Melani je bila zainteresovana da radi. Međutim, pre nego smo počeli sa radom na njenom problemu, prvo sam podelio gde sam ja u odnosu na nju. Ovo može biti komponenta relacionog geštaltističkog pristupa - za terapeuta da uključi svoje iskustvo i fenomenologiju, postavljajući osnov u terapijskom odnosu.
Rekao sam joj da uživam u njenoj toplini i vedrini, a istovremeno da osećam iskrenu želju da podržim njeno učenje i svesnost; i, takođe, doživljavam njenu tvrdoglavost kada je u pitanju prihvatanje novih informacija, i integrisanje toga. Rekao sam joj da mogu da prepoznam i svoju tvrdoglavost prilikom učenja, koja se reflektuje u njenom načinu bivanja.
Deljenje mojih ograničenja i sličnosti pomaže smanjenju stida koji može biti u vezi sa takvom povratnom informacijom i procenom.
Tada smo se pozabavili njenim problemom. Govorila je o bolu koji se tiče njene direktorke. Često je razmišljala o situaciji, punoj tenzije, stresa i nesreće za nju, situaciji zbog koje je osećala dosta bola.
Navela je neke detalje situacije, kao i prethodni kontekst.
Tada mi je postalo jasno - tj. dobio sam jasnu figuru. U Geštaltu, kažemo da se figura ko-kreira. Izranja iz klijenta i iz terapeuta.
Ispod besa generalno se nalazi neka vrsta bola. Često je korisno u psihoterapiji pronaći podležući bol, i ovo je pristup koji se primenjuje u suptilnijim pristuima poput Porodičnih Konstelacija. Ovo omogućava komunikaciju koja je manje napadna.
Međutim, u Melaninom slučaju, ona nikad nije stigla do besa. Uvek je ostajala u fazi bola. Bes je koristan jer gura bol ka napred, ka spolja, i predstavlja spontani način za mobilizaciju odgovarajuće akcije.
U njenom slučaju, trebala joj je pomoć pri promeni njenog bola u bes. Zbog toga što to nije radila, bol je jednostavno 'sedeo' tu, bez promene ili razrešenja.
Pozvao sam je da 'stavi direktorku na jastuk' i obrati joj se direktno. Ohrabrio sam je da u ovom eksperimentu transformiše svoj bol u direktan bes.
Bila je u stanju da uradi ovo, iako joj je bilo teško.
Osećala se bolje, ali je rekla 'Ja obično izbegavam konflikte ovog tipa'.
Ovo je takođe bio ključ, pa sam joj postavio pitanje o polju -Šta te je organizovalo da izbegavaš konflikt?
Objasnila je prethodnu situaciju na poslu, kada se nisu lepo ophodili prema njoj; imala je zastoj i držala se na okupu u toj situaciji, ali je zatim konačno eksplodirala. Direktorka ju je upozorila da se ne ponaša tako u budućnosti.
Stoga je postalo jasno da je radila u okruženju gde se konflikti izbegavaju. Ovo je pružilo kontekst - što je važno kada se obraća pažnja na polje.
Dalje sam istražio istorijsko polje; pitao sam je o porodičnom kontekstu i opisala je kako je, kad je bila dete, bila učiteljičina ljubimica, pa su se druga deca loše ophodila prema njoj. Zato je naučila da izbegava takve konflikte.
Uvažio sam uticaj tih konteksta, i zatim je vratio u sadašnjost, i u mogućnost ispoljavanja svog besa. Rekla je - Ali ako to uradim, doći ću u konfliktnu situaciju, i tada ću osetiti bol.
Ovo je predstavljalo 'kreativnu adaptaciju', njen način procesiranja iskustva. Ljudima može biti teško da učine nešto drugačije, jer naviknut način reagovanja može biti duboko ukorenjen.
Pokušao sam da joj pružim podršku na dva nivoa.
Prvenstveno, izazvao sam njena uverenja - ovo je kognitivna intervencija. Ukazao sam da je zapravo situacija suprotna - kada bi bila voljna da ispolji svoj bes, više se ne bi držala za bol.
Drugo, omogućio sam praktičnu podršku eksperimenta koji ukljuluje pružanje pomoći da istraži vešte načine nošenja sa ispoljavanjem besa na radnom mestu.
Zatim je došla fraza koju sam prepoznao kao njenu tvrdoglavost - 'da, ali'.
Fric Perls bi rekao - sve pre 'ali' je laž. Drugim rečima, takozvano 'da' zapravo znači 'ne' kada biva praćeno sa 'ali'.
Zbog toga što sam imao ranijeg iskustva sa Melani, i zapravo sam pomenuo taj problem na samom početku, znao sam da odbijem da joj dalje 'pomažem'.
Rekao sam -Okej, evo ga, guraš me od sebe. Rekla je - Ne, ti si taj koji neće da mi pomogne, ti mene guraš. Rekao sam - Ti guraš od sebe moju pomoć - Ostaviću rad na tebi.
Ovde vidimo konfuziju na 'granici kontakta' - ona nije u dodiru sa svojim ponašanjem odgurivanja, i zato misli (veoma često) da drugi nju odbijaju, neprepoznajući kako ona ovo postavlja.
Zato sam stao. Ona nije bila srećna uopšte, ali nisam bio voljan da uđem u borbu oko toga gde ona želi pomoć, a onda je odbija kad joj se pomoć ponudi. U prošlosti u Geštaltu ovo se zvalo 'zamka za medvede'. Iako se ovaj termin sada retko koristi, i može se upotrebiti za omalovažavanje klijenta, on opisuje izvestan fenomen. Trik je u tome da se vidi ponašanje, da se odbije da se povlađuje, a ipak da se ostane podržavajuć i pristupačan za pravu povezanost.
-
Melani je varila ovo. Kasnije je počela da bude veoma ljuta. Ovo je bio pozitivan korak iz moje tačke gledišta.
Rekla je -Želim da te uštinem. Dozvolio sam joj da mi pokaže kako - uštinula me je za ruke. Rekao sam - Mogu da osetim koliko si besna, i mogu da vidim na tvom licu koliko si besna.
Želela je da nastavi da me štipa. Rekao sam - Zaista razumem da želiš da me povrediš sada.
Ovo je bila njena sadistička strana, proizvod akumuliranog bola. Sada je postojalo sigurno mesto da on izađe napolje, bilo je dosta prošlosti i dosta sile u njemu.
Međutim, ovo očigledno ne može da funkcioniše u odnosu. Zato sam je pozvao na terapijsko rvanje - dodirivanje ruku, guranje jedne naspram druge.
Tada sam mogao da osetim gnev u njenim rukama. Radili smo ovo neko vreme. Ona je htela još.
Ali bilo je vreme za privođenje kraju. Zato sam prestao.
Opet je bila frustrirana. Ono što je izronilo iz njenog nasmejanog lica, njenog prijateljskog ponašanja, i njenog zadržavanja bola u sebi... je bio gnev, i način na koji je to manifestovala je bio kroz kontrolu.
Odbijanje da se bude kontrolisan je komplikovano u psihoterapiji; iako je neophodno, lako može biti upotrebljeno da se okrivi ili patologizuje klijent, što nije od koristi.
Ovo je primer gde je 'frustriranje' klijenta zdrava intervencija - ne iz ideje da je dobro konfrontirati klijenta, već iz potrebe u trenutku rukovođenja 'granicom kontakta'.
Rekao sam joj da uživam u njenoj toplini i vedrini, a istovremeno da osećam iskrenu želju da podržim njeno učenje i svesnost; i, takođe, doživljavam njenu tvrdoglavost kada je u pitanju prihvatanje novih informacija, i integrisanje toga. Rekao sam joj da mogu da prepoznam i svoju tvrdoglavost prilikom učenja, koja se reflektuje u njenom načinu bivanja.
Deljenje mojih ograničenja i sličnosti pomaže smanjenju stida koji može biti u vezi sa takvom povratnom informacijom i procenom.
Tada smo se pozabavili njenim problemom. Govorila je o bolu koji se tiče njene direktorke. Često je razmišljala o situaciji, punoj tenzije, stresa i nesreće za nju, situaciji zbog koje je osećala dosta bola.
Navela je neke detalje situacije, kao i prethodni kontekst.
Tada mi je postalo jasno - tj. dobio sam jasnu figuru. U Geštaltu, kažemo da se figura ko-kreira. Izranja iz klijenta i iz terapeuta.
Ispod besa generalno se nalazi neka vrsta bola. Često je korisno u psihoterapiji pronaći podležući bol, i ovo je pristup koji se primenjuje u suptilnijim pristuima poput Porodičnih Konstelacija. Ovo omogućava komunikaciju koja je manje napadna.
Međutim, u Melaninom slučaju, ona nikad nije stigla do besa. Uvek je ostajala u fazi bola. Bes je koristan jer gura bol ka napred, ka spolja, i predstavlja spontani način za mobilizaciju odgovarajuće akcije.
U njenom slučaju, trebala joj je pomoć pri promeni njenog bola u bes. Zbog toga što to nije radila, bol je jednostavno 'sedeo' tu, bez promene ili razrešenja.
Pozvao sam je da 'stavi direktorku na jastuk' i obrati joj se direktno. Ohrabrio sam je da u ovom eksperimentu transformiše svoj bol u direktan bes.
Bila je u stanju da uradi ovo, iako joj je bilo teško.
Osećala se bolje, ali je rekla 'Ja obično izbegavam konflikte ovog tipa'.
Ovo je takođe bio ključ, pa sam joj postavio pitanje o polju -Šta te je organizovalo da izbegavaš konflikt?
Objasnila je prethodnu situaciju na poslu, kada se nisu lepo ophodili prema njoj; imala je zastoj i držala se na okupu u toj situaciji, ali je zatim konačno eksplodirala. Direktorka ju je upozorila da se ne ponaša tako u budućnosti.
Stoga je postalo jasno da je radila u okruženju gde se konflikti izbegavaju. Ovo je pružilo kontekst - što je važno kada se obraća pažnja na polje.
Dalje sam istražio istorijsko polje; pitao sam je o porodičnom kontekstu i opisala je kako je, kad je bila dete, bila učiteljičina ljubimica, pa su se druga deca loše ophodila prema njoj. Zato je naučila da izbegava takve konflikte.
Uvažio sam uticaj tih konteksta, i zatim je vratio u sadašnjost, i u mogućnost ispoljavanja svog besa. Rekla je - Ali ako to uradim, doći ću u konfliktnu situaciju, i tada ću osetiti bol.
Ovo je predstavljalo 'kreativnu adaptaciju', njen način procesiranja iskustva. Ljudima može biti teško da učine nešto drugačije, jer naviknut način reagovanja može biti duboko ukorenjen.
Pokušao sam da joj pružim podršku na dva nivoa.
Prvenstveno, izazvao sam njena uverenja - ovo je kognitivna intervencija. Ukazao sam da je zapravo situacija suprotna - kada bi bila voljna da ispolji svoj bes, više se ne bi držala za bol.
Drugo, omogućio sam praktičnu podršku eksperimenta koji ukljuluje pružanje pomoći da istraži vešte načine nošenja sa ispoljavanjem besa na radnom mestu.
Zatim je došla fraza koju sam prepoznao kao njenu tvrdoglavost - 'da, ali'.
Fric Perls bi rekao - sve pre 'ali' je laž. Drugim rečima, takozvano 'da' zapravo znači 'ne' kada biva praćeno sa 'ali'.
Zbog toga što sam imao ranijeg iskustva sa Melani, i zapravo sam pomenuo taj problem na samom početku, znao sam da odbijem da joj dalje 'pomažem'.
Rekao sam -Okej, evo ga, guraš me od sebe. Rekla je - Ne, ti si taj koji neće da mi pomogne, ti mene guraš. Rekao sam - Ti guraš od sebe moju pomoć - Ostaviću rad na tebi.
Ovde vidimo konfuziju na 'granici kontakta' - ona nije u dodiru sa svojim ponašanjem odgurivanja, i zato misli (veoma često) da drugi nju odbijaju, neprepoznajući kako ona ovo postavlja.
Zato sam stao. Ona nije bila srećna uopšte, ali nisam bio voljan da uđem u borbu oko toga gde ona želi pomoć, a onda je odbija kad joj se pomoć ponudi. U prošlosti u Geštaltu ovo se zvalo 'zamka za medvede'. Iako se ovaj termin sada retko koristi, i može se upotrebiti za omalovažavanje klijenta, on opisuje izvestan fenomen. Trik je u tome da se vidi ponašanje, da se odbije da se povlađuje, a ipak da se ostane podržavajuć i pristupačan za pravu povezanost.
-
Melani je varila ovo. Kasnije je počela da bude veoma ljuta. Ovo je bio pozitivan korak iz moje tačke gledišta.
Rekla je -Želim da te uštinem. Dozvolio sam joj da mi pokaže kako - uštinula me je za ruke. Rekao sam - Mogu da osetim koliko si besna, i mogu da vidim na tvom licu koliko si besna.
Želela je da nastavi da me štipa. Rekao sam - Zaista razumem da želiš da me povrediš sada.
Ovo je bila njena sadistička strana, proizvod akumuliranog bola. Sada je postojalo sigurno mesto da on izađe napolje, bilo je dosta prošlosti i dosta sile u njemu.
Međutim, ovo očigledno ne može da funkcioniše u odnosu. Zato sam je pozvao na terapijsko rvanje - dodirivanje ruku, guranje jedne naspram druge.
Tada sam mogao da osetim gnev u njenim rukama. Radili smo ovo neko vreme. Ona je htela još.
Ali bilo je vreme za privođenje kraju. Zato sam prestao.
Opet je bila frustrirana. Ono što je izronilo iz njenog nasmejanog lica, njenog prijateljskog ponašanja, i njenog zadržavanja bola u sebi... je bio gnev, i način na koji je to manifestovala je bio kroz kontrolu.
Odbijanje da se bude kontrolisan je komplikovano u psihoterapiji; iako je neophodno, lako može biti upotrebljeno da se okrivi ili patologizuje klijent, što nije od koristi.
Ovo je primer gde je 'frustriranje' klijenta zdrava intervencija - ne iz ideje da je dobro konfrontirati klijenta, već iz potrebe u trenutku rukovođenja 'granicom kontakta'.
Нема коментара:
Постави коментар