Case #96 - Duhovni rad sa agresijom

Brenda je pokrenula temu autentičnosti. Ali, nazvela je temu duhovnom praksom koju bi želela da ostvari, a ne samo psihološkim metodom.
Nisam u potpunosti razumeo kako je ona napravila razliku između to dvoje, ali bilo mi je drago da radim sa njom da bih saznao.
Govorila je o situaciji na poslu sa klijentom, za kog je osećala da mora da mu udovoljava, a ne protivreči, iako je znala da njegovi planovi neće doneti korist. Ograničena pritiskom kompanije, predstavama o tome kako treba postupati sa klijentima, i svojim strahom od konfrontacije i odbacivanja, prepoznala je da se ponaša neautentično sa klijentom. Ispostavilo se da problem koji podleže ispod izostanka kreativnosti je strah.
Uzimajući u obzir da je tema duhovnost, želeo sam da pronađem njene primene na duhovnom nivou. Ona je objasnila da se smiriuje primenom neke vrste meditacije, a zatim se moli za navođenje.
Pozvao sam je u eksperiment. Neko drugi iz grupe je igrao klijenta, a Brenda je davala reči.
Kako sam slušao šta joj je 'klijent' rekao, primetio sam da je to zvučalo kao da je klijent prilično naredbodavan i napadan - govorivši joj da ona treba da radi šta oni žele.
Pitao sam je za njena osećanja po pitanju ovog agresivnog stava. Rekla je 'nije fer'. Ukazao sam da je to misao, a ne osećanje. U terapiji je bitno razlikovati misli i osećanja, a u ovom slučaju, njen odgovor mi nije rekao o njenim osećanjima. Uz malo pomoći, prepoznala je da se oseća isfrustrirano.
Stoga, figura se pomerila. Zapravo, ispod poteškoće da bude autentična nije se nalazio samo strah nego i njena agresija. Ovo je uvek korisno identifikovati, jer ljudi imaju sklonost da se ne identifikuju sa svojom agresijom, identifikujući se sa pozicijom žrtve umesto toga - u ovom slučaju, sa svojim strahom od odbacivanja.
Iz Geštalt perspektive, uvek je vredno locirati agresiju, jer ona predstavlja korisnu energiju za akciju, promenu.
U ovom slučaju, međutim, prihvatio sam njeno usmeravanje - ona nije želela da radi na agresiji psihološki, već duhovno. To je ukazalo da je ne usmeravam da 'oseti i ispolji' bes, što bi bila normalna terapijska formula. Nego, da otkrije šta znači raditi na duhovnosti.
Tražio sam joj da iskoristi svoju duhovnu praksu, u trenutku, da radi na svojoj frustraciji. Ona je ovo uradila, tiho. Kada je otvorila oči rekla je 'Nestala je'.
Poverovao sam u ovo, i nije mi bilo potrebno da se 'uverim' da ovo nije bio trik kojim se zavaravala. Imao sam sopstveni osećaj da je u pravu - izraz na njenom licu je bio veoma otvoren, a u savremenom Geštaltu generalno ne želimo da 'konfrontiramo' ljude, već radimo sa subjektivnošću njihovog iskustva. Nisam video ništa što bi indikovalo kontradikciju onome što je rekla, i bilo mi je drago da prihvatim to.
Ako se neko upusti u 'duhovni' proces zasnovan na nekoj vrsti 'trebalo bi', tada bi verovatno bilo moguće da to koriste da bi izbegli osećanja, ili pomirenje sa svojim osećanjima. Ali nije izgledalo da je to ovde bio slučaj.
Ovo prikazuje način korišćenja Geštalt procesa za rad na problemu koji je uokviren kao duhovni.

Case #95 - Biti netolerantan za nalaženje duhovne tolerancije

Silvija je donela problem kompleksa. Želela je da bude odgovornija prema sebi, kao vid duhovne prakse, ali kada bi se susrela sa određenim ljudima, ona bi ih odgurnula i kreirala distancu. Nadalje, vršila bi pritisak na sebe, pa je preuzimanje odgovornosti osećala kao davljenje. Pitao sam je šta oseća u sadašnjosti i odgovorila mi je nemir.
U Geštaltu, mi uvek želimo detalje, jer generalni problemi ne uzrokuju fokusiranu svesnost. Zato sam joj zatražio specifičan primer.
Govorila je o bivšoj prijateljici, sa kojom je pokrenula posao. Pojavili su se problemi i njih dve su se posvađale i otišle svaka na svoju stranu. Pomenula je neke od nesuglasica koje su imale i njene frustracije u vezi sa prijateljicom.
Moja zainteresovanost, kao što je inače slučaj u Geštaltu, nije bila za sadržaj, već za dinamiku u odnosu.
Ona je objasnila da o tome nije razgovarala ni sa kim, jer je pravila sebi pritisak da, pošto je kouč, ne bi trebalo da ima ovakve teškoće, a i nije želela da pokreće ogovaranje.
Prvenstveno, ja sam odgovorio relacionom izjavom, prepoznajući njenu ranjivost prilikom deljenja ovog problema. Ovo je važno priznanje podrške koja postoji među nama.
Pitao sam je šta bi bilo drugačije kada bi ona preuzela više odgovornosti. Odgovorila je da bi bila tolerantnija.
Ovo je ono što nazivamo izranjanje 'nove figure'. U Geštalt procesu mi obraćamo pažnju na figure koje su važne, a one sa kojima počinjemo nekada nisu najvažnije.
Stoga sam je pitao o toleranciji. Silvija je rekla - 'Trebalo bi da budem toelrantna i da je ne guram od sebe.'
U Geštaltu, 'trebalo bi' je uvek znak za oprez - predstavlja nivo nepreuzimanja odgovornosti (pridavanje motivacije spoljašnjem izvoru), i ukazuje na neku vrstu univerzalne zapovesti koja je progutana. Postoji više načina na koji se bavimo ovim.
Prvenstveno, tu je identifikacija izvora 'trebalo bi'. Stoga sam rekao - 'tolerantnija po čijim standardima?' Ovo prizemljuje navodnu apsolutnost zapovesti u odnosu.
Silvija je imenovala četiri izvora - ideale duhovnog savršenstva, njena porodična uverenja, kulturalna uverenja, i svoj poriv da bude bolja od okolnosti u kojima je odgajana. Mogli bismo da radimo sa svakim pojedinačno, i to bi bilo dobro za budući rad na onome što mi zovemo introjektima - uverenjima koja smo progutali.
Ali ja sam hteo da se zadržim na istom putu.
Pitao sam je predstavi četiri izvora 'trebalo bi' kao objekte...koje bi stavila ispred sebe.
Pitao sam je šta oseća. Rekla je da oseća mračno osećanje.
Ukazao sam na to da gde postoji želja za tolerancijom, tu je verovatno portreba da se prvo prepozna netolerancija. Ovo je geštaltistički pristup polarnostima.
Stoga sam joj tražio da smesti toleranciju u jednu ruku, a netoleranciju u drugu, i zatim da kaže izvorima 'trebalo bi' da je ona zapravo i tolerantna i netolerantna. Ovo joj omogućava da imenuje i poseduje kompleksnost svog iskustva u susretu sa pritiskom introjekata da jednostavno bude samo jedno od to dvoje.
Zatim sam stavio predmet ispred nje koji predstavlja njenu bivšu prijateljicu i pozvao sam Silviju da joj kaže istu stvar.
Opet, da bi fokusirala figuru, tražio sam joj da bude konkretna u saopštavanju svojoj prijateljici šta ne želi da toleriše.
Dala je neke jasne izjave.
Podelio sam da imam pozitivnu procenu - njena nevoljnost da toleriše određena ponašanja je psihološki zdrava akcija.
Nekada je u terapiji primereno podeliti procenu, dokle god je u potpunosti posedovana, i veoma specifična intervencija. U ovom slučaju, ja sam želeo da ponudim svoju autoritativnu podršku njenom posedovanju svoje netolerancije, i da prepoznam da je ovo zapravo način na koji ona preuzima odgovornost.
Šta je onda preostalo? Ona je bila zainteresovana za primenjenu duhovnost, pa sam predložio da bismo mogli da pogledamo u to šta bi značilo biti duhovno tolerantan na ovom mestu, nakon povlačenja zdrave psihološke granice.
To što je bila u stanju da poseduje svoju netoleranciju oslobađa je da nalazi gde i koliko je voljna i sposobna da bude tolerantna - ne zato što bi trebalo, već zato što bi to bio istinski napor koji želi da učini.
Time što sam uneo sebe, načinio sam ovo relacionim procesom, a ne samo potpomognutim. Takođe sam 'odradio deo posla' gledajući u svoj odraz, a ne samo tražio od nje da sve sama uradi.
Ovo je deo Ja-Ti procesa u Geštaltu.
Time što sam joj se pridružio na ovom mestu, bio sam u stanju da joj ponudim interpersonalnu podršku i da prepoznam poteškoću lociranja istinskog duhovnog kapaciteta za toleranciju, na način koji je stvaran i koji je uključivao lični napor.
Silvija je stekla osećaj toga šta joj je potrebno da uradi, kako da to uradi, i imala je jasnoću i uzemljenje, što joj omogućava da praktikuje toleranciju kao duhovnu praksu, sada kada se pobrinula za psihološku.
Ovo je primer integracije psihoterapije i spiritualnosti.

Case #94 - Biti poznat, znati sebe

Luisa se bavila ličnim rastom preko 10 godina. Nije obavila ceo profesionalni trening, ali je pohađala dosta radionica, uradila je svoju studiju, i bila je posvećena svom rastu.
Njeni prijatelji su je videli kao veoma jaku ženu.
Kako sam je upoznavao, i ja sam se složio - mogao sam da vidim duboku snagu u njoj.
Naravno, ona je takođe znala ovo o sebi, ali je bila fokusirana i na to šta treba da nauči, na svoje slabosti, i na polja u kojima nije bila uspešna onoliko koliko bi želela.
Predložio sam joj - zašto ne bi učila druge kako da nađu snagu koju ti imaš.
Luisa je u početku mislila da nije dovoljno uspešna spolja - nije puno zarađivala od toga što radi.
Ukazao sam joj da je njen unutrašnji uspeh ono što je važno - šta god da joj se desi, ona nije dozvoljavala sebi da bude obeshrabrena, da odustane. Nosila je tu unutrašnju snagu, i to što nije to pretočila u zaradu nije imalo puno značaja, osim na veoma površnom nivou.
Ona je zatim rekla da ne ume da podučava druge onome što ona zna - to je njoj bilo prirodno.
Tada sam je sproveo kroz proces svesnosti, iskoračivši iz sebe i posmatravši šta je činila u različitim okolnostima da pristupi svojoj snazi. Govorila je o svom govoru sebi, svom stavu, a ja sam je takođe pitao šta je radila na somatskom nivou.
Ukazao sam da ovakav način samorefleksije baza na osnovu koje će moći da poduči druge onome što ona zna.
Geštalt principi ovde su prvenstveno povratna informacija - davanje klijentu nešto od mog iskustva. To bi moglo da bude 'pozitivno' ili 'negativno', ali to je u izvesnoj meri nevažno. Poenta je u tome kako ih ja doživljavam, u iskustvima, i njihovom uticaju na mene.
Ta vrsta povratne informacije je veoma vredna nekome - da zaista bude viđen. To je potvrđujuće, priznavajuće, i pruža čvrstu osnovu za terapijski razgovor. To takođe pomaže ljudima da identifikuju svoj jedinstveni stil u svetu - što je zapravo ono što oni imaju da ponude u vezi, i sledstveno tome, u svom poslu.
Drugo, pomogao sam joj da prođe kroz proces svesnosti da bi dekonstruisala svoje unutrašnje radnje. Ovo je veoma korisno u mnogim okolnostima - pitanje je 'kako' svi mi radimo to što radimo. Otvarajući ovo, više izbora postaje dostupno - u ovom slučaju, biti u stanju da podučava.
Treće, kao terapeuti, mi možemo i sami da dekonstruišemo svoj proces svesnosti, što nam dozvoljava da opišemo klijentima šta znamo i razumemo. Ovo je neophodno za našu sopstvenu samorefleksiju, i za dobijanje kvalitetne povratne informacije,