Case #126 - Prelazak u bombu

Proveo sam neko vreme pokušavajući da nađem šta nije u redu sa Jonom.
Rekla je da nije u kontaktu sa svojim osećanjima. Prijatelji su joj govorili da je naizmenično topla, ili ljuta, ili neki drugi opis, ali ona nije mogla da se identifikuje ni sa jednim od njih.
Ovo mi je bilo čudno, jer sam je doživeo kao punu životnosti, energije i strasti. Animirala je kad govori, bila je interesantna i delovala je prisutno i uključeno.
Naravno, mnogi ljudi nisu u kontaktu sa svojim osećanjima, ali bilo je tu još nečega što je trebalo da razumem. Tada mi je rekla da se često oseća nesrećno. Opet... činilo mi se da se još nešto događa, nešto više od onoga što se vidi na površini.
Pitao sam je koliko dugo je nesrećna - rekla je od svoje trudnoće,koja je bila pre 9 godina. Imala je nesuglasice sa svojom svekrvom i svojim suprugom, koji još uvek ne jenjavaju.
Naravno, spoljašnji faktori mogu doprineti nečijoj nesreći. Ali ovo je zvučalo kao da je dublje ukorenjeno. S obzirom da je počelo u trudnoći i nastavilo da traje, to me je navelo da razmotrim depresiju. Ona nije delovala depresivno. Međutim, raspitao sam se o mnogim simptomima koji često prate depresiju - nedostatak uživanja u životu, nedostatak motivacije, problemi sa spavanjem - rekla je da za sve - sve se složilo.
Iako dijagnoza može biti ograničavajuća, može biti od pomoći imenovanje obrazaca koji se javljaju, poput depresije, koja ukazuje na nešto više od prolazne nesreće, i koja zahteva ozbiljnu brigu.
Objasnio sam joj ovo i ukazao da je ovo nešto što zahteva kontinuiranu podršku i da će doći do promene tokom vremena. Važno je dati ljudima realistična očekivanja po pitanju šta terapija može da postigne.
Rekla je da veoma vredno radi da bi se nosila sa svojim zauzetim životom - dete, porodica, posao. Veći deo vremena se osećala iscrpljeno.
Postalo mi je jasno da je u pitanju nešto što se zove 'visoko funkcionalna depresija' - ona se nosi sa svojim životom, maskirajući šta oseća iznutra.
Trudila se da ne potone u crnilo svoje nesreće. Međutim, terapijski, ovo bi trebalo da se dogodi, uz podršku.  Bez odlaska u depresju ona bi nastavila sa izbegavanjem i ne bi bila u stanju da dopre do osećanja koja su bila zaglavljena.
Rekao sam joj da primeti svoju odeću. Njene pantalone su bile crne, njena bluza je imala neke svetle boje. Predložio sam ovo kao metaforu za njen život - svetle boje ali crno i nesrećno ispod. Ona se složila.
Zato sam joj tražio da gleda u svoje pantalone i 2 minuta bih sedeo sa njom dok bi ona tonula u svoje crnilo. Ona se složila.
Ovo je bilo važno, otići u depresiju, ali uz nečiju podršku.
U njenim očima su se pojavile suze, što je dobro, jer su njena osećanja počela da teku, i bila je u stanju da ih podeli sa mnom. Međutim, rekla je da oseća zaglavljenost u grlu.
Rekao sam joj da legne. Držao sam joj glavu rukama, odignutu od poda, i pitao sam je da mi prepusti svoju težinu. Ovo je bio način da je podržim da oseti svoju 'težinu' a istovremeno da oseti da je neko drži. Kako sam polako pomerao njenu glavu, bila je veoma ukočena. Pazio sam da je ne guram, već da sačekam svaki put kad bi se pojavio otpor.
Pitao sam nekoga da drži njena stopala i povuče ih nežno, kreirajući još više prostora u njenom telu za osećanja.
Zatim sam seo pored nje. Njena osećanja su počela da se pojavljuju u talasima, uz malo jecanja. Pozvao sam je da dozvoli glasu da se čuje, ali dalje od toga nije mogla u tom trenutku. Nakon nekog vremena, rekla je da joj je ruka utrnula.
Ovo je ukazivalo da je dovoljno uradila.
Važno je da se, kada neko nije došao do svojih osećanja, ide polako i da se omogući vreme i prostor za integraciju. Ona je načinila veliki korak, i to je bilo dovoljno zasad.
Rekla je da se brine da je ona 'bomba koja će da eksplodira'. Ukazao sam joj da, ukoliko nastavi da potiskuje svoja osećanja, to može biti istina. Ali otvarajući se i dobijajući podršku, mogla bi da omogući 'bombi' svojih osećanja da se oslobodi na bezbedniji način.
Važno je sa velikim stvarima poput depresije ne ići predaleko, prebrzo. Iako proces i tehnike Geštalt terapije mogu brzo da uvedu osobu u 'njene stvari', veoma je važno kretati se tempom koji ona može da integriše. Ovo ukazuje na rad na duže staze - bar 6 meseci terapije, ako ne i godinu dana. Iako ovo nekome može zvučati kao dug period, alternativa je 'bomba', uticaji na njeno zdravlje i/ili funkcionisanje, ili lekovi, što nosi svoje probleme.

Case #125 - Strah se pretvara u uzbuđenje

Martin je izašao sa problemom tenzije u stomaku koja se javila tokom grupne meditacije. Pitao sam ga da li mu je taj osećaj poznat - bio je neobičan.
Pitao se da li je to možda u vezi sa periodom kada je bio dete i imao iznenadne zdravstvene probleme, o kojim mu je majka kasnije ispričala.
Rekao sam mu da uđe u osećanje koje mu je u telu - bilo je drhtavo. Kako je ulazio u to, lice mu se smekšalo, suze su mu bile u očima, i rekao je da može da čuje glasove svog dede i svog oca koji ga umiruju.
Pitao sam ga o porodičnom kontekstu - o njegovom polju. Rekao je da su ga roditelji voleli i podržavali, kao i stariji braća i sestre. Imao je zdravo detinjstvo ispunjeno ljubavlju.
Strah je bio neuobičajen u njegovom trenutnom životu.
Ovo je bilo donekle neobično u terapiji, i značilo je da osećanje straha koje je imao u stomaku ima drugačije značenje od uobičajenog kada je neko preživeo traumu ili ima nezavršen posao.
Rekao je da ne rizikuje puno, da vodi udoban i stabilan i srećan život, i na poslu i kod kuće.
Ovo je zvučalo sjajno... osim što je osećanje u njegovom stomaku ukazivalo da je on možda želeo nešto više. Objasnio sam da strah prethodi iskustvu uzbuđenja, što se dešava onda kada je strah integrisan u nečije biće.
Vratili smo se strahu, za koji sam sumnjao da ukazuje na želju za više rizika, i samim tim više avanture u njegovom životu. On se složio.
Tražio sam mu da mi da viziju iz tri oblasti - lične, poslovne i ljubavne.
Njegova lična vizija je bila stajanje na vrhu visoke planine na koju se popeo.
Njegova ljubavna vizija je bila putovanje u kamp-kućici sa svojom porodicom.
Njegova poslovna vizija je bila stvaranje svoje kompanije, zasnovane na progresivnoj viziji.
Kako je zamišljao ove stvari, opet je imao suze u očima, i rekao je da oseća veliku zahvalnost prema životu.
Objasnio sam kako podrška pomaže preobraćanju anksioznosti i straha u uzbuđenje, i istražili smo kakva podrška bi njemu bila potrebna da bi omogućio ovim stvarima da se dogode.
Ovaj slučaj pokazuje koliko je važno prići iskustvima ljudi sa fenomenološke pozicije - ne interpretirati šta pojedinačni simptomi znače. Ovo postižemo stavljanjem u zagradu pretpostavke, teorije, itd., i bivanjem prisutnim sa značenjem koje to ima za klijenta.
Rezultat je da se klijent oseća saslušano, viđeno i shvaćeno, i možemo preciznije znati gde da radimo sa njim. Odlazak u porodičnu prošlost u potrazi za izvorom straha bi bilo traćenje vremena. Bilo je očigledno da je imao zdravo odrastanje i nije bilo ničega što je on pokazivao, a što bi ukazalo da izbegava nešto. Ovo nam omogućuje da radimo u sadašnjosti, i da se krećemo ka budućnosti. Geštaltistički rad se tiče i budućnosti polja i prošlosti polja, a sa oboje se radi u sadašnjosti.