a ne nužno kroz dramatične tehnike terapije.

уторак, 19. август 2014.

Case #34 - Kontakt i autentičnost

Nejtan je bio solidno izgrađen čovek, temeljan, sa jasnim i jakim prisustvom.
Njegov problem je bila autentičnost. Nije se osećao kao da je zaista autentičan sa drugima.
Skoro nikada se nije borio ili svađao. Bio je kooperativan na poslu i kući.
Njegova porodica je imala istoriju nasilja između njegovog starijeg brata i sestre. U porodici je zauzimao mesto „dobrog dečka". Postojale su dve prilike koje su uticale na njega kao dete. Jedna gde je bio veoma ljut na svog starijeg brata, gde je bacio predmet na njega i umalo mu probio oko. Druga je kada je udario dečaka u školi, koji je kasnije došao do njegove kuće i izgrebao mu lice.
Od tada, on je suzdržan i ne bi udario nioga.
Iznenadio me kada mi je rekao da nije baš siguran u sebe. Bio sam iznenađen, jer je on očigledno bio moćan čovek, utemeljen u svom telu.
Rekao je i da ima oštre sudove o drugima i da žel da to zadrži za sebe.
Zato sam mu dao proces autentičnosti, koji sam u početku ja radio sa njim.
Postojale su tri komponente – ono što je mislio, što je osećao i što je želeo od drugih.
Uradio sam to sa njim, pa je on uradio isto sa mnom. Bio je u stanju da to uradi lagano.
Definisiao sam ovo kao sastanak autentičnosti. Nastavljanje bi dovelo do autentičnog dijaloga, a to bi na kraju dovelo do autentičnog odnosa.
Zatim sam ga pozvao da to uradi sa troje ljudi u grupi. Prvi je bio prilično jednostavan. Druga je bila žena koja mu je dala prilično složen odgovor. Izgubio se, pa sam mu rekao da odgovori sa izjavom osećanja. Dao sam mu formulu, posebno kada odgovara ženama: nakon početne autentične izjave na sastanku, treba da iznese tri izjave osećanja za svaku izjavu o kojoj je razmišljao.
Onda je on vežbao ovo sa još jednom osobom.
Pitao sam ga kako je to pronašao; odgovorio je da je veoma lako.
Ovo mi je ukazalo da je sve što mu je bilo potrebno je malo usmerenja, neke smernice i podrška za vežbanje.
Kao muškarac, voleo je da ima neke jasne instrukcije. Kao neko sa mnogo latentne moći, samo mu je bio potreban način da to postavi u siguran oblik.
Bio je samouveren o mogućnosti da nastavi da vežba proces.
Naravno, mogli smo da radimo sa situacijom  njegove porodice ili sa njegovim izbegavanjem konflikata. Ali ovo je bila intervencija koja je bila u sadašnjosti i fokusirana na budućnost, i to mu je dalo trenutno iskustvo uspeha. Ovo je bilo važno zbog njegovog samopouzdanja. Takođe je obezbedilo sredstvo za iskustveno učenje, tako da je mogao da nastavi da istražuje procese autentičnog kontakta za sebe.

Kontakt je jedan od ključnih aspekata Geštalt teorije i prakse i to je centralna tema ovog sastanka.

субота, 16. август 2014.

Case #33 - Potpuno i autentično otkrivanje

Džejmsov problem je bio taj da je naporno radio cele nedelje, često leteći u druge gradove i vraćajući se kući u petak. Budući da je bio na putu, radovao se povratku. Bilo mu je važno da su njegova žena i dete bili kući kako bi on mogao da hoda ka osećaju „doma".
Međutim, njegova žena je bila menadžer ljudskih resursa na visokom nivou, pa je češće bila van kuće nego u njoj. Pod pristiskom, ona bi istakla da je njena karijera takođe važna i da su njegova osećanja njegov problem.
Bio je sa svojom suprugom mnogo godina i oboje su bili zainteresovani za lični rast i astrologiju. On je opisao sebe kao znak raka, signalizirajući osećanja.
Njihov odnos je bio dubok i pun pažnje, ali je takođe bilo dosta sukoba, koje je on želeo da smanji poboljša odnos.
Ovo mi je omogućilo kontekst za intervenciju.
Pitao sam ga za nešto što je bilo jednako važno njegovoj ženi, što bi ona želela da joj on da. Rekao je da kada je ona držala prezentacije na poslu i delila to sa njim, želela je njegovo priznanje i uvažavanje.
Pitao sam ga za drugu stvar. Kada je čitala knjigu (uglavnom o ličnom razvoju), želela je da je on takođe pročita i da razgovaraju o tome.
Pitao sam ga da li je uradio bilo koju od tih stvari. Rekao je u izvesnoj meri...ali ne do tačke njenog zadovoljenja.
Zato sam mu predložio da za početak uzme za ozbiljno ova dva zahteva od nje i da ih oba uradi svim srcem.
Nakon što je učinio to, predložio sam da joj da potpunu, složenu i autentičnu izjavu o tome šta je to značilo za njega da ona bude kući petkom uveče.
Pokazao sam šta sam ovim mislio na primeru iz sopstvenog života:
→ Tokom odrastanja, rođendani su uvek bili posebna vremena u našoj kući. Dok, su se kod moje žene retko slavili; i bila su vremena kada se slavio rođendan njene sestre, ali ne i njen.
Kao rezultat toga, ona nije bila puna entuzijazma za rođendane; volela je da njen bude veoma privatan i jednostavan.
Ja sam očekivao poseban dan, sa velikim naznakama koje su o tome kako je to „moj dan". Bilo je prilika gde ona to nije uradila onako kako sam ja to želeo, i osećao sam se veoma povređeno; to je bilo nešto što je njoj bilo veoma teško da razume.
-
Dakle, moja potpuna, složena i autentična izjava je bila nešto poput ovoga:
Znam da su rođendani opterećenje za tebe, i da nisi imala veliko iskustvo sa njima tokom svog detinjstva. Takođe znam da si jako pokušavala da moje rođendane učiniš veoma lepim prilikama, i veoma sam zahvalan zbog toga. I ja sam takođe iskusio da su postojali trenutci kada se nisi osećala na pravom mestu iz raznih razloga, da si ulagala dodatni napor ili si radila više od određene mere. Razumem da je ovo za tebe povezano sa tim kako se zaista osećaš i koliko si u mogućnosti da daš od sebe i da ne očekuješ ništa više od toga za svoj rođendan. Ipak, ja sam drugačiji od tebe. Rođendani su takođe pomalo opterećenje za mene, ali na drugi način. Zato što sam imao tradiciju da su oni veoma specijalni, imam osnovna očekivanja i nadam se da ću biti na „prvom mestu" tog dana. Čak i ako nisi baš raspoložena tog dana, da to možeš ostaviti po strani, samo na dan, tako da ja mogu da se osećam kao da dobijam neku vrstu posebnog tretmana. To bi mi mnogo značilo, čak više jer znam da ti nije uvek tako lako. Osećam se kao na ivici govoreći ti ovo, jer je to za mene važno i zato što je to teška tema za tebe. Cenim to što uzimaš u obzir to što tražim, i možeš da razmisliš o tome ako je potrebno, a mi možemo razgovarati o tome neki drugi put.
Dajući primer iz svog života Džejmsu, on je mogao da razume kako da izgradi složenu autentičnu ličnu izjavu za svoj problem.
U Geštaltu se radi o donošenju dubine i autentičnosti u odnos, i o produbljivanju veze i intimnosti. Ovo je primer jednog načina koji radimo za klijenta koji već zna više od osnova komunikacije.

понедељак, 11. август 2014.

Case #32 - Autentični izvori

Dajana je imala dva problema. Prvi je bio to što njen prvi sin, koji ima 12 godina ne uči onoliko koliko bi ona volela.
Pitao sam je koliko je napredovao, na skali od 1-10, a ona je odgovorila 6 ili 7. Da li je uradio svoj domaći? Jeste. Ali je činjenica da bi dete upisalo neku od najboljih škola, ono mora da ima visoke rezultate, tako da je tu bilo pristiska.
Prvo sam joj odgovorio sa svog stanovišta – moja verovanja u vaspitanje dece koje je roditeljski orijentisano, moja ubeđenja o značaju uravnoteženog života za dete i moja vrednosti oko akademskih dostignuća da ne moraju da budu krajnji cilj.
Ovo je bilo važno, da postavim svoj položaj na videlo, da osetim bilo kakve granice razlika i da saznam gde i kako moja želja za podrškom (i ograničenja toga) mogu da se susretnu sa tim gde je ona.
Bila je u konfliktu, jer je pročitala mnogo knjiga o roditeljstvu pre ovoga i pokušavala je da stvori prostor za njega, ali je bila zabrinuta za njegovu budućnost i nije znala kako da ga efikasno motiviše.
Dakle, moj predlog je bio sledeći: ona bi sela sa njim, prvo mu govoreći šta ona smatra važnim u njegovom odrastanju.
Zatim bi ona naslikala sliku onoga što ga čeka – društvo i školski sistem koji su visoko konkurentni i koji zahtevaju određene ocene za ulazak na pojedine institucije. Ona će naznačiti različite institucije, njihove zahteve i razloge za i protiv za njihovo pohađanje.
Onda bi ga podržala da odluči koji su njegovi ciljevi, gde je želeo da završi i šta je potrebno da uradi da bi se to dogodilo.
Na ovaj način, ona može da bude potpuno autentična dok ga istovremeno podržava da pronađe sopstveni teren. Njena spremnost i želja da ga podrži bi mogli da se usmere na način gde ona podržava njegove izbore, pre nego da bira za njega.
Njen drugi problem je odnos sa mužem. On bi došao kući, popio pivo, pročitao novine, napisao svoj blog i potpuno ignorisao nju i decu.
Očigledno nije bila srećna sa ovom situacijom, ali nije uspela da pronađe način da je zaobiđe.
U drugim aspektima, on je učestvovao u porodičnom životu, planirao porodične izlete, provodio vreme sa porodicom na njima i često je kuvao. Nikada nije bio velika pričalica, tako da ovo nije bilo ništa novo.
Bilo mi je jasno da zvocanje, zahtevanje od njega ili čak sugerisanje da ona daje neku vrstu autentične komunikacije ne bi bio efikasno.
Pitao sam za njegov blog. Rekla je da je veoma artikulisan, zabavan i da sadrži slike sa zanimljivim komentarima ispod njih. Samo je želela da on može tako da razgovara sa njom.
Pravac mi je bio jasan. Ona nije htela da ga promeni, ali je mogla da mu se pridruži. Pitao sam je da li on ima „ipad". Rekla je da ga je sakrila.
Naložio sam joj da mu odmah da „ipad" i da kupi jedan sebi. Onda bi mogla da komunicira sa njim u pisanoj formi. Mogla bi da mu piše na njegov blog (on bi odgovarao ljudima koji su to radili), mogla bi da mu šalje beleške, pisma, kratke komentare. Dok sedi sa novinama, mogla bi da mu šalje male komentare. Mogla bi da piše pisma, da ih odštampa, i da mu pošalje poštom ili da ih stavi pod njegov jastuk.
Na ovaj način sam ukazao na ono što je bilo na raspolaganju. Ovo nije billo funkcionalo sa njenom intrafizičkom dinamikom, ali sam ja odbio da podstičem njenu ideju da mora postojati nešto što nije u redu sa njom, jer on nije obraćao pažnju na nju. Umesto toga sam tražio gde su bili izvori i kako bi mogla kreativno da uspostavi kontakt sa njim na način koji je istupio izvan ustaljenosti u njihovom odnosu.

петак, 08. август 2014.

Case #31 - Zamena seksa sa intimnošću

Luiz je rekla da želi više strasti u svojoj vezi.
Njen muž je imao aferu pre 5 godina, koja je trajala oko godinu dana. Priznao joj je to, spustio se na kolena i molio je za oproštaj i završio aferu.
Od tada su se stvari polako popravljale, ali je bilo još nekih istaknutih problema za Luizu.
Kada joj je prvi put rekao za aferu ona je odgovorila prilično racionalno, pitavši ga o tome da li će da napusti brak ili ne. Njen neposredni način suočavanja sa ovim je bio da proceni situaciju i da radi na tome gde su oni stajali. Ovo je bila dobra početna strategija preživljavanja.
Međutim, kasnije je osećala mnogo tuge.
U skorije vreme, takođe je osećala svoj bes.
Ali to nije nešto što je ona spomenula. On je ukazao da ako je ona veoma ljuta, da je spreman da je ostavi (iz njegove krivice). Tako se ona bojala da će on to uraditi ako ona nastavi da izražava ono što oseća.
Ali njegova izdaja je izjeda. I mada postoji dosta toga dobrog u njihovom odnosu, ona nije još uvek u potpunosti otvorena za njega, uključujući i otvorenost na seksualnom nivou – ona to zadržava. Pitao sam koliko često imaju seks – oko 4 puta mesečno.
Pitao sam koliko su razgovarali – oko pola sata na dan u proseku.
Zamolio sam je da oceni njegov nivo emocionalne inteligencije. Rekla je 3. Bilo mi je jasno da ona neće dobiti onu vrstu saslušanja koju je želela od njega pod ovim okolnostima. Za rad sa njom na njenom izražavanju osećanja nije bilo od velike koristi; moglo je izaći nešto njenog besa, ali to ne bi zaista povećalo njihovu intimnost, jer ništa više zapravo ne bi dolazilo od njega. A bez razgovora sa njim o tome što joj se dešava, njihov odnos će ostati na površinskom nivou.
Geštalt ne radi prema „oproštaju" iako naglašava „šta je". Ali u ovom slučaju, imali smo niz drugih izbora kojih nije bila svesna.
Luiz je učiteljica i rekla je da je promenila svoj stil predavanja poslednjih nekoliko godina da se oslobodi „onoga što treba i što ne treba", i pronašla je postepenu i veoma značajnu promenu u svojoj učionici. Ona je istovremeno bila na „putovanju da pronađe sebe".
Tako sam znao da je i sama imala resurse i bilo je jasno da je radila na svom razvoju.
Ali ovo se nije baš rasulo na nekoliko veza.
Moj fokus je bio da radim na problemu odnosa u paru, pre nego samo intrafizički sa Luizom ili čak interpersonalno sa mnom.
Zato sam joj predložio domaći.
Ovo je u osnovi uključivalo dogovor; više seksa za više intimnosti.
Predložio sam da kaže mužu da želi više seksa sa njim i više bliskosti. Da bi ona ovo uradila, bilo joj je potrebno više intimnosti.
Da bi ostvarila ovo, oni će provoditi pola sata zajedno svakog dana, razvijajući intimnost u njihovom odnosu. Predložio sam niz opcija – da vežbaju da pričaku autentično jedno sa drugim o malim stvarima; da zajedno čitaju knjigu i da razgovaraju o njoj; da vežbaju neke stvari zajedno, na primer slušanje il emocionalna izražavanja; da stvaraju prostora da čuju ogorčenje onog drugog; ili da jednostavno rade stvari zajedno za to vreme, što će povećati njihov osećaj vezivanja i bliskosti.
Složio sam se sa njom da je to potpuno nepošteno. Ona je na neki način igrala ulogu učiteljice, organizujući ovo i dovodeći ga do brzine, samo da bi mogla da bezbedno izrazi svoj bes prema njemu. Nije bilo pošteno, jer je radila dupli posao u tom smislu.
Međutim, bilo bi drugih koristi sa druge strane na mnogo načina, i takođe bi postigli njene ciljeve da donese više strasti u njihovom odnosu.
Rezultat će biti da će oni biti bliži tome da budu na istoj strani, pre nego na putovanju lične svesti koje pripada samo njoj.
Ovaj pristup koristi ono što se zove „rad sa parom, sa jednom osobom". To jest, mi držimo odnos u prvom planu kada radimo sa klijentom. Umesto fokusa na klijenta, mi gledamo kako možemo da ojačamo njihovu vezu.
Mnogo osećanja, identiteta i priča su proizvod odnosa u paru. Dakle, jedan put ka promeni je da se napravi značajan pomak u odnosu, pre nego da se fokusiramo na iskustvo pojedinca. Ovo je upotreba pristupa terenu, radu u celini a ne u delovima.
Zvučalo je veoma podmitljivo da se priča o zameni seksa za promenu ponašanja – ali ljudi to rade u  nesvesno svakom slučaju. Da se poseduje ono što jedan radi, da se dovede napred u odnosu, to zaista daje drugoj osobi izbore. Na taj način, takav predlog nije manipulativan, već je iskren. Takva razmena u ovom kontekstu je nešto što će unaprediti odnos parova.

среда, 06. август 2014.

Case #30 - Dobar razlog da se ne osećate seksualno

Bridžit je prijavila da ima „zamrznut" osećaj u donjem delu leđa i genitalija. Razvedena je 5 godina i nije bila u mogućnosti da pronađe drugu vezu.
Rekla je da ju je povredio njen muž. Nikada nije mnogo reagovala na njega seksualno, iako se on trudio na mnogo načina, a odnos je imao dobrih strana.
Pitao sam je kako ju je specifično povredio, ali joj je bilo teško da ukaže na ovo. Rekla je da se osećala zatvorenom prema njemu, tako da je to bilo kada je doživela bol.
Ipak, izgledalo je kao da joj on nije učinio ništa nažao. Dakle, strelice su pokazale negde drugde.
Ona je tada izjavila da nikada u stvari nije imala toliko osećaja u telu.
Uveo sam sebe i rekao joj o svom iskustvu razdvajanja i saznanja da je teško biti u potpunosti u svom telu.
Rekla je da sumnja da je to za nju proizašlo iz svedočenja kako su njenog brata teško tukli njeni roditelji u starosti od 8-16 godina. Nakon toga su ga ukrali trgovci belim robljem, a to je bilo 5 godina pre nego što je on bio u mogućnosti da napiše pismo i da se spase. Međutim, nakon toga, on je lutao ulicama sa drugim prosjacima, krao, bio je u zatvoru nekoliko puta i čak je ukrao od nje kada je pokušala da mu pomogne.
Pre 15 godina njihov otac je umro, i rekla je da je od tada njen brat bio u redu, srećan i vodio dobar život.
Ipak, ona i dalje oseća mnogo bola i krivicu što nije ništa mogla da uradi oko prebijanja.
Istakao sam da ona nikada nije imala nikakvu podršku za sve to vreme – nikoga sa kime može da razgovara, nikoga da je uteši.
Predložio sam da, s obzirom da je bol još uvek bio veoma prisutan kod nje, sednem pored nje i da stavim svoje ruke oko nje, tako da može da oseti podršku koju nikad nije imala. Da bi dobili osećaj, kao da sam bio tamo, u to vreme sa njom.
Kada sam to uradio, ona je počela da jeca sa izuzetno dubokim bolom, boreći se za vazduh. Držao sam je, i disao, ostajući veoma prisutan, slušajući grozan bol u njenim kricima.
Posle dužeg vremena njeno plakanje je utihnulo, a ona je postala mirna i tiha. Govorio sam reči priznanja.
Zatim se ispravila u stolici i pogledala u mene. Rekla je „sada želim da ti dam nešto". Osetio sam promenu u njoj, kao i moju energiju. Rekao sam da osećam to, da se osećam toplije. Izjavila je da se  i ona oseća toplije, kroz svoje telo.
Pitao sam šta je htela da mi da, ali se ona neko vreme borila za reči.
Onda je rekla: „ Volela bih da poljubim tvoje oči mojim očima". Mogao sam da osetim njenu otvorenost i protok energije između nas. Rekao sam, sada si u svom telu i spremna za vezu. Klimnula je glavom.
Nisam shvatio po prvoj figuri koju je predstavila (zamrznuta osećanja), ni po drugoj (nedostatak osećanja uopšte, u telu). Dijaloški sam joj odgovorio i čekao sam dok se nešto drugo nije pojavilo, ono što je bilo njen nezavršen posao iz oblasti porodice.
Svedočenje takve traume ostavilo je dubok trag u njoj, i uprkos tome što je njen brat konačno oporavio svoj život, ona se i dalje držala bola i krivice. Nije mogla da krene dalje dok nije videla sebe na mestu bola i dok nije bila potpuno podržana tamo.
Pružanje tog iskustva je izazvalo duboko isceliteljsko iskustvo, omogućavajući joj da spontano pusti bol i krivicu, dopre u svoje telo i da bude na raspolaganju za njena seksualna osećanja.

субота, 02. август 2014.

Case #29 - Odrastanje gnevne devojčice

Keti je iznela problem „ozlojeđenosti prema ocu". Pitao sam je šta je prezirala, a ona je odgovorila da je razlog što se on razveo od njene majke kada je imala 4 godine.
Istražio sam prirodu njenog terena. To je bilo pre 20 godina, i videla je svog oca samo 10 puta od tada. Znala je vrlo malo o njemu.
Verovala je da je njena majka žrtva – otac je imao aferu, a zatim se ponovo oženio.
Nije načinila nikakav trud u svom odraslom životu da ga kontaktira. Kada sam pitao zašto, odgovorila je da je on prethodno doveo svoju ćerku iz drugog braka sa sobom, i da se Meri osećala izuzetno ljubomornom kada je videla naklonost koju je on poklanjao njenoj polusestri.
Rekao sam joj da neću raditi na problemu razvoda njenih roditelja ili na njenog ogorčenosti na to (zbog toga što to nije bio centar njenih problema). Umesto toga, bio sam spreman da radim sa njom kao sa odraslom osobom i da saznam šta je bilo potrebno da uradi u sadašnjosti.
Oklevala je, ali moja granice su bile čiste.
Ispričao sam joj priču o mom razvodu i razgovoru koji sam imao sa svojom najstarijom ćerkom kada je odrasala i dezinformacijama koje je ona gajila.
Rekao sam joj da sa bio voljan da joj pružim podršku u pronalaženju sopstvenog razgovora sa ocem, ali da ne ostaje u bilo kakvoj bespomoćnoj, ulozi žrtve ili obespravljene.
Nasledila je priče svoje majke sa kojima je odrasla. Kao odrasla osoba, imala je sopstvene izbore ge je mogla da ostvari i da sazna direktno od svog oca njegovu stranu priče. Ona to još uvek nije učinila, tako da je moj fokus bio na tome da se kreće u ovom pravcu u budućnosti pre nego da pokušava da čeprka po prošlosti.
Osim toga, kada smo razgovarali o ovome, Meri je imala manire i glas male devojčice. Rekao sam joj da razumem i da saosećam što je propustila mnogo toga sa svojim ocem, ali da je sada voda pod mostom i da nikakva količina terapije ili interakcije sa njim može da vrati te izgubljene godine.
Morali smo da budemo sa tragedijom toga, onakvom kakva je, i da pronađemo njene resurse za nadalje.
Ovo je bilo teško, ali da se uradi suprotno bila bi potrebna pomoć i podsticanje njene zatočenosti na bespomoćnom mestu, zauvek želeći nešto što je propustila.
Ponekad proširena empatija može pomoći ljudima, ali drugih puta potrebna im je čista granica i način na koji će da krenu napred umesto da gledaju stalno unazad. U delu nje koji je i dalje mala devojčica, nije imala izbora ni kapaciteta da krene ka njemu.
Rekla je da kada ga je viđala kao mala devojčica da bi ga udarila. Jasno je da je bila ljuta, pa sam to normalizovao. Ipak, nije našla ni jedan drugi način da se veže za njega i i dalje je bila ljuta na isti način kao i mala devojčica.
Zato sam predložio eksperiment: da počne sa položaja u prostoriji koju je označila kao mesto pored svoje majke, i da hoda kroz sobu do svog oca. Možda da bi razgovarala sa njim ili možda da samo stane sa njim.
Bila je izuzetno izazvana ovim pozivom i veoma uplašena. Uradio sam sve što sam mogao da je ohrabrim, ali sam joj takođe dao i izbor. Često sam je podsećao da ima 24 godine. Zatražio sam da se otrgne od glasa male devojčice, da ispravi svoja leđa umesto da hoda pogrbljeno (rekla je da ima česte bolove u leđima), i da se kreće ka mestu zrelosti i punom izbora.
Polako, ona je pristala na eksperiment. Pomerala se korak po korak, uz puno potrebe za podrškom na svakom koraku, da se ne bi srušila. Konačno je dostigla poziciju njenog oca, pa sam zatrađio da neko uđe u ulogu oca.
Bilo je nemoguće da razgovara sa njim. Pitao sam je šta oseća i da to upotrebi u rečenicama koje bi mogla da koristi. Uradio sam ovo za pola tuceta osećanja, tako da je imala niz stvari koje je mogla da kaže. Trebalo joj je puno više ohrabrenja da bi bila u stanju da izgovori reči. U stvari, pravila je male oštre zvukove disanja, koji kada su identifikovani, su sadržavali njenu „pritužbu" o njegovoj pažnji prema njenoj polustestri.
Želela je da mu postavlja pitanja, ali sam je usmerio na to da samo daje izjave. Ukazao sam na manipulaciju pitanja i objasnio razloge zbog kojih je želela da se kreće prema njemu.
Konačno je razgovarala sa njim, govoreći mu da je bila ljuta, povređena ali takođe joj je bilo i drago što ga vidi. Uglavnom je pričala o njenoj uznemirenosti i strahovima. Odgovor predstavnika je bio da je i njemu drago što je vidi; ovo nije bilo nešto što je ona očekivala.
Ceo proces je bio veoma težak za nju. Morao sam da činim eksperiment što lakšim, na primer, govoreći joj da je ovo samo grupna terapija, da tu nije njen otac i majka, i da je samo hodala preko poda od bambusa, ništa više. Ovo je smanjilo emocionalnu valentnost, samo malo. Pratio sam je na svakom koraku, podučavajući, podržavajući i izazovajući je da ostane odrasla osoba.
Ovo je bio primer „vanrednog stanja" u Geštalt eksperimentu, gde ulazimo u teritoriju koja je obično teška, ali ipak to činimo sa onoliko podrške koliko je potrebno.
Ovo omogućava da osoba ima novo iskustvo.
Ipak, ovakvi eksperimenti nisu precizni, i klijenti se ohrabruju da ih ne pretvaraju o nove „ono što bi trebalo", već da ih vide kao istraživanje svesti i izbora.

O meni

Steve Vinay Gunther

Predajem i sprovodim u praksi Geštalt terapiju, trener sam za donošenje odluka u karijeri i radim sa konstelacijom u porodici. Kao i u Australiji, držim radionice i obuke u Kini, Japanu, Koreji, SAD i Meksiku. Autor sam „Razumevanja žena u vašem životu“, knjigu saveta za muškarce o odnosima sa ženama. Direktor sam Lifeworks-a i obezbeđujem obuku i nadzor. Kandidat sam za doktorsku disertaciju, proučavam međuljudske dinamike moći. Pogledajte moj komletan profil.

Blog Archive

© Lifeworks 2012

Contact: admin@learngestalt.com

Kome je ovaj blog namenjen?

Ovi primeri su usmereni na terapeute, studente i one koji rade u profesijama za pomoć ljudima. Cilj je da se pokaže kako Geštalt pristup funkcioniše u praksi, povezujući aspekte teorije sa kliničkim izazovima.

Blog je dostupan preko prijave za novosti. Molim unesite vašu e-mejl adresu da biste primali besplatna ažuriranja sa bloga svaki put kada je dodat novi unos.

Enter your email address:

Delivered by FeedBurner

© Lifeworks 2012

Contact: admin@learngestalt.com

Језици:

HOME

Informed Consent & Rates

PROFESSIONAL TRAINING

Gestalt Therapy Defined

PROFESSIONAL SERVICES

PAYMENTS

OTHER STUFF

Links

Book:Advice for Men about Women

BLOGS

• English

Bahasa

Čeština

Deutsch

Español

Français

Greek ελληνικά

Hindi हिंदी

Magyar

Melayu

Italiano

Korean한국의

Polski

Português

Română

Russian Русский

Serbian српски

Chinese 中文

Japanese 日本語

Arabic العربية

English Bahasa Čeština Deutsch Español Filipino Français ελληνικά हिंदी Magyar Melayu Italiano 한국의 Polski Português Română Русский српски 中文 日本語 العربية

If you are interested in following my travels/adventures in the course of my teaching work around the world, feel free to follow my Facebook Page!

Can you translate into Serbian? I am looking for volunteers who would like to continue to make this translation available. Please contact me if you would like to contribute.

Gestalt therapy sessions

For personal therapy with me: www.qualityonlinetherapy.com

vinaysmile

I publish this blog twice a week. It is translated into multiple languages. You are welcome to subscribe

logosm1

Links

Career Decision Coaching

Here

and here

Lifeworks

Gestalt training and much more

http://www.depth.net.au

For Men

Here is a dedicated site for my book Understanding the Woman in Your Life

http://www.manlovesawoman.com

The Unvirtues

A site dedicated to this novel approach to the dynamics of self interest in relationship

http://www.unvirtues.com

Learn Gestalt

A site with Gestalt training professional development videos, available for CE points

http://www.learngestalt.com

We help people live more authentically

Want more? See the Archives column here

Gestalt therapy demonstration sessions

Touching pain and anger: https://youtu.be/3r-lsBhfzqY (40m)

Permission to feel: https://youtu.be/2rSNpLBAqj0 (54m)

Marriage after 50: https://youtu.be/JRb1mhmtIVQ (1h 17m)

Serafina - Angel wings: https://youtu.be/iY_FeviFRGQ (45m)

Barb Wire Tattoo: https://youtu.be/WlA9Xfgv6NM (37m)

A natural empath; vibrating with joy: https://youtu.be/tZCHRUrjJ7Y (39m)

Dealing with a metal spider: https://youtu.be/3Z9905IhYBA (51m)

Interactive group: https://youtu.be/G0DVb81X2tY (1h 57m)