Case #51 - Suočavanje sa duhom

Leana je govorila o svojim strahovima. Bojala se bubašvaba, lako se trzala, i noću ponekad je teško zaspivala, plašila se lopova koji ulaze kroz prozor, ili duhova, ili nemani. Plašila se nemani kad je bila na čamcu.
Pored svega ostalog, ovo je zvučalo kao krajnje detinje stanje, pa sam je pitao šta se desilo da postane tako plašljiva kad je bila dete.
Odmah je povezala to sa incidentom koji je dozivela kad je imala 6 godina. Dečko, koji joj je bio dobar drug, se udavio. Prošli su sati dok nije pronađen. Donet je u njenu kuću, i njegova porodica je insistirala da njen otac, doktor, pokuša da ga oživi. Nije bio uspešan u tome.
Grmelo je tu noć, i otišla je na spavanje vrlo uplašena. Tada je imala košmar, da je morala da ga spasi ali nije mogla. Mislila je o njemu mnogo dok je odrastala, i sada je jako tužna zbog njega.
Dakle, ovo je razjasnilo ko je 'duh' koga se plašila.
Predložio sam da se suoči neizbežnim eksperimentom – koristeći dramu u tom momentu, intezitet straha i sadašnju mogućnost da se suprotstavi sa tim direktno, jednom za sva vremena.
Predložio sam da ja stanem pored nje, licem prema otvorenom prozoru, a grupa iza nje kao podrška. Ona bi onda pozvala duha njenog mladog prijatelja koji je umro, da dođe u sobu, ispred nje.
Uradila je to, ali se tresla kao list. Pustio sam je da se nagne ka meni, držeći je čvrsto, a grupa je bila u blizini. Naložio sam joj da priča sa 'duhom', govoreći mu šta oseća, kroz šta je prošla, i koliko joj nedostaje.
Učinila je tako, iako je bilo teško. Izjavila je da želi da bude sa njim, na drugoj strani.
Pitao sam je kako joj je odgovorio na to, rekla je da on ne želi to. Ovo je bilo važno da prihvati; iako je preostala želja sa njene strane za smrću i da mu bude blizu.
Podržao sam je da još razgovara sa njim, govoreći mu kako se oseća, i pažljivo slušajući kako se oseća.
Morao sam da je podržim u njenom strahu, i onda u njenoj tuzi. Rekao sam joj da diše u svoj stomak, i dole u svoje noge.
U Geštaltu radimo sa osnovom i sa disanjem, da pomognemo osobi da ostane prisutna sa svojim iskustvom i sa intezitetom emocija. Obično nema podrške u to vreme, posebno kod mlađih osoba, a ovo im dopušta da ostanu u dodiru sa iskustvom koje je prethodno bilo nadmoćno, na način na koji sad može biti sistematizovano.
Bilo joj je jako teško da ostane prisutna – provela je prethodnih 30 godina živeći u strahu, dišući plitko...što bi takođe pojačalo strah. Bilo joj je teško da diše duboko, i bilo joj je potrebno dosta podrške i mojih uputstava.
Posle nekog vremena bila je smirena, bila je u stanju da pusti duha da ide, i da potpuno dođe sebi. Osećala se više svesnom sebe nego ikad ranije, i svi tragovi straha su nestali.