Case #86 - Zašto tako debela?

Lejla je bila debela. Ona je bila negde na sredini na skali gojaznosti. Kao što je često slučaj, to nije bilo nešto što je ona direktno unela u terapiju. To je nešto što sam ja posmatrao, upoznavajući je neko vreme.
Tema težine je veoma složena i teška za ženu i u terapiji ta tema ne bi trebala da se izbegava. Ipak, trebalo bi da se sa njom postupa sa osetljivošću i brigom, ne samo teškim mislima.
Lejla je bila zainteresovana da radi na toj temi.
Pitao sam je kada je počela da se goji. Rekla je da je na fakultetu bila gladna neko vreme jer nije imala mnogo novca. Tako da, kada bi jela, jela bi mnogo. To se ipak iznivelisalo nakon nekog vremena.
Zato sam je ponovo pritisnuo, i rekla je da nakon što je dobila ćerku se ugojila, jer je morala da jede dosta dok je dojila. Međutim, njena ćerka sada ima 10 godina, a ona i dalje nosi težinu.
Rekla je da jede kada je nervozna i da je nervozna zbog nečega lošeg što se ogodilo njenoj ćerki.
Takođe je rekla da je volela da ima nešto u ustima većinom vremena, da gricka.
Ovo je pružilo veliki broj mogućih početaka, ali je jedina stvar koja se činila jasnom bila njena nervoza. Ipak, to je bilo veoma generalizovano, tako da nije bilo precizno jasno kako je to radilo.
Pitao sam je kakvu hranu je jela, u kojoj količini i koliko je vežbala. Ovo su veoma osnovani aspekti problema. Iz onoga što je pričala je delovalo da nije jela velike količine, tako da ponovo nije bilo jasn šta se događa.
Počeo sam na ovom veoma praktičnom nivou i rekao sam joj da napravi razliku, bila joj je potrebna praktična podrška na ta tri fronta – kvalitet hrane, količina i balans vežbanja.
Istakao sam da je podrška ključna, da ne pokušava da sve reši sama.
Pitao sam je o nezi - koliko je emocionalne nege dobijala iz raznih oblasti života – posla, prijatelja, prorodice, aktivnosti. Delovalo je da je ge dosta nege, tako da jelo nije bilo odgovor na manjak brige.
Osnovna dinamika i dalje nije bila očigledna. Pitao sam je o nervozi: njen otac je imao nekakav strah da se njoj nešto ne dogodi, a ona je nekako preuzela taj strah u vezi sa njenom ćerkom.
Ovo se pojavilo iz Polja, tako da je sa tim trebalo raditi na nivou polja. Međutim, pre nego što smo mogli da počnemo sa tim, iznenada je rekla – oh, da, moja majka me je previše hranila kada sam bila dete.
Objasnila je da joj je njena majka ubacivala hranu u usta, a onda i pre nego što pojede to joj je ubacivala još hrane. To se dešavalo svakodnevno i bilo joj je veoma neprijatno zbog toga. Briznula je u plač sećajući se ovoga. Saosećao sam sa njom i pitao sam je šta oseća. Njen odgovor je bio – bes.
Zato sam joj rekao da zamisli da priča sa svojom majkom, koristeći njen glas odrasle osobe, ono što bi volela da joj je rekla kao dete – 'Dosta mi je, molim te prestani da mi zabijaš hranu u usta'.
Bilo joj je teško da to izgovori sa silom. Zato sam joj predložio da stavi svoju ruku ispred usta, da blokira bilo šta da uđe. Ovo joj se činilo veoma moćim.
Za domaći sam joj predložio da misli na svoju majku kad god jede, seti se nasilnog hranenja i da izgovori svoj odgovor.
Ova asocijacija svesnosti sa traumatskim sećanjem treba da joj omogući njen otpor, pre nego da se identifikuje sa bezmoćnim detetom.