Lusi je donela problem osetljivosti. Ono što sam primetio je da se ona dosta osmehuje. Pitao sam je da li je srećna... i zatim, kakve stvari joj pričinjavaju zadovoljstvo i donose sreću. Iako mi je ovo dalo neke informacije, nekako se nije povezalo sa problemom koji je donela, pa sam odustao. Nekada glavne figure kao ova mogu biti korisne - kasnije u seansi, ili u nekoj drugoj prilici.
Ona je već išla na terapiju i skoro je čitala knjigu, na osnovu čega je zaključila da je njen problem preosetiljivost. Takođe je bila zabrinuta ovim u kontekstu upoznavanja muškaraca. Ona je bila mlada žena na koju je lako uticalo prijateljstvo sa muškarcima - ubrzo bi shvatila da se nalazi na mestu odakle bi želela da pređe u intimnu vezu. Ali pitala se da li njena osetljivost znači da se kretala prebrzo, i pogrešno razumevala signale koji dolaze od strane muškarca, Njene veze nisu trajale dugo, i pitala se da li njena osetljivot doprinosi nedostatku uspeha u upuštanje u produbljivanje veze.
Počela je da mi govori razne priče - o iskustvima sa mladim muškarcima, koja nisu bila uspešna, o dijagnozi koju je terapeut imao o blokadama u njenom sistemu, i počela je da mi govori o nekim stvarima u vezi sa njenim roditeljima, i nezavršenim osećanjima koja je imala o njima.
Iako su sve ove priče mogle da budu važne, osetio sam da se krugovi proširuju - previše za obuhvatiti, previše predstava, previše informacija. U Geštaltu, mi radimo na tome da utemeljimo, fokusiramo, i nađemo 'jednu figuru' sa kojom ćemo da radimo u seansi.
Zato sam je prekinuo (važna terapijska veština), i rekao joj da se gubim, i da bih hteo da vratim razgovor u sadašnjost, i da se fokusiram na problem sa kojim je došla. Nekada se druge, mnogo važnije figure pojave tokom pričanja takvih priča, ali u ovom slučaju, jednostavno je stvaralo previše mogućnosti, od kojih se nije činilo da bilo koja ima više energije.
Zato sam je pozvao nazad u 'sada i ovde, Ja i Ti' - sržni fokus u relacionom Geštaltu.
Pitao sam je da prepozna svoju osetljivost sa mnom, i da mi ispriča o tome. Očekivao sam da će da kaže nešto o sebi, ali umesto toga ona je pričala o nečemu što je primetila kod mene - što je opisala kao moju usamljenost.
To nije bilo nešto sa čime sam ja bio direktno u kontaktu u tom trenutku. Međutim, u Geštaltu, u savremenim terminima, preferiramo da ne označimo takvu stvar kao 'projekciju'. Zato što uvek ima zrna istine, i mnogo vredniji dijalog se može imati ukoliko se prihvati vrednost toga.
Stoga sam pogledao u sopstveno iskustvo, i podelio da iako nisam trenutno bio u kontaktu sa svojom usamljenošću, istina je da je jesam iskusio s vremena na vreme dok sam putovao, i u mnogo slučajeva, moj proces nošenja sa tim je bio sklanjanje toga sa strane, odguravanje od sebe.
Pitao sam je koji je njen odgovor na tu percepciju - rekla je da oseća izvesno sažaljenje. Pitao sam o uticaju koje to ima na nju - rekla je da želi da me zagrli.
Ovo je bilo korisno dekonstruisati. Iako bi se meni možda dopao zagrljaj, pogotovo povodom bilo kakvih osećanja usamljenosti koja imam, ono što je bilo vredno je videti njen proces - fokusiranje njene osetljivosti na drugu osobu i pomeranje od sebe. Naglasio sam ovo, dovodeći u njenu svesnost. Ono što je bilo važno primetiti je da je njena osetljivost bila podešena u skladu sa drugim, a ne sa njom. Ukazao sam da je nekad moj odgovor na nekoga ko pati želja da ponudim zagrljaj - ali to mnogo više ima veze sa tim šta bih ja želeo da sam na tom mestu, a nije nužno ono što drugi želi. Ukazao sam da, udaljavajući se od svog iskustva, ona kreira neuravnoteženu transakciju, u izvesnom smislu skoro invazivnu.
Zato sam je zamolio da se 'vrati unutar ograde' i uvidi svoje iskustvo - da fikusira osetljivost na sebe.
Ovo je bila važna realizacija za nju i dobila je veoma važnu informaciju o tome šta je imalo tendenciju da ode u pogrešnom smeru u njenoj vezi, i šta bi mogla da uradi drugačije.
Takođe sam naglasio kako iz geštaltističkog ugla gledanja, njena osetljivost nije nešto što treba 'promeniti', već prihvatiti i posedovati - što je više znala o sebi na tom mestu, potpunije bi mogla da unese svoju jedinstvenost u vezu sa muškarcem, znajući jake i slabe strane toga.
Ona je već išla na terapiju i skoro je čitala knjigu, na osnovu čega je zaključila da je njen problem preosetiljivost. Takođe je bila zabrinuta ovim u kontekstu upoznavanja muškaraca. Ona je bila mlada žena na koju je lako uticalo prijateljstvo sa muškarcima - ubrzo bi shvatila da se nalazi na mestu odakle bi želela da pređe u intimnu vezu. Ali pitala se da li njena osetljivost znači da se kretala prebrzo, i pogrešno razumevala signale koji dolaze od strane muškarca, Njene veze nisu trajale dugo, i pitala se da li njena osetljivot doprinosi nedostatku uspeha u upuštanje u produbljivanje veze.
Počela je da mi govori razne priče - o iskustvima sa mladim muškarcima, koja nisu bila uspešna, o dijagnozi koju je terapeut imao o blokadama u njenom sistemu, i počela je da mi govori o nekim stvarima u vezi sa njenim roditeljima, i nezavršenim osećanjima koja je imala o njima.
Iako su sve ove priče mogle da budu važne, osetio sam da se krugovi proširuju - previše za obuhvatiti, previše predstava, previše informacija. U Geštaltu, mi radimo na tome da utemeljimo, fokusiramo, i nađemo 'jednu figuru' sa kojom ćemo da radimo u seansi.
Zato sam je prekinuo (važna terapijska veština), i rekao joj da se gubim, i da bih hteo da vratim razgovor u sadašnjost, i da se fokusiram na problem sa kojim je došla. Nekada se druge, mnogo važnije figure pojave tokom pričanja takvih priča, ali u ovom slučaju, jednostavno je stvaralo previše mogućnosti, od kojih se nije činilo da bilo koja ima više energije.
Zato sam je pozvao nazad u 'sada i ovde, Ja i Ti' - sržni fokus u relacionom Geštaltu.
Pitao sam je da prepozna svoju osetljivost sa mnom, i da mi ispriča o tome. Očekivao sam da će da kaže nešto o sebi, ali umesto toga ona je pričala o nečemu što je primetila kod mene - što je opisala kao moju usamljenost.
To nije bilo nešto sa čime sam ja bio direktno u kontaktu u tom trenutku. Međutim, u Geštaltu, u savremenim terminima, preferiramo da ne označimo takvu stvar kao 'projekciju'. Zato što uvek ima zrna istine, i mnogo vredniji dijalog se može imati ukoliko se prihvati vrednost toga.
Stoga sam pogledao u sopstveno iskustvo, i podelio da iako nisam trenutno bio u kontaktu sa svojom usamljenošću, istina je da je jesam iskusio s vremena na vreme dok sam putovao, i u mnogo slučajeva, moj proces nošenja sa tim je bio sklanjanje toga sa strane, odguravanje od sebe.
Pitao sam je koji je njen odgovor na tu percepciju - rekla je da oseća izvesno sažaljenje. Pitao sam o uticaju koje to ima na nju - rekla je da želi da me zagrli.
Ovo je bilo korisno dekonstruisati. Iako bi se meni možda dopao zagrljaj, pogotovo povodom bilo kakvih osećanja usamljenosti koja imam, ono što je bilo vredno je videti njen proces - fokusiranje njene osetljivosti na drugu osobu i pomeranje od sebe. Naglasio sam ovo, dovodeći u njenu svesnost. Ono što je bilo važno primetiti je da je njena osetljivost bila podešena u skladu sa drugim, a ne sa njom. Ukazao sam da je nekad moj odgovor na nekoga ko pati želja da ponudim zagrljaj - ali to mnogo više ima veze sa tim šta bih ja želeo da sam na tom mestu, a nije nužno ono što drugi želi. Ukazao sam da, udaljavajući se od svog iskustva, ona kreira neuravnoteženu transakciju, u izvesnom smislu skoro invazivnu.
Zato sam je zamolio da se 'vrati unutar ograde' i uvidi svoje iskustvo - da fikusira osetljivost na sebe.
Ovo je bila važna realizacija za nju i dobila je veoma važnu informaciju o tome šta je imalo tendenciju da ode u pogrešnom smeru u njenoj vezi, i šta bi mogla da uradi drugačije.
Takođe sam naglasio kako iz geštaltističkog ugla gledanja, njena osetljivost nije nešto što treba 'promeniti', već prihvatiti i posedovati - što je više znala o sebi na tom mestu, potpunije bi mogla da unese svoju jedinstvenost u vezu sa muškarcem, znajući jake i slabe strane toga.
Нема коментара:
Постави коментар