Case #110 - Skrivena agresija

Mejsi se mnogo osmehivala. Delovala je kao veoma topla i prijateljski nastrojena osoba, teško je bilo da se ne dopadne nekome na osnovu prvog utiska. Delovalo je da je tu za druge i očigledno je volela da bude od pomoći.
Međutim, u grupi je konstantno upadala u konflikte. Delovala je svađalački i brzo je dolazila do zaključaka. Uprkos njenoj vidljivoj toplini, izgovarali bi reči koje pokreću antagonizam, i koje bi sadržale mnogo njenih pretpostavki i reakcija.
U jednom od ovih konflikata ja sam je podržao. Pomogao sam joj da poveže svoju izjavu o opažanju sa izjavom o osećanjima - ona je imala sklonost ka skakanju od observacije ka interpretaciji, bez uključivanja sebe. Ili ponekad, direktno ka interpretaciji - npr. 'Ti me odbacuješ'. Stoga sam joj dao instrukciju da počne sa neposrednim iskustvom, i da imenuje svoj emotivni odgovor.
Ispostavilo se da joj je ovo veoma teško. Bilo joj je teško da prepozna svoja osećanja, i nije bila voljna da ih deli, već joj je bilo draže da se pomeri ka svojoj imaginaciji o tome šta se dešava. Takođe nije bila voljna da 'proveri' svoju imaginaciju, ophodeći se prema njoj kao nekoj vrsti realnosti npr. 'Zašto me odbijaš'.
Kako sam je usporavao, povezujući izjave sa osećanjima (pre nego sa pitanjima), počela je da bude više u kontaktu sa onim što joj se dešava. Nevoljno, otkrila je da je veoma besna; pre ovoga, ona je druge ljude posmatrala kao problem. Koncizan oblik 'čiste komunikacije' koji sam zahtevao, konfrontirao ju je sa svojim sopstvenim mračnim osećanjima, koja više nije mogla da pripiše drugima.
Ukazao sam joj da su joj ramena ukočena; iako sam je usmeravao da iskaže ono što želi kao zahtev, ona se držala podležućih propisa za tuđe ponašanje, i ovo je jačalo njen bes,
Disciplina ka kojoj sam je vodio - koja uključuje ograničavanje svojih izjava na iskaze o svom iskustvu, a ne samo opravdavanja ili objašnjenja - odvukla ju je od njene sunčane pojave i ispoljila dosta tuge. Ovo je takođe naglasilo njene granice - ona više nije bila u stanju da sluša odgovore drugih ljudi. Opet, ovim smo otišli ispod očiglednog 'razgovora' i pokazalo se da je njoj bilo potrebno mnogo više pažnje na ovom mestu.
Kada su ljudi konfrontirani - u ovom slučaju veoma brižljivo s moje strane - po pitanju svog kontrolišućeg ponašanja, njihov 'reket' se podigne - oni više ne mogu da stavljaju svoj fokus na druge da bi izbegli svoja teška osećanja.
U ovom slučaju, teška osećanja su se ticala agresije. Mnogim ljudima je teško da prepoznaju, da osete i da priznaju svoju agresiju. Ljudi bivaju pod uticajem socijalnog uslovljavanja da ne budu agresivni, ili da ne ispoljavaju agresiju. Ovo se pogotovo odnosi na žene. Podrška koju možemo da pružimo u terapiji je kreiranje atmosfere dopuštanja da se osete svakakva osećanja, a zatim usmeravanje načina da se ona iskažu. Pogotovo je važno posedovanje osećanja, jasna verbalizacija na način koji opisuje osobino iskustvo, a ne interpretaciju drugog. Ovo je jedna od stvari koju terapeut može da uradi, da ponudi pomoć i usmeravanje ljudima koji se nalaze na ovom mestu.

Case #109 - Uklanjanje tereta

Seli je prijavila brojne simptome - osećanje haosa, bol u gornjem delu leđa, crvenilo u licu, što je povezala sa strahom od nedostatka prihvatanja.
Pitao sam je o ovim različitim fenomenima. Gledala je u mene intenzivno. Generalno, to ukazuje da klijent želi nešto od mene. Pitao sam je o tome, ali nije znala.
Kako sam joj govorio, imao sam osećaj da se odvija paralelna konverzacija - naših reči, koje se naizgled nisu mnogo povezivale, i emocionalnog tona, koji mi je delovao intenzivno, ali nejasno.
Rekla je da se oseća maglovito.
I ja sam rekao da se osećam maglovito.
Nije imala ništa u mislima.
Ali bilo je dosta iskazanih osećanja u njenim očima, iako nisam mogao da razlučim koja su.
Jednostavno sam prizano šta sam video, i svoje iskustvo. Ovo se zove fenomenološko izveštavanje.
Osećala je da joj se leđa zagrevaju.
Stavio sam svoje ruke na mesto koje je bilo vruće. Rekla je da je veoma zategnuto i ja sam mogao ovo da osetim. Nisam masirao, samo sam napipao tenziju rukama, kako bih mogao da steknem osećaj o čemu je tačno govorila. Opet, ja želim da uđem u njenu fenomenologiju što je više moguće.
Rekao sam - Čini se kao da si napadnuta od pozadi.
Govorila je o svom ocu koji ju je udarao kad je bila mala, i to veoma. To je bilo 'normalno' udaranje, ali ono što je bilo uznemirujuće je to što nikad nije znala kada će biti udarena, pa je to bio šok.
Tada sam pritisnuo mesto na njenim leđima - direktnim, smirenim pritiskom - ovo je poznato kao 'preuzimanje' u Hakomi terapiji - paralelno sa intenziviranjem iskustva koje radimo u Geštaltu; rezultat je da je bila u stanju da se malo opusti.
I dalje je bilo dosta emocija u njenim očima, veoma intenzivnih.
Tada je rekla da su se oba roditelja ružno ophodila prema njoj - konstantno su je ponižavali, govorili joj da je  'glupa'.
Ovo je očigledno bio ključ.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet terapeuta i povezanost koju smo izgradili da bih 'otklonio' te terete sa njenih ramena, i rekao joj da 'odnosim' loše reči - 'glupa' itd, i menjam ih dobrim rečima.
Dok smo generalno orijentisani na odgovornost u Geštaltu, kada se radi o stidu (indikovanim rumenilom, nedostatkom samoprihvatanja, lošim ophođenjem), osoba može da doživljava sebe bespomoćnom. Zato joj možda treba pomoć od spolja - terapeuta, grupe, da bi iskusila dovoljno podrške kako bi se pomerila iz mesta u kom je zaglavljena.
Ovo je podrška koju sam joj omogućio, a ona je bila u stanju da je prihvati. Podrška dolazi u mnogim oblicima; bitno je naći pravi tip podrške koja je potrebna klijentu, pravu meru, i pružiti je u pravom trenutku. Ovo zahteva ostavljanje po strani naš 'pomažući' plan, i biti osetljiv za klijentove potrebe. Takođe uključuje voljnost da se bude prisutan, i da se primeti šta se dešava u meni, jer i to pomaže usmeravanju mojih izbora.