Šetala je niz hodnik i srela čoveka, psihologa, koji je takođe bio detektiv. Ruke su im se očešale. Pokušala je da shvati kako da sakrije to od njega. Muzika iz krimi filna je svirala.
Radimo sa snom u Geštalt maniru.
Upitao sam je da ponovo ispriča, ali u sadašnjem vremenu – u stilu toka svesti.
I uradila je to, napravio sam pauzu i pitao je kako se oseća, ili detaljnije – npr, o čoveku koga je ubila.
Rekao sam joj da 'bude taj čovek' i da priča kao da je on.
Rekao je da je Trejsi bila hladna, proračunata i žilava.
Kada se vratila da bude ona, smejala se, migoljila i bilo joj je neprijatno da čuje taj opis.
Sledeća je bila šetnja sa psihologom. Osetio je da je Trejsi moćna, i da ništa neće da izvuče iz nje.
Nazad na nju – ponavljao sam joj opis – moćna, hladna, proračunata, žilava. Dodala je da se osećala sadistički. Sastavio sam sve reči.
Pitao sam dve žene iz grupe da istupe i da šetaju okolo, oponašajući te osobine.
Pozvao sam Trejsi da uradi isto. To joj je bilo teško, smejala se, ali sam je ohrabrio da ostane u procesu, i da oseti sebe kao moćnu ženu. Pitao sam nekog da glumi mrtvaca, i nekog drugog da glumi deo nje koji je tvrdio nevinost, da ona nikad ne bi nikom naudila.
Naredio sam joj da pogleda nekog muškarca u grupi 'kao da pogled može da ubije'. Osetila je svoju snagu, ali se smejala. Kako bilo, rekla je da se oseća pomalo zlo kad se smeje. Smeh je često oblik defleksije, načina da se odbaci doživljaj.
Rekao sam joj da diše duboko u stomak – mogao sam videti kako površno diše.
Kada je uradila to, rekla je da oseća kamen u stomaku. Onda blokadu u svom srcu. Ohrabrio sam je da diše, da oseti kamen, kao i njenu snagu.
Rekla je da je prvobitno bilo vezano za odbijanje koje je iskusila od svojih roditelja, i onda, potiskivanje njene seksualnosti. Osećala se kao da ima nož u svojoj ruci, i da je htela da se beznačajno igra sa njim. Osećala se kao Meduza... koja može da preokrene muškarce u kamen pogledom. Rekla je da ima neko zadovoljavajuće seksualno osećanje u svom telu.
Izgledala je drugačije – mnogo ozbiljnija, nije se smejala, niti 'glumila nevinašce'.
Ovo je bila tačka u kojoj prihvata, a ne odbacuje, svoju moć. Mogla je da oseti sve što jeste – ubica, seksualnost, žensku moć.
U Geštaltu, odbacivanje svojih delova je ono što smatramo opasnim. Kada ljudi dopuste zaboravljenim delovima da uđu u svesnost, onda mogu da naprave potpune izbore, i u to smislu, 'preuzmu odgovornost'. Ovo je egzistencijalna orijentacija Geštalta - ne da pruži rešenje ili moralno uputstvo šta neko treba da učini, već da učini da osoba bude u potpunosti svoja, i na taj način sposobna da napravi istinske izbore.
U ovoj seansi pratio sam tok energije, i pokušao sam da je fokusiran na odbačeni deo – njenu agresiju, moć, itd. Nalazila je na poteškoće sa tim. Napokon je uspela da pusti ono što su, u osnovi, nesvarene 'treba' akcije.
Нема коментара:
Постави коментар