Džili je počela govoreći o svom braku. Imali su veoma malo seksa, i dugo godina njen muž bi otputovao na duže zbog posla. Sada se vratio kući.
Udala se za njega zbog sigurnosti nakon nekih velikih slomova u njenom svetu, ali on je nije mnogo privlačio.
Znao sam da, ako bi da njen brak potraje, i da uspe, ona bi morala da bude vođena voljom, a ne emocijama. Ako ima hemije, to je od pomoći. Ako nema, dobar brak je i dalje moguć, ali zahteva u potpunposti svestan napor da se uspostave uslovi za intimnost. Ovi uslovi nisu bili prisutni u braku - tokom 6 godina imali su 2 razgovora na temu emocija.
Pitao sam je koliko je bila u vezi a koliko van. Rekla je 50/50, To ukazuje da je ovo kritična raskrsnica, da postoji nada, ali da nešto drugačije mora odmah da se dogodi. Ukazivalo je na potrebu za ulaganjem. To je odredilo pravac seanse.
Pitao sam Džili da ustane i da stane na liniju na podu - na 50/50 liniju. Pitao sam je koja strana je koja - i definisao sam kategorije - napuštanje veze ili kreiranje kvalitetne veze. Postavio sam te polarnosti, jer su one činile izbor jasnijim. A nisam hteo da kreiram mogućnost 'ostati i ništa ne menjati', jer bi to značilo nastavljanje umrtvljene veze i nisam hteo to da podržim.
Pozvao sam je da stane na jednu stranu - prvo na 'napuštajuću stranu'.
Prijavila je različita iskustva - strah, uzbuđenje, 'slobodu', bol. Pozvao sam je da u potpunosti uđe u ta osećanja.
Zatim sam joj tražio da pređe na drugu stranu - kvalitetnu vezu. U početku nije znala šta bi to moglo biti, pa sam joj opet definisao - kvalitetnu vezu i šta bi to moglo da znači u nekoliko reči. Osetila se stabilno, smireno, zadovoljno, uravnoteženo, srećno, uspešno.
Vratio sam je nazad na liniju. Pitao sam je - 'Okej, kada bi sada morala da biraš, koju bi stranu izabrala?'
Okolišala je. Ovo je pozicija u kojoj se nalazila - nevoljna da napravi izbor, ostaje 'sigurna' na toj liniji, ali istovremeno mrtva. Ovo je blisko pasivnoj poziciji koju Sartr naziva 'loša sudbina'. U Geštaltu, mi smo zainteresovani za ono što nazivamo 'egzistencijalna odgovornost', što je način življenja života koji uključuje osećaj izbora, a ne bivanje žrtvom sudbine ili okolnosti.
Mogao sam da vidim njenu nevoljnost da kroči na bilo koju stranu.
Zato sam je prevario. Uzeo sam novčić i rekao - na koju bi stranu volela da novčić padne?
Ona je rekla - odlaženje. Zato sam joj rekao da stane na tu stranu. Bar smo mogli 'da stvarno isprobamo' izbor. I da je navedem da potpunije oseti tu stranu, a ne samo da fantazira. Ovo je sledeća faza našeg Geštalt eksperimenta.
Rekla je da se oseća jako i stabilno. Pitao sam je za konkretne posledice. I pomogao sam joj da ih izgovori - gubitak finansijske sigurnosti, uticaj na njeno dete, a zatim i uticaj na njenog muža - naveo sam je da zamisli njega i vidi šta bi njegov odgovor bio (tuga, ljutnja, itd,), i da oseti kako bi to bilo za nju.
Za tako važnu ulogu veoma je važno dati osobi što utemeljeniji osećaj mogućih poseldica njihovih izbora.
Ali ja nisam hteo da ostanemo na tome.
Jedna od osobenosti razvoda je da je 'prekasno', čak i ako se druga osoba promeni.
Zato sam rekao 'Hajde da vratimo vreme na sekund, i zamisli da pre nego što zakoračiš na polje odlaženja iz veze, kažeš svom mužu, a njegov odgovor bude 'Platiću koliko je potrebno da izgradim kvalitetan odnos sa tobom''.
Ovo je dramatičan test - koliko ona želi da ode i koliko želi kvalitetnu vezu ali ne veruje da će se on pojaviti tu.
Ovo nije samo stavljanje reči u njegova usta, već odigravanje scenarija kada su ulozi veliki i karte na stolu. Nekada pod takvim okolnostima muškarci i žene se pokažu u najboljem svetlu. Verujem da ovo zaslužuje šansu.
Bila joj je potrebna pomoć da izgovori šta misli.
Tražio sam joj listu stvari koje bi tražila od svog supruga.
Pomenula je - on bi morao da prisustvuje časovima roditeljstva, počeo bi da se bavi fizičkom aktivnošću, vodili bi razgovore na temu emocija jednom nedeljno, išli bi na porodični odmor jednom u 3 meseca. Pitao sam je - Šta je sa seksom? Rekla je - Ako bi se ovo desilo, rado bih mu se dala u potpunosti.
Zatim sam joj tražio da se vrati na liniju.
Pitao sam je koju stranu želi da odabere.
Do ovog trenutka ja sam bio neutralan, samo sam facilitirao njene odluke, pomagao joj da ih istraži. Moje mišljenje je bilo nebitno. Radio sam na povećanju njene svesnosti, i, samim tim, kapaciteta da preuzme odgovornost za svoj život. Facilitirao sam njenu svesnost, radeći fenomenološki.
Sada, ona je bila na liniji i 'nije mogla' da bira. Zadržali smo se tu neko vreme, ali bez rezultata.
Tokom niza seansi možda bismo imali luksuz ostajanja na tom mestu. Ali sensa je već bila duga i bilo je vreme da se privede kraju.
Tako da, da je ne bih ostavio tu, rekao sam - Šta ti treba? Rekla je - Da budem gurnuta. Rekao sam - Znači želiš moje mišljenje? Rekla je - Da.
Rekao sam - Znači, želiš da ja odlučim o tvojoj sudbini?
Konfrontirao sam je sa njenom pasivnošću i implikacijama prepuštanja meni da odlučim na koju stranu da je gurnem.
Opet sam pitao - Zaista želiš da čuješ moje mišljenje? Nagovestla je da želi.
Ovo je bilo važno - ne žuriti da dam svoje mišljenje. Svi imamo mišljenja i mislimo da su ona sjajna. Ali veoma je važno biti veoma oprezan sa klijentima, jer autoritet našeg mišljenja kao terapeuta može neopravdano upravljati osobom, oduzimajući im autonomiju.
A terapija ne sme biti rigidna. Ponekad, nakon duge eksploracije, podesno je uvesti sopstvenu fenomenologiju. Stoga sam odlučio da uradim to. Setio sam se raskršća odluke o svom razvodu. Moj terapeut nije hteo da zauzme stav. Sada bih želeo da jeste - bilo bi mi od pomoći.
Rekao sam joj svoje mišljenje, jasnim i preciznim terminima.
Verovao sam da može da odabere kvalitetnu vezu, i da, kada bi se njen suprug složio da učini bilo šta, ona bi mogla da određuje uslove, što je meni zvučalo zdravo. Rekao sam joj da ljubav smatram aktom volje, i da bi, ukoliko bi to odabrala, mogla da nauči da ga voli dublje, i da kreira uslove za cvetanje intimnosti.
Rekla je - da, veruje mi. To je bilo u skladu sa njenim dubokim osećanjima.
Odlučila je da će da uradi to i da će se truditi godinu dana - nakon čega će ponovo razmotriti situaciju.
Na ovaj način, ona je dosegla svoju integraciju - da krene ka odluci, ali da ne napusti svoje pravo da odabere drugu stranu. Ovo je bila dobra indikacija da je ona donela svoj zaključak.
Udala se za njega zbog sigurnosti nakon nekih velikih slomova u njenom svetu, ali on je nije mnogo privlačio.
Znao sam da, ako bi da njen brak potraje, i da uspe, ona bi morala da bude vođena voljom, a ne emocijama. Ako ima hemije, to je od pomoći. Ako nema, dobar brak je i dalje moguć, ali zahteva u potpunposti svestan napor da se uspostave uslovi za intimnost. Ovi uslovi nisu bili prisutni u braku - tokom 6 godina imali su 2 razgovora na temu emocija.
Pitao sam je koliko je bila u vezi a koliko van. Rekla je 50/50, To ukazuje da je ovo kritična raskrsnica, da postoji nada, ali da nešto drugačije mora odmah da se dogodi. Ukazivalo je na potrebu za ulaganjem. To je odredilo pravac seanse.
Pitao sam Džili da ustane i da stane na liniju na podu - na 50/50 liniju. Pitao sam je koja strana je koja - i definisao sam kategorije - napuštanje veze ili kreiranje kvalitetne veze. Postavio sam te polarnosti, jer su one činile izbor jasnijim. A nisam hteo da kreiram mogućnost 'ostati i ništa ne menjati', jer bi to značilo nastavljanje umrtvljene veze i nisam hteo to da podržim.
Pozvao sam je da stane na jednu stranu - prvo na 'napuštajuću stranu'.
Prijavila je različita iskustva - strah, uzbuđenje, 'slobodu', bol. Pozvao sam je da u potpunosti uđe u ta osećanja.
Zatim sam joj tražio da pređe na drugu stranu - kvalitetnu vezu. U početku nije znala šta bi to moglo biti, pa sam joj opet definisao - kvalitetnu vezu i šta bi to moglo da znači u nekoliko reči. Osetila se stabilno, smireno, zadovoljno, uravnoteženo, srećno, uspešno.
Vratio sam je nazad na liniju. Pitao sam je - 'Okej, kada bi sada morala da biraš, koju bi stranu izabrala?'
Okolišala je. Ovo je pozicija u kojoj se nalazila - nevoljna da napravi izbor, ostaje 'sigurna' na toj liniji, ali istovremeno mrtva. Ovo je blisko pasivnoj poziciji koju Sartr naziva 'loša sudbina'. U Geštaltu, mi smo zainteresovani za ono što nazivamo 'egzistencijalna odgovornost', što je način življenja života koji uključuje osećaj izbora, a ne bivanje žrtvom sudbine ili okolnosti.
Mogao sam da vidim njenu nevoljnost da kroči na bilo koju stranu.
Zato sam je prevario. Uzeo sam novčić i rekao - na koju bi stranu volela da novčić padne?
Ona je rekla - odlaženje. Zato sam joj rekao da stane na tu stranu. Bar smo mogli 'da stvarno isprobamo' izbor. I da je navedem da potpunije oseti tu stranu, a ne samo da fantazira. Ovo je sledeća faza našeg Geštalt eksperimenta.
Rekla je da se oseća jako i stabilno. Pitao sam je za konkretne posledice. I pomogao sam joj da ih izgovori - gubitak finansijske sigurnosti, uticaj na njeno dete, a zatim i uticaj na njenog muža - naveo sam je da zamisli njega i vidi šta bi njegov odgovor bio (tuga, ljutnja, itd,), i da oseti kako bi to bilo za nju.
Za tako važnu ulogu veoma je važno dati osobi što utemeljeniji osećaj mogućih poseldica njihovih izbora.
Ali ja nisam hteo da ostanemo na tome.
Jedna od osobenosti razvoda je da je 'prekasno', čak i ako se druga osoba promeni.
Zato sam rekao 'Hajde da vratimo vreme na sekund, i zamisli da pre nego što zakoračiš na polje odlaženja iz veze, kažeš svom mužu, a njegov odgovor bude 'Platiću koliko je potrebno da izgradim kvalitetan odnos sa tobom''.
Ovo je dramatičan test - koliko ona želi da ode i koliko želi kvalitetnu vezu ali ne veruje da će se on pojaviti tu.
Ovo nije samo stavljanje reči u njegova usta, već odigravanje scenarija kada su ulozi veliki i karte na stolu. Nekada pod takvim okolnostima muškarci i žene se pokažu u najboljem svetlu. Verujem da ovo zaslužuje šansu.
Bila joj je potrebna pomoć da izgovori šta misli.
Tražio sam joj listu stvari koje bi tražila od svog supruga.
Pomenula je - on bi morao da prisustvuje časovima roditeljstva, počeo bi da se bavi fizičkom aktivnošću, vodili bi razgovore na temu emocija jednom nedeljno, išli bi na porodični odmor jednom u 3 meseca. Pitao sam je - Šta je sa seksom? Rekla je - Ako bi se ovo desilo, rado bih mu se dala u potpunosti.
Zatim sam joj tražio da se vrati na liniju.
Pitao sam je koju stranu želi da odabere.
Do ovog trenutka ja sam bio neutralan, samo sam facilitirao njene odluke, pomagao joj da ih istraži. Moje mišljenje je bilo nebitno. Radio sam na povećanju njene svesnosti, i, samim tim, kapaciteta da preuzme odgovornost za svoj život. Facilitirao sam njenu svesnost, radeći fenomenološki.
Sada, ona je bila na liniji i 'nije mogla' da bira. Zadržali smo se tu neko vreme, ali bez rezultata.
Tokom niza seansi možda bismo imali luksuz ostajanja na tom mestu. Ali sensa je već bila duga i bilo je vreme da se privede kraju.
Tako da, da je ne bih ostavio tu, rekao sam - Šta ti treba? Rekla je - Da budem gurnuta. Rekao sam - Znači želiš moje mišljenje? Rekla je - Da.
Rekao sam - Znači, želiš da ja odlučim o tvojoj sudbini?
Konfrontirao sam je sa njenom pasivnošću i implikacijama prepuštanja meni da odlučim na koju stranu da je gurnem.
Opet sam pitao - Zaista želiš da čuješ moje mišljenje? Nagovestla je da želi.
Ovo je bilo važno - ne žuriti da dam svoje mišljenje. Svi imamo mišljenja i mislimo da su ona sjajna. Ali veoma je važno biti veoma oprezan sa klijentima, jer autoritet našeg mišljenja kao terapeuta može neopravdano upravljati osobom, oduzimajući im autonomiju.
A terapija ne sme biti rigidna. Ponekad, nakon duge eksploracije, podesno je uvesti sopstvenu fenomenologiju. Stoga sam odlučio da uradim to. Setio sam se raskršća odluke o svom razvodu. Moj terapeut nije hteo da zauzme stav. Sada bih želeo da jeste - bilo bi mi od pomoći.
Rekao sam joj svoje mišljenje, jasnim i preciznim terminima.
Verovao sam da može da odabere kvalitetnu vezu, i da, kada bi se njen suprug složio da učini bilo šta, ona bi mogla da određuje uslove, što je meni zvučalo zdravo. Rekao sam joj da ljubav smatram aktom volje, i da bi, ukoliko bi to odabrala, mogla da nauči da ga voli dublje, i da kreira uslove za cvetanje intimnosti.
Rekla je - da, veruje mi. To je bilo u skladu sa njenim dubokim osećanjima.
Odlučila je da će da uradi to i da će se truditi godinu dana - nakon čega će ponovo razmotriti situaciju.
Na ovaj način, ona je dosegla svoju integraciju - da krene ka odluci, ali da ne napusti svoje pravo da odabere drugu stranu. Ovo je bila dobra indikacija da je ona donela svoj zaključak.
Нема коментара:
Постави коментар