Case #77 - Barijera mirnoće

Tom je govorio o želji da mu pomognem da 'otvori svoj um' u vezi sa teškom temom. Govorio je o tome koliko je poverenje važno, i kako oseća da mi veruje da mu mogu pomoći.
Prvo sam primetio da uz deo njega koji želi da se otvori, verovatno postoji i deo koji želi da ostane zatvoren. Takođe sam primetio, za sebe, da govori o svom umu, a ne o svojim osećanjima. To je ukazalo da istraživanje njegovih osećanja treba uraditi vrlo pažljivo.
Takođe sam upitao šta je mislio pod poverenjem.
Poverenje je važna stvar u psihoterapiji, a ipak je u suštini projektivna iluzija. Reč je o osobi koja 'veruje', njenim očekivanjima, njenoj zamisli ko je terapeut, i do nekog nivoa, reč je o stvarnom doživljaju. Važno je da se takve izjave ne uzimaju zdravo za gotovo.
Pomenuo je neke trenutke gde se osećao izdano, ali to su bili poslovni primeri, pa sam ga pitao šta misli o njemu i meni – uvek stvari iznosimo ovde i sada, ja i ti fokus u Geštaltu. Rekao je 'da bi da zna moju svrhu'. To jest, šta sam organizovao u svom radu sa njim. I nabrojao sam mu pola tuceta 'svrha', uključujući to da mu služim, da budem efektivan, da završim nedovršena posla, da se zabavim, da zaradim svoju platu, itd. Ovo je otrkilo moju motivaciju, pa je znao više ko sam i zašto sam to radio. To mu je bilo dosta, mogli smo da nastavimo.
Pitao sam ga šta je problem – njegova bivša žena. Kako je spomenuo to, nalet emocija je prošao kroz njega. Opazio sam to, ali nije rekao ništa dalje o tome.
Opisao je situaciju. Imali su sina. Pokušao je da pronađe odgovarajući grad da žive zajedno, ali se nikad nije složila sa opcijama, niti je nekad iznela neku svoju. On je naposletku bio vrlo frustriran, i suprotstavio joj se – 'ako ćemo da živimo zajedno, moramo da nađemo gde. Evo nekoliko opcija, rad sam da prođemo zajedno kroz ovo'. Njen odgovor je bio ćutanje, i nije bio u stanju da dobije njeno slaganje, da napravi to kao neku zajedničku odluku. Dalje, kad su se razdvojili, posle i razveli, ona nije htela da diskutuje ni o čemu, i nije htela da bude roditelj njihovom sinu. Bio je samohrani roditelj, i ona ih je posetila nekoliko puta godišnje, devojčica ima 13 godina.
Ona dolazi ovog vikenda, i rekao je da devojčica ne želi da je vidi.
Dok priča o ovome, emocije mu naviru u oči, ali svaki put kad ga pitam o tom doživljaju, rekao bi 'smiren sam'.
Istakao sam da je za pronalazak izlaza iz ove teške sitacije potrebno da adresira 'nezavršena posla', uključujući i njegova osećanja. Ništa nije imao da odgovori. Pružio sam mu podršku navodeći skup stvari koje bi mogao osećati – tugu, kajanje, ljutnju, frustraciju.
Klimnuo je glavom, pogotovo kad sam spomenuo frustracija. Pitao sam ga da locira to u svom telu. Pokazao je na svoj stomak. Kad sam mu rekao da ostane pri tom osećaju, rekao mi je da je opet smiren.
Opet sam ga zamolio da se fokusira na svoj stomak i da locira tačno gde se nalazila frustracija. Rekao je, tu je pomalo, ali ovde je linija – i pokazao je ispod svojih rebara – i iznad je mirno.
Objasnio sam mu da mu je to 'barijera mirnoće', i da se to u Geštaltu naziva 'kreativnim prilagođavanjem'. Ovo je način kojim se nosimo sa vrlo teškom situacijom da se ne bi skrhali. Takav mehanizam je koristan povremeno, ali teži da bude ustaljena navika, koja više nije korisna i potrebna. Ovo je Geštalt reformulacija 'otpora', u koji mi ne verujemo. Takva prilagođavanja su korisna i potrebna, ali nam je onda portebno više svesti i izbora.
Postavio sam mu to ovako – ovo je korisno, ali moramo naći drugi način da se izboriš sa osećanjima ili su ona nedovršena. Morao sam da nabrojim načine učešća i motivacije – 'svrhu' na koju je malopre aludirao.
Složio se, ali sam video da mu je potrebna podrška. Saosećao sam se sa njim, podelio sam kako je očajno izgledao njegov doživljaj situacije – za njegov iskren trud u vezi je bio blokiran. Povezao sam to sa pričom koja je dramatizovan primer toga, i rekao mu da mogu da shvatim sve vrste jakih emocija u ovom doživljaju.
Istakao sam mu da je morao da počne da radi na ovome, jer njegova žena nije davala nikakav znak. Rekao je – 'da, moram da prihvatim da nikad neću razumeti zašto je tako'. Potvrdio sam mu da je to tačno, ali nije hteo više da se bavi osećanjima, jer ona nisu bila pod kontrolom 'barijere mirnoće', već su iskrsli iz ćerke kao bes usmeren ka majci. To je sistematsko objašnjenje.
Dakle, pružio sam svu ovu motivaciju, i pitao ga opet da priča o osećanjima u stomaku – opisao ih je sad kao bes. Onda sam pitao za nekakvu metaforu za ta osečanja – rekao je 'knedla'.
Zamolio sam ga da 'bude' knedla. Opisao je spoljašnjost, sa rupama, i filom. U filu je bila 'crna masa'. Ovo je bila srž njegovih osećanja. Zamolio sam ga da 'bude' crna masa. Rekao je da postoji delić toga u njegovom srcu.
To mi je ukazalo da bi mogli da radimo na malim delovima, i da bi ovo bio duži terapijski proces. Rekao sam mu to.
Onda sam ga upitao da bude baš blizak tom crnom deliću. Njegove emocije su se pojačale. Rekao je – ali ona nikad nije htela da sluša o mojim osećanjima. Odgovorio sam – Nije, ali sam ja ovde sa tobom, na ovom mestu, upravo sada. Sedeli smo nekoliko momenata, u kontaktu, i mogao sam zapravo da vidim bes u njegovim očima, i bio je voljan da mi to i pokaže.
Onda je rekao 'sad sam smiren'.
Ovo je bilo njegovo prilagođavanje kreativnosti – dovoljno emocija kojima može da rukuje, ali takođe mali pomak prema integrisanju njegovog besa.
Bilo mi je jasno da će ovaj proces morati da bude ponovljen više puta da bi polako prošao kroz fazu besa. Važno je da se klijentu pruži realistična ideja onoga što je dostižno. Uradili smo dosta, ali je dosta i ostalo za uraditi.