Case #113 - Vođstvo ka intimnosti

Džeremi je bio zaista fin dečko, osetljiv, uviđavan, pažljiv. Pomenuo je kao problem svoju ubrzanost, nasuprot njegove žene, koja je sporija. S jedne strane, pokušao je da ima obzira prema njoj, govorio joj je da je u redu ako ne obavi poslove po kući. S druge strane, frustriralo ga je koliko joj je trebalo vremena da obavi neke stvari - hteo je da preuzme ponekad. Takođe ga je frustriralo što nije bilo prostora da neke stvari rade zajedno, jer je ona spora.
Pitao sam ga čega bi želeo da bude više u vezi. Rekao je - zahvalnosti za posao koji on radi... a onda je pomenuo da su izašli zajedno jedne večeri, što bi trebalo da se dešava redovno, a zapravo se veoma retko dešavalo.
Poznajući Džeremija i njegovu uviđavnost, pitao sam ga direktnije - znači, ovde je poenta u tome da ti želiš više 'prostora za vezu' - što se odnosilo na više prostora za intimnost, za razgovor o ličnim stvarima. Složio se. Pitao sam ga koliko tačno prostora bi želeo, i u kom obliku. Bilo mu je teško da specifikuje, iako je bilo očigledno da žudi za tim.
Prepoznao je nekoliko stvari kojih je želeo u većoj meri - zajednički izlazak svake sedmice, porodične izlaske jednom mesečno, uzimanje dovoljno vremena za razgovor o bitnim problemima koji se jave.
Ovo je bilo dobro, ali sam takođe video da nešto nedostaje. Želeo je više intimnosti - i dok su sve ove stvari doprinosile tome, on nije pomenuo ništa na temu potrebe za prostorom za vezu u kući, kada ništa nije organizovano i pritiskajuće.
Ova vrsta prostora za vezu u domu je važan deo kreiranja osnove za intimnost - vreme za razgovor, za deljenje misli i pogotovo osećanja, dovođenje u pitanje stvari koje nisu nužno hitne ali su i dalje bitne.
Odmah se složio da je to nešto što bi želeo.
Zbog svoje blage naravi, bilo mu je teško da precizno i u potpunosti imenuje šta želi. Stoga je deo moje podrške bio zajedničko promišljanje na ovu temu, doprinoseći ideje, a ne samo izvlačeći ih iz njega. Geštalt na ovaj način uključuje obe strane, i Geštalt eksperiment može podjednako da uključi i terapeuta.
Rekao je da se oseća bespomoćno da unese ovo u vezu. To nije bio prioritet za njegovu suprugu; ona je uvek bila zauzeta nečim drugim, i trebalo joj je dosta vremena da obavi stvari, tako da nije preostajalo vremena za ovu vrstu intimnog kontakta.
Rekao sam Džeremiju da imam plan, i da bih voleo da razgovaram sa njim iz te pozicije - ovo uključuje bivanje eksplicitnim i u potpunosti posedovanje mojih ideja, i sposobnost da utičem. Ovo može biti deo terapije - uzdizanje iz razlikovanja moći - gde utičemo na klijenta svojim mišljenjem - kao i sa mnogim ljudima - mi volimo da damo svoje mišljenje.
Fenomenološki proces nas odvraća od takvog davanja saveta, ili pružanja smernica, i vodi ka radu sa klijentovim iskustvom, i sa 'šta jeste'. Ovaj egzistencijalni pristup nije o vršenju uticaja, nego o 'bivanju sa' nekim.
Međutim, u Geštalt modu, postoji prostor za 'pojavljivanje' sa mojim perspektivama, dokle god sam pažljiv da ih ne guram na klijenta, i pauziram da proverim šta je njemu u redu,
Rekao sam Džeremiju da želim da utičem na njega u smeru bivanja vođe u vezi, ali ne tradicionalnog 'muškog šefa' ili 'sebične muške' dominacije. Umesto toga, u pitanju je vođenje veze ka intimnosti, konsultujući se sa partnerkom, ali nečekajući da ona uradi to; već sedanje na vozačevo mesto, i korišćenje svojih moći, uticaja, organizacione sposobnosti i fokusa kao muškarca da postigne ovaj cilj.
Proverio sam sa njim i bilo mu je drago što sam ga 'pogurao'. Zapravo, pružio sam mu energiju i usmerenje, podržao sam ga. Najviše treba biti obazriv da se osiguramo da klijent ne proguta takva usmerenja, i da, ako ima blokade u manifestovanju takvih 'dobrih ideja', nastavimo da radimo detaljnije i specifičnije sa tim poteškoćama.

Case #112 - Đavo kaže: Pusti

Serena je došla sa problemom koji se odnosio na njenu vilicu. Pre nekoliko godina imala je infekciju. Lečila se i bilo je 80% poboljšanja. Ali nije bilo bolje od toga. Smetalo joj je to - njena vilica je kliktala, nije se osećala kako treba, bilo je nekog neprijatnog osećaja u nervima. Želela je da vidi da li bi mogla u potpunosti da se oporavi.
Pitao sam je za porodični kontekst. S obzirom da je ovo somatski problem, porodični problemi su često prožeti u telo i posledični problemi mogu biti manifestacija porodičnih problema.
Njena majka je bila veoma stroga. Dok je govorila o ovome, njene oči su bile pune suza, i ostale su takve dok smo razgovarali o različitim temema.
Ona je uvek bila najbolja u razredu, od kad je bila jako mala. Vršila je pritisak na sebe da sve obavi savršeno, i bila bi veoma uznemirena ako ne bi.
Ova tema se nastavila kroz njeno studiranje - uzimanje veoma teških kurseva i prolaženje kroz njih uz pomoć čiste determinacije; zatim i njen posao - imala je šefa koji je očekivao savršenstvo, i nalazila je način da radi sa njim godinama.
Rekla je da joj izgleda kao da se probudila jednog jutra i da je 'đavo ušao u moju vilicu...'. Želela je samo da se 'probudi i to bi nestalo'.
Ovo nam je dalo ključ, pa sam je pitao da opiše kako je đavo ušao. Rekla je da je užao kroz potiljak. Pitao sam je kako đavo izgleda - rekla je da je crni slepi miš sa velikim zubima.
Predložio sam da pitamo đavola da izađe ispred nje zasad, kako bi mogla da porazgovara sa njim.
'Đavo' je rekao da mu se dopadaju razigrani i rigidni ljudi, i da mu se dopada ona.
Ovo je bilo zanimljivo, pokazivanje da đavo zapravo nije neprijateljski raspoložen, i da je tu velikoj meri zbog njenih sržnih problema - njenog perfekcionizma.
Pitala je đavola - Zašto si ovde?
Odgovorio je - Da bih ti pomogao da pustiš.
Ovo je bilo veliko otkrovenje. Đavo je zapravo igrao važnu ulogu. Situacija sa vilicom je namenski bila lekcija da nači da pusti, očigledno u vezi sa njenim perfekcionizmom.
Pitao sam o puštanju. Rekla je da je od situacije sa vilicom pustila neke stvari kojih se prethodno držala - pokušavanja da dobije unapređenje, kupovine veće kuće.
Ukazao sam da je puštanje na neki način povezano sa smrću, smrtnošću i krajem stvari. Ovo bi bio osnov za diskusiju o puštanju kao dubokom procesu, koja bi mogla da se desi drugom prilikom , i koja bi pokrenula egzistencijalna pitanja.
Pitao sam je šta radi kada želi da se opusti: ne puno - bila je na poslu veći deo dana. Radila je jogu pomalo, družila se sa prijateljima, išla u kupovinu.
Joga je predstavljala neku vrstu opuštajuće aktivnosti, ali je očigledno bilo potrebno više.
Pitao sam je šta bi još trebalo da pusti.
Zanemela je.
Pitao sam je - Možeš li da se prepustiš kad upražnjavaš seks sa svojim suprugom? Rekla je - Ne,
Ovo je takođe bila ključna izjava. Nije bio u pitanju samo seks, već činjenica da je seks ciklus nagomilavanja energije i otpuštanja.
Rekla je da se suzdržava jer nije želela da zatrudni.
Ovo je pružilo dodatne informacije o njenom zadržavanju nasuprot puštanju. Iako nije razmatrala da ima decu u ovom periodu, pozicija ovog zadržavanja - na dubokom organskom telesnom nivou - zajedno sa suzdržavanjem koje je očigledno u srži problema sa vilicom, su važno povezani po mom mišljenju.
Seksualnost je model za mnoge druge stvari u vezi sa našim iskustvima - naše sržno organizmičko funkcionisanje.
Stoga seksualnost može potencijalno da bude ključ za duboko somatsko prepuštanje, koje očigledno treba da se dogodi Sereni. Njen perfekcionizam je duboko upleten u njeno telo - zato je 'đavo' došao da promeni njen pravac. Zato je deo odgovora kognitivna promena - u stavu i u smislu simboličkog puštanja; ali mnogo fundamentalnije mora da bude ukorenjen u telesno iskustvo prepuštanja.

Case #111 - Strah od svađanja

Lusi je kašljala. To nije bio normalan kašalj. Zvučao je kao mešavina gušenja i suvog iskašljavanja nečega što nije moglo da izađe. Takođe, veoma je teško disala. Bila je uznemirena, i šta god da joj se dešavalo, nije odlazilo. Rekla je da ne može da podnese slušanje bilo kakvih zvukova u tom trenutuku.
Iz ranijih radova sa njom, povezanost je bila očigledna: njeni roditelji su se prepirali gotovo neprestano, nekada je dolazilo i do nasilja. Ali traumatski efekat ovoga je bio rezultat činjenice da ih je ona viđala samo jednom u godinu dana ili jednom u dve godine dok je odrastala. Ona je odrasla sa svojim dedom, koji je više voleo njenog brata. Njene tetke su takođe više volele njenog brata. Zbog toga, ona se osećala izolovano, nepodržano i nevoljeno u kući.
Očajnički joj je bila potrebna roditeljska ljubav, ali umesto toga, osećala se posramljeno kad bi oni došli, jer su i komšije mogle da čuju njihovo svađanje.
Kako je govorila o ovome, kašljala je suv kašalj i stezala je grlo, za koje je rekla da je veoma svrbi. Tu je bila blokirana energija - u Geštaltu kažemo da je energija retroflektovana - usmerena ka sebi, umesto ka spolja. Zato sam joj dao krpu i rekao joj da je uvrne i zadavi. Ovo je preusmerilo energiju, od nje ka spolja; počela je da vrišti, i jeca, moleći svoje roditelje da prestanu da se raspravljaju.
Pitao sam muškarca i ženu da predstavljaju njene roditelje i postavio sam ih na maloj udaljenosti od nje, okrenute jedno ka drugom.
Samo gledanje ove predstave je bilo veoma provokativno za nju - ona je jecala, vrištala i preklinjala ih da se ne svađaju.
Lusi je bila u sred svoje traume. Ovo se spontano podizalo, i dobro, u smislu da joj je pružalo pristup sržnom delu nezavršenog posla. Međutim, toliko traume je bilo tu da je energija konstantno bila blokirana (u obliku kašljanja) i ja sam morao da nastavim sa instrukcijom da uvrće krpu, što je rezultiralo njenim daljim vrištanjem.
Iako je otpuštanje vredno - bolje nego da je zatvoreno, usmereno ka sebi, ili igonrisano - takođe postoji ograničena vrednost u jednostavno ostajanju u traumi. A činilo se kao da za Lusi nema kraja - nakon što je prošlo neko vreme, ona je samo bila uznemirena.
Zato sam nastavio da je vraćam u sadašnjost, fokusiram na svoje lice, na sobu, na duboko i sporije disanje. Ovo se naziva 'pendulacija' i predstavlja način rada sa traumom - kretanje ka i od uznemirujućeg događaja u sadašnjost. Ona je ostajala u sadašnjosti kratko, i onda bi se opet uznemirila.
U toj svojoj uznemirenosti rekla je - Ne znam koja je poenta življenja, jedini razlog da se ne ubijem je to što bi drugi patili.
Stoga sam joj tražio da napravi 'misiju' za sebe. Kreirali smo 3 elementa - korišćenje svog iskustva da pomogne deci sa kojom radi; učenje iz svog iskustva da osigura da neće ponoviti to kada se bude udala; i osiguravanje da će, kad bude imala decu, postupati dugačije sa njima.
Ovo je kreiralo temelj, jer inače nije imala mnogo stabilnosti, samo osećaj traume.
Eksperiment koji sam postavio je išao ovako - dvoje ljudi koji su predstavljali 'par' bi imali malu raspravu. Ali to bi bila 'zdrava' rasprava, a ne destruktivna.
Lusi je bia veoma uplašena - čak i nagoveštaj da če doći do konflikta je bio veoma stresan za nju. A mogućnost da može da ode izvan kontrole ju je iznova stimulisala. Zato sam joj rekao da postavi neka osnovna pravila rasprave, što je i učinila. Ovo ju je postavilo na poziciju moći i dalo joj mogućnost da kontroliše situaciju na način na koji nije mogla kada je bila dete.
Kako su počinjali, njoj je trebalo dosta moje podrške, da budem pored nje, da bi posvedočila ovome, i da ne bi ponovo potonula u svoju traumu. Ona je počela da vrišti par puta na početku - bila je dosta uplašena. Ali, ja sam je podsetio da je ovo bio deo dostizanja njenog cilja, i da je potrebno da ona bude prisutna za to, da uči iz toga.
Posmatrala je 'raspravu', uključujući uspešno razrešenje. Ovo je bio prvi put u njenom životu da je videla nešto poput ovoga, pa je ovo bilo moćno iskustvo. Bio joj je potreban prostor da oslobodi svoju energiju, ali joj je takođe trebala sposobnost da ostane smirena, da primi uputstva, i da ima novo iskustvo.
Dao sam joj kao domaći da odgleda neke snimke razrešenja konflikata, da posvedoči svađanju ljudi i zatim vidi te svađe kako se uspešno razrešavaju.