Brajan i Melani su vodili dijalog tokom grupnog procesa. Brajan je pričao o tome koliko je poverenje važno za njega, i kako mu je trebalo neko vreme da se otvori. Prvo je morao da počne da oseća poverenje prema drugima. Melani ga je pitala šta tačno misli pod poverenjem. Brajan je pokušao da objasni – posmatrao je ljude, njihovo ponašanje, i onda odlučivao da li oni komuniciraju na način sa kojim je komotan.
Melani nije bila baš srećna zbog toga. Govorila je o tome da njeno iskustvo vezano za Brajana je čini nelagodnom – nije joj se sviđalo da je tako posmatraju, i dalje, nije bila sigurna šta bi se dogodilo ako bi ga nenamerno uvredila.
Brajan je rekao da je to sve zbog osećaja sigurnosti – to mu je bilo važno, i da se pobrinuo za sebe na taj način. Melani je rekla – 'Nisam sigurna da se osećam sigurno sa tobom'.
Brajan je ponovi o važnosti za njega da se oseća sigurnim u grupi da bi se otvorio.
Uključio sam se, i pitao ga da li je zapravo čuo Melani. Klimnuo je, ali opet ponovio njegvou poziciju, potrebu da bude siguran. Pritisao sam ga malo jače – da, to je jasno, ali da li je svestan kako on može da bude opasan za druge?
Brajan je zavrteo glavom. Pokušao sam da dam neke primere, iz mog iskustva sa njim. Ukazao sam da iako nalazim da je zabavno biti u njegovom društvu, pomišljam da ako, kao što je Melani rekla, nesvesno uradim nešto što mu se ne sviđa, može da 'odbaci sve i pobegne' – da se odseče, postane tih, povuče se u sebe, ili otići.
Brajan se složio da se te stvari mogu desiti – nekad i jeste to radio – ali opet, vratio se na svoje tvrđenje da on to radi samo kad se ne oseća sigurno. Proveo sam još vremena pokušavajući da mu predočim mogućnost da se drugi osećaju nesigurno sa njim.
Brajan jednostavno nije to mogao da prihvati, pa sam prestao. Dospeli smo do ivice njegove svesnosti, i granice njegove spremnosti i mogućnosti da prevaziđe to.
Ono štoje ovde važno je način na koji mi možemo lako da vidimo tuđu agresivnost, tuđu nesigurnost, ali može biti jako teško da to primetimo u sopstvenom ponašanju. To je način na koji mnogi ljudi zauzimaju poziciju žrtve – uvek postoji 'dobar' razlog koji mogu da nađu, ono što su drugi uradili.
Ono što je ovde izazov je preuzimanje pune odgovornosti, što znači da sami vidimo da smo uzrok toga što se dešava, i to uključuje način na koji druge činimo nesigurnima. Da bi to uspeli, potrebno je posedovati ono što ja zovem 'manama' (http://unvirtues.com). To znači da prepoznamo ne samo naše dobre namere, već i delove ličnosti i ponašanja koji su izvan naše svesnosti, koja ne moraju biti vrline.
Da to uradimo potrebno je da budemo spremni da prepoznamo da se sastojimo od mnogo 'ja', i neke 'ja' drugi mogu doživeti kao teške. Ljudi mogu to uraditi u teoriji, ali u praksi, kada se suoče sa drugim perspektivama i iskustvima – kao u ovom primeru – to može biti vrlo teško. U Geštaltu diskutujemo o polaritetima – podelama u nama. Jedan deo je izbacivanje podele iz svesnosti, i naša potraga za tim, da posedujemo tu podelu, i zato da budemo u mogućnosti da je u potpunosti uvedemo u vezu. To je teško putovanje koje zahteva da postoji namera, spremnost i podrška.
Melani nije bila baš srećna zbog toga. Govorila je o tome da njeno iskustvo vezano za Brajana je čini nelagodnom – nije joj se sviđalo da je tako posmatraju, i dalje, nije bila sigurna šta bi se dogodilo ako bi ga nenamerno uvredila.
Brajan je rekao da je to sve zbog osećaja sigurnosti – to mu je bilo važno, i da se pobrinuo za sebe na taj način. Melani je rekla – 'Nisam sigurna da se osećam sigurno sa tobom'.
Brajan je ponovi o važnosti za njega da se oseća sigurnim u grupi da bi se otvorio.
Uključio sam se, i pitao ga da li je zapravo čuo Melani. Klimnuo je, ali opet ponovio njegvou poziciju, potrebu da bude siguran. Pritisao sam ga malo jače – da, to je jasno, ali da li je svestan kako on može da bude opasan za druge?
Brajan je zavrteo glavom. Pokušao sam da dam neke primere, iz mog iskustva sa njim. Ukazao sam da iako nalazim da je zabavno biti u njegovom društvu, pomišljam da ako, kao što je Melani rekla, nesvesno uradim nešto što mu se ne sviđa, može da 'odbaci sve i pobegne' – da se odseče, postane tih, povuče se u sebe, ili otići.
Brajan se složio da se te stvari mogu desiti – nekad i jeste to radio – ali opet, vratio se na svoje tvrđenje da on to radi samo kad se ne oseća sigurno. Proveo sam još vremena pokušavajući da mu predočim mogućnost da se drugi osećaju nesigurno sa njim.
Brajan jednostavno nije to mogao da prihvati, pa sam prestao. Dospeli smo do ivice njegove svesnosti, i granice njegove spremnosti i mogućnosti da prevaziđe to.
Ono štoje ovde važno je način na koji mi možemo lako da vidimo tuđu agresivnost, tuđu nesigurnost, ali može biti jako teško da to primetimo u sopstvenom ponašanju. To je način na koji mnogi ljudi zauzimaju poziciju žrtve – uvek postoji 'dobar' razlog koji mogu da nađu, ono što su drugi uradili.
Ono što je ovde izazov je preuzimanje pune odgovornosti, što znači da sami vidimo da smo uzrok toga što se dešava, i to uključuje način na koji druge činimo nesigurnima. Da bi to uspeli, potrebno je posedovati ono što ja zovem 'manama' (http://unvirtues.com). To znači da prepoznamo ne samo naše dobre namere, već i delove ličnosti i ponašanja koji su izvan naše svesnosti, koja ne moraju biti vrline.
Da to uradimo potrebno je da budemo spremni da prepoznamo da se sastojimo od mnogo 'ja', i neke 'ja' drugi mogu doživeti kao teške. Ljudi mogu to uraditi u teoriji, ali u praksi, kada se suoče sa drugim perspektivama i iskustvima – kao u ovom primeru – to može biti vrlo teško. U Geštaltu diskutujemo o polaritetima – podelama u nama. Jedan deo je izbacivanje podele iz svesnosti, i naša potraga za tim, da posedujemo tu podelu, i zato da budemo u mogućnosti da je u potpunosti uvedemo u vezu. To je teško putovanje koje zahteva da postoji namera, spremnost i podrška.
Нема коментара:
Постави коментар