Pitao sam je koliko je napredovao, na skali od 1-10, a ona je odgovorila 6 ili 7. Da li je uradio svoj domaći? Jeste. Ali je činjenica da bi dete upisalo neku od najboljih škola, ono mora da ima visoke rezultate, tako da je tu bilo pristiska.
Prvo sam joj odgovorio sa svog stanovišta – moja verovanja u vaspitanje dece koje je roditeljski orijentisano, moja ubeđenja o značaju uravnoteženog života za dete i moja vrednosti oko akademskih dostignuća da ne moraju da budu krajnji cilj.
Ovo je bilo važno, da postavim svoj položaj na videlo, da osetim bilo kakve granice razlika i da saznam gde i kako moja želja za podrškom (i ograničenja toga) mogu da se susretnu sa tim gde je ona.
Bila je u konfliktu, jer je pročitala mnogo knjiga o roditeljstvu pre ovoga i pokušavala je da stvori prostor za njega, ali je bila zabrinuta za njegovu budućnost i nije znala kako da ga efikasno motiviše.
Dakle, moj predlog je bio sledeći: ona bi sela sa njim, prvo mu govoreći šta ona smatra važnim u njegovom odrastanju.
Zatim bi ona naslikala sliku onoga što ga čeka – društvo i školski sistem koji su visoko konkurentni i koji zahtevaju određene ocene za ulazak na pojedine institucije. Ona će naznačiti različite institucije, njihove zahteve i razloge za i protiv za njihovo pohađanje.
Onda bi ga podržala da odluči koji su njegovi ciljevi, gde je želeo da završi i šta je potrebno da uradi da bi se to dogodilo.
Na ovaj način, ona može da bude potpuno autentična dok ga istovremeno podržava da pronađe sopstveni teren. Njena spremnost i želja da ga podrži bi mogli da se usmere na način gde ona podržava njegove izbore, pre nego da bira za njega.
Njen drugi problem je odnos sa mužem. On bi došao kući, popio pivo, pročitao novine, napisao svoj blog i potpuno ignorisao nju i decu.
Očigledno nije bila srećna sa ovom situacijom, ali nije uspela da pronađe način da je zaobiđe.
U drugim aspektima, on je učestvovao u porodičnom životu, planirao porodične izlete, provodio vreme sa porodicom na njima i često je kuvao. Nikada nije bio velika pričalica, tako da ovo nije bilo ništa novo.
Bilo mi je jasno da zvocanje, zahtevanje od njega ili čak sugerisanje da ona daje neku vrstu autentične komunikacije ne bi bio efikasno.
Pitao sam za njegov blog. Rekla je da je veoma artikulisan, zabavan i da sadrži slike sa zanimljivim komentarima ispod njih. Samo je želela da on može tako da razgovara sa njom.
Pravac mi je bio jasan. Ona nije htela da ga promeni, ali je mogla da mu se pridruži. Pitao sam je da li on ima „ipad". Rekla je da ga je sakrila.
Naložio sam joj da mu odmah da „ipad" i da kupi jedan sebi. Onda bi mogla da komunicira sa njim u pisanoj formi. Mogla bi da mu piše na njegov blog (on bi odgovarao ljudima koji su to radili), mogla bi da mu šalje beleške, pisma, kratke komentare. Dok sedi sa novinama, mogla bi da mu šalje male komentare. Mogla bi da piše pisma, da ih odštampa, i da mu pošalje poštom ili da ih stavi pod njegov jastuk.
Na ovaj način sam ukazao na ono što je bilo na raspolaganju. Ovo nije billo funkcionalo sa njenom intrafizičkom dinamikom, ali sam ja odbio da podstičem njenu ideju da mora postojati nešto što nije u redu sa njom, jer on nije obraćao pažnju na nju. Umesto toga sam tražio gde su bili izvori i kako bi mogla kreativno da uspostavi kontakt sa njim na način koji je istupio izvan ustaljenosti u njihovom odnosu.
Нема коментара:
Постави коментар