Case #48 - Veštica, novac i bolest

Song Li je imao ozbiljne zdravstvene probleme prošle godine. Posle nekoliko operacija, ništa mu fizički nije pomoglo, i stvari su postale bolje, onda opet loše. Psihologija je bila sledeće objašnjenje. Probala je razne terapijske deliće vezane za tu problematiku... Bio sam oprezan da se ne ponavljam, pitao sam je direktno šta je ona prepoznala. Nije dobro da se primeni previše različitih pristupa ka istom problemu, i ovo zahteva pažljivu profesionalnu procenu.
Ako odete kod doktora, možda je dobro da dobijete drugo mišljenje, ali verovatno ne da dobijete 4 ili 5 drugih mišljenja – to je zbunjujuće. Rad na istom problema, sa istim terapeutom može biti dubinski, ali 'lutanje okolo' može biti protiv produktivno. Zato nisam hteo da samo automatski zaronim u problem.
Pitao sam je za kontekst – šta se dogodilo pre godinu dana kad je počela da primećuje zdravstvene probleme. Rekla je kako je kupovala papirni 'novac' koji se u Kini koristi za spaljivanje, generalno kao sećanje na nekog. Njen otac je umro 5 godina pre toga, i ona je kupovala papir u tu svrhu.
Dok je kupovala, 'veštica' (njene reči) ju je upozorila da ne kupuje previše ili će se razboleti. Odmah je pokušala da vrati predmete, ali radnja nije htela da prihvati.
Ubrzo posle, nastupila je bolest.
Pitao sam je o vezi sa njenim ocem. Bili su bliski, zaštitnički, i mislila je svakodnevno o njemu, često povezujući ga sa elementima njenog života, kao što je njen sin.
Saznavajući okolnosti nečijeg polja može biti važno, pre nego napada na emotivni problem. Kontekst pruža važne informacije koje mogu da pomognu u nalaženju pravca terapije.
Pitao sam je više o učestalosti misli – posle 5 godina, ličilo je na jak fokus, koji je ukazivao na neku vrstu nezavršenog posla.
Nije mogla da mi odgovori o čemu se tu radilo, ili čak ni kako se osećala kad misli na oca, ali da je bilo pozitivno.
U sledećim sesijama je postalo moguće da se ode dublje u svest, ali zbog nedostatka ulazne tačke, nisam želeo da samo istražim, već bih radije da ostanem pri ovome što mi je iznela. Ovo je jedan od načina na koji ne guramo kroz 'otpor' u Geštaltu.
Sedeo sam neko vreme, upijajući šta je rekla.
Hteo sam da koristim strukture koje je već imala – novac, veštica, i njena (skoro pa) opsesija da misli na oca.
Predložio sam joj domaći – prošireni Geštalt eksperiment.
Predložio sam joj da kupi jednu papirnu novčanicu. Raspitao sam se, i imala je sliku svog oca na kompjuteru. Rekao sam joj da svakog dana, u isto vreme, iseče mali deo papirnog novca, stavi na gorionik i otvori sliku svog oca na kompjuteru, moleći ga da joj blagoslovi ćivot i zatvori sliku.
Ovo je u informativnoj terapiji poznato kao 'određivanje simptoma', i paralelizovano je u Geštaltu pomoću 'Paradoksalne teorije promena'. To je potpunije ono što jeste.
Želela je više – očigledno nastavak njenog neumornog traženja više terapija koje se odnose na tu temu, kao i sličnost između toga o čemu je veštica upozorila – na primer, ne budi pohlepna prema 'stvarima' od vrednosti – što bi bio novac.
Uprkos tome, primetio sam njen nemir, i razmatrao sam ga za budući rad, u nekoj drugoj sesiji.
Bila je na bolovanju, pa sam je pitao kako provodi dan. Bila je kući, i imala je 8 sati za kuvanje, odmor i šetnje.
Pitao sam da li postoje neki socijalni problemi koje doživljava, rekla je ne.
Predložio sam joj da pronađe projekat koji bi pokrenula i osnovala u sećanje na svog oca.
Ovo menja njen simbolizam, kao odskočna daska u život i angažovanje, pre nego zadržavanje na bolesti, smrti i neangažovanju. To joj takođe pruža nešto pozitivno da se fokusira tokom dana – nešto 'za šta živi'.