|
Nensi je otkrila lestvicu problema. Osećala se kao da je postojao jaz između toga da bude autentična i njenog ponašanja. Imala je dete iz prvog braka; tu je bilo malo realne supstance u odnosu, retko da su živele zajedno. Pričala je o njenom drugom braku, da je imala nekoliko abortusa, pa je njen muž želeo još jedno dete ali da ona nije. Govorila je o tome kako je veoma srećna sa svojim drugim mužem, ali da je nekad skrivala svoje prisustvo na radionicama od njega. Pričala je o toe kako nije fizički jaka i da želi to da promeni. Istakao sam da je jedan problem vodio do sledećeg, i da se nijedan nije činio kao da se zadrži, produbi, da bude podložan fokusu. Zapravo, rekla je da su drugi terapeuti imali problema da je dobiju čist odgovor na probleme. Pitao sam je šta ona želi od mene: „da bude spašena" odgovorila je. Objasnio sam joj da bi deo mene bio oduševljen da pokuša da je spase, ali da to do sada nije delovalo veoma dobro; a drugi deo mene je želeo da je osnaži, ali ni to nije delovalo. Na početku sastanka sam primetio njene pantalone – veoma živopisne i složenog dizajna. Nekoliko puta sam ih primećivao iznova. Takođe sam primetio njena usta – imala je mnogo izraza, i često je grizla usnu ili pokazivala zube na određeni način. Primetio sam oba. Nije imala svest o svojim ustima i nije bila zainteresovana u svojim pantalonama. Posle više diskusije, vratio sam se na njene pantalone i predložio da vidimo da li mogu da nam pomognu da odredimo sa kom problemu da se posvetimo. Pitao sam je koji aspekt pantalona je najviše volela. Pokazala je na mali deo oko članka i ukazala na tri različite boje, opisujući ih kao tople i hladne tonove. Zato sam je zamolio da „bude" svaka boja, i da opiše sebe. Pričala je o tome kako je topla, puna netuzijazma i kako sija. Zatim hladna, reflektujući sebe, koja voli da bude sama. Zatim zamrznuta, proračunata i racionalna. Rekao sam joj svoje odgovore na svaki njen opis. Kada je došlo do poslednjeg, odmah je reagovala, preventivno navodeći da ovaj deo nije bio ok i da krivi sebe. Ispostavilo se da ima mnogo onoga što treba, čineći taj deo pogrešnim. Pitao sam je odakle to dolazi – od njene majke. Zato smo postavili jastuk za njenu majku, pa je ona pričala sa svojom majkom, navodeći svoju vezu, ali i njene granice oko liste onoga što treba. Zatim, tu je njena prethodna svekrva, koja je bila „idealna" na neki način, ali je očekivala mnogoo onoga što treba. Zatražio sam da postavi svoju svekrvu na jastuk i da ponovo iznese svoju vezu ali i njene granice. Svaki put sam se vratio do dela nje koji se zamrzava/je proračunat, pokušavajući da to potvrdim. Svaki put kada je počela da spušta gard, pitao bih je da li želi da da njom vlada "ono što bi trebalo", a ona bi odgovorila ne. Konačno, bila je u stanju da me sluša, kada sam joj ispričao za moju proračunatu stranu. Rekao sam da ako sam u radnom/poslovnom režimu ili da se osećam vrlo utemeljeno, osećao bih se komotno sa tim delom nje. Ili, da sam u svom režimu smrzavanja/proračunatosti takođe bih bio ok sa tim. Ali da se osećam ranjivo ili oskudno, mogao bih nastradati od te strane. Bila je u stanju da me čuje bez grčenja i da prihvati moja saznanja. Rekla je „ali ovo je deo koji želim da promenim, jer može povrediti ljude". Odgovorio sam joj „više sam zainteresovan za vaše priznanje da je to zapravo deo vas, i da kada ste na tom mestu – to je ono što čini da se osećam sigurno sa vama". Shvatila je da nije stvar u tome da se oslobodi tog dela sebe, ili da ga izmeni, već da jednostavno prihvati njegovo postojanje. Na ovom sastanku je bilo teško početi. Svaki put kada je počela sa jasnom figurom, ona se pomerila. To je samo po sebi bilo vredno pažnje – njeno prebacivanje fokusa. Ja sam izabrao da se ne fokusiram na to, jer nije bilo dovoljno osnova između nas. Malo sam se koristio mogućnošću „spasitelja", ali sam odlučio da ne nastavim dalje ovim putem, jer ponovo, to se nije zadržavalo. Dakle, umesto da nastavimo sa igrom „mačke i miša" sa pronalaženjem jasne teme, vratio sam se na ono što je za mene bilo figuralno – njene pantalone. Činjenica da nije imala značaj na njima, značilo je da na njima možemo naći nešto što se pojavilo, uprkos njenom otporu da dođe do figura. Odmah je jasno imenovala tri važna dela sebe. Zatim sam ih istraživao u vezi – moj odgovor na svaku. Njen otpor na treći deo je izašao na površinu i to je jasno pokazalo na ono sa čime treba da se radi: da se bavimo sa onim „što bi trebalo" i njihovim izvorom. Nakon ovoga, bila je u stanju da dovede taj deo sebe u svoj odnos sa mnom i sa njom samom. Rezultat je bio ishod za kojim idemo u Geštalt procesu: integracija.
Džon vodi malu kompaniju. Njegova zabrinutost je bila vezana za to da je on veoma moralno ispravan čovek. U tržištu na kome „sve prolazi" on je imao čvrste principe i držao ih se. Isti je bio i sa svojom porodicom – uzimao je svoje dužnosti ozbiljno, poštovao j esvoje roditelje i pratio tradiciju. Ipak, osećao se teško i opterećeno i pitao se da li je njegova moralna iskrenost zapravo dobra stvar ili njegov posao neće uspeti na kraju, jer on nije bio voljan da upotrebljuje nepoštene trikove kojim se njegovi konkurenti služe (kao industrijsko špijuniranje). Prvo sam tražio da prepozna prednosti u njegvom načinu postojanja na svetu, ali to ga nije mnogo pomerilo. Bio je zabrinut da mu u stvarnom svetu to neće koristiti, ali u isto vreme je želeo da ostane veran svojim strogim moralnim okvirima. Zato sam ga zamolio da identifikuje dva polariteta – lik iz istorije koji predstavlja moralno ispravnog čoveka, a zatim nekoga ko predstavlja like kod koga „sve prolazi". Izabrao je ova dva, pa sam ga pitao da stane u cipele oba lika i da vodi dijalog između njih. Ovo mu je bilo izuzetno teško i stalno je želeo da izađe iz uloge. Pitao je „mogu li jednostavno da ujedinim oba"? Ali do integracije ne dolazi tako lako... Kada je u ulozi moralno ispravnog, rekao je da je prati duboku i dugu tradiciju toga što je Kinez, dok druga uloga ugrožava te vrednosti. Bilo je jasno – stepen značaja koji pridaje u čast tradicije, dubokoj etici Kineske kulture. Predložio sam mu da izađe iz obe uloge, zavali se u svoju stolicu i da priča sa svakom stranom. Priznao je tradiciju, a onda je takođe priznao da možda može da nauči nešto korisno od obe strane. Ovo je bio veliki korak za njega. Predložio sam da je bio u poziciji Emporera, da ima dva savetnika umesto jednog, i da je na kraju to bila njegova odluka. Osećao se mnogo bolje kada je ovo čuo i mogao je da prepozna vrednost „novog" savetnika. Pomenuo je da je postojala dimenzija ovoga u njegovom privatnom životu, gde je uzimao stvari za ozbiljno i da se nikada nije osećao kao da ima odmor. Dakle, identifikovali smo još dva savetnika, jednog koji ga je podsećao na njegove dužnosti i drugog koji bio onaj koji ne odaje poštovanje, neodgovoran i orijentisan na zabavu. Ponovo je osetio olakšanje što ima dva savetnika, ali je u mogućnosti da donese konačnu odluku. Rekao sam mu da identifikuje stvarnu osobu u ulozi koja je za zabavu, gde je on pomenuo svog rođaka. On je ranije video rođaka u negativnom svetlu, ali je sada mogao da ga vidi pozitivnije, i da razmotri da provodi neko vreme sa njim. Koristili smo Geštalt orijentaciju prema polaritetima, koja potvrđuje da se za bilo koji kvalitet podrazumeva jedan suprotan. Preterana identifikacija sa jednom stranom dovodi do razdvajanja. Geštalt proces je orijentisan prema integraciji, koja se mora dogoditi kroz stvaran proces, u potpunosti u kontaktu sa obe strane, a ne samo prema intelektualnom razumevanju. On nije bio podložan uobičajenom obliku eksperimenta (direktnom dijalogu), tako da uvek treba da budemo spremni da budemo fleksibilni u redizajniranju eksperimenta na licu mesta, kao odgovor na želje klijenta i povratne informacije.
Trejsi je volela da putuje sama. Volela je da bude nezavisna žena. Išla je kući svakih nekoliko nedelja na par dana I to joj je odgovaralo. Imala je svoj stan u gradu. Rekla je da je to odgovaralo njenom mužu, zato što je ona imala visoke standarde I da bi bilo neminovnih rasprava. Osećala je da je njen život samo njen, I sada kada je njihov sin odrastao, nije morala da prisustvuje porodičnim obavezama. Uživala je u svom načinu života I njenom poslu. Međutim, njena briga je bila to što je počela da oseća paniku kada je kući, nakon kratkog perioda. Ispitujući dalje, pitao sam je o njenim roditeljima. Imala je određenu količinu slobode dok je odrastala – njena majka je bila zauzeta sa brojem dece, otac joj je davao određene privilegije tretirajući je "pomalo kao dečaka", mada je I on bio nežan prema njoj. Međutim, kada je dobijala pažnju, obično je to bio oblik pritiska da nešto izvrši, ili da bude dobro dete. Ili je imala pažnju, ili slobodu, ali nije bilo sredine. Dalje sam joj predložio eksperiment da istražimo kako je to bilo sa njenim suprugom. Stajali smo, okrenuti jedno ka drugom. Uvijene ruke su predstavljale želju za pažnjom. Odgurnute ruke su predstavljale slobodu. Odmah je postala uznemirena. Rekla je da nije želela da budeu poziciji da želi pažnju, da je to bilo previše pritiska I da se uspaničila. Pitao sam koliko je često to osećala, u spostvenom skladu, da je želela da bude u toj poziciji , prirodno, sa svojim mužem. Rekla je da je želela više slobode nego što je imala. Pitao sam je koliko, bez osećaja dužnosti. Odgovorila je – dva puta godišnje na nekoliko dana koliko sam kući, a ostatak vremena sama. Ovo nije bio moj model odnosa, ali sam bio voljan da prihvatim da je bio njen. Dakle, na tom osnovu smo nastavili. Želela je da bude u poziciji gde želi pažnju veoma kratko, a onda se prebacila na poziciju da želi slobodu. Rekla je da se oseća veoma neprijatno u tome da želi pažnju od njega. Zato sam obrnuo situaciju. Igrao sam muža, I postavio svoje ruke u položaj žudnje za pažnjom. Odmah je počela da se odguruje, veoma snažno. Došla je u kontakt sa mnogo ozlojeđenosti. Osećala je da je kada je sa njim on uvek želi nešto od nje, I da ona uvek daje ali da nikad ne dobija. Njen bes je došao, I ciklus je postao jasan. Ona je odgurivala, on je postao zahtevan, ona je odgurivala još više I tako dalje. Zato sam predložio da dodamo dodatnu poziciju ruku: davanje. Očigledno je da nije imala više šta da da. Ali ja sam usvojio poziciju davanja kao muž, I pitao je da bude u poziciji gde želi pažnju/poziciju gde prima. Ovo je takođe dovelo do mnogo "nezadovoljstva" sa njene strane. Osećala se kao da nikada zapravo nije ništa dobila od njega, I da je bilo previše godina gde je samo davala I davala. Bez pbzira na to, pitao sam je da se vrati u sadašnjost I da dozvoli sebi iskustvo da joj se daje, onda kada je izrazila svoje nezadovoljstvo. Složila se, I bila je duboko dirnuta primanjem. Međutim, ubrzo se osetila neprijatno – cena primanja je bila da bi ona opet morala da daje, a toga se plašila. Tako se dublji aspekt ciklusa pojavio. Zato sam joj predložio naizmeničnost. Ja bih joj dao, ona bi primila, a onog trenutka kada bi joj bilo neprijatno, mogli smo se zameniti. Mogla je da daje nazad, da ublaži njen "dug", (a ja bih primio) ali samo dok je njoj to bilo prijatno. Ispostavilo se da je njen ritam prilično brz, samo nekoliko sekundi na svakoj poziciji. Međutim, osećala se veoma prijatno sa ovim, I osećala je da nismo predugo ostajali u bilo kojoj poziciji. Iskustvo je bilo duboko pronicljivo za nju, I obezbedilo joj je iskustvo za kojim je žudela, ali je kompletno odustala. Značaj nije bio u tome da je to "popravka" ili "lek" za situaciju, već da je istraživanje svesti, koje je dalo dublju svest o njj, njenom kontekstu, njenom učestvovanju u ciklusima I pružilo joj novo iskustvo. Takva nova iskustva koja dolaze iz Geštalt eksperimenata nisu "rešenja", već proširuju svvet osobe, a mogu da pruže I nove referentne tačke za ono što je moguće. Takođe mogu da obezbede isceljujuće iskustvo, kada nešto nije dostupno iz okoline. Proces je bio onajj koji je počeo sa istraživanjem konteksta polja. Kada je to postalo jasno , prešli smo na eksperiment ovde I sada. Da bi uradili ovo, ona je morala da oseća da nije bila organizovana od bilo kakvog "trebalo bi", već da stvar bude u njenom ritmu. Koristeći sebe kao učesnika je značilo da sam mogao da se uključim tamo gde je ona bila, šta joj je trebalo I da daje direktan uvid u iskustvenost u njenom sistemu. To je takođe značilo da mogu da odgovorim na razne načine. Modifikovao sam eksperiment da uključim treći gest "davanja", pošto je ovo očigledno nedostajalo, veoma značajan sastojak. To joj je takođe omogućilo da iskusi primanje, bez cene da bude previsoko.
Meri se dva puta razvodila, I sada ponovo živi sa prethodnim mužem, ocem njenog sina. Raspitivao sam se o putovanju. Zajedno su vodili posao, ali se nisu slagali oko pristupa. Vremenom je počeo da bude nasilan prema njoj. Ovo se nastavilo tokom godina. On je onda tražio razvod od nje, a zatim tražio vezu sa jednim od zaposlenih koji su radili u ovom poslu. Nakon što ga je žena odbila, pitao je Meri da se ponovo uda, na šta je ona pristala. On je nastavio da je udara. Konačno, posle još nekoliko godina, ona je povukla ograničenje na nasilje, I razvela se od njega. Nekoliko godina kasnije, ponovo su počeli da žive zajedno, ovog puta bez nasilja I ona sada opisuje svoju vezu kao "zadovoljavajuću", I nije nesrećna sa tim. Međutim, dok je ovo pričala, naravno da je osećala nadolazeći bol. Pitao sam kako je preživela; setila se kroz šta su morale da prođu njena majka I baka (nije nasilje). Pitao sam je šta oseća. Odgovorila je "kao 10,000 strela u mom srcu". Potvrdio sam da je zadržavala bol u sebi, pre nego da ga nanesee drugima, ali sam izrazio svoju zabrinutost za efekte koje je to ostavilo na nju. Pitao sam je kako je pričati sa mnom, kao muškarcem – rekla je da se oseća bezbedno. Rekao sam joj da je muškarac stavio te strele tu, I da, kao muškarac, želim da joj pomognem da ih odstrani. Predložio sam da ću prići polako, sa njenim potpunim odobravanjem na svakom koraku, I izvući strelu napolje. Uradio sam ovo, položio sam "strelu" na zemlju I potvrdio kako je bila mnogo povređena. Proverio sam kako se oseća: prijavila je bolna osećanja, ali je takođe bila I duboko dirnuta I malo joj je laknulo. Zato sam ponovio ovaj proces još dva puta, svaki put potvrđivajući drugi aspekt njenog iskustva. Osetila je blago oslobađanje, ali I neke trnce u rukama. Ovo je bio pokazatelj da je uradila dovoljno. Konačno, predložio sam joj da izvede ritual sa tri strele, I razne opcije. Odabrala je rutal sahranjivanja strela. Ispričao sam joj priču o zamišljenom putovanju na koje smo oboje otišli, u šumu, gde smo sahranjivali strele, dajući potvrdu I ostavljajući ih u zemlji. Njeno iskustvo na kraju je bilo lagano, I bila je zaista viđena I čuta na mestu. Zamolio sam je da uradi domaći, da ponavlja proces koji smo radili, jednom dnevno, u svom umu, sa još tri strele I zatim ritual njihovog sahranjivanja. U ovom procesu prvo sam zacrtao njeno polje, da bi dovoljno razumeo kontekst. Zatim sam iskoristio činjenicu da to što sam muškarac bude deo procesa izlečenja. Išao sam polako, proveravajući kako joj je svakim korakom I pružajući joj mnogo izbora. Radio sam sa metaforom koju je dala sa strelama, uzimajući je ozbiljno I počinjući proces lečenja. Važan faktor nije bio broj uklonjenih strela ili ukidanje bola kao neke stalne stvari, već činjenica da smo napravili početak, da je napravljena razlika I da sada ima način da se bavi ovim sama. Geštalt eksperiment je ovde bio dizajniran direktno od materijala I reči koje je ona pružila, I to je radilo prvenstveno na osnovu odnosa koji je uspostavljen između nas.
Proveo sam neko vreme povezujući se sa Džejn na početku sastanka. Primetio sam žuti/zlatni top koji je nosila. Rekla je da voli vatrene boje, da donose toplinu I da joj pomažu da se reši osećaja tuge. Džejn je objasnila da voli da bude u društvu ljudi koji su puni entuzijazma I koji su veseli; ako nisu takvi, ona ne bi bila zainteresovana. Pitao sam je sa čime želi da radimo – pomenula je posao, oca I dečka. Zamolio sam je da odabere jedno I izabrala je posao. Šta god da osoba odabere je u redu, I najverovatnije je da bude blizu znaka. Pitao sam je šta je konkretno bio problem – prijavila je da je bila okrenuta samo sebi I da je išla ka onome što želi, bez obzira na druge. Priznao sam da ovo ima pozitivne strane u poslovanju I da mogu da razumem kako može zasmetati drugima. Zatim je otkrila da čezne za priznanjem I da je ona u stvari usvojena. Njeni roditelji su je napustili ispod mosta. Ovo je za mene značajno promenilo stvari. Da bi otkrila tako važnu I tešku prekretnicu značilo je da mi se poverava sa nečim veoma ličnim I unutrašnjim. Umesto da to samo uzmem kao korisnu I relevantnu informaciju o njoj, I kao kontekst njene okrenutosti ka sebi, uzeo sam to ozbiljnije, kao duboki vapaj za "priznavanjem" koje je pomenula. Onda sam shvatio I njenu potrebu za toplinom. Pitao sam je šta oseća, ali nije mogla ništa da prepozna, sem toga što joj je bilo hladno po nogama zbog klima uređaja. Zato sam je pitao o osećaju hladnoće u vezi I naglasio da je to suprotan polaritet od toplote koju je tražila u vezi. Ipak, nisam želeo da provedem vreme pričajući o tome. Pitao sam je koliko dugo je bila ostavljena ispod mosta. Nije znala, pa sam je zamolio da pogađa. Mislila je jedan dan. Jasno je da bi joj bilo hladno za to vreme. Dakle, pošto smo izazvali ovo sećanje traumatskog događaja, želeo sam da budem siguran da se nešto drugačije dogodilo. Pitao sam je da priđem I da stavi svoju glavu na moje rame. Rekla je da može, ovo je ono za čime je oduvek čeznula. Dakle, to smo uradili, I rekao sam joj da samo diše u bilo kakvu toplotu koju je mogla da podnese. Bilo je potrebno neko vreme; neko vreme nije mogla to da uradi. Ali onda je počela; njen dah je bio veoma brz, kao kod novorođenčeta. Konačno je usporila; pitao sam je šta je osećala, a ona je rekla toplinu, ali su joj noge I dalje hladne...Zato sam ih pokrio sa tkaninom, pa smo nastavili. Prijavila je zvukove u njenom stomaku. Pitao sam je za njeno iskustvo, pa je pričala o pokušajima da oslabi I teškim pokušajima da se zdravo hrani. Očigledno, ovo je bilo o gladi, za emocionalnom toplinom. Zato sam je pitao, a zatim stavio I svoju ruku na njen stomak, da diše u toplinu. Radili smo ovo još neko vreme, a onda sam se, dajući upozorenje, povukao. Rekla je da je bila na mnogim radionicama, ali da nikad nije imala ovakav odgovor na njene probleme. Geštalt proces je vođen kako fokusom na odnosu sada I ovde, tako I kontekstom na terenu, a to je ovde nedostajalo. Sve o čemu je govorila se spojilo – potreba za priznanjem, želja za toplinom, njena glad I prejedanje I opstanak njenog ličnog interesa. Zato sam isporučio priznanje na najdubljem nivou na koji sam mogao, uglavnom neverbalno I na nivou dodira; jer se komunikacija sa novorođenčetom najbolje doživljava na neverbalnom nivou dodira. Olakšavajući rad na terapiji može biti koristan, ali najviše dubokih promena dolazi iz odnosa. Prilagođavanje na odnosne potrebe klijenta je ključ, a zatim se pronalazi način da se zadovolje te potrebe dubokim uticajem.
Meri ima "probleme sa ocem". Prvo sam proveo vreme uspostavljajući vezu sa njom. Rekao sam joj šta sam ja iskusio od nje već – da je entuzijazista, otvorena I od mog odgovora njoj, topla. Pitao sam za njeno iskustvo sa mnom. Oseća se opušteno, misli da sam prijateljski nastrojen. Upitao sam za razlike I sličnosti između njenog oca I mene. Razlike: on kritikuje koliko novca ona troši; pije previše s vremena na vreme, I ona brine zbog toga I govori mu to. Sličnosti: podrđava je I ohrabruje. Ona navodi da joj se majka poverava, I da se žali na njenog oca I nezadovoljstvu koje oseća prema njemu. Zamolio sam je da identifikuje osećanja u svom telu. Zakrčenost u grudima, napetost u leđima I vratu I neko zatezanje u stomaku. Provodimo neko vreme dok ona diše u to. Zatim projektujem sebe u njenog oca, zamišljajući šta bi mogao da kaže. Igrajući njenog oca, kažem: - "Želim da se povučeš; izbori koje pravim u mom životu su moja odluka; moraš da nastaviš sa svojim životom". - "Želim da shvatiš ćemo tvoja majka I ja srediti stvari na svoj način, molim te ne opterećuj se sa našom vezom". - "Ako se tvoja majka tebi žali na mene, želim da se povučeš I da joj kažeš da ne želiš da slušaš o tome". Nakon svake od ovih izjava pitao sam je šta oseća; prijavila je da oseća da joj je laknulo. Na kraju, zamolio sam je da diše potpunije uz to osećanja olakšanja I oslobađanja. Htela je da iznese još jedan problem vezan za njega, ali sam je zaustavio I rekao da samo bude sa tim osećanjem olakšanja neko vreme. - U ovom procesu počeo sam direktno sa osnovnom odnosa, jer sam znao da je njen problem otac, I hteo sam da istražim načine na koje sam I ja u takvoj poziciji. Radeći tako, lako sam se kretao u pravcu da vidim koji su njeni problemi I da li sam ih takođe iskusio. Razlike I sličnosti su mi pomogle da definišem naš odnos I da se odvojim od njega, ali su takođe pružile tačku pridruživanja I ključ za uspostavljanje uzajamnosti između nas. Očigledno, porodični sistem je postavio nju u položaj roditelja, što nije zdravo. Zamišljajuči položaj njenog oca, u mogućnosti sam da isporučim poruku o tome, što će verovatno imati uticaja na nju. Ovo je slično porodičnom izjavom konstelacije. Očigledno, tu su problemi sa alkoholom, ali se ne možemo pozabaviti svakim odjednom, a najjasnija stvar je da ona mora da prestane da spašava svoj oca. Zato poruka koja se čuje od njega o obavezama egzistencije može joj pomoći da se povuče I usredsredi na svoje potrebe. Olakšanje je pokazatelj da smo na pravom putu. Polčetna somatska provera je obezbedila da imam osnovnu liniju I da mogu da pratim promene.
Met je uspešan preduzetnik. On je proveo veći deo svog odraslog života učeći o sebi, radeći kurseve, čitajući knjige za samopomoć I gradeći pozitivan momenat. Odnedavno je razveden, I njegov život se preokrenuo, sa novom vezom. Njegova bivša žena je bila previše kritički nastrojena pogotovo prema njegovim finansijama I random životu. Iako je bio uspešan I imao veoma socijalno svestan posao, nije bio bogat. Uvek ga je napadala zbog njegovog nedostatka koji je ona smatrala finansijskim uspehom. Došao je kod mene nakon paničnog napada koji je doživeo na poslu. Bio je "paralizovan" većinu dana. Okidač je izgleda bio razgovor koji je to jutro imao sa svojom bivšom ženom, koja je zahtevala da on odustane od svojih jutarnjih planova I dođe da pokupi njihovog sina zato što su njena kola morala da idu na popravku. Kao I obično u komunikaciji sa njm, bila je okrutna, okrivljujuća I kritična. Međutim, niz drugih događaja se nedavno dogodio – Izgubio je veliki ugovor koji je očekivao; broj velikih računa je kasnio sa plaćanjem; radio je mnogo pozitivnih stvari, uključujući pisanje knjige, izgradnje karijere, ali nije od njih se nije odmah isplatila; prethodni partner za zajedničko ulaganje ga je tužio; I konačno, pogledao je na bankovni račun I tamo je bilo samo 100$. Pitao sam ga kako se oseća dok mi govori o svemu ovome. Konstantno je odgovarao sa svojim idejama o tome šta se dešava, prepričavajući razne istorije...ali sam ga prekinuo, I usmerio ga da objasni svoje telesno iskustvo. Rekao je da se ranije, tokom napada panie, njegovo celo telo osećalo kao u ravnoj jakni(uskoj). Sada se osećao ranjivo, uplašeno, posebno u predelu grudi. Zamolio sam ga da se usredsredi na ova osećanja...primetio je toplotu I dozu straha. Rekao je da je to kao napad stranog okupatora. Tada mi je dao analogiju koji je njegov otac koristio – vuk na vratima. Normalno, kada je njegovo samopozdanje bilo gore, bio je u redu da se nosi sa izazovima. Ali sada, kada ga je samopouzdanje naoustilo, vuk bi mogao da ga dobije. Predložio sam da je to kao da vuk nije samo bio na vratima, već je stajao iznad njega. Zato sam ga zamolio da zamisli vuka nad sobom. Rekao je " njegova pljuvačka kaplje po meni". Tada sam mu rekao da se oseća prikovanim I čuje dahtanje vuka I da oseća njegovu pljuvačku kako mu kaplje na lice. Uputio sam ga da diše punije, da oseti strah u celom telu I da ostane prisutan. Rekao sam mu da će osetiti večiku količinu energije u telu I da ako je bude previše u bilo kom momentu, može da prekine proces. Uradio je to, I celo njegovo telo se trglo u grčevima. Nakon nekog vremena otvorio je oči, I prijavio, iznenađen, da je osećao mnogo energije u svom telu. Zatim sam ga zamolio da zamisli sebe kao vuka koji stoji iznad Meta, dok mu kaplje pljuvačka. Rekao sam mu da priča sa Metom I da mu da neke poruke. Posle nekog vremena otvorio je svoje oči. Sve njegove sijalice su opalile. Rekao je " to je zapravo veoma mudar vuk". Shvatio je da se identifikovao kao ovca, I da je iz tog položaja bio slab, neagresivan, ranjiv I njegovo poverenje je bilo podriveno. Vuk je bio njegovo odbačeno ja, puno snage da se osi sa izazovima sa kojima se suočavao, lično I profesionalno. U ovom procesu, koristio sam identifikaciju, posebno počevši od ttagova koje je telesno iskustvo pružilo. Pratip sam asocijaciju "okupatora" jer je bilo jasno da je više nego opipljiva pretnja, bio je paralizovan strahom – veoma neposrednog iskustva opasnosti. Dakle, u Geštalt načinu, ulazimo pravo u iskustvo opasnosti ali sa dovoljnom podrškom. Onda prelazimo na druge polarnosti – biti onaj koji je opasan, što dovodi do zarastanja podele.
|
|
|
