Rekao sam Rozmeri da želim da je upoznam. Došla je pred mene sa veoma otvorenim i pozitivnim stavom.
Rekla je da želi da sazna nešto prelepo o meni. Ovo mi je bilo teško pitanje - nekako je lakše odgovoriti na pitanje koje od mene zahteva da budem kritičan prema sebi. Bez obzira, ovo je bila njena želja, pa sam se zagledao u sebe - i rekao sam joj da sam otvorena osoba u čijem prisustvu se ljudi osećaju prijatno - što je istina.
Rekla mi je da je nešto slično tome istina i kad je ona u pitanju. Rekao sam - Dobro, onda će nam biti lako da se složimo. Ovo je potvrdilo našu sličnost i kreiralo osećaj spajanja.
Bilo je vidljivo da se opustila. Zapravo, nekako se suklupčala u sebe, kao da će da legne... rekla mi je da oseća vrtoglavicu.
Uzimajući u obzir da je postojala očigledna veza između nas, i da je njen pokret ukazao da nedostaje neka vrsta podrške, pozvao sam je da se nasloni na mene, umesto da samo padne u sebe. Ovo uklanja pokret koji je 'retroflektovan' - koji je usmeren nazad ka njoj umesto ka drugom. U Geštaltu ohrabrujemo da ovo bude usmereno ka odnosu.
Seo sam pored nje i ona je naslonila svoju glavu na mene - na isti način i istim pokretom kao kad je krenula da padne.
Izjavio sam da osećam toplinu u povezanosti i pitao sam je šta ona oseća. Ona se opuštala, ali se istovremeno plašila odbacivanja. Nije u potpunsti puštala doplotu da dopre do nje - samo do njene kože. Rekla je da se oseća rashlađeno iznutra.
Ovo je ukazalo da je bila aktivna u procesu odbacivanja - nečega što je prebacila na mene, čega se plaši. Takođe se pokazivala polarnost - toplinu i hladnoću.
Pozvao sam je da govori o svom procesu odbacivanja - rekla je da se njen strah tiče budućnosti, i gubitka povezanosti. Očigledno, ovo je bio njen metod da ne bude u potpunosti prisutna. Umesto da tražim kontekstualno polje, pozvao sam je u sadašnjost i u naš odnos. Tražio sam joj da postane u potpunosti prisutna i da uvidi gde se njen strah nalazi između nas. Ovo je odluka koju često donosimo u Geštaltu - u sada i ovde terapijskog odnosa.
Rekla je da je njen osećaj 'ne mogu u potpunosti da prihvatim ovo'.
Pozvao sam je da to stavi u relacionu izjavu - Pustiću te unutra do određene granice pre nego što te odgurnem od sebe. Ovo je bila autentična izjava koju tražimo u Geštaltu - ona povećava kvalitet kontakta.
Tražio sam joj da oseti kombinaciju topline u kontaktu i njene hladnoće iznutra. Rekla je da je kao 'dolaženje i odlaženje'.
Prokomentarisao sam - Znači imaćemo komplikovan odnos?
Ovo je bio način davanja šireg okvira procesu - guranja i privlačenja, što je očigledno bio deo Rozmarinog načina bivanja u odnosu.
U Geštaltu smo zainteresovani za bivanje sa 'onim što jeste' umesto žurenja ka menjanju toga. U ovom slučaju, sa njenim unutrašnjim kontradiktornostima, nagovestio sam da sam voljan da budem u odnosu sa tom kompleksnošću i da me to nije odbilo i da je neću odbaciti.
Rekla je da želi da sazna nešto prelepo o meni. Ovo mi je bilo teško pitanje - nekako je lakše odgovoriti na pitanje koje od mene zahteva da budem kritičan prema sebi. Bez obzira, ovo je bila njena želja, pa sam se zagledao u sebe - i rekao sam joj da sam otvorena osoba u čijem prisustvu se ljudi osećaju prijatno - što je istina.
Rekla mi je da je nešto slično tome istina i kad je ona u pitanju. Rekao sam - Dobro, onda će nam biti lako da se složimo. Ovo je potvrdilo našu sličnost i kreiralo osećaj spajanja.
Bilo je vidljivo da se opustila. Zapravo, nekako se suklupčala u sebe, kao da će da legne... rekla mi je da oseća vrtoglavicu.
Uzimajući u obzir da je postojala očigledna veza između nas, i da je njen pokret ukazao da nedostaje neka vrsta podrške, pozvao sam je da se nasloni na mene, umesto da samo padne u sebe. Ovo uklanja pokret koji je 'retroflektovan' - koji je usmeren nazad ka njoj umesto ka drugom. U Geštaltu ohrabrujemo da ovo bude usmereno ka odnosu.
Seo sam pored nje i ona je naslonila svoju glavu na mene - na isti način i istim pokretom kao kad je krenula da padne.
Izjavio sam da osećam toplinu u povezanosti i pitao sam je šta ona oseća. Ona se opuštala, ali se istovremeno plašila odbacivanja. Nije u potpunsti puštala doplotu da dopre do nje - samo do njene kože. Rekla je da se oseća rashlađeno iznutra.
Ovo je ukazalo da je bila aktivna u procesu odbacivanja - nečega što je prebacila na mene, čega se plaši. Takođe se pokazivala polarnost - toplinu i hladnoću.
Pozvao sam je da govori o svom procesu odbacivanja - rekla je da se njen strah tiče budućnosti, i gubitka povezanosti. Očigledno, ovo je bio njen metod da ne bude u potpunosti prisutna. Umesto da tražim kontekstualno polje, pozvao sam je u sadašnjost i u naš odnos. Tražio sam joj da postane u potpunosti prisutna i da uvidi gde se njen strah nalazi između nas. Ovo je odluka koju često donosimo u Geštaltu - u sada i ovde terapijskog odnosa.
Rekla je da je njen osećaj 'ne mogu u potpunosti da prihvatim ovo'.
Pozvao sam je da to stavi u relacionu izjavu - Pustiću te unutra do određene granice pre nego što te odgurnem od sebe. Ovo je bila autentična izjava koju tražimo u Geštaltu - ona povećava kvalitet kontakta.
Tražio sam joj da oseti kombinaciju topline u kontaktu i njene hladnoće iznutra. Rekla je da je kao 'dolaženje i odlaženje'.
Prokomentarisao sam - Znači imaćemo komplikovan odnos?
Ovo je bio način davanja šireg okvira procesu - guranja i privlačenja, što je očigledno bio deo Rozmarinog načina bivanja u odnosu.
U Geštaltu smo zainteresovani za bivanje sa 'onim što jeste' umesto žurenja ka menjanju toga. U ovom slučaju, sa njenim unutrašnjim kontradiktornostima, nagovestio sam da sam voljan da budem u odnosu sa tom kompleksnošću i da me to nije odbilo i da je neću odbaciti.
Нема коментара:
Постави коментар