Case #49 - Kruta lutka i meke ruke

Anabela je bila potresena, vrlo tužna. Ponela je malu lutku sa sobom, sa krutim malim drvenim rukama.
'Ovo sam ja', rekla je. 'Moje ruke su krute, kao zombi. Moje srce je tužno.'
Otkrila je da su se njeni roditelji mnogo svađali dok je odrastala, i to je stvorilo mnogo straha i bezosećajnosti. U njenom odraslom životu se isto osećala, i želela je više blagosti. Ali lutka je pokazala koliko se osećala krutom.
Slušao sam je pažljivo, i stvarno sam bio otvoren za nju – zapravo se osećala jako tužno.
U isto vreme, imao sam vragolastu zamisao, koja je zvučala krajnje bezobzirno – zombiji koji šetaju okolo, u, na neki način, glupo zanimljivoj slici koju neko zamisli kad misli o zombijima.
Podelio sam sa njom i moju duboku vezu i brigu, i tu ludu, vragolastu misao o zombijima. Nisam hteo da budem bezobrazan, već sam hteo da uključim i taj drugi deo sebe.
Primila je to veoma dobro. Predložio sam da bi možda čak mogli i da se poigramo sa tim.
Ustali smo, jedno pored drugog, hodali okolo kao zombiji – hodali ka ljudima u grupi. Većina ih se smejala, uživajući. Nekolicina ih se zapravo uplašila, pa smo išli ka njima. Uglavnom je bilo zanimljivo iskustvo.
Anabela je sela, i ja sam sedio okrećući se ka njoj, posmatrajući kako je.
Ovaj eksperiment ju je opustio, otvorio je za nastavak. Sela je sa malom lutkom, osećajući njene male ruke, pričajući kako su krute... ali kako, ako ih protrlja, mogu biti meke.
To sam spoznao kao znak, i uzeo obe njene ruke mojim i nežno ih protrljao. Držala je moje ruke sa njenim, kao malo dete koje traći utehu. Pogledao sam je da zaključim kako je ovo uticalo na nju, i mogao da vidim kako deluje mekše. Nastavio sam da trljam njene ruke i pričao joj o mekoći. Mogao sam da osetim energiju u njenim šakama. Kada je izjavila da su joj ruke mekše, stavio sam svoje šake okrenute naviše u svoje krilo, i dozvolio joj da trlja svoje ruke o moje, što je i u radila, napred i nazad, polako. Primetio sam koliko energije ima u rukama. Bila je jako povezana sa svojim srcem, osećanjima i ostala je u kontaktu sa mnom tokom procesa.
Pričala je kako je svaka moja šaka predstavljala jednog od njenih roditelja, razdvojenih, ali prisutnih. Dodirivala je svaku ruku sa puno ljubavi, ali tužno. Onda je uzela lutku i stavila njeno lice na svaki moj prst. Onda je uzela dve lutkine ruke i stavila ih tako da je jedna dodirivala jednu moju ruku, a druga lutkina ruka drugu moju ruku.
Rekla je, iako su moji roditelji razdvojeni, ja sam ih povezivala.
Momenat je imao dubok prizvuk, njena tuga je promenila oblik, od škripca i sloma do otvaranja i protoka dalje. Ruke su joj bile opustene, svaki deo tela joj je disao, bio prisutan i u vezi sa ostalima.
Ovo je veliko iskustvo za nju, kao i za mene, i nadalje ona je osećala dubok mir i integraciju.