Case #95 - Biti netolerantan za nalaženje duhovne tolerancije

Silvija je donela problem kompleksa. Želela je da bude odgovornija prema sebi, kao vid duhovne prakse, ali kada bi se susrela sa određenim ljudima, ona bi ih odgurnula i kreirala distancu. Nadalje, vršila bi pritisak na sebe, pa je preuzimanje odgovornosti osećala kao davljenje. Pitao sam je šta oseća u sadašnjosti i odgovorila mi je nemir.
U Geštaltu, mi uvek želimo detalje, jer generalni problemi ne uzrokuju fokusiranu svesnost. Zato sam joj zatražio specifičan primer.
Govorila je o bivšoj prijateljici, sa kojom je pokrenula posao. Pojavili su se problemi i njih dve su se posvađale i otišle svaka na svoju stranu. Pomenula je neke od nesuglasica koje su imale i njene frustracije u vezi sa prijateljicom.
Moja zainteresovanost, kao što je inače slučaj u Geštaltu, nije bila za sadržaj, već za dinamiku u odnosu.
Ona je objasnila da o tome nije razgovarala ni sa kim, jer je pravila sebi pritisak da, pošto je kouč, ne bi trebalo da ima ovakve teškoće, a i nije želela da pokreće ogovaranje.
Prvenstveno, ja sam odgovorio relacionom izjavom, prepoznajući njenu ranjivost prilikom deljenja ovog problema. Ovo je važno priznanje podrške koja postoji među nama.
Pitao sam je šta bi bilo drugačije kada bi ona preuzela više odgovornosti. Odgovorila je da bi bila tolerantnija.
Ovo je ono što nazivamo izranjanje 'nove figure'. U Geštalt procesu mi obraćamo pažnju na figure koje su važne, a one sa kojima počinjemo nekada nisu najvažnije.
Stoga sam je pitao o toleranciji. Silvija je rekla - 'Trebalo bi da budem toelrantna i da je ne guram od sebe.'
U Geštaltu, 'trebalo bi' je uvek znak za oprez - predstavlja nivo nepreuzimanja odgovornosti (pridavanje motivacije spoljašnjem izvoru), i ukazuje na neku vrstu univerzalne zapovesti koja je progutana. Postoji više načina na koji se bavimo ovim.
Prvenstveno, tu je identifikacija izvora 'trebalo bi'. Stoga sam rekao - 'tolerantnija po čijim standardima?' Ovo prizemljuje navodnu apsolutnost zapovesti u odnosu.
Silvija je imenovala četiri izvora - ideale duhovnog savršenstva, njena porodična uverenja, kulturalna uverenja, i svoj poriv da bude bolja od okolnosti u kojima je odgajana. Mogli bismo da radimo sa svakim pojedinačno, i to bi bilo dobro za budući rad na onome što mi zovemo introjektima - uverenjima koja smo progutali.
Ali ja sam hteo da se zadržim na istom putu.
Pitao sam je predstavi četiri izvora 'trebalo bi' kao objekte...koje bi stavila ispred sebe.
Pitao sam je šta oseća. Rekla je da oseća mračno osećanje.
Ukazao sam na to da gde postoji želja za tolerancijom, tu je verovatno portreba da se prvo prepozna netolerancija. Ovo je geštaltistički pristup polarnostima.
Stoga sam joj tražio da smesti toleranciju u jednu ruku, a netoleranciju u drugu, i zatim da kaže izvorima 'trebalo bi' da je ona zapravo i tolerantna i netolerantna. Ovo joj omogućava da imenuje i poseduje kompleksnost svog iskustva u susretu sa pritiskom introjekata da jednostavno bude samo jedno od to dvoje.
Zatim sam stavio predmet ispred nje koji predstavlja njenu bivšu prijateljicu i pozvao sam Silviju da joj kaže istu stvar.
Opet, da bi fokusirala figuru, tražio sam joj da bude konkretna u saopštavanju svojoj prijateljici šta ne želi da toleriše.
Dala je neke jasne izjave.
Podelio sam da imam pozitivnu procenu - njena nevoljnost da toleriše određena ponašanja je psihološki zdrava akcija.
Nekada je u terapiji primereno podeliti procenu, dokle god je u potpunosti posedovana, i veoma specifična intervencija. U ovom slučaju, ja sam želeo da ponudim svoju autoritativnu podršku njenom posedovanju svoje netolerancije, i da prepoznam da je ovo zapravo način na koji ona preuzima odgovornost.
Šta je onda preostalo? Ona je bila zainteresovana za primenjenu duhovnost, pa sam predložio da bismo mogli da pogledamo u to šta bi značilo biti duhovno tolerantan na ovom mestu, nakon povlačenja zdrave psihološke granice.
To što je bila u stanju da poseduje svoju netoleranciju oslobađa je da nalazi gde i koliko je voljna i sposobna da bude tolerantna - ne zato što bi trebalo, već zato što bi to bio istinski napor koji želi da učini.
Time što sam uneo sebe, načinio sam ovo relacionim procesom, a ne samo potpomognutim. Takođe sam 'odradio deo posla' gledajući u svoj odraz, a ne samo tražio od nje da sve sama uradi.
Ovo je deo Ja-Ti procesa u Geštaltu.
Time što sam joj se pridružio na ovom mestu, bio sam u stanju da joj ponudim interpersonalnu podršku i da prepoznam poteškoću lociranja istinskog duhovnog kapaciteta za toleranciju, na način koji je stvaran i koji je uključivao lični napor.
Silvija je stekla osećaj toga šta joj je potrebno da uradi, kako da to uradi, i imala je jasnoću i uzemljenje, što joj omogućava da praktikuje toleranciju kao duhovnu praksu, sada kada se pobrinula za psihološku.
Ovo je primer integracije psihoterapije i spiritualnosti.