Case #47 - Kraj veze je novi početak

Ovaj par se mučio neko vreme.
Prva stvar koju je Ronda rekla na sesiji je bila – 'moji roditelji su se razveli, i ja sam obećala sebi da nikad neću to uraditi svojoj porodici koju sam stvorila'. Bila je jako uznemirena. Brajan je zagrlio, ali ona mu je sklonila ruku.
Pitao sam ga da se pomeri nasuprot nje kako bi mogli da vide jedno drugog.
Sledeća stvar koju je rekla bila je, 'Gotova sam. Ne mogu dalje. Ova veza je gotova za mene.'
Brajan je bio sokiran. Rekao je da je čuo nju da ovo govori više puta u prošlosti, i da je jako pokušavao da napravi promene u nekoliko prethodnih meseci. Počeo je da objašnjava... Zaustavio sam ga. Objašnjavanje je kao obilaženje 'to je', sa stanovišta Geštalt perspektive.
Pitao sam ga da joj kaže samo ono što oseća. Posle dosta podrške, rekao joj je da se oseća uspaničeno i napušteno. Počeo je da plače.
Sedela je tamo neko vreme, ne pričajući ništa. Kada sam je pitao, rekla je da se oseća prazno; bilo je previše emocionalno, i ona je napustila svoju svesnost. U Geštaltu, mi ne pritiskamo kad neko dođe do ove tačke.
Tako da sam radio više sa njim – objašnjavajući da ona nije dostupna, pa nije bilo poente da je pritiskamo; Sedeo sam sa njim u njegovim osećanjima, i pomogao mu da bude sam sa sobom na tom mestu. Potvrdio sam kako se oseća, kako je loše za njega ovde i kako mu je teško što je ona 'navukla roletne' i nije dostupna za njega u ovom času kad je treba i času zabrinutosti.
Onda Ronda ga je pogledala, sa suzama u očima. Rekla je – ovo se desilo sa tvojom majkom, tvojom bivšom ženom, ja nikad nisam želela da se desi tebi.
Slomio se, povukao u sebe. Ohrabrio sam ga da ostane prisutan, i video da je sad ona u suzama, postala je dostupna i shvatila je vezu u tom momentu. Ovo je veoma teško za njega.
Rekao joj je da oseća krivicu, osećao je neuspeh, i počeo je da priča o tome kako hoće da nastavi da pokušava. Ali sam ga zaustavio, jer ona nije imala emotivnog mesta da priča o budućnosti.
Pitao sam je da li može da prihvati ovo što je rekao. Izgledala je prazno – predložio sam joj da mu kaže da nema mesta da to prihvati – to je bila istinita emotivna izjava sa njene strane.
Bilo mu je teško da to čuje. Podržao sam ga u naporu da joj to saopšti. Njen odgovor je bio zapažanje ljutnje, odbijanja i tuge koju je videla u njegovim očima. Zamolio sam ga da imenuje šta mu znači svaka od tih emocija.
Slušala ga je, pa je rekla, ja ne želim da nastavim, osećam se grozno, jer znam da je sve ovo teško za tebe.
Brajan se isključio , povukao u sebe i moglo se videti da nije dostupan. Predložio sam da joj kaže da nije bio u stanju da je čuje, ali mu je teško i to.
Rekao sam joj da priča sa mnom. Ovo je tehnika u terapiji parova – da podržimo jednu osobu ako je druga nedostupna, i na taj način isključujemo pritisak, i druga osoba može biti svedok.
Ronda je rekla da želi da mu da dosta vremena da prihvati situaciju, i rekao sam joj da mislim da verovatno nikad neće prihvatiti. Voleo ju je, i nije bilo izgleda da će ikad odustati. To ju je na neki način šokiralo.
Onda je Brajan postao dostupan, i rekla mu je da se oseća krivom, i da joj je jako žao. Onda su zajedno plakali. Hteo je da joj priđe bliže, ali je rekla – ne, molim te drži odstojanje.
Pitao sam je za to, rekla je da ga više ne voli. Ispitao sam tu izjavu – bazirana je na pogrešnoj ideji o ljubavi kao isključivo osećanje. Umesto toga pitao sam je da preformuliše u ličnu izjavu. Rekla je, 'zatvorila sam sva svoja osećanja'.
Ovo je bila ključna izjava, jer se ticalo akcije, izbora i volje.
Ali sad nije vreme da se bavimo time – prosto prihvatanje toga je bio ulaz u buduće mogućnosti izbora.
Pitao sam ga da potvrdi da je čuo to, i da joj kaže svoja osećanja. Uspeo je da to uradi, i oboje su plakali.
Međutim, nešto se pomerilo. Usred nemogućnosti – ko zna šta je u budućnosti – imali su dubok i autentičan kontakt. Oboje su dostigli tačku gde su se prenerazili, ali uz moju podršku, mogli su da nastave, i budu zajedno na mestu očajanja i gubitka.
Krajnji rezultat je nepoznat. Ali Geštalt fokus je na dostizanju tog dubokog i autentičnog kontakta; to postaje temelj prave veze – stvar koja im je do sad nedostajala.

Case #46 - Crvi

Felisiti je pričala kako ima košmare. U Geštaltu ne primenjujemo unapred postavljene interpretacije  snova, ali košmari su često o agresiji; vidimo da su svi aspekti sna o onome ko sanja, tako da su košmari vezani za sopstvenu agresiju.
Felisiti je sanjala, što se može ponoviti u raličitim formama, sledeće:
Nalazi se u podrumu, i gaji crve. Na stotine i hiljade njih.
Onda, u sledećoj sceni, povraća crve – njeno celo telo je puno njih. Uspela je sve da ih povrati sem jednog.
Sada, gledajući san, možemo imati ceo dan sa interpretacijama. Na najosnovnijem nivou, podrum je ono što je ispod i crvi evidentno se odnosi na nešto jako trulo u osobi.
ALI, mi ne idemo toliko daleko u Geštaltu.
Samo se bavimo sa onim što jeste, sa ličnim iskustvom, i njihovim značenjem koje formiraju iskustveno.
Pitao sam Felisiti da priča za svaku ulogu. Kao crv, pričala je o debljini, lenjosti i nemoćnosti.
Usamljeni crv koji je ostao u njoj je vikao da i on, takođe želi napolje.
Sledeća stvar je bila da se odigra taj deo. Pridružio sam se, i igrali smo se kao da smo crvi, šetajući okolo.
Pričao sam joj da svi imamo neke crve u sebi – stvari koje ne želimo da otkrivamo drugima.
Pričao sam o nekim svojim crvima – mojim gadostima u određenim okolnostima, i dao sam joj neke primere
U otkrivanju teškog materijala, važno je da terapeut vodi proces.
U početku nije bila rada da identifikuje bilo šta takvo o sebi. Primetio sam izraz njenog lica – neka vrsta nevine devojke koja se duri. Prigovorio sam joj o tome šta sam video i oponašao je.
Prokomentarisao sam joj – to nije nešto što radi neko sa crvima u sebi!
Ovo je suprotstavilo nju sa osobom koju projektuje i dovelo do želje da bude više originalna.
Navela je aspekte koji su nalik crvima, i priznao sam koliko je to bilo teško za nju. Onda je ponovo napravila isti izraz lica. Ovog puta sam ukazao na neposredno nepodudaranje, kao da želi da poništi šta je malopre podelila.
Ovo je podiglo njenu svesnost na vrlo direktan način o procesu odricanja. Geštalt svesnost je uvek o posrednosti – dovodeći do saznanja ko sam, istog trenutka.
Onda sam pozvao grupu da podele njihove 'crviće'. Ovo je dalje smanjilo sram Felisitinog izlaganja, i kreiralo povezanost u grupi, deljenjem dubljih ličnih tajni, i doživljavajući malo zabave u procesu.

Case #45 - Kako se nositi sa očajem

Beti je želela da priča o svom strahu. Nije mogla da identifikuje o čemu se radilo, ili sa čime je bilo povezano.
Ali pre nego što sam pristao na njen fokus, želeo sam da znam više o njoj. Pitao sam je o deci, braku, poslu. Kazala je da je skoro dala otkaz na poslu koji je imala 20 godina, i da je u periodu tranzicije. Njen porodični život je staložen i siguran, njena ćerka lepa i talentovana i njen muž ju je voleo.
Ali kad sam je pogledao, nije delovala srećno. Pitao sam je da li je bila srećna i odgovorila je da nije. Svi su mislili da ima savršen život, savršenu porodicu. Pitao sam šta nije uredu.
Odgovorila mi je – moj muž me voli više nego što ja volim njega. Sa njim sam sigurna, ali je to ugovoreni brak i on 'nije moj tip'. Pitao sam šta je njen tip: jak karakter, sa jasnom ličnom predstavom o životu, i dobrim ukusom. On nije bio ništa od toga.
Ovo je imalo uticaja na mene, i trebalo mi je vremena da to primim. Izuzetan život, ali je nešto suštinski falilo. Pogledao sam je u oči i mogao videti koliko je očajna. Pitao sam koliko ima godina – 44. Pitao sam je da li bi provela sledeće 44 godine sa njim, rekla je, da.
To je bilo jasno, njen izbor je bio da bude tu. Ali cena toga je na neki način prekid u smislu povezanosti u vezi. Osnovna potreba za strašću, sastankom i sinergijom nije bila prisutna. Ona se navikla na površno srećan život, ali to nije zadovoljavalo dublje potrebe.
U Geštaltu, zanima nas izbor, i to se posmatra u terminima egzistencijalnog. Život nas postavlja u razne situacije, ali uvek imamo izbor. Naš osećaj zatvora dolazi ne iz spoljnih uslova, već iz zaborava naših neprekidnih mogućnosti izbora.
Sa izborom dolaze i posledice, i dobro proživljen život je onaj gde prezimamo odgovornost za posledice, pre nego da krivimo druge, ili da provedemo život želeći da smo negde drugde.
Ovo je ono što je Beti doživljavala. Njeni izbori su jasni, kao i posledice. Ali je bila očajna, i ako neće da ostane ovako, nešto mora da se promeni.
Dostupni su joj razni izbori u strukturi u kojoj je odlučila da ostane.
Proveo sam dosta vremena sa njom, posmatrajući njen očaj, potvrđujući da je tako. Ovo je prostor povezanosti, gde ništa ne mora da se menja, ovde nema agendi, i fokus je na bivstvovanju, biti sa, i prepoznavanju. Ovo je takođe poznato kao ja-ti.
Posle ovoga, prešao sam na pitanje 'šta je moguće'. Da bi započeli sa razmatranjem to prosto znači neku vrstu 'rešenja' za situaciju za koju nema rešenja. Ali pošto sam neko vreme bio prisutan u tom životnom prostoru, mogli smo da istražujemo zajedno druge izbore i perspektive.
Pitao sam je da li uviđa svoj očaj. Da li mu je pokazala kao što je meni. Rekla je ne. Podelio sam sa njom događaj iz svog života, gde je moja partnerka pokazala njen očaj vezan za nešto što je imalo veliki uticaj na mene. Pošto ju je voleo, ovo može biti početak neke vrste promene.
Ukazao sam da on nikad ne bi mogao biti njen 'tip', ali ako je motivisan, mogao je napraviti napredak u tom smeru. Lopta je bila na njenoj strani, njen korak da razgovara sa njim o svojoj pravoj prirodi i potrebama. Izazov je to uraditi na način koji proizvodi pozitivan rezultat.
Predložio sam da ga pita da je gleda 10 minuta u oči, bez razgovora, i da mu pokaže njen očaj. Posle može da mu saopšti neke male promene koje bi želela za početak, koje bi joj značile.
Ali to nije nepobitno rešenje za njenu nesreću. Činjenica je, ona je u situaciji gde se njene potrebe ne ispunjavaju. Predložio sam joj da aktivno istraži svoju kreativnost i neku vrstu duhovnosti. To bi joj moglo pomoči u pronalaženju jezgra sreće nezavisnog od njene okoline.
Predlaganje stvari kao ove, na neki način paušalnih rešenja, nije ono što Geštalt podržava. Ali u kontekstu dubljeg osećaja kontakta gde se ličnost zaglavljuje, takve mogućnosti postaju značajne, i postoji duboka motivacija da se pokrene u tom smeru. Ako postoji interes, osobi se može pomoći praktičnom podrškom – razgovorom kako se može dogoditi, i rasponom opcija.

Case #44 - Čaura i ponovno rođenje

Nikol je očigledno bila uznemirena. Pričala je o snu koji je imala, vezujući se za sliku čaure za koju se plašila da razbije i izađe napolje, ne znajući da li će se transformisati ili umreti.
Uzeo sam sliku čaure. Predložio sam eksperiment na toj bazi – ponekad nije potrebno imati sve detalje sadržaja, već samo da se skoči u jasnu i snažnu metaforu koju klijent izlaže. U ovom slučaju, očito transformativna metafora, direktno povezana sa terapijom, i koja je sadržala želju za promenom i strah od promene. Geštalt eksperiment je uveo term 'siguran hitan slučaj', i to je balans kome uvek težimo – pomaganje klijentu da se pokrene napred sa željom za životom, i u isto vreme, pronalazimo način da oseti sigurnost tako da preuzme rizik isprobavanja nečeg novog.
Pozvao sam pola tuceta ljudi iz grupe da se okupi oko nje kao čaura. Odmah, počela je intezivnije da plače i onda je skliznula do zemlje. Svima sam pokazao da sednu oko nje. Rekao sam joj da se ne povlači u sebe, već da zadrži kontakt očima. U suprotnom se može povući, otići u svoj svet i izvan veze koju gradimo. U tom slučaju, emocija prosto nastavi da cirkuliše na način koji je zapravo ne pokreće.
Kako je ona to uradila, pogledala je jednu od žena i rekla 'Ne sviđaš mi se'. To svakako nije bilo upućeno direktno toj ženi – ona je podseća na njenu majku. Zamolio sam je da priča sa njom direktno, da kaže sve šta ima da joj kaže.
'Zašto si me napustila', pitala je. U Geštaltu smatramo 'zašto' pitanja kao beskorisna, i tražimo od ljudi da ih promene u izjave.
Iz toga je proizašla njena izjava – njen bol zbog napuštanja kao deteta od strane njene majke. Ponovo, nisam morao da znam priču ili detalj da bih radio sa tim. Ona se našla u procesu i to je bilo dovoljno.
Morao sam je podržati da ostane prisutna, da zadrži kontakt očima, da udiše duboko. Mnogo emocija se pojavilo, i njoj, kao i za reprezentaciju njene 'majke'.
Naposletku je bila jako umorna i htela da legne.
Namestio sam da legne u krilo svoje majke-reprezentacije i da dopusti sebi da zaspi.
Kad se probudila 10 minuta kasnije, osećala se ponovo rođenom, sa osećajem toplote i povezanosti u srcu, gde je prethodno bila praznina i bol.

Case #43 - Toksični glas majke

Tereza je napustila siguran posao da bi osnovala sopstvenu kompaniju. Razlog je bio, 'zbog izazova'.
Ali je osećala jaku anksioznst većinu vremena – osim kad je znala da će nešto propasti. Kako je bila bliža uspehu, osećala je anksioznost do onog momenta do kada uspeh nije bio zagarantovan. Anksioznost se, takođe, prenela i na privatan život.
Nije razumela odakle to dolazi, niti šta može da uradi povodom toga.
Učinilo mi se da ima nekakve veze sa kontrolom – potrebom da kontroliše, da stvari budu organizovane na određen način. Pitao sam je za kontekst polja. Uspeli smo da zaključimo da je njena majka osoba koja ima dosta kontrole u svojim rukama.
Dok smo pričali o tome, dobila je glavobolju. Postalo mi je jasno da je njena majka bila 'u njenoj glavi'. Onda sam je pozvao da postavi svoju majku na jastuk pored, i da priča sa njom. Ovo je klasičan Geštalt eksperiment – da unutrašnje psihičke dijaloge izvučemo i da ih učinimo eksplicitnim.
Zamolio sam je da kaže nešto svojoj majci, onda da se fizički zamene – sedne na 'majčio mesto' i da odgovor.
Bio sam krajnje šokiran stvarima koja je njena majka govorila. Vrlo sramno, i još gore – na primer Terezu je vređala da je 'ružna', za razliku od lepe sestre; govoreći joj da je loša osoba; govoreći joj da ona (majka) nije htela da ima decu, da je to samo obaveza, i inače, ona bi više volela dečaka.
Ovo nije samo normalno loše materinstvo. Ovo zaslužuje naziv 'toksično materinstvo'. Ovo nije podložno dijalogu.
Predložio sam majci da prestane da se obraća Terezi, i da bih da je 'intervjuišem', da probam da razumem više o njoj i tako sam i uradio... majka je dala razne zanimljive odgovore, potvrđujući 'dijagnozu'. Priznala je da je Tereza samo teret, i kako je samo zainteresovana u to kako joj deca pružaju da izgleda bolje. Tereza je finansijski uspela, i to je čini da izgleda bolje, pa više nije iznervirana njom.
Sada... možete reći da je to sve Terezina projekcija. Ali rečenice koje je majka rekla Terezi u ovom dijalogu su stvarne reči koje je ona upotrebila.
Nije poenta da se patologizuje majka – ona očigledno ima svoje probleme. Ali takva devaluacija sopstvenog deteta je toksična...i prouzrokuje manjak pouzdanja što dalje vodi do anksioznosti.
Pozvao sam je da priča svojoj majci, ovog puta postavljajući jasne granice. Počela je sa 'molim te, nemoj...'. Prekinuo sam je... to je i dalje zavisilo od toga da njena majka uradi nešto, što je bilo nedopustivo
Zamolio sam je da preformuliše to na način na koji je bolji za nju.. 'neću prihvatiti...'. Ovo je pružilo jasnu granicu – nešto što je važan fokus u Geštaltu.
Kreiranje više ovakvih izjava je vrlo moćno. Trebala joj je pomoć da ih formuliše. Posle se osećala  staloženo, i jasnije joj je bilo da treba da prestane da dopušta majčinom glasu u glavi da podriva njeno samopouzdanje.
Ovo je uključilo korišćenje klasičnog Geštalt eksperimenta, dovodeći do otvaranja unutrašnjeg dijaloga, i pružajući podršku potrebnu za pokretanje.