Case #40 - Tražeći pomoć, tražeći nezavisnost

Marta je imala suze u očima, I grizla je njenu usnu. Primetio sam ovo, I ona je rekla da pokušava da zadrži svoja osećanja. Rekao sam joj da diše, I da bude prisutna...A onda su suze potekle još više.
Ispričala je svoju priču, dugu I bolnu priču, praćenu sa mnogo suza. Njen otac je radio u drugom gradu. Majka, sestra I ona su se preselile u mali grad dok je on bio odsutan, I morale su da budu kod majčinih roditelja. Ali, deda ih je sve maltretirao...ako su deca pravila previše buke, on bi pretio da će da ih izbaci iz kuće, I zapravo je izbacio njihove kofere u nekoliko navrata. Pre toga, njena sestra je živela sa babom I dedom, I kad god su majka I ona došle da je posete, oni bi pronašli neku manu kod Marte, I zavadili bi je sa sestrom.
Njena majka se napokon preselila iz kuće. Ona je bila lepa žena, I često su muškarci koji su radili u radnji gde I ona, dolazili do kuće, tražeći je. Poslala bi ih nazad, ali je jednom dozvolila muškarcu da uđe, I započela aferu. Marta je uvek bila uplašena kada je on dolazio u kuću. Kada se afera otkrila, njena majka je bila javno osramoćena u maloj zajednici u kojoj su živeli. Marta je bila osramoćena od dece koja su išla u školu sa njom. Zatim se njen otac vratio, baba I deda su prebili njenu majku...traume su se nastavljale.
Ovo je bila priča puna bola I patnje. Tokom nje, posegnula je za mojom rukom I čvrsto je stegnula. Sedeli smo tako dok se ona rasterećivala.
Postoje različite vrste priča u psihoterapiji. Neke su stare, mrtve I ponavljaju se, služe samo da pojačaju bespomoćnost, I možda da steknu saosećanje. Te priče treba da se dovedu u sadašnjost, da se dovedu u život kroz eksperimente I da se izdahnu kroz emocije.
Ova priča je, ipak, bila živa, sedela tamo I trebalo joj je da bude ispričana već 30 godina, I pod pravim okolnostima je izašla, tekući, oslobađajući I integrišući se usput.
Pošto se smirila, pustio sam njenu ruku, ostajući pored nje.
Marta je rekla da je bilo svetla usput. Intimnost koju je delila sa svojom majkom I sestrom, iako su imale samo hleb I pasulj da jedu. Momci koje je imala, posebno prvi, bio je pun ljubavi I podrške za nju kroz porodična iskušenja.
Podrška se nastavila sa njenim mužem, sa kojim je bila bliska, I sa kojim je imala veoma ljubavnu vezu. Sve je kako treba. Osim toga da je nakon 20 godina, kada su njena deca odrasla, ona više nije bila zaljubljena u svoje radno mesto koje je bilo njeno sklonište kada je prvi put izašla iz bolne porodične scene.
Tražila je novi pravac, za lični rast, promenu karijere. Njen muž je držao za ruke kroz sve to. Njihov odnos je delovao jer joj je bila potrebna podrška, I on ju joj je davao. Ali sada joj je bila potrebna nezavisnost, a on je I dalje držo.
Istakao sam paralelu sa ovog sastanka. Trebao sam joj za vreme prelaska traume. Ali na kraju, mogao sam da joj pustim ruku, samo sam joj bio potreban pored nje, ne držeći je više.
Naveo sam joj onu vrstu izjave koju je mogla izneti svom mužu, da mu pomogne da razume I da joj je potrebno se suoči sa svetom nezavisno I možda da mu pomogne da se suči sa njegovim nesigurnostima vezanim za to. Zauzvrat, to bi joj dalo podršku koja joj je trebala od njega – da bude prijatna sa svojim dolaženjem I odlaženjem.
U dolasku na ovo mesto na sastanku, ona je bila u stanju da vidi kako da postupi sa svojim sazrevanjem I diferencijacijama, da se suoči sa promenjenom dinamikom u njenom odnosu I njenoj poziciji u svom životu.