Case #64 - Razuman ili lud izbor

Zek je imao probleme u vezi. Njegova devojka Marta je imala 'pregršt' osobina. Bila je kreativna, imala je živopisnu ličnost, i delila je njegovo mišljenje o društvu i politici. Prihvatala ga je, nešto što nije iskusio u prethodnoj vezi. Bilo mu je zabavno sa njom, ali tu je bilo i nešto sa čime nije mogao da se nosi.
Pušila je marihuanu, on nije. Ona je zainteresovana u hard kor pornografiju, on nije. Ona je htela da ima više seksualnih partnera, on nije. Sviđala mu se njena neobuzdanost, ali ga je isto tako to i bolelo. Video je da je nestabilna, ali je osećao da može da joj pomogne. Nije hteo da još jedna veza propadne, pa je zaglavio sa ovom vezom već dve godine. Često je bila reaktivna, ponekad bi vrištala na njega, i bila vrlo nestabilna.
Izgledalo je kao da je preteško, ali on nije hteo da odustane. Imao je ideju da je njegova ljubav može promeniti, da bi stvari mogle da se poprave.
Pitao sam ga: šta ako se stvari ne poprave? Šta ako se ona ne promeni? Šta ako ona neće da se promeni? Šta ako nikad ne pristane na monogamiju?
Bila su to teštka pitanja koja je morao razmotriti. Pitao sam ga direktno, jer je bio više u fanzaziji nego u realnosti. I izbegavao je da se pozabavi sa 'onim što jeste', i njegovim osećanjima povodom toga. Udaljio se od sebe sanjajući o budućnosti.
Geštalt je prilično usresređen na sadašnjost, posebno na naš doživljaj sadašnjosti. Ljudi obično trebaju podršku da stvarno dođu u sadašnjost, i Zek je imao njegove određene načine da izbegne sadašnjost.
Prateći proces, postalo mu je jasno da nije hteo da živi tako, nije hteo ovu besmislenu borbu u vezi, i da ako se ona ne promeni, onda ta veza nema smisla za njega, i da je trebao da odustane.
Bio sam oprezan da ne izvršim uticaj na njega. Egzistencijalno gledište je da bilo šta što izabereš je tvoj izbor, i da samo trebaš da budeš voljan da živiš sa posledicama, predvidljivim i nepredvidljivim. Moj zadatak ovde je bio da suprotstavim nekog sa njegovim izborima, sa posledicama njegovih izbora, i da pomognem da se skloni sa ivice i 'uđe' u svoj život. Ono što je važno je da se razjasni je to da oni prave izbore, ne drugi, niti okolnosti.
U ovom slučaju, ako odluči da ostane, onda će biti bez jasnih izbora da bude sa njom kakva jeste, pre nego da izabere to sa planom za promene. Bilo mu je teško da napusti taj plan, ali kad jeste, mogao je videti da tu nije bilo mnogo za njega.
Kako bilo, mogao sam reći da, koliko god racionalno zvučao, nije bilo baš jednostavno.
Predložio sam mu da simuliramo razgovor između dve strane, jedne koja je bilo spremna da odustane, i druge koja je htela da ostane u vezi.
Postalo je jasno da je deo njega koji je hteo da ostane bio on kao dete, vrlo emotivan. Deo koji je bio za odustajanje je bio racionalan deo njegove ličnosti, koji je mogao da se odvoji. Samo jer je pravio 'razuman' i racionalan izbor, to nije značilo razrešenje situacije. Detinji deo, osećajni deo, morao je da bude uključen u odluku. To je postavilo dužu raspravu između ta dva dela – ne samo reči, već i osećanja na obe strane.
Polako, dolazili smo do dogovora, sporazuma. Tu je bilo rešenje do kog se došlo, koje je uključivalo detinju stranu. Ali nisam pretpostavio da je to kraj priče, iako je bio kraj seanse. To je bilo nešto čemu sam morao da se vraćam u narednim seansama.
Fric Perls je to nazvao našim 'autoritetom' i 'gubitnikom', takmičarskim, jasnim i naprednim razmišljanjem možemo osetiti da postoji drugi deo nas koji minira uputstva autoriteta. U ovom slučaju, racionalni i osećajni deo nije bio dovoljan, morali smo biti pažljivi da ne pridjemo mnogo autoritetu.

Case #63 - Pričalica koja šepa

Marej je radio u policiji 20 godina. Onda, prilikom jednog incidenta, odjendom je shvatio da je izgubio svoju gipkost.Normalno je mogao da prevaziđe svaku emociju koju je osetio. Ali ovo je bilo drugačije, otkrio je da se nikad nije oporavio.
Otišao je na bolovanje zbog stresa na neko vreme, ali je dostigao svoju granicu. Penzionisao se iz službe, i otvorio trafiku u malom naselju.
Njegov život je bio ok, ali je on bio pod vrlo velikim stresom, i došao je kod mene po pomoć.
Murej je pričao sto na sat. I bio je krajnje zanimljiv, ispričao je dosta dogodovština i priče su mu se utapale jedna u drugu. Mogao je da priča non stop. Uživao sam dok sam ga slušao, bio je dosta dobar pripovedač.
Bilo je teško da ga prekinem, i zato nisam našao dovoljno smisla da bih mogao da vidim šta se dešava ispod površine, i da započnem neku vrstu terapije.
Ovo se nastavilo i u narednim seansama, svaki put sam se suočio sa istim izazovom. Rekao sam mu o svom doživljaju, ali to nije napravilo ikakvu razliku.
Ali sam ipak nešto primetio. Marej je šepao dok je hodao. Izgledalo je da trpi bolove dok hoda.
U sred njegove priče, prekinuo sam ga. Rekao sam, 'primetio sam interesantan polaritet. Pričaš vrlo brzo, ali moraš da hodaš sporo.'
Marej se složio, ali nije izgledalo da mu to znači mnogo.
Pitao sam ga, 'šta ako pričas sporo kao što hodaš?'.
To je bio nov predlog, ali nije se uzbudio oko toga. Predložio sam mu eksperiment – da šeta po sobi i da usaglasi jedan korak – jedna reč.
Kada je to uradio, naravno, bio je primoran da priča polako. Odjednom je shvatio o čemu sam pričao – njegovo telo je pokušavalo da ga uspori, ali on nije shvatao nagoveštaj. Dok je pričao sporije, bio je u stanju da počne da oseća – nešto što je izbegavao pričom.
Kad smo dobili pristup njegovim osećanjima, terapeutski rad je mogao da započne...
U Geštaltu, obraćamo pažnju na 'fenomen' – u ovom slučaju, brzinu govora (pre nego sadržaj), i njegovo šepanje. Ne žureći sa zaključcima i njihovoj važnosti, dozvoljavamo novim 'Geštaltima' (konfiguracijama) da se kreiraju i povežu. U ovom slučaju, ukorenjen polaritet. Mi smo u potrazi za polaritetima, jer oni često ukazuju na razdvajanja u ličnosti, što je način da se izbegne svesnost. Jednom kad postanemo svesni rascepa, možemo raditi sa njima, i prirodno, osoba će početi da se više integriše – iako će možda trebati pomoć. Geštalt eksperiment je rođen iz ovih opažanja i to je način da se ispita svesnost kod ovih razdvajanja, pre neko samo da se priča o tome, ili 'zna' o njima. Vrsta znanja u koju smo zainteresovani je integracija, osećaj baziran na telesnosti.

Case #62 - Meduza

Trejsi je imala san. Ubila je čoveka i stavila u ormar. Pokušala je da se osigura da niko iz okoline to ne otkrije. Podsvesno je mislila da krivi svoju majku.
Šetala je niz hodnik i srela čoveka, psihologa, koji je takođe bio detektiv. Ruke su im se očešale. Pokušala je da shvati kako da sakrije to od njega. Muzika iz krimi filna je svirala.
Radimo sa snom u Geštalt maniru.
Upitao sam je da ponovo ispriča, ali u sadašnjem vremenu – u stilu toka svesti.
I uradila je to, napravio sam pauzu i pitao je kako se oseća, ili detaljnije – npr, o čoveku koga je ubila.
Rekao sam joj da 'bude taj čovek' i da priča kao da je on.
Rekao je da je Trejsi bila hladna, proračunata i žilava.
Kada se vratila da bude ona, smejala se, migoljila i bilo joj je neprijatno da čuje taj opis.
Sledeća je bila šetnja sa psihologom. Osetio je da je Trejsi moćna, i da ništa neće da izvuče iz nje.
Nazad na nju – ponavljao sam joj opis – moćna, hladna, proračunata, žilava. Dodala je da se osećala sadistički. Sastavio sam sve reči.
Pitao sam dve žene iz grupe da istupe i da šetaju okolo, oponašajući te osobine.
Pozvao sam Trejsi da uradi isto. To joj je bilo teško, smejala se, ali sam je ohrabrio da ostane u procesu, i da oseti sebe kao moćnu ženu. Pitao sam nekog da glumi mrtvaca, i nekog drugog da glumi deo nje koji je tvrdio nevinost, da ona nikad ne bi nikom naudila.
Naredio sam joj da pogleda nekog muškarca u grupi 'kao da pogled može da ubije'. Osetila je svoju snagu, ali se smejala. Kako bilo, rekla je da se oseća pomalo zlo kad se smeje. Smeh je često oblik defleksije, načina da se odbaci doživljaj.
Rekao sam joj da diše duboko u stomak – mogao sam videti kako površno diše.
Kada je uradila to, rekla je da oseća kamen u stomaku. Onda blokadu u svom srcu. Ohrabrio sam je da diše, da oseti kamen, kao i njenu snagu.
Rekla je da je prvobitno bilo vezano za odbijanje koje je iskusila od svojih roditelja, i onda, potiskivanje njene seksualnosti. Osećala se kao da ima nož u svojoj ruci, i da je htela da se beznačajno igra sa njim. Osećala se kao Meduza... koja može da preokrene muškarce u kamen pogledom. Rekla je da ima neko zadovoljavajuće seksualno osećanje u svom telu.
Izgledala je drugačije – mnogo ozbiljnija, nije se smejala, niti 'glumila nevinašce'.
Ovo je bila tačka u kojoj prihvata, a ne odbacuje, svoju moć. Mogla je da oseti sve što jeste – ubica, seksualnost, žensku moć.
U Geštaltu, odbacivanje svojih delova je ono što smatramo opasnim. Kada ljudi dopuste zaboravljenim delovima da uđu u svesnost, onda mogu da naprave potpune izbore, i u to smislu, 'preuzmu odgovornost'. Ovo je egzistencijalna orijentacija Geštalta - ne da pruži rešenje ili moralno uputstvo šta neko treba da učini, već da učini da osoba bude u potpunosti svoja, i na taj način sposobna da napravi istinske izbore.
U ovoj seansi pratio sam tok energije, i pokušao sam da je fokusiran na odbačeni deo – njenu agresiju, moć, itd. Nalazila je na poteškoće sa tim. Napokon je uspela da pusti ono što su, u osnovi, nesvarene 'treba' akcije.

Case #61 - Osećaj lagodnosti sa seksualnim osećanjima

Linda je imala 33 godina i bila je samica. Rekla je da ima dosta muških prijatelja, ali su joj svi bili 'drugari'. I kad se stvori mogućnost za romantičnu vezu, pronalazi da je teško da se otrgne od drugarske veze.
Njen cilj u ovoj vezi je bio da ispita nešto nepoznato u sebi.
Započeo sam sa stvaranjem kontakta, govoreći joj o mojoj otvorenosti i zainteresovanosti o 'nepoznatom'. Istakao sam da ne znamo mnogo jedno o drugom, pa sam joj rekao za šta se ja interesujem vezano za nju, i pozvao je da kaže to isto za mene. U Geštaltu pričamo o 'kreativnoj praznini' kao oblast u kojoj nemamo izvesnost ili jasnoću. To je dobro mesto za započinjanje, i Geštalt uvodi i terapeuta u komfornu zonu sa tim nepoznanicama.
Pričala je kako je 'dobra devojka' i kako želi da promeni tu ulogu kod svojih roditelja. Pričala je o načinu kako njeni roditelji neodobravaju njene momke i kako izlazi kroz prozor da izbegne njihovo piljenje u nju. Želi da bude u mogućnosti da napravi svoje izbore, da izgradi sopstven život. Ali to pronalazi vrlo teškim.
Sastavljajući sve to zajedno, sve je bilo o njenoj seksualnosti. Njeno ponašanje kao 'dobre devojke' je sprečavalo da poseduje svoju seksualnost sa muškarcima u potpunosti, i zato njene veze nisu napredovale mnogo preko drugarske faze... i ako jeste, rekla je da je težila da ih vrati u drugarsku zonu.
Izazov je bio da je podržim da bude lagodnija sa svojom seksualnom prirodom. Pitao sam da li je bilo koja devojka u grupi koja se pronašla, nekada, kao 'loša devojka'. Samo jedna (Martina) je digla ruku. Pitao sam je da priča Lindi o tome. U Geštaltu radimo sa podrškom, i u ovoj oblasti otkrivanja seksualnosti, to je postalo veoma važno – da se ne oseti sama i da nestane osećaj izdvajanja, i poveća osećaj pripadnosti – u suštini da se pomakne iz oblasti srama.
Martina je podelila da za nju to nije bilo toliko o dobroj ili lošoj devojci, već u udaljavanju od tuđih definicija dobrohg i lošeg, i nalaženja onoga što ona želi, šta je dobro za nju.
Vratio sam se Lindi, pitao je kako se oseća. Rekla je da nije baš dobro sa svojim telom, i da je teško za nju da zna šta oseća i šta želi. Jasno, to je bila prepreka u prilazu njenoj seksualnosti!
Veoma pažljivo sam je pozvao da uradi eksperiment, davajući izbor o učešću, i da može da prestane ako hoće. Takođe sam objasnio i gde su granice eksperimenta: na ovaj način se može odraditi u grupi, i svaki muškarac koji se pridruži eksperimentu to radi samo da bi je podržao. Vrlo je važno postaviti i održati granice kad se nalazimo u oblasti seksualnosti.
Pitao sam je da izabere muškarca koji je najviše privlači. Suprotstavio sam ih, i pitao Lindu kako se oseća. Bila je malo nervozna. Pitao sam je da diše duboko, da joj energija kruži kroz telo, dok ga gleda. Uradila je to i posle nekog vremena rekla 'više mi nije toliko privlačan'. Radila je konverziju u druga – deseksualizovala je svoju energiju. Istakao sam joj to, i upitao da li želi da zaista stupi u nepoznato. Ovde sam upotrebio njenu prvobitnu nameru kao podršku pri pomoći, da preuzme rizik. Činjenica da je to izgovorila mi je nagovestilo da je možda spremna na to.
Pristala je, rekao sam joj da diše, da ga gleda i da oseti gde i koliko zadovoljstva oseća u sebi. Isprva nije osećala mnogo. Ali posle nekog vremena, osetila je zadovoljstvo u gornjem delu. Nastavio sam da je ohrabrujem, i da upravljam njenim disanjem da bi nastavila. Posle još nekog vremena osećaj zadovoljstva se širio na dole, ka njenom stomaku, i samo malo ka njenim usnama.
Njen eksperimentalni partner je dao povratne informacije o promenama koje je video kroz proces i onda smo diskutovali o tome neko vreme.
Ovo je bio veliki korak za nju, jer nikad nije mogla da zadrži toliko energije, svesno, u njenom telu osim u stvarnom seksualnom činu. Nije shvatala koliko energije ima, kako da je podesi, da ostane sa njom, i da unese tu energiju u vezu sa muškarcem.
Rad sa seksualnošću je delikatna i izazovna oblast u psihoterapiji. Može povremeno da bude zlostavljanje ako terapeut ne postavi jasne granice rada.
Ipak, vrlo je važno da se ne povučemo stidljivo, jer je ljudima potrebna podrška, i nije izgledno da će je dobiti bilo gde drugde.
Eksperiment je pažljivo osmišljen da zakorači u 'nepoznato' za nju, sa dosta podrške, i tempom koji joj je odgovarao.
Mogli smo da radimo sa 'trebalo bi' koje su njeni roditelji govorili, ali je bila spremna da zapravo zakorači u novo iskustvo, i umorna da je zadržavaju, pa je bila spremna da se nađe na svojoj ivici.
Dosta ljudi blokira svoju svesnost; seksualnost teži da bude oblast gde su obično određene važne blokade Ponekad je to zbog trauma, ali i rezultat društvenih/porodičnih uslovljavanja koje obeshrabruje seksualna osećanja.
Dok se obnavljaju ova osećanja, Geštalt ne cilja na seksualnost 'otvorenu za sve', već dozvoljavajući seksualnosti da zauzme prirodno mesto u našem postojanju – ni dominantno, ni potisnuto.