Ijan je želeo da poradi na vezi sa svojim ocem.
Imao je 41 godinu. Njegova majka je umrla pre godinu dana, posle osmogodišnje borbe sa rakom. Tokom bolesti Ijan je brinuo o njoj. Imao je starijeg brata koji se ponudio da pomogne, ali pošto je Ijan počeo da se brine o njoj, odbijala je bilo kakvu drugu pomoć osim njegove.
Njegov otac je bio odsutan poslom 6 mesei pre dijagnoze, pa nije bio tu kad je sve počelo. Ušao je u biznis sa nekim, ali je to ispalo loše, i mučio se sa novonastalom situacijom.
Ijan je bio uz majku do samog kraja. Imao je poštovanja prema njoj – bila je doktor, ali kad je emigrirala da živi sa njegovim ocem, medicinske kvalifikacije joj nisu bile uvažene, pa je radila kao medicinska sestra. Očito je bila dostojanstvena osoba, koja je imala sređen život.
Ijan nije imao takvo poštovanje prema ocu, za koga je mislio da se ne odnosi prema njegovoj majci kako treba. Postojalo je dosta primera gde njegov otac kao glava porodice nije postupio kako treba.
Očigledno, postojalo je mnogo kompleksnih problema, i to je zahtevalo vreme da se razjasni. Pitanje je bilo sa čime početi, šta je bilo najvažnije sada, i kako mogu da odgovorim na njegovu potrebu da poboljša odnos sa svojim ocem.
Pričao sam o sebi. Rekao sam da sam i ja imao ljupku i divnu majku, i oca koji je često bio sebičan i sa kojim je bilo teško.
Kao posledicu toga, bilo mi je teško da majku kritički posmatram, čak i kad sam pokušavao da imam balansiraniji pogled. Ijan se složio da je to istovetno iskusio. Podelio sam sa njim da sad uviđam da je deo onoga što mi je majka pružala bila o njenim potrebama, i da zbog toga moje granice nisu uvek jasne. Ijan je potvrdno klimnuo.
Takođe sam rekao da moja veza sa ocem nije uvek bila lagana, i nije bila dobra za mene. Opet je potvrdno klimnuo.
Jedan od mojih terapeuta me je pitao jednom prilikom – koliko vremena želiš da provodiš sa svojim ocem.
Pitao sam Ijana istu stvar. Tada sam otkrio da on još uvek živi sa ocem u porodičnom domu.
Tada sam postao psihološki edukativan. Obično nisam takav – više volim da radim na zajedničkom rešenju, a ne da dajem savete. Kako god, uvek postoje izuzeci. Rekao sam Ijanu da statistika pokazuje da odrasli muškarci koji žive sa roditeljima se ređe žene. Predložio sam mu da se odseli. Gledao sam za nekom vrstom njegove potvrde. Lako se složio sa tim – izgleda da mu samo treba nekakva dozvola da to učini.
Onda sam ga upitao koliko često treba da viđa oca. Rekao je jednom nedeljno, za vreme obroka. Pitao sam ga za detalje, koji čine osnovu. Gde? Ijan je rekao da bi mogao da skuva ručak za njega.
Ijan je davalac, nije znao kad da stane. Proveo je deceniju dajući svojoj majci, i iako njegov duh može da zadivi, izgleda kao da nije znao kad je dosta. Dalje, njegov odnos prema ocu, da uradi nešto tako za njega bi verovatno hranilo ozlojeđenost u pozadini.
Ijan se složio sa mojim predlogom da odu u restoran. Opet, izgledalo je kao da očekuje dozvolu od mene kao figure 'dobrog oca', da pronađe svoje potrebe.
Pitao sam ga koliko dugo bi proveli vremena u restoranu. Rekao je sat i po. Upitao sam o čemu bi pričali za to vreme.
Rekao da obično ne bi delio sa ocem stvari vezane za posao. Ali bi hteo to da promeni. Pitao sam šta još. Pitao bi oca o njegovom zdravlju. I onda bi pričao o planovima za budućnost.
Ovo je otvorilo prostor za novu vezu sa ocem. Postoji još stvari u osnovi koje trebaju da se isprave, ali je to bio početak.
Ijanu je bilo potrebno dosta rada na temeljima veze. To je nešto što otac treba da pruži. Ali pošto nije to dobio od svog oca, nie mogao da stekne neku vrstu samoočuvanja i samoupravljanja. Ulazeći u tu ulogu, pomogao sam mu da se fokusira i imenuje ono što mu treba. To je kao 'vežba' na koji način može da se umesto brine o ocu, brine o sebi za nešto što mu je potrebno. Odigravajući tu ulogu sa njim, pomogao sam mu da se pripremi i takođe sam mu dao osećaj o čemu treba da se brine.
Imao je 41 godinu. Njegova majka je umrla pre godinu dana, posle osmogodišnje borbe sa rakom. Tokom bolesti Ijan je brinuo o njoj. Imao je starijeg brata koji se ponudio da pomogne, ali pošto je Ijan počeo da se brine o njoj, odbijala je bilo kakvu drugu pomoć osim njegove.
Njegov otac je bio odsutan poslom 6 mesei pre dijagnoze, pa nije bio tu kad je sve počelo. Ušao je u biznis sa nekim, ali je to ispalo loše, i mučio se sa novonastalom situacijom.
Ijan je bio uz majku do samog kraja. Imao je poštovanja prema njoj – bila je doktor, ali kad je emigrirala da živi sa njegovim ocem, medicinske kvalifikacije joj nisu bile uvažene, pa je radila kao medicinska sestra. Očito je bila dostojanstvena osoba, koja je imala sređen život.
Ijan nije imao takvo poštovanje prema ocu, za koga je mislio da se ne odnosi prema njegovoj majci kako treba. Postojalo je dosta primera gde njegov otac kao glava porodice nije postupio kako treba.
Očigledno, postojalo je mnogo kompleksnih problema, i to je zahtevalo vreme da se razjasni. Pitanje je bilo sa čime početi, šta je bilo najvažnije sada, i kako mogu da odgovorim na njegovu potrebu da poboljša odnos sa svojim ocem.
Pričao sam o sebi. Rekao sam da sam i ja imao ljupku i divnu majku, i oca koji je često bio sebičan i sa kojim je bilo teško.
Kao posledicu toga, bilo mi je teško da majku kritički posmatram, čak i kad sam pokušavao da imam balansiraniji pogled. Ijan se složio da je to istovetno iskusio. Podelio sam sa njim da sad uviđam da je deo onoga što mi je majka pružala bila o njenim potrebama, i da zbog toga moje granice nisu uvek jasne. Ijan je potvrdno klimnuo.
Takođe sam rekao da moja veza sa ocem nije uvek bila lagana, i nije bila dobra za mene. Opet je potvrdno klimnuo.
Jedan od mojih terapeuta me je pitao jednom prilikom – koliko vremena želiš da provodiš sa svojim ocem.
Pitao sam Ijana istu stvar. Tada sam otkrio da on još uvek živi sa ocem u porodičnom domu.
Tada sam postao psihološki edukativan. Obično nisam takav – više volim da radim na zajedničkom rešenju, a ne da dajem savete. Kako god, uvek postoje izuzeci. Rekao sam Ijanu da statistika pokazuje da odrasli muškarci koji žive sa roditeljima se ređe žene. Predložio sam mu da se odseli. Gledao sam za nekom vrstom njegove potvrde. Lako se složio sa tim – izgleda da mu samo treba nekakva dozvola da to učini.
Onda sam ga upitao koliko često treba da viđa oca. Rekao je jednom nedeljno, za vreme obroka. Pitao sam ga za detalje, koji čine osnovu. Gde? Ijan je rekao da bi mogao da skuva ručak za njega.
Ijan je davalac, nije znao kad da stane. Proveo je deceniju dajući svojoj majci, i iako njegov duh može da zadivi, izgleda kao da nije znao kad je dosta. Dalje, njegov odnos prema ocu, da uradi nešto tako za njega bi verovatno hranilo ozlojeđenost u pozadini.
Ijan se složio sa mojim predlogom da odu u restoran. Opet, izgledalo je kao da očekuje dozvolu od mene kao figure 'dobrog oca', da pronađe svoje potrebe.
Pitao sam ga koliko dugo bi proveli vremena u restoranu. Rekao je sat i po. Upitao sam o čemu bi pričali za to vreme.
Rekao da obično ne bi delio sa ocem stvari vezane za posao. Ali bi hteo to da promeni. Pitao sam šta još. Pitao bi oca o njegovom zdravlju. I onda bi pričao o planovima za budućnost.
Ovo je otvorilo prostor za novu vezu sa ocem. Postoji još stvari u osnovi koje trebaju da se isprave, ali je to bio početak.
Ijanu je bilo potrebno dosta rada na temeljima veze. To je nešto što otac treba da pruži. Ali pošto nije to dobio od svog oca, nie mogao da stekne neku vrstu samoočuvanja i samoupravljanja. Ulazeći u tu ulogu, pomogao sam mu da se fokusira i imenuje ono što mu treba. To je kao 'vežba' na koji način može da se umesto brine o ocu, brine o sebi za nešto što mu je potrebno. Odigravajući tu ulogu sa njim, pomogao sam mu da se pripremi i takođe sam mu dao osećaj o čemu treba da se brine.
Нема коментара:
Постави коментар