Lusi je kašljala. To nije bio normalan kašalj. Zvučao je kao mešavina gušenja i suvog iskašljavanja nečega što nije moglo da izađe. Takođe, veoma je teško disala. Bila je uznemirena, i šta god da joj se dešavalo, nije odlazilo. Rekla je da ne može da podnese slušanje bilo kakvih zvukova u tom trenutuku.
Iz ranijih radova sa njom, povezanost je bila očigledna: njeni roditelji su se prepirali gotovo neprestano, nekada je dolazilo i do nasilja. Ali traumatski efekat ovoga je bio rezultat činjenice da ih je ona viđala samo jednom u godinu dana ili jednom u dve godine dok je odrastala. Ona je odrasla sa svojim dedom, koji je više voleo njenog brata. Njene tetke su takođe više volele njenog brata. Zbog toga, ona se osećala izolovano, nepodržano i nevoljeno u kući.
Očajnički joj je bila potrebna roditeljska ljubav, ali umesto toga, osećala se posramljeno kad bi oni došli, jer su i komšije mogle da čuju njihovo svađanje.
Kako je govorila o ovome, kašljala je suv kašalj i stezala je grlo, za koje je rekla da je veoma svrbi. Tu je bila blokirana energija - u Geštaltu kažemo da je energija retroflektovana - usmerena ka sebi, umesto ka spolja. Zato sam joj dao krpu i rekao joj da je uvrne i zadavi. Ovo je preusmerilo energiju, od nje ka spolja; počela je da vrišti, i jeca, moleći svoje roditelje da prestanu da se raspravljaju.
Pitao sam muškarca i ženu da predstavljaju njene roditelje i postavio sam ih na maloj udaljenosti od nje, okrenute jedno ka drugom.
Samo gledanje ove predstave je bilo veoma provokativno za nju - ona je jecala, vrištala i preklinjala ih da se ne svađaju.
Lusi je bila u sred svoje traume. Ovo se spontano podizalo, i dobro, u smislu da joj je pružalo pristup sržnom delu nezavršenog posla. Međutim, toliko traume je bilo tu da je energija konstantno bila blokirana (u obliku kašljanja) i ja sam morao da nastavim sa instrukcijom da uvrće krpu, što je rezultiralo njenim daljim vrištanjem.
Iako je otpuštanje vredno - bolje nego da je zatvoreno, usmereno ka sebi, ili igonrisano - takođe postoji ograničena vrednost u jednostavno ostajanju u traumi. A činilo se kao da za Lusi nema kraja - nakon što je prošlo neko vreme, ona je samo bila uznemirena.
Zato sam nastavio da je vraćam u sadašnjost, fokusiram na svoje lice, na sobu, na duboko i sporije disanje. Ovo se naziva 'pendulacija' i predstavlja način rada sa traumom - kretanje ka i od uznemirujućeg događaja u sadašnjost. Ona je ostajala u sadašnjosti kratko, i onda bi se opet uznemirila.
U toj svojoj uznemirenosti rekla je - Ne znam koja je poenta življenja, jedini razlog da se ne ubijem je to što bi drugi patili.
Stoga sam joj tražio da napravi 'misiju' za sebe. Kreirali smo 3 elementa - korišćenje svog iskustva da pomogne deci sa kojom radi; učenje iz svog iskustva da osigura da neće ponoviti to kada se bude udala; i osiguravanje da će, kad bude imala decu, postupati dugačije sa njima.
Ovo je kreiralo temelj, jer inače nije imala mnogo stabilnosti, samo osećaj traume.
Eksperiment koji sam postavio je išao ovako - dvoje ljudi koji su predstavljali 'par' bi imali malu raspravu. Ali to bi bila 'zdrava' rasprava, a ne destruktivna.
Lusi je bia veoma uplašena - čak i nagoveštaj da če doći do konflikta je bio veoma stresan za nju. A mogućnost da može da ode izvan kontrole ju je iznova stimulisala. Zato sam joj rekao da postavi neka osnovna pravila rasprave, što je i učinila. Ovo ju je postavilo na poziciju moći i dalo joj mogućnost da kontroliše situaciju na način na koji nije mogla kada je bila dete.
Kako su počinjali, njoj je trebalo dosta moje podrške, da budem pored nje, da bi posvedočila ovome, i da ne bi ponovo potonula u svoju traumu. Ona je počela da vrišti par puta na početku - bila je dosta uplašena. Ali, ja sam je podsetio da je ovo bio deo dostizanja njenog cilja, i da je potrebno da ona bude prisutna za to, da uči iz toga.
Posmatrala je 'raspravu', uključujući uspešno razrešenje. Ovo je bio prvi put u njenom životu da je videla nešto poput ovoga, pa je ovo bilo moćno iskustvo. Bio joj je potreban prostor da oslobodi svoju energiju, ali joj je takođe trebala sposobnost da ostane smirena, da primi uputstva, i da ima novo iskustvo.
Dao sam joj kao domaći da odgleda neke snimke razrešenja konflikata, da posvedoči svađanju ljudi i zatim vidi te svađe kako se uspešno razrešavaju.
Iz ranijih radova sa njom, povezanost je bila očigledna: njeni roditelji su se prepirali gotovo neprestano, nekada je dolazilo i do nasilja. Ali traumatski efekat ovoga je bio rezultat činjenice da ih je ona viđala samo jednom u godinu dana ili jednom u dve godine dok je odrastala. Ona je odrasla sa svojim dedom, koji je više voleo njenog brata. Njene tetke su takođe više volele njenog brata. Zbog toga, ona se osećala izolovano, nepodržano i nevoljeno u kući.
Očajnički joj je bila potrebna roditeljska ljubav, ali umesto toga, osećala se posramljeno kad bi oni došli, jer su i komšije mogle da čuju njihovo svađanje.
Kako je govorila o ovome, kašljala je suv kašalj i stezala je grlo, za koje je rekla da je veoma svrbi. Tu je bila blokirana energija - u Geštaltu kažemo da je energija retroflektovana - usmerena ka sebi, umesto ka spolja. Zato sam joj dao krpu i rekao joj da je uvrne i zadavi. Ovo je preusmerilo energiju, od nje ka spolja; počela je da vrišti, i jeca, moleći svoje roditelje da prestanu da se raspravljaju.
Pitao sam muškarca i ženu da predstavljaju njene roditelje i postavio sam ih na maloj udaljenosti od nje, okrenute jedno ka drugom.
Samo gledanje ove predstave je bilo veoma provokativno za nju - ona je jecala, vrištala i preklinjala ih da se ne svađaju.
Lusi je bila u sred svoje traume. Ovo se spontano podizalo, i dobro, u smislu da joj je pružalo pristup sržnom delu nezavršenog posla. Međutim, toliko traume je bilo tu da je energija konstantno bila blokirana (u obliku kašljanja) i ja sam morao da nastavim sa instrukcijom da uvrće krpu, što je rezultiralo njenim daljim vrištanjem.
Iako je otpuštanje vredno - bolje nego da je zatvoreno, usmereno ka sebi, ili igonrisano - takođe postoji ograničena vrednost u jednostavno ostajanju u traumi. A činilo se kao da za Lusi nema kraja - nakon što je prošlo neko vreme, ona je samo bila uznemirena.
Zato sam nastavio da je vraćam u sadašnjost, fokusiram na svoje lice, na sobu, na duboko i sporije disanje. Ovo se naziva 'pendulacija' i predstavlja način rada sa traumom - kretanje ka i od uznemirujućeg događaja u sadašnjost. Ona je ostajala u sadašnjosti kratko, i onda bi se opet uznemirila.
U toj svojoj uznemirenosti rekla je - Ne znam koja je poenta življenja, jedini razlog da se ne ubijem je to što bi drugi patili.
Stoga sam joj tražio da napravi 'misiju' za sebe. Kreirali smo 3 elementa - korišćenje svog iskustva da pomogne deci sa kojom radi; učenje iz svog iskustva da osigura da neće ponoviti to kada se bude udala; i osiguravanje da će, kad bude imala decu, postupati dugačije sa njima.
Ovo je kreiralo temelj, jer inače nije imala mnogo stabilnosti, samo osećaj traume.
Eksperiment koji sam postavio je išao ovako - dvoje ljudi koji su predstavljali 'par' bi imali malu raspravu. Ali to bi bila 'zdrava' rasprava, a ne destruktivna.
Lusi je bia veoma uplašena - čak i nagoveštaj da če doći do konflikta je bio veoma stresan za nju. A mogućnost da može da ode izvan kontrole ju je iznova stimulisala. Zato sam joj rekao da postavi neka osnovna pravila rasprave, što je i učinila. Ovo ju je postavilo na poziciju moći i dalo joj mogućnost da kontroliše situaciju na način na koji nije mogla kada je bila dete.
Kako su počinjali, njoj je trebalo dosta moje podrške, da budem pored nje, da bi posvedočila ovome, i da ne bi ponovo potonula u svoju traumu. Ona je počela da vrišti par puta na početku - bila je dosta uplašena. Ali, ja sam je podsetio da je ovo bio deo dostizanja njenog cilja, i da je potrebno da ona bude prisutna za to, da uči iz toga.
Posmatrala je 'raspravu', uključujući uspešno razrešenje. Ovo je bio prvi put u njenom životu da je videla nešto poput ovoga, pa je ovo bilo moćno iskustvo. Bio joj je potreban prostor da oslobodi svoju energiju, ali joj je takođe trebala sposobnost da ostane smirena, da primi uputstva, i da ima novo iskustvo.
Dao sam joj kao domaći da odgleda neke snimke razrešenja konflikata, da posvedoči svađanju ljudi i zatim vidi te svađe kako se uspešno razrešavaju.
Нема коментара:
Постави коментар