Džoan je imala duboko i značajno duhovno iskustvo kao tinejdžerka. Bilo je ekstatičko, i proizašlo iz interesa koje je imala u duhovnosti iz detinjstva.
Njeni roditelji su bili religiozni, ali nisu to dobro kontrolisali. Njena majka je bila uplašena – verovatno zato što je možda poludela.
Džoan je otišla do njihovog sveštenika, ali je rekao da bi trebala biti na lekovima ceo život, i da nešto nije uredu sa njom – potvrđujući poruku da je možda poludela.
Čak i bliska tetka, koja je isprva podržavala njeno interesovanje za duhovnost, nije imala ništa da kaže. Njena reakcija je tada bila da pređe u njen spoljni život, u svoj svet, daleko od bilo čega duhovnog. To je, ipak, činilo da oseća prazninu.
Predložio sam joj da stavi 'Boga na stolicu' i da ima direktan razgovor.
Rekla je da bi zapravo trebale da budu dve stolice – jedna za njen prvi kontakt sa Bogom ('kao prvi dečko') i jedna stolica za njen trenutni odnos sa Bogom.
Tako smo i uradili. Razvijalo se kao i razgovor koji bi mogli imati sa ljubavnikom sa kojim imate nezavršena posla! Dosta sam proveravao kako je – kako se osećala, kako se uključivala u te razgovore. Bila je vrlo osetljiva zona, i nije baš obradila ta osećanja 'izdaje' od strane Boga.
Ovo je bila vrlo osetljiva tema, jer je njeno prethodno iskustvo priče o tome bilo shvaćeno kao da je 'poludela'. Morao sam da budem siguran da sam pružio ličnu podršku, ohrabrenje i rekao sam moje pozitivne osude. Takođe sam se uverio da je dobila podršku grupe, tako da je znala gde su oni, i da je tu bila i podrška. Nije dovoljno samo pretpostaviti to, već je od važnosti da imamo povratne informacije o mestu gde može nastupiti stid.
Ovo je primer kako Geštalt proces može da se primeni na traume povezane sa duhovnošću. I kako veza sa Bogom, na neki način, podseća na bilo koju drugu vezu, i kako je zbog toga pogodna za terapeutski proces koji koristimo sa drugim vezama.
Njeni roditelji su bili religiozni, ali nisu to dobro kontrolisali. Njena majka je bila uplašena – verovatno zato što je možda poludela.
Džoan je otišla do njihovog sveštenika, ali je rekao da bi trebala biti na lekovima ceo život, i da nešto nije uredu sa njom – potvrđujući poruku da je možda poludela.
Čak i bliska tetka, koja je isprva podržavala njeno interesovanje za duhovnost, nije imala ništa da kaže. Njena reakcija je tada bila da pređe u njen spoljni život, u svoj svet, daleko od bilo čega duhovnog. To je, ipak, činilo da oseća prazninu.
Predložio sam joj da stavi 'Boga na stolicu' i da ima direktan razgovor.
Rekla je da bi zapravo trebale da budu dve stolice – jedna za njen prvi kontakt sa Bogom ('kao prvi dečko') i jedna stolica za njen trenutni odnos sa Bogom.
Tako smo i uradili. Razvijalo se kao i razgovor koji bi mogli imati sa ljubavnikom sa kojim imate nezavršena posla! Dosta sam proveravao kako je – kako se osećala, kako se uključivala u te razgovore. Bila je vrlo osetljiva zona, i nije baš obradila ta osećanja 'izdaje' od strane Boga.
Ovo je bila vrlo osetljiva tema, jer je njeno prethodno iskustvo priče o tome bilo shvaćeno kao da je 'poludela'. Morao sam da budem siguran da sam pružio ličnu podršku, ohrabrenje i rekao sam moje pozitivne osude. Takođe sam se uverio da je dobila podršku grupe, tako da je znala gde su oni, i da je tu bila i podrška. Nije dovoljno samo pretpostaviti to, već je od važnosti da imamo povratne informacije o mestu gde može nastupiti stid.
Ovo je primer kako Geštalt proces može da se primeni na traume povezane sa duhovnošću. I kako veza sa Bogom, na neki način, podseća na bilo koju drugu vezu, i kako je zbog toga pogodna za terapeutski proces koji koristimo sa drugim vezama.
Нема коментара:
Постави коментар