Osećala je da je njen život samo njen, I sada kada je njihov sin odrastao, nije morala da prisustvuje porodičnim obavezama. Uživala je u svom načinu života I njenom poslu.
Međutim, njena briga je bila to što je počela da oseća paniku kada je kući, nakon kratkog perioda.
Ispitujući dalje, pitao sam je o njenim roditeljima. Imala je određenu količinu slobode dok je odrastala – njena majka je bila zauzeta sa brojem dece, otac joj je davao određene privilegije tretirajući je "pomalo kao dečaka", mada je I on bio nežan prema njoj. Međutim, kada je dobijala pažnju, obično je to bio oblik pritiska da nešto izvrši, ili da bude dobro dete. Ili je imala pažnju, ili slobodu, ali nije bilo sredine.
Dalje sam joj predložio eksperiment da istražimo kako je to bilo sa njenim suprugom.
Stajali smo, okrenuti jedno ka drugom. Uvijene ruke su predstavljale želju za pažnjom. Odgurnute ruke su predstavljale slobodu.
Odmah je postala uznemirena. Rekla je da nije želela da budeu poziciji da želi pažnju, da je to bilo previše pritiska I da se uspaničila.
Pitao sam koliko je često to osećala, u spostvenom skladu, da je želela da bude u toj poziciji , prirodno, sa svojim mužem. Rekla je da je želela više slobode nego što je imala. Pitao sam je koliko, bez osećaja dužnosti. Odgovorila je – dva puta godišnje na nekoliko dana koliko sam kući, a ostatak vremena sama.
Ovo nije bio moj model odnosa, ali sam bio voljan da prihvatim da je bio njen.
Dakle, na tom osnovu smo nastavili. Želela je da bude u poziciji gde želi pažnju veoma kratko, a onda se prebacila na poziciju da želi slobodu. Rekla je da se oseća veoma neprijatno u tome da želi pažnju od njega.
Zato sam obrnuo situaciju. Igrao sam muža, I postavio svoje ruke u položaj žudnje za pažnjom. Odmah je počela da se odguruje, veoma snažno.
Došla je u kontakt sa mnogo ozlojeđenosti. Osećala je da je kada je sa njim on uvek želi nešto od nje, I da ona uvek daje ali da nikad ne dobija. Njen bes je došao, I ciklus je postao jasan. Ona je odgurivala, on je postao zahtevan, ona je odgurivala još više I tako dalje.
Zato sam predložio da dodamo dodatnu poziciju ruku: davanje. Očigledno je da nije imala više šta da da. Ali ja sam usvojio poziciju davanja kao muž, I pitao je da bude u poziciji gde želi pažnju/poziciju gde prima.
Ovo je takođe dovelo do mnogo "nezadovoljstva" sa njene strane. Osećala se kao da nikada zapravo nije ništa dobila od njega, I da je bilo previše godina gde je samo davala I davala.
Bez pbzira na to, pitao sam je da se vrati u sadašnjost I da dozvoli sebi iskustvo da joj se daje, onda kada je izrazila svoje nezadovoljstvo. Složila se, I bila je duboko dirnuta primanjem. Međutim, ubrzo se osetila neprijatno – cena primanja je bila da bi ona opet morala da daje, a toga se plašila.
Tako se dublji aspekt ciklusa pojavio.
Zato sam joj predložio naizmeničnost. Ja bih joj dao, ona bi primila, a onog trenutka kada bi joj bilo neprijatno, mogli smo se zameniti. Mogla je da daje nazad, da ublaži njen "dug", (a ja bih primio) ali samo dok je njoj to bilo prijatno.
Ispostavilo se da je njen ritam prilično brz, samo nekoliko sekundi na svakoj poziciji. Međutim, osećala se veoma prijatno sa ovim, I osećala je da nismo predugo ostajali u bilo kojoj poziciji.
Iskustvo je bilo duboko pronicljivo za nju, I obezbedilo joj je iskustvo za kojim je žudela, ali je kompletno odustala.
Značaj nije bio u tome da je to "popravka" ili "lek" za situaciju, već da je istraživanje svesti, koje je dalo dublju svest o njj, njenom kontekstu, njenom učestvovanju u ciklusima I pružilo joj novo iskustvo.
Takva nova iskustva koja dolaze iz Geštalt eksperimenata nisu "rešenja", već proširuju svvet osobe, a mogu da pruže I nove referentne tačke za ono što je moguće. Takođe mogu da obezbede isceljujuće iskustvo, kada nešto nije dostupno iz okoline.
Proces je bio onajj koji je počeo sa istraživanjem konteksta polja. Kada je to postalo jasno , prešli smo na eksperiment ovde I sada. Da bi uradili ovo, ona je morala da oseća da nije bila organizovana od bilo kakvog "trebalo bi", već da stvar bude u njenom ritmu.
Koristeći sebe kao učesnika je značilo da sam mogao da se uključim tamo gde je ona bila, šta joj je trebalo I da daje direktan uvid u iskustvenost u njenom sistemu.
To je takođe značilo da mogu da odgovorim na razne načine. Modifikovao sam eksperiment da uključim treći gest "davanja", pošto je ovo očigledno nedostajalo, veoma značajan sastojak. To joj je takođe omogućilo da iskusi primanje, bez cene da bude previsoko.
Нема коментара:
Постави коментар