Case #57 - Poziv na zaveru

Čim je Anabela počela da govori osetio sam se neprijatno. Jasno želela da ispriča njenu 'priču', o tome kako je pogrešila na više načina, kako je hrabro htela da pomogne drugima u porodici, itd. Našao sam da se osećam nestrpljivo, i da nisam hteo da je slušam. Mogao sam videti da ona samo hoće da priča, da popuni proistor, bez dopuštanja bilo kakvog ulaza – izgledalo je kao da samo hoće da se požali.
Posle nekog vremena, pitala me je nešto vezano za njenu priču. Ali opet, osetio sam se neprijatno, i izgledalo je da ima mnogo pitanja...ali to me je proizvelo u eksperta da rešim njenu situaciju.
Nisam, zapravo, rekao ništa o mojim osećanjima. Razgovarao sam sa njom, ali sam odbio da odgovorim na sva pitanja, pitajući je da ih zapravo formuliše kao izjave.
To je uobičajen pravac u Geštaltu, jer često su pitanja način za izbegavanje odgovornosti, ili pokazivanja u vezi. Izjave dopuštaju da osobe budu ono što jesu, šta osećaju, šta žele, u mnogo direktnijem maniru.
Nisam rekao ništa, jer sam mogao da osetim sopstvene reakcije, i želeo sam da tu razumem sebe. Sedeo sam sa svojim reakcijama, i stupao u kontakt sa mojim doživljajem.
Svaki put kada je Anabela progovarala, bilo je na isti način, i imao sam iste reakcije, uključujući i to da je pitam da pravi izjave. To je sve što sam mogao da radim da prekinem šablon, i nisam hteo da me odvuče u ulogu koju mi je nudila – velika mudra osoba.
Ovo je bilo dovoljno da je zainteresujem. Stavljajući je u sopstveni doživljaj dalo joj je drugačije iskustvo, i zbog toga sam uradio to na neutralan način, da bi bila sposobna da počne da primećuje svoja osećanja više.
Diskutovao sam o autentičnosti. Odjendnom je rekla – 'Želim iskren odgovor od Vas, kako me pronalaziš?'
Udahnuo sam, kako je ovo bilo otvaranje ka produbljivanju povezanosti, ali sam takođe morao da nastavim oprezno jer sam shvatio osetljivost koja se nalazila pored pitanja. Sa ovim pitanjem sam bio voljan da se uhvatim u koštac, jer sam prosudio kao autentičnije pitanje.
Jer sam seo sa svojim doživljajem tog vremena sa njim, bio sam u stanju da imenujem nešto, ne direktno vezano za nju, već o svom iskustvu.
Rekao sam – 'svaki put kad progovoriš, doživim potrebu da budem zaverenik...osećam se povučenim da se složim sa tobom, da potvrdim tvoj pogled na tvoju prodicu i kako te tretiraju. Osećam se nelagodno sa tim, jer ne želim da te odbijem, kao ni da ti se pridružim.'
Ovo je bilo imenovanje mog doživljaja na način na koji joj je ostavljeno mesta da se pronađe u odgovoru. Moj pokušaj da ne posramljujućom izjavom dam vrlo važan odgovr.
Anabel se široko nasmejala. Rekla je – 'hvala ti. Ostali su rekli isto, ali niko tako jasno kao ti. Znam o čemu pričaš. Osećam se kao da pokušavam da pridobijem ljude na svoju stranu.'
Onda smo imali vrlo značajan iskren dijalog. Ukazao sam da postoje i druge strane sem konspiratorske – to može biti zanimljivo, deca mogu toga da se igraju. Istražili smo druge aspeke, i Anabela se vidljivo opustila, kao i ja! Desio se pomeraj u mom doživljaju...pošto sam bio u stanju da imenujem to. Ona je doživela da bude viđena.
Ovo je ja-ti kontakt koji tražimo u Geštaltu, i osnova je za produbljivanje povezanosti.

Case #56 - Devojčica kojoj treba pažnja

Vendi je pričala o njenoj želji da ima partnera. Razvela se, i pokrenula posao. Pričala je kako je nestrpljiva sa svojim zaposlenima, kako je veoma poslovna, i nikad ne pokazuje slabosti. To je uporedila kao kontrast sa strpljenjem koje je prepoznala u meni.
Diskutovao sam o problemima moći sa njom – njenom sposobnošću da bude poslovična i direktna, uživanje u kontroli, šefovanju.
Izgledala je vrlo snebljivo, igrajući se sa rukom...podsetila me je na malu devojčicu. Pitao sam je koliko se staro oseća – rekla je 10, i onda sam je upitao šta joj se dogodilo kad je bila u tim godinama.
Pitao sam je o strpljenju u njenoj porodici. Njen otac ju je udario kad je imala 10 godina zbog ocena u školi koje su se kvarile. U stvari, on je redovno tukao njenog mlađeg brata. Ali u javnosti, on je bio strpljiv čovek, sa vremenom za druge.
Istakao sam da strpljenje koje je videla u meni može da je učini opreznom jer je pitanje: hoću li da puknem kao njen otac?
Složila se. Rekla je da je problem taj što nema poverenje u muškarce. Njen prvi muž je takođe bio nestrpljiv sa njom, samo zainteresova u to šta ona može da učini za njega. Rekla je da je samo želela da nađe drugog partnera.
Otkrila je razlog zašto su joj ocene bile loše u školi, mučili su je, vrlo podlo. Njeni roditelji nisu znali, niti ih je interesovalo. Osećala se vrlo usamljeno.
Seo sam blizu nje, i pričao joj, prepoznavajući njenu osećajnost, njene slabosti, prepoznao sam u njoj mladost i potrebu da bude viđena kao ono što jeste, pre nego deo nečijeg plana. Da se neko interesuje za njene probleme, pre nego samo za njene ocene.
Počela je da plače, još više mekšajući. Izjavio sam svoju zainteresovanost za nju, bez ikakve namere da bude bilo kako drugačija. Izgledala je gladna takve vrste pažnje, i sedeli smo tamo neko vreme, dok sam je ohrabrivao da prihvati taj doživljaj.
Istakao sam da u ovom delu joj je potrebna pažnja, nega , i da prirodno poraste, pre nego što dobije snažnije jezgro sa kojim može ući u vezu.
U Geštaltu ne zaustavljamo se na klijentovom izlaganju problema – što je takođe važno je ono čega sam kao terapeut svestan – nešto što možda nije povezano uopšte sa problemom. Tada to dolazi u centar svesti, i istražujemo kontekst – često porodicu, ali ne uvek. Onda je ta informacija polja vraćena u sadašnjost, u terapeutsku vezu.
Radeći to, pružamo jasniji terapeutski plan, proces kojim možemo da nastavimo da radimo na temi koju je originalno postavila – nalaženje drugog partnera.

Case #55 - Kreativna praznina

Betina je pričala o strahu od smrti svog muža – postojala je istorija ranih smrti u njegovoj familiji, proročica joj je rekla da može umreti, i on je ostajao budan do kasno svake noći.
Kako smo pričali, postalo je jasnije da je problem što on nije zabrinut – ostajao je do kasno svaku noć, pio i kockao sa prijateljima; kada je dolazio kući bio je bučan i neobazriv, budeći je. Provodio je malo vremena sa porodicom i izgubio je porodični novac na kockanju.
Ovo se dešava tokom većeg dela njihovog braka, nekoliko decenija. U porodičnim sistemima gde imamo element zlostavljanja, i ako to traje neko vreme, tu je novokreirani aspekt dinamike, koji je često vezan za kontekst polja.
U ovom momentu, ona je besna, ali jedva da su razgovarali međusobno.
Istakao sam da uz osećaj bola ako bi umro, verovatno bi osećala olakšanje. Složoča se. U Geštaltu smo zainteresovani za obe strane polariteta.
Pitao sam šta želi od mene – rekla je da želi smernice šta da radi.
Otkrila mi je da je njen otac bio sličan – ostajao je do kasno u noć, kockao se. To je indikacija polja.
Bilo mi je jasno da je ovo ozbiljna, ukorenjena i veoma iznurujuća situacija.
Njen muž se poverio njegovoj sestri (njenoj zaovi), koja je kritikovala Betinu.
Dok je pričala o ovome, štipala se. Rekao sam joj da 'uštine' svoju zaovu, i stavio sam jastuk ispred nje. Bila je vrlo nevoljna, i štipala se jače. Bio sam napadan – insistirao sam da proba sa jastukom – ukazujući da je to 'samo jastuk' i da nema posledica. Ovo je bilo teško za nju, ali je uradila, utapajući svoje prste u jastuk. To u Geštaltu zovemo 'retrofleksija' – radimo sebi ono što želimo da uradimo drugima.
Pozvao sam je da priča, takođe. Ali je onda otkrila da ima i njegovih drugih rođaka koji se mešaju i kritikuju je.
Stopirao sam proces. Ceo proces je otkrio ukorenjenu nemoćnost, manjak podrške i višegeneracijski obrazac sa osobinama zlostavljanja u vezi. Ovo nije nešto što bi se rešilo mojim jednostavnim uputstvima kao 'samo nemoj to'. Količina podrške potrebna za ovaj korak je ogromna i nerealno je pokušati u jednoj seansi – važno je prepoznati ograničenja terapeuta i ne pokušavati nešto što daje lažnu nadu.
Podigao sam njenu svest idući u suprotnom smeru. Pitao sam je da li misli da su svi muškarci sebični, ali je odgovorila da ne misli tako. Podelio sam sa njom misao da su svi muškarci pomalo sebični. Rekla je – pa 'ja to dopuštam da se desi'. Na taj način, preuzela je malo odgovornosti, bez potrebe da 'joj se suprotstavim'.
Pogledao sam je, i rekao joj da mogu da vidim koliko je nesrećna. To je bio momenat susreta, nisam pokušao da je spasim odatle gde se nalazila, niti da popravim nešto – koliko sam, naravno, hteo da vidim drugačiji život.
Seo sam sa njom, na to mesto. Imenovao sam šta sam video – situaciju koja je bila poznata iskustvu njene majke. Situaciju koja se dešavala decenijama. Situaciju koja je izgledala sve gore i gore. I situaciju u kojoj se zaglavila, uprkos određenih psiholoških znanja.
Naglašavanje depresivne prirode situacije je bio način da je ne degradiram. Nisam komentarisao, niti osuđivao, niti sugerisao, samo prihvatao situaciju. Na taj način, mogao sam je videti, sesti pored nje, pogledati kako stoje stvari.
To zovemo 'sedenje sa kreativnom prazninom' u Geštaltu. Ne čini se kreativnom, ali sedenje sa njom, bez upadanja u istu, ili bežanja, može da kreira nešto drugo.
Rekla je, 'pa, prestali smo da pričamo, i to je olakšanje'. Shvatio sam – i to sam predočio, tu činjenicu da je brak već zamro. Pa, šta sad?
Pitao sam koliko procenata misli da postoji nada za promenom, Očekivao sam nešto ekstremno nisko. Da je rekla nula, radio bih sa njom na tome da se izvuče odatle.
Iznenadila me je rekavši 15%. To je ukazivalo da postoji šansa da se stvari poprave.
Upitao sam šta se od nje zahteva da uradi – ovde je bio prolaz ka nekim mogućim akcijama.
Rekla je da može da nađe način da bude srećnija. To je dobro – subjektivno rešenje za početak.
Kad sam nastavio sa pitanjima, rekla je da se može fokusirati više na decu, ali sam primetio da je to ono što je već uradila da se izbori sa brakom.
Našla je druge načine da postane srećna. Ali sam hteo više od nje – neku objektivnu akciju koju je mogla da napravi i promeni vezu.
Rekla je da se ćali kako mu više ne sprema doručak. Pa, on je očito želeo pažnju koju nije dobijao.
Pitao sam je kakvu uslugu za uslugu može tražiti, ako mu spremi doručak. Rekla je, vreme sa porodicom. To je zvučalo kao dobar start – ne previše intimno, ali dobar signal nečega drugačijeg. Pitao sam je da kvantifikuje koliko mnogo i koliko često to želi. I onda sam predložio da može da ponudi da mu spremi doručak taj broj puta.
Naveo sam joj da ako želi da napravi novu vezu iz pepela, da je potrebno nekoliko godina, i da će joj trebati dosta podrške u procesu.
U Geštaltu smo zadovoljni sa jednim malim delom – integrisanim – u jednom trenutku.
U ovom slučaju, nešto je nastalo iz praznine, i to je sve ona učinila, pre nego što joj je rečeno šta da radi. Moja 'uputstva' su bila da usmeri pažnju na to 'šta jeste', i onda, da je prizemljimo u figuru koja nastaje od njene energije.