Case #99 - Skidanje nekoga

Džasmin se javila na temu religioznog ranjavanja. Ovo opisuje emocionalne traume koje se proživljavaju u religijskom kontekstu.
Govorila je o tome kako je entuzijastično prihvatila budizam kao mlada žena, kako se pridružila hramu na neko vreme i budila se rano ujutru da recituje sutre.
Radila je kao sekretarica za budističku asocijaciju, i posvedočila je mnogim scenama koje su je uznemirile i rastužile - glavni učitelji, koji su se prikazivali kao smireni i pobožni u javnosti, privatno su vikali i besneli, urlali na sastancima, i ponašali na način koji nije bio u skladu sa duhovnošću koju su pripovedali.
Zbog toga se udaljila od grupe. Nekoliko godina kasnije, kada je proživela neke važne stresne događaje u životu, vratila se budizmu i priključila se nekim drugim grupama. Pohađala je neke formalne studije, koje su podučavale časne sestre, i uvidela je da one ne tolerišu različitosti, da zabranjuju preispitivanja, i imaju omalovažavajuće komentare o drugim grupama.
Tokom niza godina, posvedočila je mnogim stvarima koje su nastavle da je uznemiravaju i šokiraju.
Počela je da se oseća veoma besno i reaktivno, iako je nastavila samostalno praktikovanje.
Nije se osećala slobodno da ispriča ovo nekome, pa je svoj bol zadržavala u sebi mnogo godina.
Sada, kada ima priliku da se ispolji, Džasmin je bila veoma ljuta i energizovana. Konačno je osetila da može javno da ispriča sve. Ohrabrio sam je, ukazujući da u terapiji zaista postoji sloboda da govori o svojim iskustvima i osećanjima.
Stoga je postala još energizovanija. Izneo sam jastuk i pozvao je da da na njega stavi prvu osobu sa kojom bi želela da razgovara.
Govorila je monahu koji je bio poglavar jedne od organizacija čiji je ona bila član. Bila je veoma ljuta na njega, navodila mu je listu stvari koje su je uznemiravale. Međutim, morao sam da je prekinem, da bih joj zatražio da doda 'i ja sam ljuta zbog toga' na kraju svake rečenice. Ono što se često događa u ovakvim situacijama je da osoba ima dugačak spisak, ali izbegava da uključi sebe, ili da verbalizuje svoja osećanja. Ovo tada postaje oštra kritika, koja generalno nije ni korisna, niti zaceljujuća. Nagomilava energiju, umesto da je oslobađa. I udaljava osobu od svojih jakih osećanja tako što ih ona projektuje na druge. Stoga je neophodno osigurati da svaku kritiku povežu sa osećanjem.
Ovo joj je bilo teško da uradi. Ljudi koji su povezani sa religijom ili duhovnošću jako dugo često uvežbavaju da se udalje od svojih osećanja.
Rekla je monahu 'Htela bih da ti skinem odoru i načinim te običnim čovekom'.
Pozvao sam je da zamisli da to radi.
Takođe sam je pozvao da koristi psovke koje bi joj pale na pamet - ovo je još jedan način na koji osoba može potpunije da iskaže svoju frustraciju, pogotovo neko ko inače ne psuje.
Zatim smo prošli kroz niz ljudi sa kojima je imala nezavršene poslove, uglavnom religijske autoritete, ali takođe i grupu religioznih ljudi.
Konačno, ona je osetila veliko olakšanje, teret, koji je nosila jako dugo, je pao s njenih leđa.
Tada je bila u stanju da dođe do izjave - 'Ja više nisam budista'. Predložio sam joj da izgovori 'Ja pratim svoju istinu' (to je fraza koju je ranije iskoristila). Ovo je bila integrativna izjava - da ona poseduje svoju duhovnost, da više ne zavisi od drugih, i da je u stanju da definiše šta to znači za nju.
Psihoterapija generalno, a Geštalt pogotovo, može biti veoma efektivno upotrebljena za nošenje sa ovom vrstom religijskih rana. Bez takve terapijske podrške, postoji sklonost da se one samo zakopaju sa negativnim emocionalnim i duhovnim posledicama.