Case #89 - Otvaranje privatnog sveta

Mogao sam reći da je Lizi bila pomalo napeta, ali nisam znao zbog čega. Izgledala je kao da je na ivici, zamišljao sam da je ljuta.
Pričala je o svađi sa ocem kao tinejdžerka o temi kojoj raspravljamo – duhovnost. Od oba roditelja je iskusila nedostatak podrške za njena interesovanja. Njena majka ju je podrivala, otac joj se protivio i ismevao njenoj želji da razume više.
Dok oni koji odrastaju u religioznom kontekstu mogu imati problema jer su uverenja gurana u njihove glave., drugi, kao što je Lizi, mogu naći da roditelji koji su ateisti mogu da se protive interesovanju za religiju ili duhovnost kad su u pitanju njihova deca.
Lizi je u svojim tridesetim, ali oseća uticaj toga. Njena potraga je nastavljena, ali nije nešto o čemu bi inače razgovarala sa drugima, držeći to u privatnosti. To je bilo shvatljivo, zbog iskustva koje je proživela dok je odrastala. To ju je takođe izolovalo, i značilo da neće imati podršku i dijalog o tome.
Sad mogu bolje da razumem njeno peckanje kada sam počeo da pričam sa njom o toj temi – očekivala je negativnost i suprotsavljanje umesto podrške. To nije bilo razumljivo.
Prva stvar koju sam uradio je bila eksplicitan izraz podrške. To je bilo ono što me je interesovalo, pozitivno, i želja da se otvorimo. Pričao sam o mojoj energiji koju sam imao prema temi, i mom interesovanju za razgovor.
Istakao sam takođe i prirodu okruženja u kojoj se nalazimo – grupa ljudi koja je isto tako zainteresovana za to, i koja je spremna na dijalog. Rekao sam da mi je namera da budem siguran da neće biti nipodaštavanja mišljenja kada se budu izražavala.
Ovo je bilo važno u procesu postavljanja osnove sigurnosti prilikom započinjanja o temi sa Lizi, i da bi joj bilo jasno da te okolnosti su drugačije od onih na koje je navikla.
Bio sam vrlo svestan rizika po nju da priča o tome. Rekla je da je osećala olakšanje, ali da je i dalje napeta.
Moje reči su bile da je sve dobro, ali ona nije nikad iskusila takvu podršku.
Predložio sam eksperiment – pozvao je da kaže neka svoja ubeđenja i da ih zajedno istražimo.
Izabrala je jedno uverenje – ljudi se ne rađaju loši, već se izgube, ili nisu svesti. Rekao sam joj da se slažem sa tim – doza podrške, i takođe pokazivanje moje otvorenosti i da sam tu da je saslušam. Eksplicitnost je vrlo važna. Pitao sam je nekoliko pitanja da bih dobio više detalja, a ona je očito uživala u tome da priča o svojoj perspektivi, i da je čuju.
Povezao sam njene ideje sa drugim idejama nekih pisaca – na primer Metju Foks (Originalni blagoslov), da joj pokažem da postoje i drugi koji imaju istu perspektivu, i kojima može da se obrati za podršku i za produbljivanje njenih ideja.
Onda sam je pitao da li želi da čuje neko suprotno viđenje koje možda postoji u vezi sa tim verovanjem. Složila se. To je bio sledeći korak – da je podržim prilikom zauzimanja stava pri suočavanju sa suprotnom stranom.
Izneo sam jednu perspektivu – onu o egzistencijalnoj odgovornosti – o posledicama naših akcija, bez obzira na namere, nivo svesti, ili stanje uma.
Nežno sam razvukao njene misli, pružajući izazovne perspektive, i uključio je u razgovor u vezi sa njenim odgovorom. To je bio dobar razgovor, i pristupio sam vrlo pažljivo, tako da je mogla da iskusi razgovor preko različitosti, bez ljutnje ili suprotstavljanja.
To joj je pomoglo da uvidi i druge perspektive, i pružilo joj je iskustvo uspešnog nailaženja na različitost. Sada je imala osnovu koju je mogla da proširi dijalogom sa drugima.
U Geštaltu uvek tražimo ravnotežu izazova i podrške, i pružamo klijentu novo i transformišuće iskustvo kroz eksperiment – radeći na ivici njihovog komfora, tako da postoji rast, ali brzinom koja je prihvatljiva.