Case #116 - Zbogom svešteniče, zdravo ženo

Bred je bio katolički sveštenik 10 godina. Prethodne godine je napustio crkvu i nije učio za novu profesiju. Osećao se dobro sa svojim izborima, ali osećao je da ne može da se približi ženi na intiman način. Želeo je da nađe partnerku i zasnuje porodicu. Ali ostaci svešteničkog iskustva su ga automatski udaljavali od bliskosti sa ženom, ili bar od njihove seksualnosti.
Poruka od crkve koju je on progutao - introjektovao - je da su žene loše. Ovo očigledno nije bilo od pomoći u njegovom trenutnom životu i u budućim planovima, ali nije nešto što se lako može promeniti.
Pitao sam ga o njegovom ocu, jer sam želeo da odmerim stav prema ženama u njegovoj porodici. U Geštaltu, mi uvek istražujemo i neposredno iskustvo i kontekst (ili polje) tog iskustva.
Rekao je da je i njegov otac učio da postane sveštenik više godina, ali na kraju nije načinio taj korak, već se oženio.
Ovo je dalo izvor u njegovom polju, iz kojeg ja izvlačim informacije. Ukazao sam da njegov otac očigledno nije smatrao žene 'lošim', već je, zapravo, prihvatio dobrotu seksualnosti sa ženom, i otud Bredovog rođenja.
Ovo je bila jaka referentna tačka, koja bi očigledno mogla da se iskoristi da se pomogne Bredu u njegovoj tranziciji. Zato sam ga pitao koliko dugo je trebalo njegovom ocu, nakon odustajanja od svešteničkog poziva, da se oženi.
Bred je odgovorio - Dve godine.
Pitao sam Breda koliko dugo je on bio van svešteničkog poziva - rekao je godinu dana.
Ovo mi je pružilo priliku da uvedem 'budućnost polja' - geštaltistički proces gde donesemo budućnost u sadašnjost u obliku eksperimenta.
Rekao sam - Pa, izgleda da će i tebi trebati 2 godine. Još samo jedna godina treba da prođe. Hajde da imamo probu za kada ta godina prođe. Ovo je sklonilo pritisak sa Breda da napravi tranziciju odjednom, dalo mu je vremenski okvir (koji je meni zvučao realno i prikladno), i dalo mu je neku nadu da će se stvari promeniti tokom vremena.
Stoga sam predložio da žena dođe iz grupe i sedne ispred njega, za ovu 'probu'.
Ona je samo trebalo da sedi tu, da bude prisutna.
Rekao sam mu da podigne jednu ruku i da je gura od sebe (ruku koju je koristio dok je govorio o ideji crkve da su žene 'loše'), a zatim da podigne drugu ruku i da je drži otvorenom za nju, u prihvatajućoj pozi. Uradio je ovo u tišini u početku. Bilo mu je malo neprijatno na obe strane. Bilo mu je teško da je zaista prihvati, a bilo mu je teško i da spusti svoj štit.
Mogao sam da vidim da moramo da radimo na postavljanju temelja.
Pitao sam ga o stvarima koje žena može da mu uradi a koje su 'loše', i uvodio sam ih - ona ga može izdati, može ga povrediti, itd. Na ovaj način, konvertovao sam njegove apstraktne strahove u utemeljenije - ona zaista može da mu učini te stvari.
Naveo sam ga da uputi te izjave direktno njoj - Ja se bojim da ćeš me možda povrediti ili izdati.
Žena je bila u stanju da uvaži - Da, ja ću možda uraditi to.
Ali je zatim spontano dodala - To zavisi od toga kako ćeš se ophoditi prema meni.
Ovo mu je dalo važan, utemeljujući, i potencijalno ohrabrujući znak - zavisilo je od njegovih izbora.
Tada je mogao da spusti ruku. U pitanju je sada bilo njegovo ponašanje, koje on može da kontroliše. U Geštaltu, uvek tragamo za mestima gde neko može da se pomeri od pokušavanja da kontroliše druge, ili osećanja bespomoćnosti u odnosu sa njima, ka poziciji gde osećaju moć svojih izbora.
Međutim, i dalje je postojalo nešto što ga je blokiralo da je prihvati.
Pitao sam ga da li je prošao kroz formalni ritual napuštanja svešteničkog poziva. Rekao je da proces nije bio potpun, ali je osećao da ga je napustio.
Ovo me nije zadovoljilo. Formalni procesi imaju duboko značenje - razvod, i u ovom slulaju, dobijanje finalnog dokumenta od pape. Do tog momenta, on nije formalno 'slobodan'. PItao sam ga koliko dugo će čekati dokumenta - rekao je oko godinu dana.
Ovo je onda bilo jasno. Do tog momenta, on se neće osećati potpuno slobodno.
Zato sam opet predložio ideju probe (...primer Geštalt eksperimenta).
Savio sam parče papira i kao 'papski poslanik' predao sam ga njemu, kao kratki prikaz iskustva dobijanja finalnog dokumenta.
Zatim sam ga pozvao da primeti šta oseća dok sedi naspram žene.
Rekao je da oseća nekakvu toplinu.
'To je to' rekao sam. 'To je sve što treba da radiš, da osetiš toplinu i odatle će se prirodno razvijati dalje'. Žena je takođe rekla da se oseća povezanije sa njim.
Ovaj rad je uključivao reference na polje na mnogo načina, što je pomoglo da se podrži, naglasi i usmeri proces. Sa tako formalnom stvari, kao što je uloga sveštenika, postoje mnogi spoljni i kontekstualni aspekti koji takođe moraju da se uzmu u obzir, iznad i preko specifičnih osećanja osobe.

Case #115 - Redefinisanje opsesivnog autoriteta

Anđelina je rekla da oseća osećanja tuge i krivice zbog svoje 'porodice'. Na prvi pogled, činilo se da se ovo odnosi na njenog supruga, od kog je bila rastavljena. Ali zatim je postalo jasnije da su u pitanju njena deca - mladi odrasli, koje nije često viđala u prethodne 3 godine od kako je rastavljena od supruga.
Situacija koju je opisala ticala se toga da ona uživa u svojoj autonomiji i slobodi koja je došla sa traženjem svojih snova. Nije htela da odustane od ovoga, previše joj je značilo.
Ukazao sam da se tuga i krivica javljaju u kontekstu odnosa. Međutim, Anđelina nije htela da govori ili da se bavi odnosom sa svojim suprugom ili sa svojom decom. Samo je želela da se oseća smirenije.
Mogao sam da osetim borbu između nas dvoje. Nisam hteo da joj pomognem da postigne to, bez bavljenja odnosima koji su u kontekstu. Ona nije htela da gleda u to. Kada bih joj pomogao, to bi značilo da bih koristio terapijski proces da joj pomognem da bolje blokira te odnose - to je nešto što nisam želeo da uradim - to nije bilo etično za mene.
Umesto da sam nastavio da guram, uzeo sam drugi zadatak. Pitao sam je o kontekstu autonomije. Pomenula je detinjstvo, odrastanje na selu, sa mnogo braće i sestara. Nije zvučalo problematično, niti je bilo jasno odakle tačno dolazi važnost autonomije i slobode.
Tada je pomenula da je njen otac bio jak autoritet i ja sam razumeo. Odrasla je u veoma patrijarhalnoj porodici. Njena majka je bila podređena tome, kao i njeni braća i sestre. Nije bilo autonomije, pogotovo za devojčicu. Nije mogla da pravi svoje izbore. Rekla je da njen otac nije bio loš čovek, samo je imao ulogu autoriteta koji se ne dovodi u pitanje.
Udala se za čoveka koji je 20 godina isti takav, što nije iznenađujuće. Njen suprug nije loš čovek, ali je i on 'autoritet', koji vlada domaćinstvom kao patrijarh.
Sada je kontekst postao jasan. Jedini način na koji je ona mogla da počne da ima svoj život bio je da potpuno napusti sistem, uključujući i svoju decu. Sa ulogom supruge i majke išla je pokornost, a ona više nije želela da živi tako. Zaista je vrednovala svoju slobodu, nakon 40 godina, više od bilo čega drugog.
Rekla je da želi da se razvede, ali njen suprug se nije slagao  - ukazao sam da je to poslednji bedem njegove kontrole nad njom. Tu je bila borba moći, i niko od njih dvoje nije mogao da pobedi.
Bilo mi je jasno da smo morali da radimo, ne sa ličnostima oca ili supruga, već sa samim patrijarhalnim poretkom. Ovo je to što je nju ugnjetavalo i bilo joj teško da odvoji to od ljudi.
Zato sam pitao šest muškaraca da dođu iz grupe i predstavljaju supruga, oca, dedu, itd. - liniju muškaraca koja ide unazad.
Pozvao sam ženu da dodje i stane iza Anđeline.
Predložio sam neke rečenice Anđelini, ali sam veoma pazio da ih izgovori onako kako ona želi.
Izjave su bile prvo upućene njenom suprugu - Uvažavam da si dobar čovek i odvajam sebe od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo. Proveli smo neko vreme na ovom uvažavanju. Osetila se lakše, ali i dalje je osećala neki teret.
Zato smo ponovili proces sa njenim ocem. - Uvažavam da si bio dobar lovek i otac i da sam ja ovde zahvaljujući tebi. I odvajam se od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo.
Isto smo učinili sa njenim precima.
U ovom trenutku ona je osećala veliko olakšanje. Bila je u stanju da bude u prisustvu ovih muškaraca, bez da reaguje na njih, i bila je u stanju da bude u odnosu sa njima, a da ne pristane da bude potčinjena.
Ovo je bila sinteza koju ona nije mogla da dostigne do sada.
Ovo je bilo značajno iskustvo za nju, i osetila je veoma veliko olakšanje.
Tu sam završio. To je bilo dovoljno za jednu seansu i bio sam uveren da će se ovaj tok preneti i na njen odnos sa svojom decom.
Ovde smo radili sa onim što nazivamo Polje u Geštaltu - veći i kompleksniji kontekst unutar kojeg imamo svoja iskustva, itd. Obraćajući pažnju na krupniji plan, u stanju smo da odemo dalje od trenutnih osećanja i reakcija i da postignemo integraciju sa mnogo širom familiojom, kulturalnim i istorijskim silama.
Eksperiment je u ovom slučaju bio povezan sa poljem, i dozvolio je Anđelini da nađe smirenije mesto unutar sebe, bez korišćenja blokirajuće kreativne adaptacije koju je ranije koristila. Ovaj eksperiment je proistekao iz procesa koji se koriste u radu u porodičnim konstelacijama.
Ja sam takođe izašao iz borbe moći sa njom - ja kao čovek, kao terapijski autoritet; u Geštaltu, mi nikad ne guramo otpor, već nalazimo način da ga kontekstualizujemo.

Case #114 - Varenje besa, oslobađanje bola

Melani je bila zainteresovana da radi. Međutim, pre nego smo počeli sa radom na njenom problemu, prvo sam podelio gde sam ja u odnosu na nju. Ovo može biti komponenta relacionog geštaltističkog pristupa - za terapeuta da uključi svoje iskustvo i fenomenologiju, postavljajući osnov u terapijskom odnosu.
Rekao sam joj da uživam u njenoj toplini i vedrini, a istovremeno da osećam iskrenu želju da podržim njeno učenje i svesnost; i, takođe, doživljavam njenu tvrdoglavost kada je u pitanju prihvatanje novih informacija, i integrisanje toga. Rekao sam joj da mogu da prepoznam i svoju tvrdoglavost prilikom učenja, koja se reflektuje u njenom načinu bivanja.
Deljenje mojih ograničenja i sličnosti pomaže smanjenju stida koji može biti u vezi sa takvom povratnom informacijom i procenom.
Tada smo se pozabavili njenim problemom. Govorila je o bolu koji se tiče njene direktorke. Često je razmišljala o situaciji, punoj tenzije, stresa i nesreće za nju, situaciji zbog koje je osećala dosta bola.
Navela je neke detalje situacije, kao i prethodni kontekst.
Tada mi je postalo jasno - tj. dobio sam jasnu figuru. U Geštaltu, kažemo da se figura ko-kreira. Izranja iz klijenta i iz terapeuta.
Ispod besa generalno se nalazi neka vrsta bola. Često je korisno u psihoterapiji pronaći podležući bol, i ovo je pristup koji se primenjuje u suptilnijim pristuima poput Porodičnih Konstelacija. Ovo omogućava komunikaciju koja je manje napadna.
Međutim, u Melaninom slučaju, ona nikad nije stigla do besa. Uvek je ostajala u fazi bola. Bes je koristan jer gura bol ka napred, ka spolja, i predstavlja spontani način za mobilizaciju odgovarajuće akcije.
U njenom slučaju, trebala joj je pomoć pri promeni njenog bola u bes. Zbog toga što to nije radila, bol je jednostavno 'sedeo' tu, bez promene ili razrešenja.
Pozvao sam je da 'stavi direktorku na jastuk'  i obrati joj se direktno. Ohrabrio sam je da u ovom eksperimentu transformiše svoj bol u direktan bes.
Bila je u stanju da uradi ovo, iako joj je bilo teško.
Osećala se bolje, ali je rekla 'Ja obično izbegavam konflikte ovog tipa'.
Ovo je takođe bio ključ, pa sam joj postavio pitanje o polju -Šta te je organizovalo da izbegavaš konflikt?
Objasnila je prethodnu situaciju na poslu, kada se nisu lepo ophodili prema njoj; imala je zastoj i držala se na okupu u toj situaciji, ali je zatim konačno eksplodirala. Direktorka ju je upozorila da se ne ponaša tako u budućnosti.
Stoga je postalo jasno da je radila u okruženju gde se konflikti izbegavaju. Ovo je pružilo kontekst - što je važno kada se obraća pažnja na polje.
Dalje sam istražio istorijsko polje; pitao sam je o porodičnom kontekstu i opisala je kako je, kad je bila dete, bila učiteljičina ljubimica, pa su se druga deca loše ophodila prema njoj. Zato je naučila da izbegava takve konflikte.
Uvažio sam uticaj tih konteksta, i zatim je vratio u sadašnjost, i u mogućnost ispoljavanja svog besa. Rekla je - Ali ako to uradim, doći ću u konfliktnu situaciju, i tada ću osetiti bol.
Ovo je predstavljalo 'kreativnu adaptaciju', njen način procesiranja iskustva. Ljudima može biti teško da učine nešto drugačije, jer naviknut način reagovanja može biti duboko ukorenjen.
Pokušao sam da joj pružim podršku na dva nivoa.
Prvenstveno, izazvao sam njena uverenja - ovo je kognitivna intervencija. Ukazao sam da je zapravo situacija suprotna - kada bi bila voljna da ispolji svoj bes, više se ne bi držala za bol.
Drugo, omogućio sam praktičnu podršku eksperimenta koji ukljuluje pružanje pomoći da istraži vešte načine nošenja sa ispoljavanjem besa na radnom mestu.
Zatim je došla fraza koju sam prepoznao kao njenu tvrdoglavost - 'da, ali'.
Fric Perls bi rekao - sve pre 'ali' je laž. Drugim rečima, takozvano 'da' zapravo znači 'ne' kada biva praćeno sa 'ali'.
Zbog toga što sam imao ranijeg iskustva sa Melani, i zapravo sam pomenuo taj problem na samom početku, znao sam da odbijem da joj dalje 'pomažem'.
Rekao sam -Okej, evo ga, guraš me od sebe. Rekla je - Ne, ti si taj koji neće da mi pomogne, ti mene guraš. Rekao sam - Ti guraš od sebe moju pomoć - Ostaviću rad na tebi.
Ovde vidimo konfuziju na 'granici kontakta' - ona nije u dodiru sa svojim ponašanjem odgurivanja, i zato misli (veoma često) da drugi nju odbijaju, neprepoznajući kako ona ovo postavlja.
Zato sam stao. Ona nije bila srećna uopšte, ali nisam bio voljan da uđem u borbu oko toga gde ona želi pomoć, a onda je odbija kad joj se pomoć ponudi. U prošlosti u Geštaltu ovo se zvalo 'zamka za medvede'. Iako se ovaj termin sada retko koristi, i može se upotrebiti za omalovažavanje klijenta, on opisuje izvestan fenomen. Trik je u tome da se vidi ponašanje, da se odbije da se povlađuje, a ipak da se ostane podržavajuć i pristupačan za pravu povezanost.
-
Melani je varila ovo. Kasnije je počela da bude veoma ljuta. Ovo je bio pozitivan korak iz moje tačke gledišta.
Rekla je -Želim da te uštinem. Dozvolio sam joj da mi pokaže kako - uštinula me je za ruke. Rekao sam - Mogu da osetim koliko si besna, i mogu da vidim na tvom licu koliko si besna.
Želela je da nastavi da me štipa. Rekao sam - Zaista razumem da želiš da me povrediš sada.
Ovo je bila njena sadistička strana, proizvod akumuliranog bola. Sada je postojalo sigurno mesto da on izađe napolje, bilo je dosta prošlosti i dosta sile u njemu.
Međutim, ovo očigledno ne može da funkcioniše u odnosu. Zato sam je pozvao na terapijsko rvanje - dodirivanje ruku, guranje jedne naspram druge.
Tada sam mogao da osetim gnev u njenim rukama. Radili smo ovo neko vreme. Ona je htela još.
Ali bilo je vreme za privođenje kraju. Zato sam prestao.
Opet je bila frustrirana. Ono što je izronilo iz njenog nasmejanog lica, njenog prijateljskog ponašanja, i njenog zadržavanja bola u sebi... je bio gnev, i način na koji je to manifestovala je bio kroz kontrolu.
Odbijanje da se bude kontrolisan je komplikovano u psihoterapiji; iako je neophodno, lako može biti upotrebljeno da se okrivi ili patologizuje klijent, što nije od koristi.
Ovo je primer gde je 'frustriranje' klijenta zdrava intervencija - ne iz ideje da je dobro konfrontirati klijenta, već iz potrebe u trenutku rukovođenja 'granicom kontakta'.