lifeworksgestaltlogobase

About Me

Моја слика

I teach and practice Gestalt therapy, Career decision coaching, and Family Constellations work. As well as Australia, I teach workshops and training in China, Japan, Korea, the USA & Mexico. I am author of Understanding The Woman In Your Life, a book of advice for men about relationships with women. In my work as director of Lifeworks I provide therapy,  training and supervision. I am a Phd candidate, studying the interpersonal dynamics of power, and am currently director of an MA in Spiritual Psychology for Ryokan College, an accredited online institution based in LA.

петак, 27. новембар 2015.

Case #92 - Blaženstvo ništavila

Zek je pričao o osećaju gubitka ličnosti. Kao dete je mislio da će mu majka umreti (iako nije). Pričao je o tome kako mu je baka umrla. Molio se Bogu kao dete...ali je ona ipak umrla.
Kao rezultat, zbog nepoverenja u religiju – izgledalo mu je da bi Bog uradio suprotno od onoga što ga je pitao. Iz nekog razloga, biblijska priča koju je naučio mu je bila stalno u mislima – o nekome ko se molio, i djavo je došao da ga iskuša.
Tako je povezao strah sa molitvom. Verovao je u nauku, ali ne i u Boga. Sebe je smatrao nihilistom.
Njegova veza sa religijom i duhovnošću bio je sistem verovanja koji ga nije privlačio, i molitve su mu izgledale besmislene.
Istakao sam da duhovnost ima 3 glavna elementa: može pružiti inspiraciju i usmerenje, može da pomogne ljudima u pronalaženju uzvišenosti u svom životu, i pruža praksu koja donosi proširenje i radost.
Ništa od toga nije činilo njegovo iskustvo religije.
Istakao sam da su postojale duhovne forme kao što su Zen koji nije zahtevao sistem verovanja, uključujući i verovanje u Boga.
Komponenta gubitka ličnosti očito je imala psihološku dimenziju. Pitao sam Zeka da obrati pažnju na svoje telo. Rekao je 'ništa'. Pitao sam ga 'da bude ništa'. Uvek idemo uz otpor u Geštaltu, i prihvatamo svako iskustvo koje se pojavi.
Tražio sam da 'ništa' priča sa Zekom. 'Ništa', rekao je Zek, da nema poente života, da može da se ne nada ničemu. Život je samo ovozemaljsko iskustvo i onda umreš.
Ovo je sigurno zvučalo kao nihilistička filozofija za koju je Zek govorio da ima.
Pitao sam ga kako se oseča. 'Prazno'.
Opet, ostali smo sa prazninom neko vreme; zamolio sam ga da ostane u dodiru sa svojim disanjem, i ostao sam sa njim tu, u tišini.
Ovo nazivamo 'kreativna praznina'. To nije nešto čega treba da se bojimo ili kroz šta da pričamo, već da sednemo sa tim, i da dozvolimo da se nešto svojevremeno pojavi.
Zasigurno, posle nekog vreme, Zek je rekao da oseća toplotu u svom telu. Kako je disao uz ovo, osećaj radosti je prožimao njegov doživljaj. Bila je to neimenovana sreća, nepovezana sa bilo čime. Kako je ostao sa tim osećajem, postalo je vrlo intenzivno; disao je jako i duboko. To je trajalo neko vreme.
Nije bilo imena za taj doživljaj. To je samo bilo njegovo iskustvo. Njegov nihilizam nije bio samo distanciranje od vere ka nečem većem, to je takođe bilo udaljavanje od njegovog postojanja. Kako je dozvolio ovo iskustvo samoprihvatanja, dublji osećaj značenja se pojavio. Ovo je egzistencijalni pristup pronalaženju značenja – dozvoljavajući doživljaju da unese značenje, a ne da pokušamo da ga postavimo kroz objašnjenje ili projekciju.

субота, 21. новембар 2015.

Case #91 - Pričanje sa Bogom, dva puta

Džoan je imala duboko i značajno duhovno iskustvo kao tinejdžerka. Bilo je ekstatičko, i proizašlo iz interesa koje je imala u duhovnosti iz detinjstva.
Njeni roditelji su bili religiozni, ali nisu to dobro kontrolisali. Njena majka je bila uplašena – verovatno zato što je možda poludela.
Džoan je otišla do njihovog sveštenika, ali je rekao da bi trebala biti na lekovima ceo život, i da nešto nije uredu sa njom – potvrđujući poruku da je možda poludela.
Čak i bliska tetka, koja je isprva podržavala njeno interesovanje za duhovnost, nije imala ništa da kaže. Njena reakcija je tada bila da pređe u njen spoljni život, u svoj svet, daleko od bilo čega duhovnog. To je, ipak, činilo da oseća prazninu.
Predložio sam joj da stavi 'Boga na stolicu' i da ima direktan razgovor.
Rekla je da bi zapravo trebale da budu dve stolice – jedna za njen prvi kontakt sa Bogom ('kao prvi dečko') i jedna stolica za njen trenutni odnos sa Bogom.
Tako smo i uradili. Razvijalo se kao i razgovor koji bi mogli imati sa ljubavnikom sa kojim imate nezavršena posla! Dosta sam proveravao kako je – kako se osećala, kako se uključivala u te razgovore. Bila je vrlo osetljiva zona, i nije baš obradila ta osećanja 'izdaje' od strane Boga.
Ovo je bila vrlo osetljiva tema, jer je njeno prethodno iskustvo priče o tome bilo shvaćeno kao da je 'poludela'. Morao sam da budem siguran da sam pružio ličnu podršku, ohrabrenje i rekao sam moje pozitivne osude. Takođe sam se uverio da je dobila podršku grupe, tako da je znala gde su oni, i da je tu bila i podrška. Nije dovoljno samo pretpostaviti to, već je od važnosti da imamo povratne informacije o mestu gde može nastupiti stid.
Ovo je primer kako Geštalt proces može da se primeni na traume povezane sa duhovnošću. I kako veza sa Bogom, na neki način, podseća na bilo koju drugu vezu, i kako je zbog toga pogodna za terapeutski proces koji koristimo sa drugim vezama.

среда, 18. новембар 2015.

Case #90 - Kada je klijent svesniji od terapeuta

Martin je imao oštar smisao za poštenje. Kontekst je bio takav da su ga roditelji stalno ispitivali, ali su mu pružili samo kritiku.
To je nametnulo prizvuk našeg razgovora. Ako sam uradio išta u terapiti, da toga nisam bio svestan, što je bilo na moju dobit, on bi to odmah primetio i napomenuo to.
Uvek sam bio rad da ispitam njegove kritike i zabrinutost. Prihvatio bih opravdane, prepoznao gde nisam bio svestan mojih interesa, i eksplicitno pričao o tome.
U Geštaltu, kao terapiji dijalogom, od suštinske je važnosti da ovladamo onim gde možda izlazimo iz svesnosti. To se događa i terapeutima, takođe. Većina klijenata to neće primetiti, ali neki vrlo pažljivi hoće. To je zapravo vrlo dobro za terapiju.
To znači da ja kao terapeut moram da budem voljan da se ne branim, da gledam trunku istine u klijentovoj zabrinutosti, strahovima i optužbama. To ne samo što smiruje situaciju, već pruža i zaceljenje klijentovog iskustva. Kao terapeut, ja takođe nalazim zbog čega izlazim iz svesnosti – suočen sam sa tim. To je takođe prilika za mene da prepoznam sopstveni interes, i gde i kako mogu to da sakrijem pod izgovorom 'pomoći'.
Male stvari su ovde bitne – moj nivo glasa, brzina govora, šta biram za fokus. Sa klijentima kao što je Martin potrebno je biti svestan moje dinamike, kao i njegove.
Lako je za terapeuta da se fokusira na klijenta, to šta rade, na njihov proces. Ali je teže da se fokusiraju na sopstven. I još teže je kad je klijent svestan mog procesa, a ja nisam. Tu leži potencijal da se osećam osramoćeno, ali se izdižem iznad toga prihvatanjem bilo kakve povratne informacije i kritike, i uvek sam spreman da gledam za istinom u tome i da priznam to.














субота, 07. новембар 2015.

Case #89 - Otvaranje privatnog sveta

Mogao sam reći da je Lizi bila pomalo napeta, ali nisam znao zbog čega. Izgledala je kao da je na ivici, zamišljao sam da je ljuta.
Pričala je o svađi sa ocem kao tinejdžerka o temi kojoj raspravljamo – duhovnost. Od oba roditelja je iskusila nedostatak podrške za njena interesovanja. Njena majka ju je podrivala, otac joj se protivio i ismevao njenoj želji da razume više.
Dok oni koji odrastaju u religioznom kontekstu mogu imati problema jer su uverenja gurana u njihove glave., drugi, kao što je Lizi, mogu naći da roditelji koji su ateisti mogu da se protive interesovanju za religiju ili duhovnost kad su u pitanju njihova deca.
Lizi je u svojim tridesetim, ali oseća uticaj toga. Njena potraga je nastavljena, ali nije nešto o čemu bi inače razgovarala sa drugima, držeći to u privatnosti. To je bilo shvatljivo, zbog iskustva koje je proživela dok je odrastala. To ju je takođe izolovalo, i značilo da neće imati podršku i dijalog o tome.
Sad mogu bolje da razumem njeno peckanje kada sam počeo da pričam sa njom o toj temi – očekivala je negativnost i suprotsavljanje umesto podrške. To nije bilo razumljivo.
Prva stvar koju sam uradio je bila eksplicitan izraz podrške. To je bilo ono što me je interesovalo, pozitivno, i želja da se otvorimo. Pričao sam o mojoj energiji koju sam imao prema temi, i mom interesovanju za razgovor.
Istakao sam takođe i prirodu okruženja u kojoj se nalazimo – grupa ljudi koja je isto tako zainteresovana za to, i koja je spremna na dijalog. Rekao sam da mi je namera da budem siguran da neće biti nipodaštavanja mišljenja kada se budu izražavala.
Ovo je bilo važno u procesu postavljanja osnove sigurnosti prilikom započinjanja o temi sa Lizi, i da bi joj bilo jasno da te okolnosti su drugačije od onih na koje je navikla.
Bio sam vrlo svestan rizika po nju da priča o tome. Rekla je da je osećala olakšanje, ali da je i dalje napeta.
Moje reči su bile da je sve dobro, ali ona nije nikad iskusila takvu podršku.
Predložio sam eksperiment – pozvao je da kaže neka svoja ubeđenja i da ih zajedno istražimo.
Izabrala je jedno uverenje – ljudi se ne rađaju loši, već se izgube, ili nisu svesti. Rekao sam joj da se slažem sa tim – doza podrške, i takođe pokazivanje moje otvorenosti i da sam tu da je saslušam. Eksplicitnost je vrlo važna. Pitao sam je nekoliko pitanja da bih dobio više detalja, a ona je očito uživala u tome da priča o svojoj perspektivi, i da je čuju.
Povezao sam njene ideje sa drugim idejama nekih pisaca – na primer Metju Foks (Originalni blagoslov), da joj pokažem da postoje i drugi koji imaju istu perspektivu, i kojima može da se obrati za podršku i za produbljivanje njenih ideja.
Onda sam je pitao da li želi da čuje neko suprotno viđenje koje možda postoji u vezi sa tim verovanjem. Složila se. To je bio sledeći korak – da je podržim prilikom zauzimanja stava pri suočavanju sa suprotnom stranom.
Izneo sam jednu perspektivu – onu o egzistencijalnoj odgovornosti – o posledicama naših akcija, bez obzira na namere, nivo svesti, ili stanje uma.
Nežno sam razvukao njene misli, pružajući izazovne perspektive, i uključio je u razgovor u vezi sa njenim odgovorom. To je bio dobar razgovor, i pristupio sam vrlo pažljivo, tako da je mogla da iskusi razgovor preko različitosti, bez ljutnje ili suprotstavljanja.
To joj je pomoglo da uvidi i druge perspektive, i pružilo joj je iskustvo uspešnog nailaženja na različitost. Sada je imala osnovu koju je mogla da proširi dijalogom sa drugima.
U Geštaltu uvek tražimo ravnotežu izazova i podrške, i pružamo klijentu novo i transformišuće iskustvo kroz eksperiment – radeći na ivici njihovog komfora, tako da postoji rast, ali brzinom koja je prihvatljiva.




понедељак, 26. октобар 2015.

Case #88 - Jaki simptomi, malo informacija

Džon je prisustvovao raznim grupama za izgradnju ličnosti. Hteo je da dođe u Geštalt grupu. Očigledno je jako želeo da bude ovde. Došao je da radi. Primećivao sam ga nekoliko dana, i sada kako je seo nasuprot mene ono što me je šokiralo su njegovi izrazi lica. Gledajući ga, mislio sam da nije samo nervozan, več jako uznemiren. Brzo je treptao, njegova usta su se grčila, oči su mu se sužavale dok je pričao. Njegove oči su mi izgledale uplašeno. Moj utisak je bio da je on neko ko očekuje da ga udare.
Osetio sam se jako zabrinutim za njega, rekao sam mu svoj utisak kako sam ga doživeo, i pitao šta je osećao.
Na moje iznenađenje rekao je da se oseća malo nervoznim zbog dolaska, ali ništa više.
Pitao sam ga da li ima neko sećanje na detinjstvo vezano za udaranje.
Ne.
Pitao sam ga da li se desilo nešto što ga plaši.
Ništa.
Pitao sam ga da li se desio neki događaj koga može da se seti koji ga je potresao,
Nijedan.
Rekao je da je bio veoma stidljivo dete. To je imalo smisla, da možda ono što vidim je samo poteškoća pri kontaktu.
Obično bih spremno prihvatio nečiji opis iskustva. Ali u ovom slučaju sam se osećao čudno jer sam video nešro veoma drugačije. Drugi u grupi su potvrdili da su ovo slično doživeli. Nešto se nije slagalo. Ali nisam hteo da vršim pritisak. U Geštaltu ne probijamo 'otpor'.
Ništa dalje nije postalo jasnije kroz naš razgovor, pa sam odlučio da radim somatski.
Pitao sam ga da legne na leđa i seo pored njega.
Zamolio sam ga da polako prati svoje disanje.
Njegovo disanje je bilo vrlo pravilno i duboko. Tražio sam prekide ili tačke napetosti. Nijedna nije postojala. Pitao sam ga o njegovom doživljaju situacije. Jednostavno je osećao vazduh kako ulazi i izlazi. Očito, nije mu bilo lako da ostvari kontakt sa svojim osećanjima. Proveo sam dosta vremena, samo sedeći sa njim, posmatrajući, zapitkujući.
Rekao je da oseća prazninu u stomaku. Pitao sam ga za dozvolu, i stavio svoju ruku tamo. Ništa se nije desilo. Očigledno su njegova osećanja dobro zadržavana, i ja sam bio strpljiv u traženju ključa.
Primetio sam da su mu oči aktivne, iako zatvorene. Pitao sam ga da stavim ruku na njegove oči, i držao je tamo neko vreme. Onda je rekao da oseća hladnoću u dnu stomaka. Stavio sam svoju ruku tamo.
Rekao sam mu da me pogleda. Uradio je to, pa je gledao naviše neko vreme. Pitao sam ga šta je zamišljao. Kaže da je video mrak, hladnoću i prigušeno ulično svetlo.
Sada imamo sliku sa kojom mogu da radim. Pitao sam ga da nastavi da gleda u mene, i da mi kaže o svojim osećanjima. Počeo je sa toplinom u grudima, pa sam stavio ruku tamo.
Rekao sam mu da izgleda da ulično svetlo postaje jače, i zamolio ga da dopusti toploti da se pomeri na dole iz njegovih grudi u donji deo stomaka. Kako se ovo odigravalo, objasnio sam vezu između uličnog svetla koje postaje svetlije i naše povezanosti koja postaje jača i povezanost sa njegovim telom koje se zagreva. Zamolio sam ga da dopusti toploti da prođe u njegove noge, do stopala. Ovo se desilo veoma sporo, ali nije dostiglo do stopala. Pitao sam nekog drugog da drži njegova stopala.
Napokon, mogao je da oseća toplotu po celom telu.
Kako je ustao, njegove oči su izgledale drugačije. Bile su mirnije, jasnije, oba oka iste veličine,  rekao sam mu o toj promeni u mom iskustvu sa njim.
Pitao sam ga da pogleda nekoliko drugih ljudi, da dobije iskustvo povezivanja i sa sobom, i sa nima. Njegova energija je bila svetla i topla, i kako je rekao osećao je povezanost sa drugima na nov način.
Ne trebamo da znamo simptome da bi radili sa nekom osobom. Ne moramo da imamo priču ili kontekst. Ponekad to jednostavno nam nije dostupno. Ali ako radimo sa direktnim iskustvom tela, od te prizemne tačke, nešto će se uvek pojaviti što je najvažnija 'figura' kojoj je potrebna pažnja.
Opet, mi ne trebamo da razumemo tu figuru – već samo da radimo sa njom, podržavajući razvoj bilo čega što proizađe iz toga. Kada radimo sa telom, to može da bude spor proces koji zahteva strpljenje.
Na kraju, želimo da povežemo takvo iskustvo sa vezom. To su suštinski elementi Geštalta – svesnost i kontakt.



недеља, 18. октобар 2015.

Case #87 - Dobar muž i iskrena ljubav

Čuan nikad ranije nije bio na terapiji. On je bio biznismen. Njegov otac je pravio stvari od drveta i imao je malu farmu. Čuan je vezan zaa uspomene iz mlađih dana, kada je bio sa svojom porodicom; otac je voleo lov, tako da su imali velike pse. Kada je bio u srednjoj školi, preselio se u drugo mesto i otac mu je nedostajao.
U školi je uvek bio najbolji učenik, ali nikada nije dobio priznanje od svog oca.
Pre deset godina je njegova kompanija naišla na proleme. Njegova žena i ćerka su živele u rodnom mestu, a onje bio u gradu pokušavajući da reši finansijsku katastrofu u kompaniji. Počeo je redovno da pije i zapao u depresiju koja je trajala godinu dana.
Na kraju ove užasne depresivne godine, sreo je svog oca na Letnjem festivalu. Otac ga je direktno pitao – 'šta je problem? Da li se razvodiš?' Čuan je odgovorio 'samo neki problemi na poslu'. Ali mu otac nije verovao i vršio je pritisak na njega.
Šokirao je Čuana rekavši mu, 'Verujem ti. Verujem u tebe.' Takođe je rekao, 'ako brak ne funkcioniše, ok je da se trazvedeš'.
Ovo je imalo veliki uicaj; Čuan je prestao da pije i počeo da preokreće svoj posao.
Međutim, zaista je postojao problem u braku i Čuan se nije osećao spremnim da priča sa ocem o tome.
On i žena su bili u istom odeljenju. Ona je zatrudnela i on ju je oženio zbog dužnosti. Ona je bila draga osoba, prijatna prema njegovoj porodici i dobra majka njegovoj ćerki. On se nevoljno oženio i sada se osećao 'kidnapovanim'. Nije želeo nikog da izneveri, ali nije bio srećan. Pitao sam ga koliko je loše -3 od 10, odgovorio je. Seksa nema već godinama. Jednostavno ga nije privlačila. Više je osećao kao da su brat i sestra.
Ovo nije brak koji je mogao da se raspadne, jer nikada nije bilo početne privlačnosti. U nekim retkim okolnostima, možda bi bilo moguće. Ipak, situacija je bila takva da bi bio obliven hladnim znojem kada bi je zagrlio – tako je malo bilo privlačnosti ovde. On ju je poštovao, ali samo kao saputnika.
Međutim, njegove snažne porodične vrednsti su ga zadržavale u braku, kao i njegova potreba da bude 'dobar dečak'.
Izjavio je takođe da nije želeo da povredi svoju ćerku, nije želeo da je izgubi i nije želeo da povredi svoju ženu.
Definitivno je bio zarobljen.
Rekao sam mu da mi navede njegova dva dela koja su u sukobu: 'dobri muž' i 'prava ljubav'.
Pozvao sam ga da odabere dva predmeta u sobi koje će predstavljati ove polaritete, a zatim sam ga uputio da razvije dijalog između ta dva dela. U početku je to bilo samo početak beskrajne raspravke između ovih zaraćenih delova.
Istakao sam da bi ova rasprava mogla da traje beskonačno, ali da ova dva dela moraju doći do dogovora – što sam povezao sa poslovnim pregovaranjem.
Nakon neke diskusije, dva dela su došla do dogovora: *prava ljubav* bi dala *dobrom mužu* godinu dana da sredi stvari. *Dobar muž* se složio da razgovara sa svojom ženom o ovim stvarima.
Međutim, mogao sam da vidim Čuanov strah o stvarnom razgovoru, jer je znao da će to definitivno boleti njegovu ženu i što će to započeti kraj njihovog braka.
U ovom trenutku Čuanu je bilo veoma nelagodno i pomalo mu se vrtelo. Morao je da ustane i prošeta. Gledao je po sobi i rekao, 'ne dopada mi se soba koja nema prozore'. Objasnio sam mu da postoji prozor iza zavese. To ga je malo opustilo.
Zatim sam mu neko vreme pričao o svom iskustvu sa razvodom. Prekinuo me je i pitao o prstenu koji mi se nalazio oko vrata. Objasnio sam mu da sam ga dobio u Engleskoj kada sam bio na proslavi mature svoje ćerke.
Rekao sam mu da iako je razvod bio težak, moja deca na kraju nisu bila oštećena – ona su bila dobro... i da sam ja sam pronašao pravu ljubav. Iskreno sam mu pričao o poteškoćama sa kojima sam se susreo, i sa kojima se moja bivša žena susrela u procesu razvoda.
U igranju uloge 'oca' na terapiji sam podsticao poruku da je ok razvesti se.
Generalno ću uraditi sve što mogu da pomognem paru da ostane zajedno i da imaju zdravu vezu. Ali nekad, ako je to protiv životnih odredbi u smislu sputavanje njihovih života i mogućnosti da žive autentično, onda podržavam nekog da razmisli o razvodu.
Čuanu je veoma laknulo na kraju. Rekao je da je ono što je zaista privuklo njegovu pažnju su dve stvari – kada sam rekao da je postojao prozor u sobi i kada me je pitao o mom prstenu.
Ovi interpersonalni i simbolični momenti su oni koji su ga dotakli. Podstaknut njegovim pitanjem o prstenu, čuvši moje iskustvo sa razvodom mu je pomoglo da izađe iz svog straha i zaglavljenosti – ovo je bio dijalogički deo terapije, koji je uključivao moje otkrivanje o sopstvenoj priči. Terapeut mora da bude veoma pažljiv kada priča svoju priču, ali nekom prilikom to može biti od velike pomoći klijentu – to je mera.
Simbolizam otvorenog prozora je takođe bio veoma važan za njega. Osećao se kao da se guši i ja sam mu predstavio mogućnost da postoji izlaz koji je sakriven. To je nešto na čemu možemo da radimo na naknadnoj terapiji.
Olakšavajući dijalog između njegova dva dela je takođe ključan – dva zaraćena elementa koja nikada nisu mogla da se sretnu. Terapija im daje mogućnost da dođu u kontakt, ali ovo zahteva dosta podrške od terapeuta da bi se ovaj sastanak olakšao, nešto poput sastajanja dve zaraćene osobe.
Značaj njegovog oca u svemu ovome je takođe deo složenosti terapije. Podrška koju je njegova otac davao – uključujući priznanje Čuana – je bilo važno za ovu promenu. Ovo je ukazalo na važnost uloge koju mogu da igram kao 'očinska figura' i na uticaj koji mogu da imam na podršku koju mu dajem.


уторак, 13. октобар 2015.

Case #86 - Zašto tako debela?

Lejla je bila debela. Ona je bila negde na sredini na skali gojaznosti. Kao što je često slučaj, to nije bilo nešto što je ona direktno unela u terapiju. To je nešto što sam ja posmatrao, upoznavajući je neko vreme.
Tema težine je veoma složena i teška za ženu i u terapiji ta tema ne bi trebala da se izbegava. Ipak, trebalo bi da se sa njom postupa sa osetljivošću i brigom, ne samo teškim mislima.
Lejla je bila zainteresovana da radi na toj temi.
Pitao sam je kada je počela da se goji. Rekla je da je na fakultetu bila gladna neko vreme jer nije imala mnogo novca. Tako da, kada bi jela, jela bi mnogo. To se ipak iznivelisalo nakon nekog vremena.
Zato sam je ponovo pritisnuo, i rekla je da nakon što je dobila ćerku se ugojila, jer je morala da jede dosta dok je dojila. Međutim, njena ćerka sada ima 10 godina, a ona i dalje nosi težinu.
Rekla je da jede kada je nervozna i da je nervozna zbog nečega lošeg što se ogodilo njenoj ćerki.
Takođe je rekla da je volela da ima nešto u ustima većinom vremena, da gricka.
Ovo je pružilo veliki broj mogućih početaka, ali je jedina stvar koja se činila jasnom bila njena nervoza. Ipak, to je bilo veoma generalizovano, tako da nije bilo precizno jasno kako je to radilo.
Pitao sam je kakvu hranu je jela, u kojoj količini i koliko je vežbala. Ovo su veoma osnovani aspekti problema. Iz onoga što je pričala je delovalo da nije jela velike količine, tako da ponovo nije bilo jasn šta se događa.
Počeo sam na ovom veoma praktičnom nivou i rekao sam joj da napravi razliku, bila joj je potrebna praktična podrška na ta tri fronta – kvalitet hrane, količina i balans vežbanja.
Istakao sam da je podrška ključna, da ne pokušava da sve reši sama.
Pitao sam je o nezi - koliko je emocionalne nege dobijala iz raznih oblasti života – posla, prijatelja, prorodice, aktivnosti. Delovalo je da je ge dosta nege, tako da jelo nije bilo odgovor na manjak brige.
Osnovna dinamika i dalje nije bila očigledna. Pitao sam je o nervozi: njen otac je imao nekakav strah da se njoj nešto ne dogodi, a ona je nekako preuzela taj strah u vezi sa njenom ćerkom.
Ovo se pojavilo iz Polja, tako da je sa tim trebalo raditi na nivou polja. Međutim, pre nego što smo mogli da počnemo sa tim, iznenada je rekla – oh, da, moja majka me je previše hranila kada sam bila dete.
Objasnila je da joj je njena majka ubacivala hranu u usta, a onda i pre nego što pojede to joj je ubacivala još hrane. To se dešavalo svakodnevno i bilo joj je veoma neprijatno zbog toga. Briznula je u plač sećajući se ovoga. Saosećao sam sa njom i pitao sam je šta oseća. Njen odgovor je bio – bes.
Zato sam joj rekao da zamisli da priča sa svojom majkom, koristeći njen glas odrasle osobe, ono što bi volela da joj je rekla kao dete – 'Dosta mi je, molim te prestani da mi zabijaš hranu u usta'.
Bilo joj je teško da to izgovori sa silom. Zato sam joj predložio da stavi svoju ruku ispred usta, da blokira bilo šta da uđe. Ovo joj se činilo veoma moćim.
Za domaći sam joj predložio da misli na svoju majku kad god jede, seti se nasilnog hranenja i da izgovori svoj odgovor.
Ova asocijacija svesnosti sa traumatskim sećanjem treba da joj omogući njen otpor, pre nego da se identifikuje sa bezmoćnim detetom.

недеља, 04. октобар 2015.

Case #85 - Prazan bazen

Danijela je ispričala vrlo traumatičnu priču. Oboje, njen muž i ona, su bili učitelji, i putovali su zajedno, predavali su Engleski u raznim zemljama. Upoznali su se na koledžu, i izgledalo je da su vrlo bliski, kreativni, i zainteresovani u duhovnost, uključeni u umetnost.
U nekom trenutku on je otišao u Francusku zbog neke umetničke izložbe. I nije se vratio. Odlučio je da ilegalno ostane tamo. Uradio je to bez da je upozorio Danijelu, i bez razgovora. To je, naravno, bilo vrlo uznemirujuće. Kako je vreme prolazilo, stvari se nisu menjale. Nije je pozvao da mu se pridruži, iako se vraćao kući nekoliko puta. Svaki put, komunikacija je bila usiljena, i Danijela je nastavila da se oseća jako povređano zbog nastale situacije.
Osećala je kao da joj je život na nekom odvojenom mestu, gde nije mogla da krene napred sa više samopouzdanja, niti je mogla da reši situaciju.
Posle nekog vremena, čula je od druge osobe da je on umro prošle godine tamo. To ju je još više uništilo. Saznala je da je proces razvoda bio jako težak i to je još pogoršalo njeno stanje.
Opisala je svoj doživljaj kao zgradu čiju su temelji popustili, i koja je sad gomila šuta. Provela je sledećih 6 godina ponovno gradeći svoj život, deo po deo. Postala je jako zainteresovana za praktikovanje duhovnosti i filozofiju, rad na izgradnji ličnosti, i posvetila je dosta vremena i truda na izvlačenje iz traume.
Sada kada se podigla na zdrave noge, pojavio se nov problem, kako ući u novu vezu. Bila je u nekoliko veza od tad, ali nijedna nije potrajala.
Sad se osećala spremnijom za ozbiljniju vezu. Trenutno je bila u vezi, ali nije napredovala mnogo, zbog njene ambivalentnosti.
Opisala je to kao stajanje na ivici bazena, osećajući se zaleđeno, u nemogućnosti da uskoči.
Istakao sam da je to normalno, uzimajući u obzir njeno iskustvo. Iskoristio sam njenu metaforu za dalje istraživanje svesnosti. Rekao sam da poslednji put kad je uskočila u vezu, izgledalo je kao da je bazen pun vode, ali ustvari, to nije bio slučaj, i to ju je jako povredilo.
Zato je bilo jako važno da proveri koliko je vode u bazenu. Uporedio sam to sa upoznavanjem tudjih senki. Pitao sam je da li je bolja u pronicanju u senke drugih ljudi.
Htela je da se fokusira na ono što joj je bilo potrebno da obrati pažnju, vezano za nju samu, na njene sopstvene senke. Ali u ovoj prilici, neobično, nisam hteo to da radim. Prosudio sam da sa intezivnim ličnim radom kroz koji je prošla, da je postala vrlo svesna svojih senki, i da je mogla da to kontroliše.
Zato sam se fokusirao na ono što joj je bilo potrebno od partnera, sklanjajući fokus sa nje.
Obično hoću da postavim klijenta u fokus. Ali kad neko prihvati dobar deo odgovornosti za sebe, onda može biti dobro da ga navedemo da gleda u svet, da proceni druge.
Problem u Geštaltu je taj da ne pratimo formulu. Šta je dobro u nekoj situaciji nije nužno bitno u drugoj. 'Zavisi'... od stepena razvoja osobe, njenih potreba, svesnosti, i sta nedostaje tu. U ovom slučaju, ono što je došlo u fokus, kako sam ja razumeo, je njena mogućnost da stvarno vidi druge osobe, šta one jesu, bez ikakvog straha ili predumišljaja.
U Geštaltu se dosta fokusiramo na prizemljenje osobe i njenih čulnih iskustava, njihovog somatskog iskustva, u sadašnji trenutak u trenutnom prostoru.
Takođe, radimo sa metaforama; u ovom slučaju, to je bilo jako korisno, jer je ukazalo na način da se pokrenemo unapred. Rad u svetu te osobe, njihovim jezikom, daje nam direktan pristup njihovom svetu fenomena.

субота, 19. септембар 2015.

Case #84 - Pomoć u stvaranju prijateljstva

Lili je bila bistra i vesela, na sopstveni način. Sviđala mi se njena živost, druželjubivost. Ona je unela neku svetlost u sobu. Pružio sam joj svoj utisak o tome. Kako sam osećao laku povezanost, kako sam cenio to da se pružila toj povezanosti, i kako zbog sličnosti, teško da mogu da nađem nešto što bih kritikovao.
Rekla je da dobija dosta pozitivnih utisaka od drugih vezanih za istu stvar. Ali neki ljudi su mislili da je folirant, i da je ustvari krila druge stvari.
Sad, to može da bude tačno, ali mi nije izgledalo tako. Pitao sam je da imenuje stvari koje sakriva, kao ljutnina, ili pakost. Nije mogla. Nisam želeo da vršim pritisak. Možda je bila iskreno srećna osoba.
Pitao sam je koliko godina ima – 38; i nije udata. Iskomentarisao sam kako je to vrlo čudno – divna žena kao ona, da nije mogla da nađe partnera. Nije mogla da objasni to, osim sto je rekla da nije osetila dublju povezanost koju je trebala da oseća da bi imala vezu sa muškarcem. Kako sam sumnjao, nije falilo udvarača.
Otkrila je da je imala samo nekoliko prijatelja. Opet, to mi je bilo jako čudno.
Podelila je da je postojala velika razlika u godinama između nje i starijih rođaka, pa se i nije igrala sa njima. Selo u koje je išla u školu nije imalo nijedno dete njenih godina, i dugo vremena tokom školovanja nije imala pravog druga za igru.
To je razjasnilo stvari – nikad nije naučila da se socijalizuje. Pored njenog srećnog ponašanja, ona nekako nije znala da stvori prijatelje. Ipak, to mi je još uvek izgledalo čudno, pa sam je pitao da izabere 5 ljudi u sobi sa kojima bi da istraži prijateljstvo.
Veoma joj je bilo teško da izabere. To je zato što nije bila sigurna da li je tu postojala prirodna povezanost. Izgledalo je, kao pri traženju partnera, da oseća da treba da bude neka vrsta prirodne hemije.
Rekao sam joj da mora da ona radi na stvaranju povezanosti. Izgledala je veoma pasivno po tom pitanju, ili u najmanju ruku, nije znala kako to da uradi.
Prva osoba koju je izabrala sam zamolio da istupi, i ona je trebala da ima konverzaciju sa tom osobom. Nije znala kako da započne. Pomogao sam joj – da im kaže da bi htela da bude njihov prijatelj, i da je interesuje da ih bolje upozna.
Kako je počela da priča sa njima, primetio sam da ih je osuđivala u vezi sa mnogo stvari. Iako je to moglo da bude povezujuće da je u pitanju bila samo jedna osuda, i da su diskutovali o tome, ali ona nije znala kad je dosta.
Otkrila je takođe da ima nekakav glas u glavi koji joj je govorio da verovatno neće da dogura daleko. Nazvao sam ga saboter, stavio jastuk pored nje, i pitao je da se odvoji od njega, kako bi bez prekidanja mogla da nastavi proces.
Postalo je jasno da zapravo nije imala mnogo društvenih sposobnosti. Pomogao sam joj da razvije konverzaciju, vodeći je kako da se pronađe sa drugom osobom.
Ovo je bio primer gde joj je bila potrebna praktična pomoć – moglo bi se reći trening. Postojale su mnoge terapeutske teme koje smo mogli da obradimo vremenom. Ali trenutno joj je trebala vrsta podrške koja je uključivala učenje osnovnih veština koje nije mogla da razvije u detinjstvu, i nikad nije mogla da radi na njima. Dublji problemi su mogli da se kasnije istraže – čak i istraživanje sabotera je moglo da sačeka. Bilo joj je odmah potrebno novo iskustvo, i sposobnost da se poveže uspešno, što je eksperiment i pružio.
Geštalt je orijentisan prema otelotvorenju svesnosti, i sprovodi se na način koji nije struktuiran. Ali nije samo zasnovano na uvidu. Postoji vreme i mesto za eksperiment – za probu nečeg drugačijeg.  Cilj je dvostruk – da poveća svesnost, i da uključi učenje iz iskustva. Tajming je važan – prevremen početak eksperimenta znači da će klijent da propusti osnovu veze, i neće moći da prenese energiju na figuru sa kojom treba da se radi. Ali previše priče može da smanji energiju u seansi, i eksperiment donosi osveženje.
Takođe to mi dopušta da posmatram osobu 'u akciji', a ne da njihove uvide. To dopušta bolje shvatanje toga ko su i kako raditi sa njima.



понедељак, 14. септембар 2015.

Case #83 - Imao si težak život. Sada se poveži sa mnom.

Adel je radila za vladu, podrška korisnicima, već 20 godina. Pričala je o tome kako je bila dobar radnik (bila je popularna među korisnicima), ali je bila vrlo asocijalna inače. Njene kolege su se žalile na nju, i ona nije htela da ima prijatelje među njima. Htela je da se poveže sa ljudima, ali je bila usamljena, sa malo prijatelja, i nije mogla ništa drugo.
Imala je dosta priča o tome kako je ljudi nisu cenili, kako su je odbijali i kako joj je život bio bolan.
Našao sam se iritiranim kako sam je slušao. Umesto da osećam ljudskost i brižnost, hteo sam da se udaljim od nje – da je odbijem. Osećao sam se neprijatno i nemirno.
Rekao sam, 'Adel, ovo ne deluje. Tvoje priče me udaljavaju od tebe, umesto da me približe. Nalazim to da sam frustiran i da ne želim da slušam. Želim da prestaneš da 'pričaš o', već da budeš prisutna ovde sa mnom'.
Prestala je, ali je bila vrlo nervozna, nije gledala u mene (gledala je okolo i dok je pričala), i bila je pod stresom. Ipak, nije stres bilo ono što sam uvideo kao priliku za povezivanje.
Počeo sam sa autoritativnim glasom. Rekao sam 'Adel, imala si težak život. Nisi se povezala sa ljudima. Čak i mene sad gubiš. Molim te, dođi u sadašnjost, pogledaj u mene, i poveži se sa mnom. Ja to želim, ali moraš i ti'.
Počela je da se buni, ali sam je zamolio da prestane da priča. Morao sam da ugrabim njenu pažnju. Bila je toliko zamotana u svoju priču o očaju.
Stala je, i pogledala me je veoma nervozno. Govorio sam joj nežnije, primećujući da sam u stanju da se povežemo, i pozvao je da uradi to sa mnom. Mučila se, ali je bila u neku ruku sposobna. Kako sam osetio da dolazi u sadašnjost, bio sam u stanju da budem još nežniji, i rekao joj to. Istakao sam da šta god se dešavalo u njenom životu, od ovog momenta smo povezani i da sam tu za nju. Polako je to prihvatila, mada čudno, skoro preko volje. Ponekad ljudi su toliko u svojim pričama i ponašaju se uzdržano prema bilo kakvom drugačijem iskustvu, iako čeznu za tim.
Ponekad to zahteva dovoljno energije, pored vrlo direktne intervencije, da se pronađe put kroz 'maglu' njihove priče o sebi.




уторак, 08. септембар 2015.

Case #82 - Gledanje u oca

Ijan je želeo da poradi na vezi sa svojim ocem.
Imao je 41 godinu. Njegova majka je umrla pre godinu dana, posle osmogodišnje borbe sa rakom. Tokom bolesti Ijan je brinuo o njoj. Imao je starijeg brata koji se ponudio da pomogne, ali pošto je Ijan počeo da se brine o njoj, odbijala je bilo kakvu drugu pomoć osim njegove.
Njegov otac je bio odsutan poslom 6 mesei pre dijagnoze, pa nije bio tu kad je sve počelo. Ušao je u biznis sa nekim, ali je to ispalo loše, i mučio se sa novonastalom situacijom.
Ijan je bio uz majku do samog kraja. Imao je poštovanja prema njoj – bila je doktor, ali kad je emigrirala da živi sa njegovim ocem, medicinske kvalifikacije joj nisu bile uvažene, pa je radila kao medicinska sestra. Očito je bila dostojanstvena osoba, koja je imala sređen život.
Ijan nije imao takvo poštovanje prema ocu, za koga je mislio da se ne odnosi prema njegovoj majci kako treba. Postojalo je dosta primera gde njegov otac kao glava porodice nije postupio kako treba.
Očigledno, postojalo je mnogo kompleksnih problema, i to je zahtevalo vreme da se razjasni. Pitanje je bilo sa čime početi, šta je bilo najvažnije sada, i kako mogu da odgovorim na njegovu potrebu da poboljša odnos sa svojim ocem.
Pričao sam o sebi. Rekao sam da sam i ja imao ljupku i divnu majku, i oca koji je često bio sebičan i sa kojim je bilo teško.
Kao posledicu toga, bilo mi je teško da majku kritički posmatram, čak i kad sam pokušavao da imam balansiraniji pogled. Ijan se složio da je to istovetno iskusio. Podelio sam sa njim da sad uviđam da je deo onoga što mi je majka pružala bila o njenim potrebama, i da zbog toga moje granice nisu uvek jasne. Ijan je potvrdno klimnuo.
Takođe sam rekao da moja veza sa ocem nije uvek bila lagana, i nije bila dobra za mene. Opet je potvrdno klimnuo.
Jedan od mojih terapeuta me je pitao jednom prilikom – koliko vremena želiš da provodiš sa svojim ocem.
Pitao sam Ijana istu stvar. Tada sam otkrio da on još uvek živi sa ocem u porodičnom domu.
Tada sam postao psihološki edukativan. Obično nisam takav – više volim da radim na zajedničkom rešenju, a ne da dajem savete. Kako god, uvek postoje izuzeci. Rekao sam Ijanu da statistika pokazuje da odrasli muškarci koji žive sa roditeljima se ređe žene. Predložio sam mu da se odseli. Gledao sam za nekom vrstom njegove potvrde. Lako se složio sa tim – izgleda da mu samo treba nekakva dozvola da to učini.
Onda sam ga upitao koliko često treba da viđa oca. Rekao je jednom nedeljno, za vreme obroka. Pitao sam ga za detalje, koji čine osnovu. Gde? Ijan je rekao da bi mogao da skuva ručak za njega.
Ijan je davalac, nije znao kad da stane. Proveo je deceniju dajući svojoj majci, i iako njegov duh može da zadivi, izgleda kao da nije znao kad je dosta. Dalje, njegov odnos prema ocu, da uradi nešto tako za njega bi verovatno hranilo ozlojeđenost u pozadini.
Ijan se složio sa mojim predlogom da odu u restoran. Opet, izgledalo je kao da očekuje dozvolu od mene kao figure 'dobrog oca', da pronađe svoje potrebe.
Pitao sam ga koliko dugo bi proveli vremena u restoranu. Rekao je sat i po. Upitao sam o čemu bi pričali za to vreme.
Rekao da obično ne bi delio sa ocem stvari vezane za posao. Ali bi hteo to da promeni. Pitao sam šta još. Pitao bi oca o njegovom zdravlju. I onda bi pričao o planovima za budućnost.
Ovo je otvorilo prostor za novu vezu sa ocem. Postoji još stvari u osnovi koje trebaju da se isprave, ali je to bio početak.
Ijanu je bilo potrebno dosta rada na temeljima veze. To je nešto što otac treba da pruži. Ali pošto nije to dobio od svog oca, nie mogao da stekne neku vrstu samoočuvanja i samoupravljanja. Ulazeći u tu ulogu, pomogao sam mu da se fokusira i imenuje ono što mu treba. To je kao 'vežba' na koji način može da se umesto brine o ocu, brine o sebi za nešto što mu je potrebno. Odigravajući tu ulogu sa njim, pomogao sam mu da se pripremi i takođe sam mu dao osećaj o čemu treba da se brine.


среда, 02. септембар 2015.

Case #81 - Od plača do vikanja

Džejn je prolazila kroz proces suočanja sa 'agresivnošću' – jaka energija kao što je ljutnja ili bes, i uvodeći ih u vezu na taktičan način. U Geštaltu agresiju posmatramo kao korisnu silu, potrebnu za razbijanje povučenosti, ili 'treba'.
Džejn je stalno plakala. Kada je pitam šta oseća, kaže ljutnju.
To nije uobičajeno za žene, koje su naučene da nije ok da budu ljute, pa zato plaču, što je prihvaćenije. Ipak to crpi njihovu snagu, i u suštini nije autentično izražavanje. Podržao sam je da bude više u sopstvenom telu. Da diše u svoj stomak, i onda produži osećaj u noge. Snaga se pokretala uz njeno telo – od njene ljutnje, u njene oči i suze. Hteo sam da je prizemljim, da pokrenem tu snagu kroz nju u zemlju.
Tražio sam od nje da udari nogom. Isprva se osećala sleđeno, i nije mogla da to uradi. Ostao sam uz nju, radeći na njenom disanju, podržavajući je, pokazivajući joj da je dopušteno da otvoreno pokaže ljutnju. Ova vrsta eksplicitnog davanja dopuštenja je jedna uloga koju može terapeut da ispuni, koristeći autoritet da podrži autentično izražavanje.
Kako sam joj pomogao da se prizemlji, pitao sam je opet da počne da udara nogom. Našla je to teškim isprva, ali je onda nežno to uradila. Pitao sam je da se veže sa svojom ljutnjom, i da dopusti da to poteče ka njenim nogama, ka stopalima.
Povećavajući jačinu udarca, podržao sam je da otelotvori svoju agresiju. Onda smo tome dodali i zvuk. Okrenuo sam se licem njoj, i spario jačinu udarca i jačinu njenog glasa, tako da je mogla da oseti da je pronašla izvor svoje agresije.
Ovo je Geštalt eksperiment – kretanje od 'priče o' problemu, ka ispitivanju ivica nepoznatog ponašanja koje proširuje izbore i sposobnosti. U ovom procesu je potrebno dosta podrške, i eksperiment mora da proistekne iz samog korena problema.



понедељак, 10. август 2015.

Case #80 - Mlada devojka, ili žena koja krvari?

Dijana je bila mlada, mala, ali sa dosta energije. Često je pričala glasom 'devojčice', sa trunkom mrzovoljnosti.
Izražavala je svoju frustraciju jer nije dobijala ono što je želela iz našeg procesa. 'Čula je sve to i ranije' i 'nije bilo ništa novo ovde'.
Osim sadržaja, zvučala je kao da ima napad besa. Pitao sam je koliko se oseća staro, rekla je kao da ima 5 godina.
U terapiji, može biti relevantno i odgovarajuće da se radi sa nekim ko je 'nazadovao' sa godinama – da pronađemo šta im je potrebno i da odgovorimo na to. Ovo je ipak dugotrajna terapija, i onije uvek odgovarajuća.
Izabrao sam da radim sa Dijanom u sadašnjosti. U ovoj dimenziji, svi izbori su trenutni, i važna je temeljna stvarnost. Odlučio sam tako jer je Dijana izgledala zaglavljena u maniru male devojčice, i na neki način da radim sa njom u toj situacija bi značilo da je postavim u takav način postojanja što nije baš održivo u vezi.
Rekao sam joj da sluša svoj glas, i da bude prisutna ovde i sada sa mnom. Privukao sam joj pažnju na činjenicu da ima 26 godina, da je žena, i da je deo grupe drugih odraslih osoba. Nadurila se, i rekao sam joj da obrati pažnju na njene trenutne izbore, opet je pozivajući da izabere da se vrati u sadašnjost.
Rekao sam joj da lepo sedne – utonula je u stolicu, i da izbaci grudi, a ne da se povlači u sebe. Uradila je to, i odmah je izgledala drugačije. Rekao sam joj da diše u svoje ženske organe – jajnike i matericu. Da oseti svoju ženstvenos; da gleda u druge žene u grupi i da se poveže sa njima kao sa drugaricama.
Rekla je – ovo je jako teško... ohrabio sam je i dao joj povratnu informaciju o tome kako je sad drugačije doživljavam.
Ali, dalje se mučila da ostane odrasla. Opet sam je pitao da se vrati u svoje telo. Tada je otkrila da nije imala menstruaciju 4 meseca. Nije bilo medicinskog opravdanja – samo je prestalo posle potresne situacije – raskida sa dečkom. Ali se to dešavalo i ranije.
Istakao sam to da je njen osećaj ženstvenosti povezan sa spoljašnjim uticajima, a ne sa njenom unutrašnjom izdržljivošću. Slušala je i prihvatala to.
Suočio sam je sa tim što je radila – bila mala devojčica, bez želje da odraste, da bude u potpunosti žensko, da bude snažna i nezavisna od toga šta drugi misle o njoj. Rekao sam je da ću je podržati u naporu da postane ono što može, ali da se ne slažem sa njenom bespomoćnošću male devojčice. Pitao sam je da govori svojim telom – da pokaže da će da živi kao žena, da prihvati sebe kao ženu, uključujući njenu plodnost i krvarenje, i da neće dozvoliti da je spoljni uticaji umanje na bilo koji način.
Priveo sam proces kraju. Hteo sam da razmisli o tome šta smo uradili, a ne da nastavi da traži još od mene. Njen proces je imao za cilj da je učini svesnijom nje same.
Dao sam joj domaći – da prati faze meseca svaki dan na mobilnoj aplikaciji, ida nastavi da priča svom telu, potvrđujući njenu ženstvenost.
Ovo je 'klasičan' stil Geštalta. Dok sam obično orijentisan ka savremenom načinu terapije koji koristi filozofiju povezivanja i prakse, tu se nalazi i prostora za suočavanje, insistiranje na potpunom izboru odraslih, odgovornosti u sadašnjosti i samopodršci.
U dugotrajnoj terapiji imamo prostora da istražujemo kontekst izbora da bude mala devojčica. Uvek postoji 'dobar' razlog za tim, i u tom smislu to nije 'otpor', već ono što nazivamo 'kreativno prilagođavanje'. Dakle, verujemo da je važno raditi !sa! osobom, uključujući problem koji ih je 'zaglavio'. Ljudi većinom trebaju podršku, razumevanje, i 'rad sa' njima, a ne suprotno.
Kako bilo, postoji vreme i mesto za ispravno suprotstavljanje. Izazov je biti svestan sopstvenih kontrola u procesu – šta me to tera na suprotstavljanje, i šta me to ustvari suprotstavlja. To je sve materijal koji se može uneti u vezu. Geštalt nije samo terapija empatijom, niti je terapija suprotstavljanjem. Cilj je nalaženje načina da se dostigne autentičan kontakt - to je ono što čini promenu.

уторак, 04. август 2015.

Case #79 - Jesi siguran ili ne? Ili oboje?

Brajan i Melani su vodili dijalog tokom grupnog procesa. Brajan je pričao o tome koliko je poverenje važno za njega, i kako mu je trebalo neko vreme da se otvori. Prvo je morao da počne da oseća poverenje prema drugima. Melani ga je pitala šta tačno misli pod poverenjem. Brajan je pokušao da objasni – posmatrao je ljude, njihovo ponašanje, i onda odlučivao da li oni komuniciraju na način sa kojim je komotan.
Melani nije bila baš srećna zbog toga. Govorila je o tome da njeno iskustvo vezano za Brajana je čini nelagodnom – nije joj se sviđalo da je tako posmatraju, i dalje, nije bila sigurna šta bi se dogodilo ako bi ga nenamerno uvredila.
Brajan je rekao da je to sve zbog osećaja sigurnosti – to mu je bilo važno, i da se pobrinuo za sebe na taj način. Melani je rekla – 'Nisam sigurna da se osećam sigurno sa tobom'.
Brajan je ponovi o važnosti za njega da se oseća sigurnim u grupi da bi se otvorio.
Uključio sam se, i pitao ga da li je zapravo čuo Melani. Klimnuo je, ali opet ponovio njegvou poziciju, potrebu da bude siguran. Pritisao sam ga malo jače – da, to je jasno, ali da li je svestan kako on može da bude opasan za druge?
Brajan je zavrteo glavom. Pokušao sam da dam neke primere, iz mog iskustva sa njim. Ukazao sam da iako nalazim da je zabavno biti u njegovom društvu, pomišljam da ako, kao što je Melani rekla, nesvesno uradim nešto što mu se ne sviđa, može da 'odbaci sve i pobegne' – da se odseče, postane tih, povuče se u sebe, ili otići.
Brajan se složio da se te stvari mogu desiti – nekad i jeste to radio – ali opet, vratio se na svoje tvrđenje da on to radi samo kad se ne oseća sigurno. Proveo sam još vremena pokušavajući da mu predočim mogućnost da se drugi osećaju nesigurno sa njim.
Brajan jednostavno nije to mogao da prihvati, pa sam prestao. Dospeli smo do ivice njegove svesnosti, i granice njegove spremnosti i mogućnosti da prevaziđe to.
Ono štoje ovde važno je način na koji mi možemo lako da vidimo tuđu agresivnost, tuđu nesigurnost, ali može biti jako teško da to primetimo u sopstvenom ponašanju. To je način na koji mnogi ljudi zauzimaju poziciju žrtve – uvek postoji 'dobar' razlog koji mogu da nađu, ono što su drugi uradili.
Ono što je ovde izazov je preuzimanje pune odgovornosti, što znači da sami vidimo da smo uzrok toga što se dešava, i to uključuje način na koji druge činimo nesigurnima. Da bi to uspeli, potrebno je posedovati ono što ja zovem 'manama' (http://unvirtues.com). To znači da prepoznamo ne samo naše dobre namere, već i delove ličnosti i ponašanja koji su izvan naše svesnosti, koja ne moraju biti vrline.
Da to uradimo potrebno je da budemo spremni da prepoznamo da se sastojimo od mnogo 'ja', i neke  'ja' drugi mogu doživeti kao teške. Ljudi mogu to uraditi u teoriji, ali u praksi, kada se suoče sa drugim perspektivama i iskustvima – kao u ovom primeru – to može biti vrlo teško. U Geštaltu diskutujemo o polaritetima – podelama u nama. Jedan deo je izbacivanje podele iz svesnosti, i naša potraga za tim, da posedujemo tu podelu, i zato da budemo u mogućnosti da je u potpunosti uvedemo u vezu. To je teško putovanje koje zahteva da postoji namera, spremnost i podrška.

четвртак, 23. јул 2015.

Case #78 - Usamljenost u vezi

Ted, mladić, opisao je kako je poslat u internat od sedme do četrnaeste godine. Viđao je roditelje na 2 meseca svake godine tokom praznika, i nekada je njegov otac bio odsutan zbog posla.
Pričao je o nedostatku emotivne veze sa svojim ocem, i njegovim osećajem usamljenosti. Pomenuo je druge stvari, kao što je strah od mraka. Pitao sam ga kako je video svoju usamljenost – i sviđalo mu se i nije – u jednu ruku, osećaj da može da radi šta želi, u drugu, osećaj bola.
Pitao sam ga o njegovoj duhovnosti, jer to može da bude značajan resurs. Upražnjavao je Vipassana povlačenje, i imao je svoju filozofiju, ali nisu postojali jaki znakovi vere, pa to nije bilo relevantno. Da su postojali znakovi, doveo bih ga u kontakt sa njima.
Upitao sam ga kako me doživljava kao 'figuru oca'. Rekao je da se oseća prijatno u mom društvu, podržano i u stanju da jasno komunicira, uključujući i na nivou emocija. Iako je sve ovo moglo da se očekuje, često je važnoda se takva iskustva izraze rečima, jer ih to pojačava i potvrđuje.
Istakao sam da će vrlo verovatno da potegne 'potrebu za usamljenošću' u vezi, što jako vuče partnera. Pozvao sam ga da primeti koliko je toga osetio sa mnom. Onda sam ga pitao da ide kroz grupu gledajući svakog ćlana i da primeti koliko njegove samoće oseća sa svakim od njih.
Ovo je važnan način za njega da bude više svestan kako se drugačije povezuje sa različitim ljudima, i kako oni drugačije utiču na njegova osećanja.
Pitao sam ga šta želi od mene, rekao je da bude prepoznat u njegovoj samoći. Rekao sam mu da je dosta već podelio sa mnom, pa umesto da ga pitam još nešto o doživljajima, rekao sam mu nešto o sebi.
Podelio sam svoja iskustva o tome kako sam bio izolovan od strane mojih roditelja kad sam bio mlađi, i onda moja iskustva kao odraslog čoveka su manjkala u podršci mog oc. Ovo je poslužilo da stvori vezu sa Tedom, iskustva koja delimo, i takođe da mu pokažem kako ga razumem, i kako se nosim sa takvim stvarima.
Kontakt između nas je bio dubok i stabilan.
Uvek tražimo 'ovde i sada, ja i ti' u Geštalt procesu. To jest, da opišemo temu, i da je postavimo u sadašnji trenutak, pre nego da ostane uopšten problem. I onda da što je više moguće da istražujemo (ekperimentišemo) sa tim, ili sa grupom, ili sa terapeutom.
Nastavak rada može da uključi pronalaženje osećaja usamljenosti, i onda ga suprotstaviti sa doživljajem koji se javlja kad smo sa nekim. Ali ono šta je podjednako vazno je doživljaj kontakta, da se oseća upoznatim, ali takođe da upozna mene i gde sam ja u toj povezanosti sa njim.

субота, 18. јул 2015.

Case #77 - Barijera mirnoće

Tom je govorio o želji da mu pomognem da 'otvori svoj um' u vezi sa teškom temom. Govorio je o tome koliko je poverenje važno, i kako oseća da mi veruje da mu mogu pomoći.
Prvo sam primetio da uz deo njega koji želi da se otvori, verovatno postoji i deo koji želi da ostane zatvoren. Takođe sam primetio, za sebe, da govori o svom umu, a ne o svojim osećanjima. To je ukazalo da istraživanje njegovih osećanja treba uraditi vrlo pažljivo.
Takođe sam upitao šta je mislio pod poverenjem.
Poverenje je važna stvar u psihoterapiji, a ipak je u suštini projektivna iluzija. Reč je o osobi koja 'veruje', njenim očekivanjima, njenoj zamisli ko je terapeut, i do nekog nivoa, reč je o stvarnom doživljaju. Važno je da se takve izjave ne uzimaju zdravo za gotovo.
Pomenuo je neke trenutke gde se osećao izdano, ali to su bili poslovni primeri, pa sam ga pitao šta misli o njemu i meni – uvek stvari iznosimo ovde i sada, ja i ti fokus u Geštaltu. Rekao je 'da bi da zna moju svrhu'. To jest, šta sam organizovao u svom radu sa njim. I nabrojao sam mu pola tuceta 'svrha', uključujući to da mu služim, da budem efektivan, da završim nedovršena posla, da se zabavim, da zaradim svoju platu, itd. Ovo je otrkilo moju motivaciju, pa je znao više ko sam i zašto sam to radio. To mu je bilo dosta, mogli smo da nastavimo.
Pitao sam ga šta je problem – njegova bivša žena. Kako je spomenuo to, nalet emocija je prošao kroz njega. Opazio sam to, ali nije rekao ništa dalje o tome.
Opisao je situaciju. Imali su sina. Pokušao je da pronađe odgovarajući grad da žive zajedno, ali se nikad nije složila sa opcijama, niti je nekad iznela neku svoju. On je naposletku bio vrlo frustriran, i suprotstavio joj se – 'ako ćemo da živimo zajedno, moramo da nađemo gde. Evo nekoliko opcija, rad sam da prođemo zajedno kroz ovo'. Njen odgovor je bio ćutanje, i nije bio u stanju da dobije njeno slaganje, da napravi to kao neku zajedničku odluku. Dalje, kad su se razdvojili, posle i razveli, ona nije htela da diskutuje ni o čemu, i nije htela da bude roditelj njihovom sinu. Bio je samohrani roditelj, i ona ih je posetila nekoliko puta godišnje, devojčica ima 13 godina.
Ona dolazi ovog vikenda, i rekao je da devojčica ne želi da je vidi.
Dok priča o ovome, emocije mu naviru u oči, ali svaki put kad ga pitam o tom doživljaju, rekao bi 'smiren sam'.
Istakao sam da je za pronalazak izlaza iz ove teške sitacije potrebno da adresira 'nezavršena posla', uključujući i njegova osećanja. Ništa nije imao da odgovori. Pružio sam mu podršku navodeći skup stvari koje bi mogao osećati – tugu, kajanje, ljutnju, frustraciju.
Klimnuo je glavom, pogotovo kad sam spomenuo frustracija. Pitao sam ga da locira to u svom telu. Pokazao je na svoj stomak. Kad sam mu rekao da ostane pri tom osećaju, rekao mi je da je opet smiren.
Opet sam ga zamolio da se fokusira na svoj stomak i da locira tačno gde se nalazila frustracija. Rekao je, tu je pomalo, ali ovde je linija – i pokazao je ispod svojih rebara – i iznad je mirno.
Objasnio sam mu da mu je to 'barijera mirnoće', i da se to u Geštaltu naziva 'kreativnim prilagođavanjem'. Ovo je način kojim se nosimo sa vrlo teškom situacijom da se ne bi skrhali. Takav mehanizam je koristan povremeno, ali teži da bude ustaljena navika, koja više nije korisna i potrebna. Ovo je Geštalt reformulacija 'otpora', u koji mi ne verujemo. Takva prilagođavanja su korisna i potrebna, ali nam je onda portebno više svesti i izbora.
Postavio sam mu to ovako – ovo je korisno, ali moramo naći drugi način da se izboriš sa osećanjima ili su ona nedovršena. Morao sam da nabrojim načine učešća i motivacije – 'svrhu' na koju je malopre aludirao.
Složio se, ali sam video da mu je potrebna podrška. Saosećao sam se sa njim, podelio sam kako je očajno izgledao njegov doživljaj situacije – za njegov iskren trud u vezi je bio blokiran. Povezao sam to sa pričom koja je dramatizovan primer toga, i rekao mu da mogu da shvatim sve vrste jakih emocija u ovom doživljaju.
Istakao sam mu da je morao da počne da radi na ovome, jer njegova žena nije davala nikakav znak. Rekao je – 'da, moram da prihvatim da nikad neću razumeti zašto je tako'. Potvrdio sam mu da je to tačno, ali nije hteo više da se bavi osećanjima, jer ona nisu bila pod kontrolom 'barijere mirnoće', već su iskrsli iz ćerke kao bes usmeren ka majci. To je sistematsko objašnjenje.
Dakle, pružio sam svu ovu motivaciju, i pitao ga opet da priča o osećanjima u stomaku – opisao ih je sad kao bes. Onda sam pitao za nekakvu metaforu za ta osečanja – rekao je 'knedla'.
Zamolio sam ga da 'bude' knedla. Opisao je spoljašnjost, sa rupama, i filom. U filu je bila 'crna masa'. Ovo je bila srž njegovih osećanja. Zamolio sam ga da 'bude' crna masa. Rekao je da postoji delić toga u njegovom srcu.
To mi je ukazalo da bi mogli da radimo na malim delovima, i da bi ovo bio duži terapijski proces. Rekao sam mu to.
Onda sam ga upitao da bude baš blizak tom crnom deliću. Njegove emocije su se pojačale. Rekao je – ali ona nikad nije htela da sluša o mojim osećanjima. Odgovorio sam – Nije, ali sam ja ovde sa tobom, na ovom mestu, upravo sada. Sedeli smo nekoliko momenata, u kontaktu, i mogao sam zapravo da vidim bes u njegovim očima, i bio je voljan da mi to i pokaže.
Onda je rekao 'sad sam smiren'.
Ovo je bilo njegovo prilagođavanje kreativnosti – dovoljno emocija kojima može da rukuje, ali takođe mali pomak prema integrisanju njegovog besa.
Bilo mi je jasno da će ovaj proces morati da bude ponovljen više puta da bi polako prošao kroz fazu besa. Važno je da se klijentu pruži realistična ideja onoga što je dostižno. Uradili smo dosta, ali je dosta i ostalo za uraditi.

четвртак, 09. јул 2015.

Case #76 - Klijent koji se udaljava

Ana je mlada žena, koja govori sa dosta strasti. Njeni roditelji su se razveli kad joj je bilo 10 godina. Opisala je svoju majku kao društvenu i dramatičnu, dok je otac izgledao mirnije. Ali u sebi, pričala je o svom ocu kao da je 'uvrnut' jer je njegova komunikacija izgledala podržavajuće; ustvari to je često bilo o njegovim potrebama ili njegovom interesu, ali izraženo indirektno.
Opisala je više situacija gde je izgubila poštovanje za svog oca zbog njegovog načina komunikacije, i njenog neprestanog razočarenja. Osećala se nekako superiornije u odnosu na njega, da je morala da razotkrije njegovu indirektnost i manipulativnost, i on nije mogao da porekne te sakrivene planove.
Ovo me je upozorilo na njihovu dinamiku. Ukazao sam joj na to da sam muškarac, verovatno sličnih godina kao njen otac, i zato sam bio zainteresovan za to kako me je doživljavala. Njeno iskustvo je bilo pozitivno; istakao sam neke moje načine indirektne komunikacije. Posle toga, rekla je da više nisam na tronu, već na sličnom nivou kao i otac.
To je bio dobar početak. Bilo je važno da dođem direktno u samu međuljudsku dinamiku. Zato sam joj rekao o nekim mojim reakcijama na način na koji vidim da komunicira, iz perspektive koja ne kritikuje nju, već kritikuje moju reakciju upućenu njoj. Pitala je dosta pitanja i cenio sam njenu energiju i ispitivanje, i u isto vreme, našao da sam malo frustriran načinom kako je bila 'svuda po sobi'.
Dajući joj moju perspektivu o sebi, dao sam joj prizor moje sopstvene indirekcije – normalno neizražene i verovatno njoj nevidljive. To je zahtevalo želju sa moje strane da istaknem sopstveni ego. Rekao sam joj 'sad ti dajem municiju'. Onda sam je upitao kakva su joj osećanja vezana za mene. Tu je bila kombinacija olakšanja zbog moje iskrenosti, kao i nekakvo osećanje superiornosti.
Ovo je bilo važno, jer je produbilo međusobni kontakt. Ova vrsta autentičnosti dozvolila nam je da priđemo samoj suštini dinamici veze, ovde i sada.
Kako smo pričali, primetio sam da se udaljava od teme, i u njenom stilu sa mnogo energije, ide ka drugim temama. Rekao sam joj da sam se izgubio na drugom kraju, i onda je odgovorila da joj je to mnogo ljudi reklo.
Postigli smo mnogo u ovoj seansi – nismo rešili ništa, ali smo našli dublje aspekte doživljaja u vezama. Mogao sam videti da ako je pratim da možemo lako da odemo na druge teme...Doživeo sam to kao pokret bez pokrića, jer nije zadržalo jasnu figuru.
Priveo sam seansu kraju. Bitno je da se ne dozvoli da se previše problema javi u seansi, ustvari, bolje je izabrati jedan i ići kroz Geštalt, i onda završiti, dozvoliti osobi da to shvati. Ljudi često žele 'više' pre nego shvate ono što je pokriveno, i meni kao terapeutu je važno da držim sadržaj, da povučem granicu, i da ih ostavim sa dostignutim, pre nego da pređem na sledeću temu od interesa.
Generisali smo materijal za dosta sesija, i to je izgradilo osnovu od koje treba krenuti. Dosta terapija uključuje kreiranje osnove, i na mnogo načina ta osnova pruža ultimativnu vrednost, iza teme i intervencije.
U slučaju njene poteškoće da ostane pri jasnoj figuri, pokrenuo sam dijalog, pre nego što sam nastavio da joj olakšavam. To bi samo vodilo ka 'gužvi' – ja bih pokušavao da je fokusiram, ona bi koristila svoj stil onoga što zovemo 'defleksija' u Geštaltu. Taj način kreiranja kontakta razvodnjava intezitet kontakta. U cilju rada figurama od interesa u Geštaltu, svesnost mora biti prisutna i u fokusu. Ljudi imaju razne načine da prekinu tok svesnosti (onoga što nazivamo krug svesnosti), i zbog toga ne dožive zatvorenje. To vodi do nezavršenih poslova, i nedostatka zadovoljavajućeg kontakta.
Ali sama ponuda ili podrška kvalitetnog kontakta nije dovoljna. Ljudi vrše proizvoljne prekide, i generalno to rade nesvesno. U ovom slučaju, uneo sam nešto svesnosti u proces prekida – nekad je to dovoljno, a nekad, rad mora da bude spor i obazriv, inače osoba može da se 'opire', što znači da se oseća nesigurno.
Tu je potreban dugotrajan aspekt, da se izgradi osnova sigurnosti.

понедељак, 22. јун 2015.

Case #76 - Klijent koji se udaljava

Ana je mlada žena, koja govori sa dosta strasti. Njeni roditelji su se razveli kad joj je bilo 10 godina. Opisala je svoju majku kao društvenu i dramatičnu, dok je otac izgledao mirnije. Ali u sebi, pričala je o svom ocu kao da je 'uvrnut' jer je njegova komunikacija izgledala podržavajuće; ustvari to je često bilo o njegovim potrebama ili njegovom interesu, ali izraženo indirektno.
Opisala je više situacija gde je izgubila poštovanje za svog oca zbog njegovog načina komunikacije, i njenog neprestanog razočarenja. Osećala se nekako superiornije u odnosu na njega, da je morala da razotkrije njegovu indirektnost i manipulativnost, i on nije mogao da porekne te sakrivene planove.
Ovo me je upozorilo na njihovu dinamiku. Ukazao sam joj na to da sam muškarac, verovatno sličnih godina kao njen otac, i zato sam bio zainteresovan za to kako me je doživljavala. Njeno iskustvo je bilo pozitivno; istakao sam neke moje načine indirektne komunikacije. Posle toga, rekla je da više nisam na tronu, već na sličnom nivou kao i otac.
To je bio dobar početak. Bilo je važno da dođem direktno u samu međuljudsku dinamiku. Zato sam joj rekao o nekim mojim reakcijama na način na koji vidim da komunicira, iz perspektive koja ne kritikuje nju, već kritikuje moju reakciju upućenu njoj. Pitala je dosta pitanja i cenio sam njenu energiju i ispitivanje, i u isto vreme, našao da sam malo frustriran načinom kako je bila 'svuda po sobi'.
Dajući joj moju perspektivu o sebi, dao sam joj prizor moje sopstvene indirekcije – normalno neizražene i verovatno njoj nevidljive. To je zahtevalo želju sa moje strane da istaknem sopstveni ego. Rekao sam joj 'sad ti dajem municiju'. Onda sam je upitao kakva su joj osećanja vezana za mene. Tu je bila kombinacija olakšanja zbog moje iskrenosti, kao i nekakvo osećanje superiornosti.
Ovo je bilo važno, jer je produbilo međusobni kontakt. Ova vrsta autentičnosti dozvolila nam je da priđemo samoj suštini dinamici veze, ovde i sada.
Kako smo pričali, primetio sam da se udaljava od teme, i u njenom stilu sa mnogo energije, ide ka drugim temama. Rekao sam joj da sam se izgubio na drugom kraju, i onda je odgovorila da joj je to mnogo ljudi reklo.
Postigli smo mnogo u ovoj seansi – nismo rešili ništa, ali smo našli dublje aspekte doživljaja u vezama. Mogao sam videti da ako je pratim da možemo lako da odemo na druge teme...Doživeo sam to kao pokret bez pokrića, jer nije zadržalo jasnu figuru.
Priveo sam seansu kraju. Bitno je da se ne dozvoli da se previše problema javi u seansi, ustvari, bolje je izabrati jedan i ići kroz Geštalt, i onda završiti, dozvoliti osobi da to shvati. Ljudi često žele 'više' pre nego shvate ono što je pokriveno, i meni kao terapeutu je važno da držim sadržaj, da povučem granicu, i da ih ostavim sa dostignutim, pre nego da pređem na sledeću temu od interesa.
Generisali smo materijal za dosta sesija, i to je izgradilo osnovu od koje treba krenuti. Dosta terapija uključuje kreiranje osnove, i na mnogo načina ta osnova pruža ultimativnu vrednost, iza teme i intervencije.
U slučaju njene poteškoće da ostane pri jasnoj figuri, pokrenuo sam dijalog, pre nego što sam nastavio da joj olakšavam. To bi samo vodilo ka 'gužvi' – ja bih pokušavao da je fokusiram, ona bi koristila svoj stil onoga što zovemo 'defleksija' u Geštaltu. Taj način kreiranja kontakta razvodnjava intezitet kontakta. U cilju rada figurama od interesa u Geštaltu, svesnost mora biti prisutna i u fokusu. Ljudi imaju razne načine da prekinu tok svesnosti (onoga što nazivamo krug svesnosti), i zbog toga ne dožive zatvorenje. To vodi do nezavršenih poslova, i nedostatka zadovoljavajućeg kontakta.
Ali sama ponuda ili podrška kvalitetnog kontakta nije dovoljna. Ljudi vrše proizvoljne prekide, i generalno to rade nesvesno. U ovom slučaju, uneo sam nešto svesnosti u proces prekida – nekad je to dovoljno, a nekad, rad mora da bude spor i obazriv, inače osoba može da se 'opire', što znači da se oseća nesigurno.
Tu je potreban dugotrajan aspekt, da se izgradi osnova sigurnosti.

понедељак, 15. јун 2015.

Case #75 - Preterivanje sa "treba"

Bridžit je iznela problem koji je imala sa mužem sa kojim je 18 godina. Htela je da njeni roditelji žive sa njima, on nije.
Pozvao sam je da uradi klasičan Geštalt dijalog, koristeći 2 jastuka, jedan za nju, i jedan za njenog muža.
U procesu 'konverzacije' napravila je dve izjave. Prva je da se oseća krivom zbog njihove srećne porodične situacije ali da joj nisu tu roditelji. Druga je bila da trebaju da razmotre potrebe njenih roditelja.
Izabrao sam krivicu – to generalno prikriva 'treba'. Sigurno, treba je bilo, 'ne bi trebalo da sam srećnija od svojih roditelja'.
Uputio sam je da stavi 'treba' na jastuk i onda je usledila konverzacija. Treba joj je održao lekciju o tome kako treba da bude dobra prema svojim roditeljima. Njen odgovor je bio ljutit – nemoj da me učiš kako da živim.
Rekao sam je da ide napred nazad u razgovoru. U jednom trenutku, kao da je kolabirala – rekla je 'ok'  jednom treba. Ali to nije bila kapitulacija, nazovimo to tako, i ohrabrio sam je da nastavi.
Tada joj je sinulo – kada je imala 5 godina, majka ju je hranila i rekla joj, jednog dana ćeš ti mene paziti, kad budeš starija.
Zamolio sam je da priča toj izjavi njene majke, ali sa njene sadašnje pozicije, kao 43 godine stara žena. Rekla je – Ja sam tvoja ćerka, ne tvoja majka. Nije kao da treba da te pazim, to nije baš ispravno.
Bila je vrlo jasna. Nešto se složilo u njoj, nešto što nazivamo 'integracijom' – gde uvid + otelotvorenje doživljaja i pokret energije se spajaju u jedno.
Ovo je objasnilo 'treba' na način koji vodi do onoga što zovemo 'varenjem', to jest, uzimanjem onog 'hranljivog' i odbacujući ostalo.
Treba su nesvarljiva uverenja koja nosimo sa nama iz društva ili od roditelja. Možda su istinita i imaju vrednost, ali trebaju da se obrade kako bi našli šta odgovara svakome. U suprotnom, oni nastavljaju da vladaju – svesno ili nesvesno, kao tiranin. Više ne čujemo te poruke iz spoljašnjeg okruženja – primili smo ih u sebe – ubacili u sebe.
U Geštaltu mi preispitujemo to i dovodimo do ažurnosti.

среда, 10. јун 2015.

Case #74 - Primanje zadovoljstva

Rekao sam Anabeli da cenim način na koji je sebe povratila u život, i kako se vratila vezama. Ovo je mesto gde smo obostrani, mesto gde delimo vredosti jedno sa drugim. Takođe sam pričao o sebi, uključujući i to gde nalazim raskorak između mojih vrednosti i biti na usluzi, kao i o mojim ličnim potrebama i ograničenjima.
Anabela je pričala kako joj je bilo lakše da pusti druge u svoju ulogu, nego da je preuzme i da uđe u svoju ulogu. Podelila je sa mnom da joj hrana pruža malo zadovoljstva, i da tera sebe da jede.
Iako ovo predstavlja veliki skup problema, vezano sa poljem (hrana je veoma povezana sa porodicom i vezama za vreme odrastanja), hteo sam da zadržim fokus na terapeutskoj vezi.
Predložio sam eksperiment gde ja pružim neko zadovoljstvo, a ona vežba da to primi.
Držali smo ruke. Polako sam gladio njene ruke sa mojim prstima. Počela je da uzvraća, ali sam je prekinuo – to je bila njena želja da daje, a ne da prima. Rekao sam joj da vidi da li može da primi negu i zadovljstvo.
Kada sam ovo uradio, prijavila je da nije sposbna da rpimi mnogo - njene ruke su bile krute. Takođe je grizla usnu, i bila svesna da radi nebrojeno stvari da blokira prijem od mene.
Dakle, držao sam joj ruke, i sporo podizao njene ruke naviše i pomerao ih okolo. Pitao sam je da prestane sa kontrolisanjem, da se opusti i dopusti mi da to radim. Bilo joj je vrlo teško, držeći se kruto, pokušavajući da prati moje pokrete, a ne da me pusti da je vodim.
Radili smo to neko vreme. Bila je u stanju da se opusti malo, da primi malo nege. Ipak, toi je bilo vrlo teško.
Dao sam joj domaći, da nađe nekog da vežba to.
U terminima tekućeg rada, postoji nebrojeno načina da ovo pokrenem unapred – istraživajući otpor pri prepuštanju kontrole, kao i njen nedostatak volje da primi negu. Pronašli bi koji su porodični problemi vezani za to, kao i mesto gde drže hranu u kući.
Kad god pogodimo u 'otpor' u Geštaltu ne guramo kroz – već ga poštujemo. Gledamo kontekst – originalnu situaciju koja je izazvala 'kreativno prilagodjavanje'. Pokušavamo da cenimo to kreativno prilagođavanje, da ga razumemo i tretiramo pozitivno. Na taj način možemo da shvatimo koliko je važno za nju da bude glavna, šta je bilo na kocki pri predaji pozicije kontrolisanja, i koliko znači poverenje. To je vrlo verovatno da poverenje, puštanje, nije dobra ideja u njenom originalnom/porodičnom kontekstu. Bilo kakvo novo iskustvo sa mnom je moralo da se desi vrlo sporo, ceneći koliko je riskantno. Bolje je da se radi polagano, na način koji je prihvatljiv – to eksperimetni moraju uvek da poštuju.
Takođe bi mogli da eksperimentišemo sa hranom u seansi – na primer kriškama jabuka. I da uradimo eksperiment svesnosti sa jelom, primećujući detalje doživljaja. Umesto 'pričanja o' ponašanju, uvek pokušavamo da istražimo ponašanje u samim sesijama, sa svesnošću i podrškom.

петак, 05. јун 2015.

Case #73 - Moja ili tvoja osećanja?

Marta je opisala svoje poteškoće da dođe u dodir sa svojim osećanjima. Bila je savetnik, ali je većinom bilo u njenom umu.
Prvo sam se usredsredio na to 'gde i kako' između nas. Kako joj je izgledalo kad je prvi put sela sa mnom, šta je osetila pri našem kontaktu. Sa svakim pitanjem koje sam postavio Marti, podelio sam sa njom moja osećanja.
Sledeće sam je pitao da pogleda po sobi, u svaku osobu, i da primeti kako reaguje, i kako se to razlikuje.
Konačno, pozvao sam je da me pogleda, i dozvolio joj da priđe mom unutrašnjem svetu – prešao sam u 'klijent mod' za neki minut, napuštajući moje 'davanje/glavni/profesionalac' mod. Nije joj trebalo mnogo da primeti – rekla je 'o, ti si tužan'. Istakao sam da je važno šta je osećala – njena tuga u odgovoru. Onda je mogla da proveri sa mnom i da me pita o mom doživljaju. Bila je upravu u ovom slučaju, ali je važno da se ne pretpostavlja. Ljudi imaju pogrešan utisak da mogu 'da osete tuđa osećanja'. U Geštaltu se ne slažemo sa tim – uvek osećaš svoja osećanja – ali je granica bitna. Možeš samo nagađati o tuđim osećanjima, i upitati za potvrdu. Pretpostavljanje da neko 'zna' je nepoštovanje i nekorisno.
U klasičnijim terminima koristimo reč 'projekcija' da opišemo šta se dešava. Jednostavno ne možeš da osećaš tuđa osećanja – ona pripadaju njihovom telu, i ti nisi u tom telu. Tvoja osećanja mogu da se rezonuju, ali pripadaju tebi. Projekcija u ovom smislu opisuje tvoju sposobnost da ZAMISLIŠ tuđa osećanja, koristeći tvoja kao vodič. To pomaže u orijentisanju u svetu, da se odnosimo prema drugima, i da pronađemo sebe (potencijalno) u paraleli sa drugima. Ali to je samo onda kada proveriš takve stvari i potvrdiš da li su tvoje projekcije tačne ili ne.
Zato je preciznost izražavanja bitna u Geštaltu, jer nam dopušta da imamo razgovore, da pitamo, da imamo dijalog, da testiramo percepciju. To nas oprema sa jezikom komunikacije o emocijama koje su jasne i tačne, a ne rasplinute i pune nagađanja.

уторак, 26. мај 2015.

Case #72 - Zadovoljstvo vodi do oslobađanja od bola

Samanta je bila uspešna poslovna žena. Ali kao da nikako nije mogla da pronađe partnera. Opisala je jednu poteškoću – ili je naporno radila na svom poslu, ili je radila na tome da pronađe partnera.
Izgledala je potreseno zbog toga, i rekla da je vrlo nesrećna. Njeni pokušaji da nađe partnera nisu urodili plodom.
Što smo više pričali o tome, više sam mogao da vidim njenu jaku unesrećenost. Izgledala je vrlo mizerno. Pitao sam je više o tome. Opisala je da se generalno oseća nemirno, ali nije pripisala to nepronalaženju partnera.
Osoba može da ima jasnu figuru od interesa – njen 'problem'. Ali to nije uvek ono sa čime radimo u Geštaltu. Uvek nas više interesuje proces, KAKO, više nego ZAŠTO. U ovom slučaju, to je bio njen ton, njeno raspoloženje, što me je zainteresovalo. Vrlo je važno da saslušamo problem, ali da nas to ne omete! Emotivno stanje je prvo na šta obraćamo pažnju, sadržaj sledi posle.
Pozvao sam je da uradi eksperiment. Pitao sam je da pogleda po sobi i da mi kaže koja joj je omiljena boja – zelena. To je bila slika sa zelenim drvetom.
Rekao sam joj da gleda u sliku, i da stavi ruku na stomak, i da diše uz zadovoljstvo gledanja u tu boju. Počela je da plače, zatvarajući oči. Ali strogim glasom sam joj rekao da ostane pribrana, da gleda, diše i da dopusti da je obuzme uživanje.
U Geštaltu prisustvujemo doživljaju 'sadašnjeg momenta' – to je deo osnove sa kojom radimo, kao i pravac prema otkrivanju živosti koja je na neki način ciljni aspekt Geštalta.
Sledeće što sam joj rekao je da izabere neki objekat u sobi. Izabrala je zelenu sveću.
Pitao sam je da učini isto. Počela je da se povlači u sebe, i opet, pitao sam je da ostane pribrana. Uradila je to, i onda je rekla frazu 'hodajući mrtvak'. Pitao sam je šta je time mislila.
Objasnila mi je da oseća krivicu, da je imala aboruts i da nikad to nije prebolela.
Dakle, to je predstavljalo nezavršen posao, sa kojim je morala da se suoči pre nego što može da bude potpuno prisutna u svom životu.
Kreirao sam ritual za nju – da upali sveću i dao sam joj dugačku rečenicu da kaže svom nerođenom detetu, potvrđujući da postoji, i onda ga puštati; onda treba da dune u sveću.
Kako je uradila to, postala je smirenija.
Predložio sam joj ovaj ritual svaki dan dok sveća ne izgori cela.
Opet, pitao sam je da gleda u zelenu sveću, sa rukama na stomaku, i da udiše zadovoljstvo. Bila je u stanju da to uradi.
Ovo je bilo važno da bi joj pomoglo da ostane u sadašnjici, jer ljudi koji imaju tendencije ka depresiji, lako utonu u nju, i dave se u prisnosti sa njihovom mizerijom.
Jedan protivotrov je zadovoljstvo, i sposobnost da se to na neki način unese u sebe. To može da ojača, tako da osoba može da 'nastavi sa svojim životom', šta god se dešava u tom životu.

недеља, 17. мај 2015.

Case #71 - Tri želje

Navin je spomenuo da drži kreativne časove sa svojom ženom iz hobija. Bio sam zainteresovan kakva je ona osoba – jaka i moćna, rekao je. Pričao sam mu kako doživljavam svoju ženu, takođe jaku i moćnu.
Pričali smo kako nam je – postavljajući temelj za povezivanje. Pričao je o svom sinu, tinejdžeru, i vezi sa njim, koja je bila čvrsta. Istražio sam te teme iz perspektive obostranosti – deleći moj doživljaj takođe. Sa svakim pitanjem koje sam mu postavio, davao sam mu moj odgovor.
Navin je govorio o tome kako je težio da bude nekako pasivan u vezi, da se slaže sa ženom i šta ona  želi, najvećim delom. Na primer, da idu u restoran koji ona želi. Ipak, jednom je njegov izbor bio drugačiji, jer mu je dosadilo isto mesto. Iznenadilo ga je da se ona složila sa njim.
To mi je ukazalo da je veza do nekog nivoa određena njegovim lakim prilagođavanjem. Podelio sam mu moje mišljenje, zasnovano na mom ličnom iskustvu.
Predložio sam eksperiment. Imao je tri želje, a za treću želju je morao da pita za još tri. Pitao sam ga da zamisli dan, od početka, i da navede stvari koje bi trazio, direktno, od svoje žene.
Prošli smo kroz dan korak po korak...bilo mu je teško da identifikuje neke stvari koje je želeo...dao sam mu razne predloge da bi mu pomogao u razmišljanju. Polako je identifikovao razne trenutke u kojima bi tražio nešto, pravo do kraja dana.
Ovo je bio jednostavan, ali vrlo važan eksperiment. U Geštaltu uvek nas interesuje da povećamo autentičnost, i da to iskoristimo kao podršku kvalitetnom kontaktu u vezi.
U ovom teškom eksperimentu, Navin je imao priliku da bude samopouzdaniji, da podigne glas za ono što jeste i ono što hoće. Ljudi mogu da budu opušteni u vezi, ali mi smo zainteresovani za dublje stvari u istoj. To se ističe kroz proces 'pokazivanja', onim što osećamo, što želimo i onim ko smo. To nam dopušta da budemo poznatiji i viđeniji, i pojačava intimnost.
U terminima polova, čini se da žene žele 'da budu glavne', ili žele da se njihove želje vide, čuju i da se odgovori na njih, ali postoji i ravnoteža – jer takođe žele da muškarac preuzme vođstvo na pravi način. U ovom eksperimentu smo kreirali sigurnu okolinu za Navina da proba ovaj način objavljivanja svojih interesa.
Ovakvi eksperimenti uvek uključuju i nekakav rizik, čak iako su to samo umni eksperimenti. Oni predstavljaju novi način postojanja, otkrivanja i izražavanja sopstvenih aspekata koji su većinom u pozadini. Obično je sa procesom povezana i emocija – ili potisnuta ozlojeđenost ili uzbuđenje, i ponekad oba. Važno je da u bilo kom eksperimentu ne pratimo samo sadržaj, već da stalno proveravamo ton emocija.

среда, 06. мај 2015.

Case #70 - Nepoznata ozbiljnost

Primetio sam da je Manuel stavio svoje ruke na grudi. Rekao je da se seća nervozno. Pustio sam to - ljudi su često nervozni delom sesije. Primetio sam njegove pantalone, varijaciju sivih boja na njima i opazio ovo - da li je on bio 'crno-bela' osoba ili 'nijanse sivih'?
Ipak, nešto drugo se dešavalo sa Manuelom. Izgledao je tužan i ni malo zainteresovan za moja pitanja. Dok smo istraživali njegovu tugu, postajala je sve jača i dublja. Delovao je prilično tiho i povučeno.
Veoma je važno da kada činimo istraživanje ili se upuštamo u Gešttalt eksperiment da obratimo veliku pažnju na energiju osobe i ako nisu prisutni, da promenim pravac u kome se ta energija nalazi.
Manuel je pričao o tome da je bio nevaljalo i bučno dete sve do srednje škole, a da je nakon toga bio najbolji student. Bio je u centru pažnje i to mu je bilo teško, uz visoka očekivanja i ljubomoru druge dece. Dakle, ovo je i dalje bilo nešto teško za njega, da bude viđennaovaj način.
Primetio sam da nije delovao nevaljalo i nemirn sada - veoma je ozbiljan. Važno je da se priča koju osoba deli poveže sa sada i ovde fenomenom - mi kažemo, povezati Polje i Svest.
Pitao sam šta se desilo pre srednje škole što je rezultiralo ovom promenom, ali on nije znao. Međutim izgledao je veoma nelagodno. Zato sam ga pitao koliko se starim oseća u tom trenutku. Rekao je 4 godine. Pitao sam ga šta se dogodilo u to vreme. Rekao je da je tada bio poslat u internat obdanište, ali da nema neke određene uspomene.
Sedeli smo tako neko vreme. Izgledao je veoma zamišljen, ozbiljan i veoma uznemiren. Pitao sam ga za njegovo iskustvo. Rekao je da se povukao u sebe kada je osetio ovu vrstu duboke tuge - ilo mu je teško da to deli.
Ovo je indiciralo izloženost, tako da sam mu rekao da sam prisutan, čvrst, dosstupan, da ga podržavam i da sam zainteresovan za njegova osećanja. Osetio sam se otvorenim prema njemu.
Još neko vreme smo tako sedeli. Delovalo je da se ništa nije promenilo. Izgledalo je u nekom emocionalnom šoku. Pomenuo sam mu ovo. Nije mogao da pronađe incident. Bilo mi je jasno da se to 'nešto' dogodilo, u tim godinama, što je imalo veoma loš efekat na njega.
Važno je 'ne gurati reku'. Kada stvari ne idu, jednostavno sedimo sa onim 'što jeste', znajući da je dovoljno to što se javlja, i da ako još nešto treba da se ispolji, ispoljiće se.
Momenti kada je živnuo su bili oni kada je govorio o svojoj ćerci i tome kako je nikad neće terati na nešto što ona ne želi.
Onda je bilo jasno - bio je primoran da uradi nešto: rekao sam mu ovo.
Dok sam sedeo sa njim, jasno sam mogao da vidim njegovu ozbiljnost. Rekla sam, 'uzeću tvoja osećanja veoma ozbiljno sada'. Ovo je imalo veliki uticaj na njega. Jasno, njegova uznemirenost je prošlai on je naučio da to kontroliše iznutra. Radio je ovo ceo svoj život, a sada se suočio sa nekim ko ga je video na takvom mestu, ko je video njegovu uznemirenost i uzeo je za ozbiljno.
Ovo je bilo dovoljno. Ovaj problem nije 'rešen', nismo locirali incident ili incidente. U Geštaltu se bavimo nakon kvaliteta kontakta sa potpunom svešću: to je samo po sebi transformaciono.

среда, 29. април 2015.

Case #69 - Začetak kreativnosti

Britani je prvo spomenula da je nedavno imala veoma uznemiren stomak i probleme sa varenjem. Želeo sam prvo da je malo bolje upoznam pre nego što ćemo ući u ovo, iako je spomenula da se oseća po malo posramljeno u vezi sa tim.
Ona vodi školi, i imala je neke probleme sa učenikom. Saosećao sam, iz svojih sopstvenih iskustava. Ovo je osnovalo mesto povezanosti. Imao sam osećaj težine dokk sam sedeo pored nje, i to sam podelio sa njom. Govorila je o tome kako se oseća nemotivisano, posebno u svom poslu - nije želela da ide na posao sve do kasnije, a tu su bili i neki drugi znaci neke vrste gubljenja volje.
Pitao sam je o njenom životu kod kuće. Bio je dobar. Njen sin i muž su je cenili i negovali. Pričala je o sakrivanju stvari po kući koje su oni trebali da nađu kao deo igre. Takođe je želela da stavi točkiće na sav nameštaj kako bi mogla da ga pomera po kući, tako da kada se oni vrate sve bude na nekom novom mestu svaki put. Primetio sam da ovo pokazuje na njenu kreativnu i razigranu stranu.
Britani je pričala o provođenju nekolik dana sa svojom tazbinom; s obzirom da su oni stariji, oni su samo jeli, spavali i igrali karte. Nakon nekog vremena joj je bilo dosadno i želela je da promeni pravila u kartama da bi imala raznovrsnost; istakao sam da je ovo bila njena kreativnost i razigranost na delu. Ipak, oni su bili protiv toga, tako da se ona dosađivala - i tada je dobila problem sa stomakom.
Neko vreme smo sedeli u tišini. Pričala je o tome kako je bilo kada je bila mlađa, nije pričala mnogo, ali je pisala. Zamolio sam je da zamisli da piše priču...koji bi bio naslov? Rekla je da bi ga nazvala 'Jaje'. Pitao sam je za nekoliko prvih paragrafa. Pričala je o mladunčetu koje se izleglo iz jajeta.
Pitao sam je šta se novo dešava u njenomživotu. Pričala je o tome da želi da promeni stvari u svojoj školi. I o tome kako je pomogla prijatelju da napiše izveštaj zbog kog je dobio posao - bila je takođe zadovoljna.
Zato sam predložio da je moguće da su kreativnost i razigranost on što proizilazi iz nje - složila se.
Pitao sam je kako bi mogla da ih iskoristi  u svojoj radnoj situaciji. Nije znala šta da kaže. Zato sam je pozvao da mi se pridruži u maloj igri, gde ja mogu da predložim nešto o kreativnom menjanju stvari na poslu, a onda ona treba da predloži nešto. Ovo smo neko vreme radili. Zatim je ona rekla da je to pokušala jednom, ali da su i nastavnici i učenici bili veoma kritički nastrojeni zato što je odlutala od liste stvari koje su trebali da urade.
Ovo je bilo jasno mesto gde joj je bila potrebna podrška, i to sam joj istakao - trebao joj je 'saradnik'. Rekla je da to ustvari nije moguće. Ipak sam istakao da je posledica potiskivanja njene kreativnosti upravo ta stomačna uznemirenost koja se javila kada je bila u tazbini.
Zato sam joj rekao da zamisli da piše izveštaj svojoj školi - kakvu vrstu profesionalih predloga bi napravila?
Rekao sam joj da smisli jednu kreativnu vežbu za grupu za svaki dan. Bila je nerada, ali je razmislila o tome.
U jednom trenutku je zapazila moje šarene čarape i uporedila ih je sa svojim šarenim čarapama. Zato sam predložio grupi da  imamo igru 'Footsies'. Ovo jebilo veoma zabavno i pokazalo joj je kako kreativnost može da bude primenjena u situaciji za učenje. Takođe sam stvorio prednost za nju, koristeći svoj položaj da ubacim zabavu i intervenciju razmišljanja u granicama.
U ovom poslu, prrva figura je bila težina i nemir. Sledeća figura je kreativnost. Geštalt pristup je da se pronađe način da se unese više živosti u ljudske živote; to se radi fenomenološki - iznutra ka spolja - iz njihove stvarnosti, korišćenjem markera i jezika koji koriste. Takođe se usredsređujemo na podršku - u ovom slučaju, onda nije imala podršku koja joj je bila potrebna da doprinese ovim svojim delom na radnom mestu. Korišćenjem njene ranije snage - pisanjem - mogao sam da je podstaknem na sanjanje, a onda da podržim njeno prihvatanje sebe. Mi radimo sa očiglednim u Geštaltu - začetak je prilično jasan i ne zahteva nikakvu posebnu interpretaciju - ono što je važno je primena na specifičan problem. Konačna podrška koju sam dao je davanje dozvole - davanje pristupa, što sam prikazao uzimanjem nečega što je primetila - čarapa - i korišćenjem mog autoriteta kao primer toga kako kreativnost može da se koristi u učionici.

петак, 24. април 2015.

Case #68 - Veoma bolne istine

Ponovo sam u Los Anđelesu. Viza moje žene je prihvaćena, ali će biti potreban još jedan mesec pre nego što bude mogla da dođe ovde.
Mendi i Brajan su došli na savetovanje za parove.Bili su u krizi. Nakon 15 godina braka i pored dvoje dece, Brajan je imao aferu (četvrtu u braku), a Mendi, u svojim četrdesetim je bila očajna da sačuva brak. Bila je odlučna da se neće rastati. Brajan je nevoljno došao na sesiju.
U početku sam radi sa Mendi, jer je Brajan bio pažljiv i ne tako voljan da se otvori. Istražio sam njihovu istoriju i njen lični kontekst. Zatim sam pitao o braku. Rekla je da nisu bili intimni 6 godina i da je ona naučila da se prilagodi. Čekala je njega da preduzme nešto, a on to nikada nije uradio. Pričala je sa svojim prijateljicama, a one su joj rekle da ne može više da očekuje mnogo od njega i da nastavi dalje sa drugim stvarima u životu, sa decom i tako dalje.
Pitao sam je za procente toga koliko je kvaliteta bilo u njihovom braku u raznim oblastima - intimnost, sex, deca, finansije, podrška. Varirali su od 5% do najviše  50%, gde je intimnost bila na nižem kraju.
Rekla je da bi trebalo da prosek ide do 30% da bi bila zadovoljna i da je bila voljna da uradi šta god da treba.
Zatim sam pitao Brajana za procente. Bili su u slučnoj varijaciji, neki niži, neki viši. Rekao je da bi trebalo da dođe do 75% da bi on bio zadovoljan.
Ovi problemi se međutim dešavaju prethodnih 10 godina. Nisu mnogo pričali o međusobnim problemima i oboje su izabrali da izbegavju teške teme.
Mendi se nosila sa sobom meditacijom. Brajan otupljujući sebe i bacanjem sebe u posao. Sada su stvari bile u krizi. Nije bio voljan da se odrekne afere, a ona nije želela da se stvari nastave ovim tokom. Bili su u ćorsokaku i imali nekoliko veština kak da pričaju o tome.
Proverio sam sa Brajanom, on je završio. Nije imao nikakvo interesovanje da radi na braku, na čuvanju istog, čak i ako može da bude očuvan. On je nastavio dalje i želeo je van svega toga.
Za Mendi je ovo bilo nedopustivo. Ona je bila odlučna da nađe način. Njena ljubav bi istopila njegov oklop.
Međutim, ako on ne bi promenio svoju aferu, ona bi se držala za njega, odbijajući da mu da slobodu razvoda. Istakao samda je ovo poput bitke, a zatim njen trud da istopi njegov oklop ljubavlju.
Njoj je bilo teško da to vidi. Bila je veoma zabrinuta i tako odlučna da nije mogla da se suoči sa istinom gde se tu nalazi Brajan.
Pitao sam ga da li je potpuno završio i da ne postoje okolnosti pod kojima bi promei mišljenje. Rekao je da, da je to tačno.
Zato sam mu tražio da joj izjavi tu 'istinitu' izjavu.
Mendi je to našla nemogućim da čuje. Želela je da se raspravlja, da ga ubedi, da poriče, da preti. Pružio sam joj puno podrške, dajući priznanje njenim osećanjima. Jednom kada je prihvatila njegovu izjavu, rekla je da bi pre umrla, da je bilo previše teško.
Ponovo sam joj dao dosta priznanja za to kako se užasno osećala, koliko je bila uplašena. Pitao sam da li želi da čuje o mom iskustvu sa razvodom, a zatim podelio sa njom to kako sam se ja nosio sa tim.
Ovo je bilo odmale pomoći njoj, ali je i dalje bila neverovatno uznemirena.
Brajan je izašao iz svoje otupljenosti i omekšao je, govoreći joj da mu je bilo stalo do nje i da je bio tužan zbog njenog bola, ali da njegova briga za nju nije više bila ona intimna, već jednostavno prijateljska. Ponovo, bilo joj je teško da čuje ovu izjavu istine, i pružio sam joj dosta emocionalne podrške kako bi mogla da stane prisutna.
Želela je da se vrati pretvaranju, izbegavanju, ali je bilo prekasno.
Uvek podržavam ljude da poprave stvari. Ipak, moja primarna obaveza je da pomognem ljudima da ispričaju svoje istine, da čuju jedni druge i da dobiju podršku koja im je potrebna da budu prisutni u procesu. Ovo je izuzetno teško kada dođe do poražavajućih stvari kao završavanje veze.
U ovom slučaju, ništa se ne bi dobilo kada bi Mendi nastavila da 'pokušava' uz Brajanovu nevoljnost. Njeno pokušavanje je ustvari bilo pokušaj da kontroliše situaciju, i ovo je posalo očigledno kada se suočila sa njegovim izborima. Ukazala je da je želela brak netaknutim, bez obzira na to šta je on želeo.
Zato sam tražio od nje da njemu izjavi istinu - ne interesuje me šta ti želiš, želim sam ono što je za mene važno.
On je cenio da čuje to jasno, i njoj je bilo teško da to kaže, ali je predstavljalo ono što se dešava. To je transakciju učinilo jasnijom, i postalo je jasno za nju da u tom naporu ona nije pokušavala da istopi njegov oklop ljubavlju, već je isticala svoje potrebe bez obzira na njegove.
To je ono što zovem 'unvirtues'(nevrline) - vlasništvo nad svojim tamnijim stranama. Identifikujem se kao da volimo, ili se identifikujemo kao žrtva, ali je teško da priznamo sebi da ustvari ne marimo o drugoj osobi. Porebno je mnogo hrabrosti, mnogo podrške da bi bili u stanju da uradimo ovo, ali je takva istinitost uvek osvežavajuća i omaže nečemu drugom da se dogodi.
Ova sesija se bavila sa veoma teškim istinama, ali bez govorenja istine postoji samo više gorčine i odbrambenosti. 'Priča' koju svaka osoba priča o vezi dobija samo još dublje ukorenjenje.
Ipak, govorenje istine se ne radi da bi se povredila druga osoba. Tu se radi o ličnim istinama neke osobe. Drugoj strani je potrebna podrška da bi čula ovo. Geštalt je fokusiran na takvo relaciono govorenje istine, i mi razumemo da tu postoji moć transformacije.
Pristupamo dinamici veze , kao ovde, sa namrom da se poboljša kvalitet kontakta, ne da se postigne određeni rezultat ili da se odobri ili ne odobri bilo koji partner.

петак, 17. април 2015.

Case #67 - Tradicionalan ili moderan brak?

Hong i Juen su bili vereni. Ona je imala 35 a on 43 godine. Došli su zbog teške rasprave koju nisu mogli da reše. U skladu sa tradicijom, Hong je želeo da njegova majka dođe da živi sa njima nakon što se venčaju, a Juen je bila u potpunosti protiv toga.
Nakon malog istraživanja njihovih životnih pozadina, pitao sam svakog od njih za glavnu oblast za zabrinutost koju su imali o venčanju. Oboje su se složili da je ovo bila sporna tačka.
Međutim, oni ustvari nisu razgovarali o širokom opsegu budućnosti u detalje. Zato sam se prvo vratio malo unazad i uveo ih u širu perspektivu. Stavio sam marker na jednu stranu koji simboliše tradicionalnu Kinesku vezu u braku, a simbol na drugi kraj kao simbol moderne veze. Zatim sam ih ponaosob pitao gde se nalaze na ovom spektru. Hong je bio 30% od tradicionalnog kraja, a Juen 30% od modernog.
Objasnio sam im da je ovo osnovni problem i da će postojati specifični slučajevi u kojima će se ova razlika manifestovati u sukobu. Tražio sam im da sumiraju izveštaj njihovog položaj. Za Honga je to bilo da se slaže sa proširenom porodicom. On je želeo da Jung bude 'nežna i meka'. Za Juen je to bilo da bude odvojena i nezavisna, kao par, i da bude u mogućnosti da ima svoje mišljenje o stvarima.
Zato sam ih prvo zamolio da izjave po rečenicu jedno drugom: 'Mogu da vidim da si drugačiji/ja od mene i to je teško'. Ovaj proces ih je suočio sa stvarnom razlikom. Hong je pokušao da doda 'i nadam se da ćeš se promeniti', ali sam ga zaustavio - ovo je suštinski problem kod parova, oni se nadaju da će se ono drugo (vremenom) promeniti.
Zatim sam im rekao da izjave drugu rečenicu: 'Vidim razliku između nas; možda se ne slažem sa tvojim pogledima na stvari, ali poštujem tvoje stanovište'.
Ovo im je oboma teško palo, Juen je bila otporna, jer je mislila da je ovo značilo kapitulacijom na Hongovo stanovište. Objasnio sam da poštovanje ne znači da se obavezno slaže, a onda je ona konačno izjavila to.
Bilo je u puno emocija za oboje dok su to govorili - morali su da prestanu da ubeđuju drugu osobu, i samo da ih vide. Ovo je uvek opasno za parove.
Takođe, bilo je shvatljivo da se Juen osećala posebno uznemireno zbog ovoga - ne samo da je bila veoma vezana za to da imaju kuću za sebe, već se i plašila da bude nadglasana težinom tradicije koja je ležala na Hongovoj strani, i sama činjenica da je ona žena u i dalje patrijarhalnom svetu.
Zbog toga sam rekao Hngu o jednom istraživanju Džona Gotmana o parovima - da su brakovi bili uspešniji kada je muškarac bio voljan da bude pod uticajem svoje žene. Ovo je veoma verovatno, jer u strukturalnom smislu, muškarci teže da imaju više  moći na većini polja života.
Zatim sam nastavio da im pomažem da pregovaraju oko ovog određenog problema. Objasnio sam da su neki problemi definitivno ili/ili. Ipak, neki mogu da imaju kreativna rešenja.
Juen je želela da bar imaju večeri za sebe.
Hong je predložio da njegova majka može da dolazi tokom dana, jer je ona koristila sou u prizemlju kao kancelariju. Juen se složila.
Pitao sam za njen predlog. Želela je vikende za njih, sa priznanjem da njegovi roditelji mogu ponekad da dođu na večeru.
Hong nije želeo neku vrstu krutog uređenja. Istakao sam da pregovor mora da ima jasna ograničenja. Oni su pričali o nekim detaljima i došli do dogovora.
Zatim je Hongovo lice palo. Ova rasprava je prošla izvanredno lagano, i oni su prevazišli svoje prethodne prepirke oko ovoga.Oni su zapravo postigli dogovor o ovom problemu.
Ali, on je rekao 'kako ću da pričam sa majkom o ovome?' Bio je istinski uznemiren: razvojni zadatak o razlikovanju je bio ispred njega, a on se opirao.
Juen je i sama postala veoma uznemirena i počela je da plače. Bila je u strahu da će on posustati od dogovora i jednostavno izjaviti 'moranje' tradicionalnog modela. Pokušala je da to raspravi sa njim.
Zaustavio sam je i rekao joj da pogleda njegovo lice. Bilo joj je veoma teško da to uradi, bila je ljuta i uplašena. Kada je dvoje ljudi uznemireno, teško je da se jedan uzdrži i da bude tu za onog drugog.
Odabrao sam da njoj kažem da uradi to.On se duboko borio u sebi sa smislom dužnost i njegove želje da da prioritet njihovoj vezi. Ona je bila ta koja je inicirala na terapeutskoj sesiji, i koja je imala više znanja o psihologiji. Zato sam se usredsredio na nju, i dao joj podršku. Pitao sam je da zaista bude prisutna u sadašnjosti, da ga vii u njegovim borbama. To joj je bilo veoma teško da uradi, ali sam zadržao fokus na njoj. Predstavio sam joj ljubav kao izbor u tom trenutku. Rekao sam - možeš li da vidiš njegovu istinsku borbu, možeš li samo da ga voliš u tom mestu, uprkos tome što je drugačiji?
Pomerila je svoj strah u stranu i pokrenula se. Rekla je 'nikada neću zaboraviti svoju nameru da te volim, iako postoje razlike'. Ovo je bio dubok trenutak između njih, a i ja sam takođe imao suze u očima. Izvukli su se iz sukoba, a time su produbili svoju ljubav i njhov kapacitet za ljubav, na veoma značajan način. On se osetio zaista primećenim i rekao joj - za ene si sada nežna i meka. Oboje su preuzeli rizik i zajedno stigli na ovo mesto.
Istakao sam da će biti još dosta problema koji će se javljivati, ali sada znaju kako da se nose sa njima.
U Geštaltu smo zainteresovani za razlike, kao za potencijalnu tačku dobrog kontakta. Ovo zahteva samopodršku na granici kećina ljudi nalazi ovo teškim i obično im je potrebna podrška da budu u stanju da ovo urade. Podrška treba da bude i praktična - kako da se - kao i emocionalna. Veoma je suočujuće naići na razlike, i ljudi se često osećaju ljuto ili nesigurno. Kada je Juen bila u stanju da bude prisutna sama sa sobom, a onda i sa Hongom u njegovom trenutku ranjivosti, nemoguća situacija je mogla da se promeni.

O meni

Steve Vinay Gunther

Predajem i sprovodim u praksi Geštalt terapiju, trener sam za donošenje odluka u karijeri i radim sa konstelacijom u porodici. Kao i u Australiji, držim radionice i obuke u Kini, Japanu, Koreji, SAD i Meksiku. Autor sam „Razumevanja žena u vašem životu“, knjigu saveta za muškarce o odnosima sa ženama. Direktor sam Lifeworks-a i obezbeđujem obuku i nadzor. Kandidat sam za doktorsku disertaciju, proučavam međuljudske dinamike moći. Pogledajte moj komletan profil.

Blog Archive

© Lifeworks 2012

Contact: admin@learngestalt.com

Kome je ovaj blog namenjen?

Ovi primeri su usmereni na terapeute, studente i one koji rade u profesijama za pomoć ljudima. Cilj je da se pokaže kako Geštalt pristup funkcioniše u praksi, povezujući aspekte teorije sa kliničkim izazovima.

Blog je dostupan preko prijave za novosti. Molim unesite vašu e-mejl adresu da biste primali besplatna ažuriranja sa bloga svaki put kada je dodat novi unos.

Enter your email address:

Delivered by FeedBurner

© Lifeworks 2012

Contact: admin@learngestalt.com

Језици:

HOME

Informed Consent & Rates

PROFESSIONAL TRAINING

Gestalt Therapy Defined

PROFESSIONAL SERVICES

PAYMENTS

OTHER STUFF

Links

Book:Advice for Men about Women

BLOGS

• English

Bahasa

Čeština

Deutsch

Español

Français

Greek ελληνικά

Hindi हिंदी

Magyar

Melayu

Italiano

Korean한국의

Polski

Português

Română

Russian Русский

Serbian српски

Chinese 中文

Japanese 日本語

Arabic العربية

English Bahasa Čeština Deutsch Español Filipino Français ελληνικά हिंदी Magyar Melayu Italiano 한국의 Polski Português Română Русский српски 中文 日本語 العربية

If you are interested in following my travels/adventures in the course of my teaching work around the world, feel free to follow my Facebook Page!

Can you translate into Serbian? I am looking for volunteers who would like to continue to make this translation available. Please contact me if you would like to contribute.

Gestalt therapy sessions

For personal therapy with me: www.qualityonlinetherapy.com

vinaysmile

I publish this blog twice a week. It is translated into multiple languages. You are welcome to subscribe

logosm1

Links

Career Decision Coaching

Here

and here

Lifeworks

Gestalt training and much more

http://www.depth.net.au

For Men

Here is a dedicated site for my book Understanding the Woman in Your Life

http://www.manlovesawoman.com

The Unvirtues

A site dedicated to this novel approach to the dynamics of self interest in relationship

http://www.unvirtues.com

Learn Gestalt

A site with Gestalt training professional development videos, available for CE points

http://www.learngestalt.com

We help people live more authentically

Want more? See the Archives column here

Gestalt therapy demonstration sessions

Touching pain and anger: https://youtu.be/3r-lsBhfzqY (40m)

Permission to feel: https://youtu.be/2rSNpLBAqj0 (54m)

Marriage after 50: https://youtu.be/JRb1mhmtIVQ (1h 17m)

Serafina - Angel wings: https://youtu.be/iY_FeviFRGQ (45m)

Barb Wire Tattoo: https://youtu.be/WlA9Xfgv6NM (37m)

A natural empath; vibrating with joy: https://youtu.be/tZCHRUrjJ7Y (39m)

Dealing with a metal spider: https://youtu.be/3Z9905IhYBA (51m)

Interactive group: https://youtu.be/G0DVb81X2tY (1h 57m)