Stoga smo istraživali "uznemirujuće". Objasnio sam da postoje I pozitivni načini da se ljudi uznemiravaju – to na primer rade komičari. I revolucionari. I ljudi koji uznemiruju status kvo u grupi – I oni su takoše potrebni. Želeo sam da zaokružim "uznemiravanje" na druge načine, da proširim njen osećaj za izbore koji su joj dostupni.
Pozvao sam je da "uznemiri" nekoliko ljudi iz grupe. Nestašno je uštinula obraze jedne osobe, a zatim je legla preko nečije noge.
Ovo su bile lagane I zabavne aktivnosti koje je sprovela spontano I odmah su joj dale osećaj "uznemirivanja" na drugi način.
Pitao sam je o njenom kontekstu – ko je bio uznemirujuć u njenoj porodici. Rekla je da je tek skoro saznala da njena majka trenutno ima aferu. Kako sam više saznao, izgledalo je da je njen otac imao afere godinama.
To je bilo očigledno uznemirujuće za nju, ali nisam želeo da previše ulazim u to šta su njeni roditelji radili. Rekla je da se oseća krivom...kao da je nekako majčina afera bila njen krivica, jer se odselila iz kuće. Rekao sam, "dobro, nije na tebi da se nosiš sa odgovornošću za postupke tvoje majke".
Želeo sam da vratim fokus na nju. Zato sam rekao, " gledaš me sa puno intezivnog fokusa – imaš moju pažnju sada". Ona je rekla da joj je nešto nedostajalo kada je odrastala – njeni roditelji su bili toliko zauzeti svojim problemima I konflikatima da ona nije dobijala dovoljno pažnje. Kada je I dobijala, često je bila reaktivna.
Pričala je o želji da dobija voljenu pažnju, a ne kritičnu. Istakao sam da za decu, negativna pažnja je je bolja nego nikakva pažnja...radeći ovo sam donekle priznavao njen izbor da bude "uznemirujuća" u svom odraslom životu da bi dobila pažnju, čak I ako pažnja koju je tada dobijala nije bila tako prijatna.
Zamolio sam je da primeti u sadašnjost kako je to bilo da ima moju pažnju, kao I pažnju grupe. Navela je male promene u pažnji grupe – nekoliko ljudi je bilo rastrojeno. Video sam kako je bila usklađena sa dinamikom toga gde je pažnja u grupi usmerena.
Zato sam rekao, "ok, želim da budeš zaista prisutna sa pažnjom koju ti dajem upravo sada". Sedeli smo tako neko vreme. Primetio sam da se osećam veoma ravno...obično mi padaju stvari na pamet, kreativni eksperimenti, uvidi, svest. Samo sam se osećao potpuno ravno sa njom, kao prazan pejzaž. Izvestio sam je o tome, I rekla je da, dobila je takav odgovor I od muža I drugih...i da je ona to takođe osećala.
Tako sam priznao taj podeljeni prostor I ja-ti momenat. Često se takvi momenti intimnosti I povezanosti shvataju kao puni dubokih osećanja. Ali ovde je to deljenje bilo jedna vrsta ogoljenosti. Rekao sam, "teško mi je, kao da sam izgubio svu svoju kreativnost, nisam navikao na to". Ona je dobila ideju – povezanu za reč kreativnost.
Rekla je, "želim da uradim nešto uznemirujuće I smelo za tebe". Pozvao sam je da nastavi. Poljubila me u obraz. "Ah", rekao sam, "mnoštvo boja protiv pajzaža!"
To je bio momenat kontakta, u kontekstu dubokog trenutka deljenja. Kao rezultat, došlo je do velike promene u njoj, nešto se oslobodilo.
Ovo je bio rezultat ne-linearnog procesa praćenja toka svesti dok se pojavljivala između nas – tema pažnje I uznemiravanja. U Geštaltu ne radimo toliko sa linearno/ciljno orijentisanim načinima, već više kao tok reke, pomeramo se sa strujom, uranjamo u fenomenologiju klijenta I primećujemo sopstvene reakcije. Krajnji rezultat je integracija, ili ono što se može nazvati otelotvoren uvid.
Нема коментара:
Постави коментар