|
 Džil je pitala - koja je svrha postojanja? Ovo je veliko duhovno pitanje i sigurno je važno mnogim ljudima u nekom trenutku.
Ja imam svoje viđenje toga, ali ovo je bio slučaj kada nisam želeo da ga delim. Prvenstveno, to bi me postavilo kao autoritet, a ja ne smatram da posedujem neko obuhvatnije znanje o tom pitanju od bilo koga drugog.
Drugo, mene interesuje da počnem od temelja onoga što klijent misli. Oni imaju nekakvu kosmologiju, nekakav okvir uverenja, čak i unutar ateizma ili agnosticizma. Važno je otkriti ova uverenja, izvući ih iz klijenta. Ona su nekada nejasna, a u tom slučaju su aktivno ispitivanje i proces otvorenog slušanja podrška u pomaganju klijentima da otkriju u šta veruju. Drugi imaju već uvežbana ili veoma jaka uverenja o ovim pitanjima.
Kakav dijalog će biti koristan u velikoj meri 'zavisi' od klijenta i od toga gde se on sada nalazi. Možda će biti neophodno da im se pomogne da razjasne svoj sistem uverenja. Možda će biti potrebno učestvovati sa njima u dekonstruisanju nasleđenih ili starih sistema uverenja, da bi pronašli šta im trenutno odgovara. Ili će možda biti potrebno da im ponudim neka svoja uverenja, da ih oni 'isprobaju', i tako im pomognem da razjasne svoja uverenja - možda kontrastiranjem sa mojim.
Džil je okvirno dala neka svoja uverenja o svrsi života. Složio sam se većim delom sa njom, ali se nisam složio sa nekim aspektima. Izneo sam svoje različitosti, ne na raspravljački ili antagonističan način, već kao deo kreiranja dijaloga o temi. Podržao sam je da procenjuje šta ja govorim, da nađe šta joj odgovara, i da vidi gde bi bila otvorena ili zainteresovana za proširivanje svog trenutnog sistema uverenja, ili da konfrontira nekonzistentne ili rigidne delove.
Na ovaj način, mi možemo iskoristiti kontekst terapijskog razgovora da bismo radili na takvom kognitivnom sadržaju - n temi koja lako može da postane abstraktna i neosnovana. Stoga je takođe korisno nakon takve razmene naći implikacije ovoga u klijentovom životu, uključujući ga u sada i ovde. Ovo pomaže uzemljenju procesa.
 Džasmin se javila na temu religioznog ranjavanja. Ovo opisuje emocionalne traume koje se proživljavaju u religijskom kontekstu.
Govorila je o tome kako je entuzijastično prihvatila budizam kao mlada žena, kako se pridružila hramu na neko vreme i budila se rano ujutru da recituje sutre.
Radila je kao sekretarica za budističku asocijaciju, i posvedočila je mnogim scenama koje su je uznemirile i rastužile - glavni učitelji, koji su se prikazivali kao smireni i pobožni u javnosti, privatno su vikali i besneli, urlali na sastancima, i ponašali na način koji nije bio u skladu sa duhovnošću koju su pripovedali.
Zbog toga se udaljila od grupe. Nekoliko godina kasnije, kada je proživela neke važne stresne događaje u životu, vratila se budizmu i priključila se nekim drugim grupama. Pohađala je neke formalne studije, koje su podučavale časne sestre, i uvidela je da one ne tolerišu različitosti, da zabranjuju preispitivanja, i imaju omalovažavajuće komentare o drugim grupama.
Tokom niza godina, posvedočila je mnogim stvarima koje su nastavle da je uznemiravaju i šokiraju.
Počela je da se oseća veoma besno i reaktivno, iako je nastavila samostalno praktikovanje.
Nije se osećala slobodno da ispriča ovo nekome, pa je svoj bol zadržavala u sebi mnogo godina.
Sada, kada ima priliku da se ispolji, Džasmin je bila veoma ljuta i energizovana. Konačno je osetila da može javno da ispriča sve. Ohrabrio sam je, ukazujući da u terapiji zaista postoji sloboda da govori o svojim iskustvima i osećanjima.
Stoga je postala još energizovanija. Izneo sam jastuk i pozvao je da da na njega stavi prvu osobu sa kojom bi želela da razgovara.
Govorila je monahu koji je bio poglavar jedne od organizacija čiji je ona bila član. Bila je veoma ljuta na njega, navodila mu je listu stvari koje su je uznemiravale. Međutim, morao sam da je prekinem, da bih joj zatražio da doda 'i ja sam ljuta zbog toga' na kraju svake rečenice. Ono što se često događa u ovakvim situacijama je da osoba ima dugačak spisak, ali izbegava da uključi sebe, ili da verbalizuje svoja osećanja. Ovo tada postaje oštra kritika, koja generalno nije ni korisna, niti zaceljujuća. Nagomilava energiju, umesto da je oslobađa. I udaljava osobu od svojih jakih osećanja tako što ih ona projektuje na druge. Stoga je neophodno osigurati da svaku kritiku povežu sa osećanjem.
Ovo joj je bilo teško da uradi. Ljudi koji su povezani sa religijom ili duhovnošću jako dugo često uvežbavaju da se udalje od svojih osećanja.
Rekla je monahu 'Htela bih da ti skinem odoru i načinim te običnim čovekom'.
Pozvao sam je da zamisli da to radi.
Takođe sam je pozvao da koristi psovke koje bi joj pale na pamet - ovo je još jedan način na koji osoba može potpunije da iskaže svoju frustraciju, pogotovo neko ko inače ne psuje.
Zatim smo prošli kroz niz ljudi sa kojima je imala nezavršene poslove, uglavnom religijske autoritete, ali takođe i grupu religioznih ljudi.
Konačno, ona je osetila veliko olakšanje, teret, koji je nosila jako dugo, je pao s njenih leđa.
Tada je bila u stanju da dođe do izjave - 'Ja više nisam budista'. Predložio sam joj da izgovori 'Ja pratim svoju istinu' (to je fraza koju je ranije iskoristila). Ovo je bila integrativna izjava - da ona poseduje svoju duhovnost, da više ne zavisi od drugih, i da je u stanju da definiše šta to znači za nju.
Psihoterapija generalno, a Geštalt pogotovo, može biti veoma efektivno upotrebljena za nošenje sa ovom vrstom religijskih rana. Bez takve terapijske podrške, postoji sklonost da se one samo zakopaju sa negativnim emocionalnim i duhovnim posledicama.
 Kejti je pričala o odnosu sa svojim mužem.
Bilo je veoma bolno jako dugo. Nisu upražnjavali seks 10 godina. Osećala se kao da su sestra i brat - 'porodica' bez osećaja intimnosti.
On je bio tvrdoglav, sebičan, bezosećajan i dominantan. Deca su se takođe udaljila od njega iz tih razloga.
Ona je provela nekoliko poslednjih godina radeći na sebi, tražeći svoju sreću.
Otputovali su na porodični odmor. Deca, sada starija, su bila odsutna tokom noći, i ostali su samo njih dvoje.
Prišao joj je i zagrlio je. Ona je bila šokirana i uplašena i veoma napeta. Nije osećala toplotu prema njemu na fizičkom nivou i bilo joj je veoma neprijatno zbog svoje reakcije, kao i zbog njegovog ponašanja.
Kada su se vratili kući, on je počeo da se menja. Prestao je da bude neprijatan. Počeo je da čini lepe stvari za nju.
Ona je bila veoma obazriva i veoma uplašena. Šta ako je ovo bila samo privremena promena? Šta ako bi on pokušao ponovo da joj se približi?
Ukazao sam da, ukoliko bi se ona ponašala tako zbog straha, ovo bi zaista i mogla biti samo privremena promena, i njeno ponašanje bi vratilo sistem u prethodno stanje. Ovo je konfrontiranje nje sa njenim izborima i odgovornošću u održavanju trenutnog sistema, i preispitivanje njene investiranosti u to, bez obzira koliko bi mogla da se žali.
Ovo je bila velika tema, za prolongiran rad.
Ali, u ovom trenutku, predložio sam joj da prepozna gde i kako bi joj bilo prijatno da 'nagradi' svog muža za njegove promene.
Ovo je u vezi sa principom davanja i uzimanja u odnosu. Među supružnicima, veoma je važno da postoji neka vrsta sistemske ravnoteže. U ovom slučaju, ona je očigledno mnogo više davala, a on je više uzimao. Koliko god da se žalila na situaciju, ona je takođe imala udeo u kreiranju i održavanju neravnoteže. Time što je ona počela da radi nešto drugačije u skorije vreme, uticala je na sistemsku ravnotežu.
Jedna posledica toga je što je počela da daje sebi a ne samo da uzima.
U svakom slučaju, njegovo ponašanje se može nastaviti ukoliko pokrene 'dobar' ciklus, za razliku od 'lošeg' ciklusa u koji su bili uhvaćeni.
Njena uloga u tome bi bila da da nešto za uzvrat, bez obzira koliko malo.
Ovo ju je konfrontiralo sa svojom ogorčenošću i ljutnjom, kroz koju bi morala da prođe, da bi mogla da dozvoli nečemu novom da se razvije.
Ona se plašila da će on njenu prijateljsku nastrojenost pogrešno protumačiti. Ukazao sam joj da se prevremeno zanosi. Fokus je trebalo da bude u sadašnjosti - za šta je imala kapacitet da daje, i koje su njene granice u prihvatanju od njega, ili koliko je voljna da bude blizu. Trebalo joj je da njemu jasno stavi do znanja da ona može da ide korak po korak ka njemu, i da joj je potrebno da i on ide istim tempom.
Kada je veza zamrznuta jako dugo, čini se kao da se nikada ne može promeniti. Ali, teorija polja nam govori da je promena suština života, stvari se stalno menjaju. Kada se uključimo u taj tok, tada počinjemo da prepoznajemo i osećamo koliko brzo stvari mogu da se promene. Tada je pitanje koliko podrške ljudi imaju da bi prihvatili promenu.
U Geštaltu smo više orijentisani ka malim promenama, a zatim ka velikim i dramatičnim. PItanje je uvek koji korak podržava unutrašnjost i spoljašnjost, gde domen mogućnosti izbora može da se iskaže, i kako osoba može da nađe svoj kompas, za razliku od toga da se ponašanja u skladu sa tuđim očekivanjima.
 Viktor je želeo da bolje razume šta je duhovnost, ali je bio nejasan. Geštalt se može primenjivati na bilo kojoj figuri koja nas zanima i ne zahteva od terapeuta da bude duhovni ekspert da bi mogao da pomogne nekome da razjasni svoju svesnost ili da napravi smislenim svoje iskustvo.
Stoga sam pitao o njegovom konceptualnom okviru - njegovim uverenjima o duhovnosti - s obzirom da je njegova želja 'razumevanje', što podrazumeva neki mentalni sadržaj. Ovo je prvi način da se pomogne nekome da artikuliše svoju duhovnost - kroz njihovo razmišljanje. Rekao je da je budista.
Zatim sam ga pitao o njegovom iskustvu. Ovo je dobro mesto za počinjanje sa duhovnošću, jer ono lako može da postane nesmotren i ezoteričan subjekat, a iskustvo, čak i transcedentna iskustva, je utemeljeno u samstvu.
Pričao je o vremenu kada je praktikovao duhovnu praksu po 1 sat svakog dana. Ovo je druga odrednica duhovnosti - prakse.
Pitao sam ga kakva duhovna iskustva je imao kao rezultat.
Viktor je rekao da zapravo ne zna. Primetio je da je postao osetljiviji prema drugima, i njihovim osećanjima i stanjima. Takođe je primetio da je sa klijentima na poslu mogao da se potpunije uskladi - opet, povećanje osetljivosti.
Takođe se osećao usaglašenijim sa prirodnim okruženjem, na ovom mestu povećane osetljivosti.
Ali još uvek nije u potpunosti znao šta sve ovo znači, ili šta je zapravo duhovnost.
Ukazao sam da su sva ova iskustva u odnosu sa drugima, sa nečim izvan njega.
Pitao sam o uticaju koji praksa ima na njegovo unutrašnje iskustvo.
Rekao je osećanje mira.
Ukazao sam da je ovo dobar način da se odgovori na pitanje 'Šta je duhovnost?'. Ovo je odmah razumeo, ne samo kognitivno, nego u svom biću. Imao je duhovno iskustvo, ali kada je pozvan da to artikuliše, to mu je pomoglo da se poveže sa tim kognitivno: da ga načini smislenim - kao što je bila njegova inicijalna želja. Međutim, ovo 'činjenje smislenim' je sada utemeljeno i direktno povezano sa njegovim iskustvom, pre nego sa teorijskim okvirom koji je možda naučio od nekoga.
Ja sam ga tada pozvao da se seti tog osećanja koje je imao nakon seanse duhovne prakse.
On se prisetio i tada sam ga pitao da ispriča to iskustvo u sadašnjosti. Ovo je standardni Geštalt poziv. Rekao je da oseća mali deo tog mira.
Tada sam ovo identifikovao njemu kao duhovnu praksu koju bi mogao da primenjuje trenutak po trenutak, uzgajajući taj osećaj mira. Ovo je sve smestilo na svoje mesto za njega.
On je sada imao način da se poveže sa svojim iskustvom, svojim konceptima, i svojim praksama, na sadašnji, centralizovan, živ način.
Ovo je vrsta integracije za kojom generalno tragamo u Geštaltu, i posebno je delotvorna kada se radi oko teme duhovnosti.
|
|
|
