Samanta je bila uspešna poslovna žena. Ali kao da nikako nije mogla da pronađe partnera. Opisala je jednu poteškoću – ili je naporno radila na svom poslu, ili je radila na tome da pronađe partnera.
Izgledala je potreseno zbog toga, i rekla da je vrlo nesrećna. Njeni pokušaji da nađe partnera nisu urodili plodom.
Što smo više pričali o tome, više sam mogao da vidim njenu jaku unesrećenost. Izgledala je vrlo mizerno. Pitao sam je više o tome. Opisala je da se generalno oseća nemirno, ali nije pripisala to nepronalaženju partnera.
Osoba može da ima jasnu figuru od interesa – njen 'problem'. Ali to nije uvek ono sa čime radimo u Geštaltu. Uvek nas više interesuje proces, KAKO, više nego ZAŠTO. U ovom slučaju, to je bio njen ton, njeno raspoloženje, što me je zainteresovalo. Vrlo je važno da saslušamo problem, ali da nas to ne omete! Emotivno stanje je prvo na šta obraćamo pažnju, sadržaj sledi posle.
Pozvao sam je da uradi eksperiment. Pitao sam je da pogleda po sobi i da mi kaže koja joj je omiljena boja – zelena. To je bila slika sa zelenim drvetom.
Rekao sam joj da gleda u sliku, i da stavi ruku na stomak, i da diše uz zadovoljstvo gledanja u tu boju. Počela je da plače, zatvarajući oči. Ali strogim glasom sam joj rekao da ostane pribrana, da gleda, diše i da dopusti da je obuzme uživanje.
U Geštaltu prisustvujemo doživljaju 'sadašnjeg momenta' – to je deo osnove sa kojom radimo, kao i pravac prema otkrivanju živosti koja je na neki način ciljni aspekt Geštalta.
Sledeće što sam joj rekao je da izabere neki objekat u sobi. Izabrala je zelenu sveću.
Pitao sam je da učini isto. Počela je da se povlači u sebe, i opet, pitao sam je da ostane pribrana. Uradila je to, i onda je rekla frazu 'hodajući mrtvak'. Pitao sam je šta je time mislila.
Objasnila mi je da oseća krivicu, da je imala aboruts i da nikad to nije prebolela.
Dakle, to je predstavljalo nezavršen posao, sa kojim je morala da se suoči pre nego što može da bude potpuno prisutna u svom životu.
Kreirao sam ritual za nju – da upali sveću i dao sam joj dugačku rečenicu da kaže svom nerođenom detetu, potvrđujući da postoji, i onda ga puštati; onda treba da dune u sveću.
Kako je uradila to, postala je smirenija.
Predložio sam joj ovaj ritual svaki dan dok sveća ne izgori cela.
Opet, pitao sam je da gleda u zelenu sveću, sa rukama na stomaku, i da udiše zadovoljstvo. Bila je u stanju da to uradi.
Ovo je bilo važno da bi joj pomoglo da ostane u sadašnjici, jer ljudi koji imaju tendencije ka depresiji, lako utonu u nju, i dave se u prisnosti sa njihovom mizerijom.
Jedan protivotrov je zadovoljstvo, i sposobnost da se to na neki način unese u sebe. To može da ojača, tako da osoba može da 'nastavi sa svojim životom', šta god se dešava u tom životu.
Izgledala je potreseno zbog toga, i rekla da je vrlo nesrećna. Njeni pokušaji da nađe partnera nisu urodili plodom.
Što smo više pričali o tome, više sam mogao da vidim njenu jaku unesrećenost. Izgledala je vrlo mizerno. Pitao sam je više o tome. Opisala je da se generalno oseća nemirno, ali nije pripisala to nepronalaženju partnera.
Osoba može da ima jasnu figuru od interesa – njen 'problem'. Ali to nije uvek ono sa čime radimo u Geštaltu. Uvek nas više interesuje proces, KAKO, više nego ZAŠTO. U ovom slučaju, to je bio njen ton, njeno raspoloženje, što me je zainteresovalo. Vrlo je važno da saslušamo problem, ali da nas to ne omete! Emotivno stanje je prvo na šta obraćamo pažnju, sadržaj sledi posle.
Pozvao sam je da uradi eksperiment. Pitao sam je da pogleda po sobi i da mi kaže koja joj je omiljena boja – zelena. To je bila slika sa zelenim drvetom.
Rekao sam joj da gleda u sliku, i da stavi ruku na stomak, i da diše uz zadovoljstvo gledanja u tu boju. Počela je da plače, zatvarajući oči. Ali strogim glasom sam joj rekao da ostane pribrana, da gleda, diše i da dopusti da je obuzme uživanje.
U Geštaltu prisustvujemo doživljaju 'sadašnjeg momenta' – to je deo osnove sa kojom radimo, kao i pravac prema otkrivanju živosti koja je na neki način ciljni aspekt Geštalta.
Sledeće što sam joj rekao je da izabere neki objekat u sobi. Izabrala je zelenu sveću.
Pitao sam je da učini isto. Počela je da se povlači u sebe, i opet, pitao sam je da ostane pribrana. Uradila je to, i onda je rekla frazu 'hodajući mrtvak'. Pitao sam je šta je time mislila.
Objasnila mi je da oseća krivicu, da je imala aboruts i da nikad to nije prebolela.
Dakle, to je predstavljalo nezavršen posao, sa kojim je morala da se suoči pre nego što može da bude potpuno prisutna u svom životu.
Kreirao sam ritual za nju – da upali sveću i dao sam joj dugačku rečenicu da kaže svom nerođenom detetu, potvrđujući da postoji, i onda ga puštati; onda treba da dune u sveću.
Kako je uradila to, postala je smirenija.
Predložio sam joj ovaj ritual svaki dan dok sveća ne izgori cela.
Opet, pitao sam je da gleda u zelenu sveću, sa rukama na stomaku, i da udiše zadovoljstvo. Bila je u stanju da to uradi.
Ovo je bilo važno da bi joj pomoglo da ostane u sadašnjici, jer ljudi koji imaju tendencije ka depresiji, lako utonu u nju, i dave se u prisnosti sa njihovom mizerijom.
Jedan protivotrov je zadovoljstvo, i sposobnost da se to na neki način unese u sebe. To može da ojača, tako da osoba može da 'nastavi sa svojim životom', šta god se dešava u tom životu.
Нема коментара:
Постави коментар