Case #51 - Suočavanje sa duhom

Leana je govorila o svojim strahovima. Bojala se bubašvaba, lako se trzala, i noću ponekad je teško zaspivala, plašila se lopova koji ulaze kroz prozor, ili duhova, ili nemani. Plašila se nemani kad je bila na čamcu.
Pored svega ostalog, ovo je zvučalo kao krajnje detinje stanje, pa sam je pitao šta se desilo da postane tako plašljiva kad je bila dete.
Odmah je povezala to sa incidentom koji je dozivela kad je imala 6 godina. Dečko, koji joj je bio dobar drug, se udavio. Prošli su sati dok nije pronađen. Donet je u njenu kuću, i njegova porodica je insistirala da njen otac, doktor, pokuša da ga oživi. Nije bio uspešan u tome.
Grmelo je tu noć, i otišla je na spavanje vrlo uplašena. Tada je imala košmar, da je morala da ga spasi ali nije mogla. Mislila je o njemu mnogo dok je odrastala, i sada je jako tužna zbog njega.
Dakle, ovo je razjasnilo ko je 'duh' koga se plašila.
Predložio sam da se suoči neizbežnim eksperimentom – koristeći dramu u tom momentu, intezitet straha i sadašnju mogućnost da se suprotstavi sa tim direktno, jednom za sva vremena.
Predložio sam da ja stanem pored nje, licem prema otvorenom prozoru, a grupa iza nje kao podrška. Ona bi onda pozvala duha njenog mladog prijatelja koji je umro, da dođe u sobu, ispred nje.
Uradila je to, ali se tresla kao list. Pustio sam je da se nagne ka meni, držeći je čvrsto, a grupa je bila u blizini. Naložio sam joj da priča sa 'duhom', govoreći mu šta oseća, kroz šta je prošla, i koliko joj nedostaje.
Učinila je tako, iako je bilo teško. Izjavila je da želi da bude sa njim, na drugoj strani.
Pitao sam je kako joj je odgovorio na to, rekla je da on ne želi to. Ovo je bilo važno da prihvati; iako je preostala želja sa njene strane za smrću i da mu bude blizu.
Podržao sam je da još razgovara sa njim, govoreći mu kako se oseća, i pažljivo slušajući kako se oseća.
Morao sam da je podržim u njenom strahu, i onda u njenoj tuzi. Rekao sam joj da diše u svoj stomak, i dole u svoje noge.
U Geštaltu radimo sa osnovom i sa disanjem, da pomognemo osobi da ostane prisutna sa svojim iskustvom i sa intezitetom emocija. Obično nema podrške u to vreme, posebno kod mlađih osoba, a ovo im dopušta da ostanu u dodiru sa iskustvom koje je prethodno bilo nadmoćno, na način na koji sad može biti sistematizovano.
Bilo joj je jako teško da ostane prisutna – provela je prethodnih 30 godina živeći u strahu, dišući plitko...što bi takođe pojačalo strah. Bilo joj je teško da diše duboko, i bilo joj je potrebno dosta podrške i mojih uputstava.
Posle nekog vremena bila je smirena, bila je u stanju da pusti duha da ide, i da potpuno dođe sebi. Osećala se više svesnom sebe nego ikad ranije, i svi tragovi straha su nestali.

Case #50 - Priča u jastuk: o podršci

Mark je pokrenuo brojne probleme, ali nijedan nije izgledao kao da ima stisak nad njim. Njegova poslovna situacija je prolazna – pre je radio sa svojim ocem, ali je napustio taj posao. Imao je nekoliko aktivnosti vezanih za posao, ali nijedna nije donosila dovoljno novca. Bio je oženjen tri godina, i spreman za bebu. Imao je razne komentare i opažanja – njegov tečni glas na primer.
Ništa nije shvaćeno kao 'problem'. Pitao sam ga o njegovom braku. Rekao je da je dobro, da je srećan.
Dok je to bio, uglavnom, dobar pokazatelj, bio sam zainteresovan od čega se ta sreća sastoji – detalji. U Geštaltu nas uvek interesuje kretanje od generalizacije ka specifičnostima, jer je to način da ostvarimo kontakt.
To mu je bilo teško da odgovori. Pitao sam ga o osećanjima, i opet, bilo mu je teško da bude precizniji.
Zaključio sam da nedostatak jasne figure je vezan sa teškoćom da se uskladi sa svojim osećanjima.
Predložio sam eksperiment – da ide okolo i gleda ljude u grupi, jednog po jednog, i da zapazi kako se oseća dok gleda u svaku osobu.
Počeo je da mi priča o tom iskustvu, u vrlo jasnim terminima. Bilo je očigledno da je imao mogućnost da identifikuje iskustvo u vezi, ali moguće da je trebao ohrabrenje i podršku okoline – nešto što mi je potvrdio.
Rekao sam mu kako da govori: 'Kad gledam u tebe, osećam _____'.
Ovo zvuči jednostavno, ali je važno da se počne od mesta koje je izvodljivo, i na osnovu njegovog osećaja težine da se identifikuju njegova osećanja, ovo se činilo kao dobro mesto za početak. Ono što sam uradio je da sam se udaljio za korak od njega i opisao njegovo poimanje dtrugih, i dao im to direktno. U Geštaltu uvek se pomeramo u smeru veza.
Pokušao je to sa nekoliko ljudi, i svaki put je bio vrlo jasno artikulisan.
Opet, to je pokazalo da mu je potrebna podržavajuća okolina u kojoj to može da uradi.
Sledeće, izvadio sam jastuk, koji je oponašao njegovu ženu, i rekao mu da joj priča, na sličan način: 'kad vidim ____ u tebi, osećam ____'.
Ovo je radio neko vreme, sa jasnom artikulacijom. Prepoznao sam to, ohrabrio ga, i primetio da on sigurno ima kapacitet da identifikuje svoja osećanja i da priča o njima.
Mislio sam da mu samo treba dosta vežbe, u nepretećoj okolini. Složio se sa mnom.
Istakao sam da je podrška ključan problem, i rekao mu da opet 'priča sa jastukom' – prvo sa svojom ženom, a onda sa svojim ocem – govoreći im. ' kada uradiš ___, osećam ___, i želeo bih ___ podršku od tebe'.
Ovo mu je mnogo značilo, razjašnjavajući mnoge detalje, i izjavio je da se na kraju osećao vrlo smireno.
Ovo je bio dobar primer veoma bihevijoristički orijentisanog eksperimenta, koji je uključivao osećanja, kontakt, autentičnost, i podršku. Ovo su glavni elementi sa kojima radimo u Geštaltu, i sesija kao ova može biti vrlo značajna kao nešto što skoro liči na proces treninga.
Gde je to prigodno, ovaj aspekt se uklapa u Geštalt pristup. Glavna stvar nije formula, i primenjuje se na određenu osobu, sa procesom koji je potreban u određeno vreme.

Case #49 - Kruta lutka i meke ruke

Anabela je bila potresena, vrlo tužna. Ponela je malu lutku sa sobom, sa krutim malim drvenim rukama.
'Ovo sam ja', rekla je. 'Moje ruke su krute, kao zombi. Moje srce je tužno.'
Otkrila je da su se njeni roditelji mnogo svađali dok je odrastala, i to je stvorilo mnogo straha i bezosećajnosti. U njenom odraslom životu se isto osećala, i želela je više blagosti. Ali lutka je pokazala koliko se osećala krutom.
Slušao sam je pažljivo, i stvarno sam bio otvoren za nju – zapravo se osećala jako tužno.
U isto vreme, imao sam vragolastu zamisao, koja je zvučala krajnje bezobzirno – zombiji koji šetaju okolo, u, na neki način, glupo zanimljivoj slici koju neko zamisli kad misli o zombijima.
Podelio sam sa njom i moju duboku vezu i brigu, i tu ludu, vragolastu misao o zombijima. Nisam hteo da budem bezobrazan, već sam hteo da uključim i taj drugi deo sebe.
Primila je to veoma dobro. Predložio sam da bi možda čak mogli i da se poigramo sa tim.
Ustali smo, jedno pored drugog, hodali okolo kao zombiji – hodali ka ljudima u grupi. Većina ih se smejala, uživajući. Nekolicina ih se zapravo uplašila, pa smo išli ka njima. Uglavnom je bilo zanimljivo iskustvo.
Anabela je sela, i ja sam sedio okrećući se ka njoj, posmatrajući kako je.
Ovaj eksperiment ju je opustio, otvorio je za nastavak. Sela je sa malom lutkom, osećajući njene male ruke, pričajući kako su krute... ali kako, ako ih protrlja, mogu biti meke.
To sam spoznao kao znak, i uzeo obe njene ruke mojim i nežno ih protrljao. Držala je moje ruke sa njenim, kao malo dete koje traći utehu. Pogledao sam je da zaključim kako je ovo uticalo na nju, i mogao da vidim kako deluje mekše. Nastavio sam da trljam njene ruke i pričao joj o mekoći. Mogao sam da osetim energiju u njenim šakama. Kada je izjavila da su joj ruke mekše, stavio sam svoje šake okrenute naviše u svoje krilo, i dozvolio joj da trlja svoje ruke o moje, što je i u radila, napred i nazad, polako. Primetio sam koliko energije ima u rukama. Bila je jako povezana sa svojim srcem, osećanjima i ostala je u kontaktu sa mnom tokom procesa.
Pričala je kako je svaka moja šaka predstavljala jednog od njenih roditelja, razdvojenih, ali prisutnih. Dodirivala je svaku ruku sa puno ljubavi, ali tužno. Onda je uzela lutku i stavila njeno lice na svaki moj prst. Onda je uzela dve lutkine ruke i stavila ih tako da je jedna dodirivala jednu moju ruku, a druga lutkina ruka drugu moju ruku.
Rekla je, iako su moji roditelji razdvojeni, ja sam ih povezivala.
Momenat je imao dubok prizvuk, njena tuga je promenila oblik, od škripca i sloma do otvaranja i protoka dalje. Ruke su joj bile opustene, svaki deo tela joj je disao, bio prisutan i u vezi sa ostalima.
Ovo je veliko iskustvo za nju, kao i za mene, i nadalje ona je osećala dubok mir i integraciju.

Case #48 - Veštica, novac i bolest

Song Li je imao ozbiljne zdravstvene probleme prošle godine. Posle nekoliko operacija, ništa mu fizički nije pomoglo, i stvari su postale bolje, onda opet loše. Psihologija je bila sledeće objašnjenje. Probala je razne terapijske deliće vezane za tu problematiku... Bio sam oprezan da se ne ponavljam, pitao sam je direktno šta je ona prepoznala. Nije dobro da se primeni previše različitih pristupa ka istom problemu, i ovo zahteva pažljivu profesionalnu procenu.
Ako odete kod doktora, možda je dobro da dobijete drugo mišljenje, ali verovatno ne da dobijete 4 ili 5 drugih mišljenja – to je zbunjujuće. Rad na istom problema, sa istim terapeutom može biti dubinski, ali 'lutanje okolo' može biti protiv produktivno. Zato nisam hteo da samo automatski zaronim u problem.
Pitao sam je za kontekst – šta se dogodilo pre godinu dana kad je počela da primećuje zdravstvene probleme. Rekla je kako je kupovala papirni 'novac' koji se u Kini koristi za spaljivanje, generalno kao sećanje na nekog. Njen otac je umro 5 godina pre toga, i ona je kupovala papir u tu svrhu.
Dok je kupovala, 'veštica' (njene reči) ju je upozorila da ne kupuje previše ili će se razboleti. Odmah je pokušala da vrati predmete, ali radnja nije htela da prihvati.
Ubrzo posle, nastupila je bolest.
Pitao sam je o vezi sa njenim ocem. Bili su bliski, zaštitnički, i mislila je svakodnevno o njemu, često povezujući ga sa elementima njenog života, kao što je njen sin.
Saznavajući okolnosti nečijeg polja može biti važno, pre nego napada na emotivni problem. Kontekst pruža važne informacije koje mogu da pomognu u nalaženju pravca terapije.
Pitao sam je više o učestalosti misli – posle 5 godina, ličilo je na jak fokus, koji je ukazivao na neku vrstu nezavršenog posla.
Nije mogla da mi odgovori o čemu se tu radilo, ili čak ni kako se osećala kad misli na oca, ali da je bilo pozitivno.
U sledećim sesijama je postalo moguće da se ode dublje u svest, ali zbog nedostatka ulazne tačke, nisam želeo da samo istražim, već bih radije da ostanem pri ovome što mi je iznela. Ovo je jedan od načina na koji ne guramo kroz 'otpor' u Geštaltu.
Sedeo sam neko vreme, upijajući šta je rekla.
Hteo sam da koristim strukture koje je već imala – novac, veštica, i njena (skoro pa) opsesija da misli na oca.
Predložio sam joj domaći – prošireni Geštalt eksperiment.
Predložio sam joj da kupi jednu papirnu novčanicu. Raspitao sam se, i imala je sliku svog oca na kompjuteru. Rekao sam joj da svakog dana, u isto vreme, iseče mali deo papirnog novca, stavi na gorionik i otvori sliku svog oca na kompjuteru, moleći ga da joj blagoslovi ćivot i zatvori sliku.
Ovo je u informativnoj terapiji poznato kao 'određivanje simptoma', i paralelizovano je u Geštaltu pomoću 'Paradoksalne teorije promena'. To je potpunije ono što jeste.
Želela je više – očigledno nastavak njenog neumornog traženja više terapija koje se odnose na tu temu, kao i sličnost između toga o čemu je veštica upozorila – na primer, ne budi pohlepna prema 'stvarima' od vrednosti – što bi bio novac.
Uprkos tome, primetio sam njen nemir, i razmatrao sam ga za budući rad, u nekoj drugoj sesiji.
Bila je na bolovanju, pa sam je pitao kako provodi dan. Bila je kući, i imala je 8 sati za kuvanje, odmor i šetnje.
Pitao sam da li postoje neki socijalni problemi koje doživljava, rekla je ne.
Predložio sam joj da pronađe projekat koji bi pokrenula i osnovala u sećanje na svog oca.
Ovo menja njen simbolizam, kao odskočna daska u život i angažovanje, pre nego zadržavanje na bolesti, smrti i neangažovanju. To joj takođe pruža nešto pozitivno da se fokusira tokom dana – nešto 'za šta živi'.