Case #116 - Zbogom svešteniče, zdravo ženo

Bred je bio katolički sveštenik 10 godina. Prethodne godine je napustio crkvu i nije učio za novu profesiju. Osećao se dobro sa svojim izborima, ali osećao je da ne može da se približi ženi na intiman način. Želeo je da nađe partnerku i zasnuje porodicu. Ali ostaci svešteničkog iskustva su ga automatski udaljavali od bliskosti sa ženom, ili bar od njihove seksualnosti.
Poruka od crkve koju je on progutao - introjektovao - je da su žene loše. Ovo očigledno nije bilo od pomoći u njegovom trenutnom životu i u budućim planovima, ali nije nešto što se lako može promeniti.
Pitao sam ga o njegovom ocu, jer sam želeo da odmerim stav prema ženama u njegovoj porodici. U Geštaltu, mi uvek istražujemo i neposredno iskustvo i kontekst (ili polje) tog iskustva.
Rekao je da je i njegov otac učio da postane sveštenik više godina, ali na kraju nije načinio taj korak, već se oženio.
Ovo je dalo izvor u njegovom polju, iz kojeg ja izvlačim informacije. Ukazao sam da njegov otac očigledno nije smatrao žene 'lošim', već je, zapravo, prihvatio dobrotu seksualnosti sa ženom, i otud Bredovog rođenja.
Ovo je bila jaka referentna tačka, koja bi očigledno mogla da se iskoristi da se pomogne Bredu u njegovoj tranziciji. Zato sam ga pitao koliko dugo je trebalo njegovom ocu, nakon odustajanja od svešteničkog poziva, da se oženi.
Bred je odgovorio - Dve godine.
Pitao sam Breda koliko dugo je on bio van svešteničkog poziva - rekao je godinu dana.
Ovo mi je pružilo priliku da uvedem 'budućnost polja' - geštaltistički proces gde donesemo budućnost u sadašnjost u obliku eksperimenta.
Rekao sam - Pa, izgleda da će i tebi trebati 2 godine. Još samo jedna godina treba da prođe. Hajde da imamo probu za kada ta godina prođe. Ovo je sklonilo pritisak sa Breda da napravi tranziciju odjednom, dalo mu je vremenski okvir (koji je meni zvučao realno i prikladno), i dalo mu je neku nadu da će se stvari promeniti tokom vremena.
Stoga sam predložio da žena dođe iz grupe i sedne ispred njega, za ovu 'probu'.
Ona je samo trebalo da sedi tu, da bude prisutna.
Rekao sam mu da podigne jednu ruku i da je gura od sebe (ruku koju je koristio dok je govorio o ideji crkve da su žene 'loše'), a zatim da podigne drugu ruku i da je drži otvorenom za nju, u prihvatajućoj pozi. Uradio je ovo u tišini u početku. Bilo mu je malo neprijatno na obe strane. Bilo mu je teško da je zaista prihvati, a bilo mu je teško i da spusti svoj štit.
Mogao sam da vidim da moramo da radimo na postavljanju temelja.
Pitao sam ga o stvarima koje žena može da mu uradi a koje su 'loše', i uvodio sam ih - ona ga može izdati, može ga povrediti, itd. Na ovaj način, konvertovao sam njegove apstraktne strahove u utemeljenije - ona zaista može da mu učini te stvari.
Naveo sam ga da uputi te izjave direktno njoj - Ja se bojim da ćeš me možda povrediti ili izdati.
Žena je bila u stanju da uvaži - Da, ja ću možda uraditi to.
Ali je zatim spontano dodala - To zavisi od toga kako ćeš se ophoditi prema meni.
Ovo mu je dalo važan, utemeljujući, i potencijalno ohrabrujući znak - zavisilo je od njegovih izbora.
Tada je mogao da spusti ruku. U pitanju je sada bilo njegovo ponašanje, koje on može da kontroliše. U Geštaltu, uvek tragamo za mestima gde neko može da se pomeri od pokušavanja da kontroliše druge, ili osećanja bespomoćnosti u odnosu sa njima, ka poziciji gde osećaju moć svojih izbora.
Međutim, i dalje je postojalo nešto što ga je blokiralo da je prihvati.
Pitao sam ga da li je prošao kroz formalni ritual napuštanja svešteničkog poziva. Rekao je da proces nije bio potpun, ali je osećao da ga je napustio.
Ovo me nije zadovoljilo. Formalni procesi imaju duboko značenje - razvod, i u ovom slulaju, dobijanje finalnog dokumenta od pape. Do tog momenta, on nije formalno 'slobodan'. PItao sam ga koliko dugo će čekati dokumenta - rekao je oko godinu dana.
Ovo je onda bilo jasno. Do tog momenta, on se neće osećati potpuno slobodno.
Zato sam opet predložio ideju probe (...primer Geštalt eksperimenta).
Savio sam parče papira i kao 'papski poslanik' predao sam ga njemu, kao kratki prikaz iskustva dobijanja finalnog dokumenta.
Zatim sam ga pozvao da primeti šta oseća dok sedi naspram žene.
Rekao je da oseća nekakvu toplinu.
'To je to' rekao sam. 'To je sve što treba da radiš, da osetiš toplinu i odatle će se prirodno razvijati dalje'. Žena je takođe rekla da se oseća povezanije sa njim.
Ovaj rad je uključivao reference na polje na mnogo načina, što je pomoglo da se podrži, naglasi i usmeri proces. Sa tako formalnom stvari, kao što je uloga sveštenika, postoje mnogi spoljni i kontekstualni aspekti koji takođe moraju da se uzmu u obzir, iznad i preko specifičnih osećanja osobe.

Case #115 - Redefinisanje opsesivnog autoriteta

Anđelina je rekla da oseća osećanja tuge i krivice zbog svoje 'porodice'. Na prvi pogled, činilo se da se ovo odnosi na njenog supruga, od kog je bila rastavljena. Ali zatim je postalo jasnije da su u pitanju njena deca - mladi odrasli, koje nije često viđala u prethodne 3 godine od kako je rastavljena od supruga.
Situacija koju je opisala ticala se toga da ona uživa u svojoj autonomiji i slobodi koja je došla sa traženjem svojih snova. Nije htela da odustane od ovoga, previše joj je značilo.
Ukazao sam da se tuga i krivica javljaju u kontekstu odnosa. Međutim, Anđelina nije htela da govori ili da se bavi odnosom sa svojim suprugom ili sa svojom decom. Samo je želela da se oseća smirenije.
Mogao sam da osetim borbu između nas dvoje. Nisam hteo da joj pomognem da postigne to, bez bavljenja odnosima koji su u kontekstu. Ona nije htela da gleda u to. Kada bih joj pomogao, to bi značilo da bih koristio terapijski proces da joj pomognem da bolje blokira te odnose - to je nešto što nisam želeo da uradim - to nije bilo etično za mene.
Umesto da sam nastavio da guram, uzeo sam drugi zadatak. Pitao sam je o kontekstu autonomije. Pomenula je detinjstvo, odrastanje na selu, sa mnogo braće i sestara. Nije zvučalo problematično, niti je bilo jasno odakle tačno dolazi važnost autonomije i slobode.
Tada je pomenula da je njen otac bio jak autoritet i ja sam razumeo. Odrasla je u veoma patrijarhalnoj porodici. Njena majka je bila podređena tome, kao i njeni braća i sestre. Nije bilo autonomije, pogotovo za devojčicu. Nije mogla da pravi svoje izbore. Rekla je da njen otac nije bio loš čovek, samo je imao ulogu autoriteta koji se ne dovodi u pitanje.
Udala se za čoveka koji je 20 godina isti takav, što nije iznenađujuće. Njen suprug nije loš čovek, ali je i on 'autoritet', koji vlada domaćinstvom kao patrijarh.
Sada je kontekst postao jasan. Jedini način na koji je ona mogla da počne da ima svoj život bio je da potpuno napusti sistem, uključujući i svoju decu. Sa ulogom supruge i majke išla je pokornost, a ona više nije želela da živi tako. Zaista je vrednovala svoju slobodu, nakon 40 godina, više od bilo čega drugog.
Rekla je da želi da se razvede, ali njen suprug se nije slagao  - ukazao sam da je to poslednji bedem njegove kontrole nad njom. Tu je bila borba moći, i niko od njih dvoje nije mogao da pobedi.
Bilo mi je jasno da smo morali da radimo, ne sa ličnostima oca ili supruga, već sa samim patrijarhalnim poretkom. Ovo je to što je nju ugnjetavalo i bilo joj teško da odvoji to od ljudi.
Zato sam pitao šest muškaraca da dođu iz grupe i predstavljaju supruga, oca, dedu, itd. - liniju muškaraca koja ide unazad.
Pozvao sam ženu da dodje i stane iza Anđeline.
Predložio sam neke rečenice Anđelini, ali sam veoma pazio da ih izgovori onako kako ona želi.
Izjave su bile prvo upućene njenom suprugu - Uvažavam da si dobar čovek i odvajam sebe od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo. Proveli smo neko vreme na ovom uvažavanju. Osetila se lakše, ali i dalje je osećala neki teret.
Zato smo ponovili proces sa njenim ocem. - Uvažavam da si bio dobar lovek i otac i da sam ja ovde zahvaljujući tebi. I odvajam se od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo.
Isto smo učinili sa njenim precima.
U ovom trenutku ona je osećala veliko olakšanje. Bila je u stanju da bude u prisustvu ovih muškaraca, bez da reaguje na njih, i bila je u stanju da bude u odnosu sa njima, a da ne pristane da bude potčinjena.
Ovo je bila sinteza koju ona nije mogla da dostigne do sada.
Ovo je bilo značajno iskustvo za nju, i osetila je veoma veliko olakšanje.
Tu sam završio. To je bilo dovoljno za jednu seansu i bio sam uveren da će se ovaj tok preneti i na njen odnos sa svojom decom.
Ovde smo radili sa onim što nazivamo Polje u Geštaltu - veći i kompleksniji kontekst unutar kojeg imamo svoja iskustva, itd. Obraćajući pažnju na krupniji plan, u stanju smo da odemo dalje od trenutnih osećanja i reakcija i da postignemo integraciju sa mnogo širom familiojom, kulturalnim i istorijskim silama.
Eksperiment je u ovom slučaju bio povezan sa poljem, i dozvolio je Anđelini da nađe smirenije mesto unutar sebe, bez korišćenja blokirajuće kreativne adaptacije koju je ranije koristila. Ovaj eksperiment je proistekao iz procesa koji se koriste u radu u porodičnim konstelacijama.
Ja sam takođe izašao iz borbe moći sa njom - ja kao čovek, kao terapijski autoritet; u Geštaltu, mi nikad ne guramo otpor, već nalazimo način da ga kontekstualizujemo.

Case #114 - Varenje besa, oslobađanje bola

Melani je bila zainteresovana da radi. Međutim, pre nego smo počeli sa radom na njenom problemu, prvo sam podelio gde sam ja u odnosu na nju. Ovo može biti komponenta relacionog geštaltističkog pristupa - za terapeuta da uključi svoje iskustvo i fenomenologiju, postavljajući osnov u terapijskom odnosu.
Rekao sam joj da uživam u njenoj toplini i vedrini, a istovremeno da osećam iskrenu želju da podržim njeno učenje i svesnost; i, takođe, doživljavam njenu tvrdoglavost kada je u pitanju prihvatanje novih informacija, i integrisanje toga. Rekao sam joj da mogu da prepoznam i svoju tvrdoglavost prilikom učenja, koja se reflektuje u njenom načinu bivanja.
Deljenje mojih ograničenja i sličnosti pomaže smanjenju stida koji može biti u vezi sa takvom povratnom informacijom i procenom.
Tada smo se pozabavili njenim problemom. Govorila je o bolu koji se tiče njene direktorke. Često je razmišljala o situaciji, punoj tenzije, stresa i nesreće za nju, situaciji zbog koje je osećala dosta bola.
Navela je neke detalje situacije, kao i prethodni kontekst.
Tada mi je postalo jasno - tj. dobio sam jasnu figuru. U Geštaltu, kažemo da se figura ko-kreira. Izranja iz klijenta i iz terapeuta.
Ispod besa generalno se nalazi neka vrsta bola. Često je korisno u psihoterapiji pronaći podležući bol, i ovo je pristup koji se primenjuje u suptilnijim pristuima poput Porodičnih Konstelacija. Ovo omogućava komunikaciju koja je manje napadna.
Međutim, u Melaninom slučaju, ona nikad nije stigla do besa. Uvek je ostajala u fazi bola. Bes je koristan jer gura bol ka napred, ka spolja, i predstavlja spontani način za mobilizaciju odgovarajuće akcije.
U njenom slučaju, trebala joj je pomoć pri promeni njenog bola u bes. Zbog toga što to nije radila, bol je jednostavno 'sedeo' tu, bez promene ili razrešenja.
Pozvao sam je da 'stavi direktorku na jastuk'  i obrati joj se direktno. Ohrabrio sam je da u ovom eksperimentu transformiše svoj bol u direktan bes.
Bila je u stanju da uradi ovo, iako joj je bilo teško.
Osećala se bolje, ali je rekla 'Ja obično izbegavam konflikte ovog tipa'.
Ovo je takođe bio ključ, pa sam joj postavio pitanje o polju -Šta te je organizovalo da izbegavaš konflikt?
Objasnila je prethodnu situaciju na poslu, kada se nisu lepo ophodili prema njoj; imala je zastoj i držala se na okupu u toj situaciji, ali je zatim konačno eksplodirala. Direktorka ju je upozorila da se ne ponaša tako u budućnosti.
Stoga je postalo jasno da je radila u okruženju gde se konflikti izbegavaju. Ovo je pružilo kontekst - što je važno kada se obraća pažnja na polje.
Dalje sam istražio istorijsko polje; pitao sam je o porodičnom kontekstu i opisala je kako je, kad je bila dete, bila učiteljičina ljubimica, pa su se druga deca loše ophodila prema njoj. Zato je naučila da izbegava takve konflikte.
Uvažio sam uticaj tih konteksta, i zatim je vratio u sadašnjost, i u mogućnost ispoljavanja svog besa. Rekla je - Ali ako to uradim, doći ću u konfliktnu situaciju, i tada ću osetiti bol.
Ovo je predstavljalo 'kreativnu adaptaciju', njen način procesiranja iskustva. Ljudima može biti teško da učine nešto drugačije, jer naviknut način reagovanja može biti duboko ukorenjen.
Pokušao sam da joj pružim podršku na dva nivoa.
Prvenstveno, izazvao sam njena uverenja - ovo je kognitivna intervencija. Ukazao sam da je zapravo situacija suprotna - kada bi bila voljna da ispolji svoj bes, više se ne bi držala za bol.
Drugo, omogućio sam praktičnu podršku eksperimenta koji ukljuluje pružanje pomoći da istraži vešte načine nošenja sa ispoljavanjem besa na radnom mestu.
Zatim je došla fraza koju sam prepoznao kao njenu tvrdoglavost - 'da, ali'.
Fric Perls bi rekao - sve pre 'ali' je laž. Drugim rečima, takozvano 'da' zapravo znači 'ne' kada biva praćeno sa 'ali'.
Zbog toga što sam imao ranijeg iskustva sa Melani, i zapravo sam pomenuo taj problem na samom početku, znao sam da odbijem da joj dalje 'pomažem'.
Rekao sam -Okej, evo ga, guraš me od sebe. Rekla je - Ne, ti si taj koji neće da mi pomogne, ti mene guraš. Rekao sam - Ti guraš od sebe moju pomoć - Ostaviću rad na tebi.
Ovde vidimo konfuziju na 'granici kontakta' - ona nije u dodiru sa svojim ponašanjem odgurivanja, i zato misli (veoma često) da drugi nju odbijaju, neprepoznajući kako ona ovo postavlja.
Zato sam stao. Ona nije bila srećna uopšte, ali nisam bio voljan da uđem u borbu oko toga gde ona želi pomoć, a onda je odbija kad joj se pomoć ponudi. U prošlosti u Geštaltu ovo se zvalo 'zamka za medvede'. Iako se ovaj termin sada retko koristi, i može se upotrebiti za omalovažavanje klijenta, on opisuje izvestan fenomen. Trik je u tome da se vidi ponašanje, da se odbije da se povlađuje, a ipak da se ostane podržavajuć i pristupačan za pravu povezanost.
-
Melani je varila ovo. Kasnije je počela da bude veoma ljuta. Ovo je bio pozitivan korak iz moje tačke gledišta.
Rekla je -Želim da te uštinem. Dozvolio sam joj da mi pokaže kako - uštinula me je za ruke. Rekao sam - Mogu da osetim koliko si besna, i mogu da vidim na tvom licu koliko si besna.
Želela je da nastavi da me štipa. Rekao sam - Zaista razumem da želiš da me povrediš sada.
Ovo je bila njena sadistička strana, proizvod akumuliranog bola. Sada je postojalo sigurno mesto da on izađe napolje, bilo je dosta prošlosti i dosta sile u njemu.
Međutim, ovo očigledno ne može da funkcioniše u odnosu. Zato sam je pozvao na terapijsko rvanje - dodirivanje ruku, guranje jedne naspram druge.
Tada sam mogao da osetim gnev u njenim rukama. Radili smo ovo neko vreme. Ona je htela još.
Ali bilo je vreme za privođenje kraju. Zato sam prestao.
Opet je bila frustrirana. Ono što je izronilo iz njenog nasmejanog lica, njenog prijateljskog ponašanja, i njenog zadržavanja bola u sebi... je bio gnev, i način na koji je to manifestovala je bio kroz kontrolu.
Odbijanje da se bude kontrolisan je komplikovano u psihoterapiji; iako je neophodno, lako može biti upotrebljeno da se okrivi ili patologizuje klijent, što nije od koristi.
Ovo je primer gde je 'frustriranje' klijenta zdrava intervencija - ne iz ideje da je dobro konfrontirati klijenta, već iz potrebe u trenutku rukovođenja 'granicom kontakta'.

Case #113 - Vođstvo ka intimnosti

Džeremi je bio zaista fin dečko, osetljiv, uviđavan, pažljiv. Pomenuo je kao problem svoju ubrzanost, nasuprot njegove žene, koja je sporija. S jedne strane, pokušao je da ima obzira prema njoj, govorio joj je da je u redu ako ne obavi poslove po kući. S druge strane, frustriralo ga je koliko joj je trebalo vremena da obavi neke stvari - hteo je da preuzme ponekad. Takođe ga je frustriralo što nije bilo prostora da neke stvari rade zajedno, jer je ona spora.
Pitao sam ga čega bi želeo da bude više u vezi. Rekao je - zahvalnosti za posao koji on radi... a onda je pomenuo da su izašli zajedno jedne večeri, što bi trebalo da se dešava redovno, a zapravo se veoma retko dešavalo.
Poznajući Džeremija i njegovu uviđavnost, pitao sam ga direktnije - znači, ovde je poenta u tome da ti želiš više 'prostora za vezu' - što se odnosilo na više prostora za intimnost, za razgovor o ličnim stvarima. Složio se. Pitao sam ga koliko tačno prostora bi želeo, i u kom obliku. Bilo mu je teško da specifikuje, iako je bilo očigledno da žudi za tim.
Prepoznao je nekoliko stvari kojih je želeo u većoj meri - zajednički izlazak svake sedmice, porodične izlaske jednom mesečno, uzimanje dovoljno vremena za razgovor o bitnim problemima koji se jave.
Ovo je bilo dobro, ali sam takođe video da nešto nedostaje. Želeo je više intimnosti - i dok su sve ove stvari doprinosile tome, on nije pomenuo ništa na temu potrebe za prostorom za vezu u kući, kada ništa nije organizovano i pritiskajuće.
Ova vrsta prostora za vezu u domu je važan deo kreiranja osnove za intimnost - vreme za razgovor, za deljenje misli i pogotovo osećanja, dovođenje u pitanje stvari koje nisu nužno hitne ali su i dalje bitne.
Odmah se složio da je to nešto što bi želeo.
Zbog svoje blage naravi, bilo mu je teško da precizno i u potpunosti imenuje šta želi. Stoga je deo moje podrške bio zajedničko promišljanje na ovu temu, doprinoseći ideje, a ne samo izvlačeći ih iz njega. Geštalt na ovaj način uključuje obe strane, i Geštalt eksperiment može podjednako da uključi i terapeuta.
Rekao je da se oseća bespomoćno da unese ovo u vezu. To nije bio prioritet za njegovu suprugu; ona je uvek bila zauzeta nečim drugim, i trebalo joj je dosta vremena da obavi stvari, tako da nije preostajalo vremena za ovu vrstu intimnog kontakta.
Rekao sam Džeremiju da imam plan, i da bih voleo da razgovaram sa njim iz te pozicije - ovo uključuje bivanje eksplicitnim i u potpunosti posedovanje mojih ideja, i sposobnost da utičem. Ovo može biti deo terapije - uzdizanje iz razlikovanja moći - gde utičemo na klijenta svojim mišljenjem - kao i sa mnogim ljudima - mi volimo da damo svoje mišljenje.
Fenomenološki proces nas odvraća od takvog davanja saveta, ili pružanja smernica, i vodi ka radu sa klijentovim iskustvom, i sa 'šta jeste'. Ovaj egzistencijalni pristup nije o vršenju uticaja, nego o 'bivanju sa' nekim.
Međutim, u Geštalt modu, postoji prostor za 'pojavljivanje' sa mojim perspektivama, dokle god sam pažljiv da ih ne guram na klijenta, i pauziram da proverim šta je njemu u redu,
Rekao sam Džeremiju da želim da utičem na njega u smeru bivanja vođe u vezi, ali ne tradicionalnog 'muškog šefa' ili 'sebične muške' dominacije. Umesto toga, u pitanju je vođenje veze ka intimnosti, konsultujući se sa partnerkom, ali nečekajući da ona uradi to; već sedanje na vozačevo mesto, i korišćenje svojih moći, uticaja, organizacione sposobnosti i fokusa kao muškarca da postigne ovaj cilj.
Proverio sam sa njim i bilo mu je drago što sam ga 'pogurao'. Zapravo, pružio sam mu energiju i usmerenje, podržao sam ga. Najviše treba biti obazriv da se osiguramo da klijent ne proguta takva usmerenja, i da, ako ima blokade u manifestovanju takvih 'dobrih ideja', nastavimo da radimo detaljnije i specifičnije sa tim poteškoćama.

Case #112 - Đavo kaže: Pusti

Serena je došla sa problemom koji se odnosio na njenu vilicu. Pre nekoliko godina imala je infekciju. Lečila se i bilo je 80% poboljšanja. Ali nije bilo bolje od toga. Smetalo joj je to - njena vilica je kliktala, nije se osećala kako treba, bilo je nekog neprijatnog osećaja u nervima. Želela je da vidi da li bi mogla u potpunosti da se oporavi.
Pitao sam je za porodični kontekst. S obzirom da je ovo somatski problem, porodični problemi su često prožeti u telo i posledični problemi mogu biti manifestacija porodičnih problema.
Njena majka je bila veoma stroga. Dok je govorila o ovome, njene oči su bile pune suza, i ostale su takve dok smo razgovarali o različitim temema.
Ona je uvek bila najbolja u razredu, od kad je bila jako mala. Vršila je pritisak na sebe da sve obavi savršeno, i bila bi veoma uznemirena ako ne bi.
Ova tema se nastavila kroz njeno studiranje - uzimanje veoma teških kurseva i prolaženje kroz njih uz pomoć čiste determinacije; zatim i njen posao - imala je šefa koji je očekivao savršenstvo, i nalazila je način da radi sa njim godinama.
Rekla je da joj izgleda kao da se probudila jednog jutra i da je 'đavo ušao u moju vilicu...'. Želela je samo da se 'probudi i to bi nestalo'.
Ovo nam je dalo ključ, pa sam je pitao da opiše kako je đavo ušao. Rekla je da je užao kroz potiljak. Pitao sam je kako đavo izgleda - rekla je da je crni slepi miš sa velikim zubima.
Predložio sam da pitamo đavola da izađe ispred nje zasad, kako bi mogla da porazgovara sa njim.
'Đavo' je rekao da mu se dopadaju razigrani i rigidni ljudi, i da mu se dopada ona.
Ovo je bilo zanimljivo, pokazivanje da đavo zapravo nije neprijateljski raspoložen, i da je tu velikoj meri zbog njenih sržnih problema - njenog perfekcionizma.
Pitala je đavola - Zašto si ovde?
Odgovorio je - Da bih ti pomogao da pustiš.
Ovo je bilo veliko otkrovenje. Đavo je zapravo igrao važnu ulogu. Situacija sa vilicom je namenski bila lekcija da nači da pusti, očigledno u vezi sa njenim perfekcionizmom.
Pitao sam o puštanju. Rekla je da je od situacije sa vilicom pustila neke stvari kojih se prethodno držala - pokušavanja da dobije unapređenje, kupovine veće kuće.
Ukazao sam da je puštanje na neki način povezano sa smrću, smrtnošću i krajem stvari. Ovo bi bio osnov za diskusiju o puštanju kao dubokom procesu, koja bi mogla da se desi drugom prilikom , i koja bi pokrenula egzistencijalna pitanja.
Pitao sam je šta radi kada želi da se opusti: ne puno - bila je na poslu veći deo dana. Radila je jogu pomalo, družila se sa prijateljima, išla u kupovinu.
Joga je predstavljala neku vrstu opuštajuće aktivnosti, ali je očigledno bilo potrebno više.
Pitao sam je šta bi još trebalo da pusti.
Zanemela je.
Pitao sam je - Možeš li da se prepustiš kad upražnjavaš seks sa svojim suprugom? Rekla je - Ne,
Ovo je takođe bila ključna izjava. Nije bio u pitanju samo seks, već činjenica da je seks ciklus nagomilavanja energije i otpuštanja.
Rekla je da se suzdržava jer nije želela da zatrudni.
Ovo je pružilo dodatne informacije o njenom zadržavanju nasuprot puštanju. Iako nije razmatrala da ima decu u ovom periodu, pozicija ovog zadržavanja - na dubokom organskom telesnom nivou - zajedno sa suzdržavanjem koje je očigledno u srži problema sa vilicom, su važno povezani po mom mišljenju.
Seksualnost je model za mnoge druge stvari u vezi sa našim iskustvima - naše sržno organizmičko funkcionisanje.
Stoga seksualnost može potencijalno da bude ključ za duboko somatsko prepuštanje, koje očigledno treba da se dogodi Sereni. Njen perfekcionizam je duboko upleten u njeno telo - zato je 'đavo' došao da promeni njen pravac. Zato je deo odgovora kognitivna promena - u stavu i u smislu simboličkog puštanja; ali mnogo fundamentalnije mora da bude ukorenjen u telesno iskustvo prepuštanja.

Case #111 - Strah od svađanja

Lusi je kašljala. To nije bio normalan kašalj. Zvučao je kao mešavina gušenja i suvog iskašljavanja nečega što nije moglo da izađe. Takođe, veoma je teško disala. Bila je uznemirena, i šta god da joj se dešavalo, nije odlazilo. Rekla je da ne može da podnese slušanje bilo kakvih zvukova u tom trenutuku.
Iz ranijih radova sa njom, povezanost je bila očigledna: njeni roditelji su se prepirali gotovo neprestano, nekada je dolazilo i do nasilja. Ali traumatski efekat ovoga je bio rezultat činjenice da ih je ona viđala samo jednom u godinu dana ili jednom u dve godine dok je odrastala. Ona je odrasla sa svojim dedom, koji je više voleo njenog brata. Njene tetke su takođe više volele njenog brata. Zbog toga, ona se osećala izolovano, nepodržano i nevoljeno u kući.
Očajnički joj je bila potrebna roditeljska ljubav, ali umesto toga, osećala se posramljeno kad bi oni došli, jer su i komšije mogle da čuju njihovo svađanje.
Kako je govorila o ovome, kašljala je suv kašalj i stezala je grlo, za koje je rekla da je veoma svrbi. Tu je bila blokirana energija - u Geštaltu kažemo da je energija retroflektovana - usmerena ka sebi, umesto ka spolja. Zato sam joj dao krpu i rekao joj da je uvrne i zadavi. Ovo je preusmerilo energiju, od nje ka spolja; počela je da vrišti, i jeca, moleći svoje roditelje da prestanu da se raspravljaju.
Pitao sam muškarca i ženu da predstavljaju njene roditelje i postavio sam ih na maloj udaljenosti od nje, okrenute jedno ka drugom.
Samo gledanje ove predstave je bilo veoma provokativno za nju - ona je jecala, vrištala i preklinjala ih da se ne svađaju.
Lusi je bila u sred svoje traume. Ovo se spontano podizalo, i dobro, u smislu da joj je pružalo pristup sržnom delu nezavršenog posla. Međutim, toliko traume je bilo tu da je energija konstantno bila blokirana (u obliku kašljanja) i ja sam morao da nastavim sa instrukcijom da uvrće krpu, što je rezultiralo njenim daljim vrištanjem.
Iako je otpuštanje vredno - bolje nego da je zatvoreno, usmereno ka sebi, ili igonrisano - takođe postoji ograničena vrednost u jednostavno ostajanju u traumi. A činilo se kao da za Lusi nema kraja - nakon što je prošlo neko vreme, ona je samo bila uznemirena.
Zato sam nastavio da je vraćam u sadašnjost, fokusiram na svoje lice, na sobu, na duboko i sporije disanje. Ovo se naziva 'pendulacija' i predstavlja način rada sa traumom - kretanje ka i od uznemirujućeg događaja u sadašnjost. Ona je ostajala u sadašnjosti kratko, i onda bi se opet uznemirila.
U toj svojoj uznemirenosti rekla je - Ne znam koja je poenta življenja, jedini razlog da se ne ubijem je to što bi drugi patili.
Stoga sam joj tražio da napravi 'misiju' za sebe. Kreirali smo 3 elementa - korišćenje svog iskustva da pomogne deci sa kojom radi; učenje iz svog iskustva da osigura da neće ponoviti to kada se bude udala; i osiguravanje da će, kad bude imala decu, postupati dugačije sa njima.
Ovo je kreiralo temelj, jer inače nije imala mnogo stabilnosti, samo osećaj traume.
Eksperiment koji sam postavio je išao ovako - dvoje ljudi koji su predstavljali 'par' bi imali malu raspravu. Ali to bi bila 'zdrava' rasprava, a ne destruktivna.
Lusi je bia veoma uplašena - čak i nagoveštaj da če doći do konflikta je bio veoma stresan za nju. A mogućnost da može da ode izvan kontrole ju je iznova stimulisala. Zato sam joj rekao da postavi neka osnovna pravila rasprave, što je i učinila. Ovo ju je postavilo na poziciju moći i dalo joj mogućnost da kontroliše situaciju na način na koji nije mogla kada je bila dete.
Kako su počinjali, njoj je trebalo dosta moje podrške, da budem pored nje, da bi posvedočila ovome, i da ne bi ponovo potonula u svoju traumu. Ona je počela da vrišti par puta na početku - bila je dosta uplašena. Ali, ja sam je podsetio da je ovo bio deo dostizanja njenog cilja, i da je potrebno da ona bude prisutna za to, da uči iz toga.
Posmatrala je 'raspravu', uključujući uspešno razrešenje. Ovo je bio prvi put u njenom životu da je videla nešto poput ovoga, pa je ovo bilo moćno iskustvo. Bio joj je potreban prostor da oslobodi svoju energiju, ali joj je takođe trebala sposobnost da ostane smirena, da primi uputstva, i da ima novo iskustvo.
Dao sam joj kao domaći da odgleda neke snimke razrešenja konflikata, da posvedoči svađanju ljudi i zatim vidi te svađe kako se uspešno razrešavaju.

Case #110 - Skrivena agresija

Mejsi se mnogo osmehivala. Delovala je kao veoma topla i prijateljski nastrojena osoba, teško je bilo da se ne dopadne nekome na osnovu prvog utiska. Delovalo je da je tu za druge i očigledno je volela da bude od pomoći.
Međutim, u grupi je konstantno upadala u konflikte. Delovala je svađalački i brzo je dolazila do zaključaka. Uprkos njenoj vidljivoj toplini, izgovarali bi reči koje pokreću antagonizam, i koje bi sadržale mnogo njenih pretpostavki i reakcija.
U jednom od ovih konflikata ja sam je podržao. Pomogao sam joj da poveže svoju izjavu o opažanju sa izjavom o osećanjima - ona je imala sklonost ka skakanju od observacije ka interpretaciji, bez uključivanja sebe. Ili ponekad, direktno ka interpretaciji - npr. 'Ti me odbacuješ'. Stoga sam joj dao instrukciju da počne sa neposrednim iskustvom, i da imenuje svoj emotivni odgovor.
Ispostavilo se da joj je ovo veoma teško. Bilo joj je teško da prepozna svoja osećanja, i nije bila voljna da ih deli, već joj je bilo draže da se pomeri ka svojoj imaginaciji o tome šta se dešava. Takođe nije bila voljna da 'proveri' svoju imaginaciju, ophodeći se prema njoj kao nekoj vrsti realnosti npr. 'Zašto me odbijaš'.
Kako sam je usporavao, povezujući izjave sa osećanjima (pre nego sa pitanjima), počela je da bude više u kontaktu sa onim što joj se dešava. Nevoljno, otkrila je da je veoma besna; pre ovoga, ona je druge ljude posmatrala kao problem. Koncizan oblik 'čiste komunikacije' koji sam zahtevao, konfrontirao ju je sa svojim sopstvenim mračnim osećanjima, koja više nije mogla da pripiše drugima.
Ukazao sam joj da su joj ramena ukočena; iako sam je usmeravao da iskaže ono što želi kao zahtev, ona se držala podležućih propisa za tuđe ponašanje, i ovo je jačalo njen bes,
Disciplina ka kojoj sam je vodio - koja uključuje ograničavanje svojih izjava na iskaze o svom iskustvu, a ne samo opravdavanja ili objašnjenja - odvukla ju je od njene sunčane pojave i ispoljila dosta tuge. Ovo je takođe naglasilo njene granice - ona više nije bila u stanju da sluša odgovore drugih ljudi. Opet, ovim smo otišli ispod očiglednog 'razgovora' i pokazalo se da je njoj bilo potrebno mnogo više pažnje na ovom mestu.
Kada su ljudi konfrontirani - u ovom slučaju veoma brižljivo s moje strane - po pitanju svog kontrolišućeg ponašanja, njihov 'reket' se podigne - oni više ne mogu da stavljaju svoj fokus na druge da bi izbegli svoja teška osećanja.
U ovom slučaju, teška osećanja su se ticala agresije. Mnogim ljudima je teško da prepoznaju, da osete i da priznaju svoju agresiju. Ljudi bivaju pod uticajem socijalnog uslovljavanja da ne budu agresivni, ili da ne ispoljavaju agresiju. Ovo se pogotovo odnosi na žene. Podrška koju možemo da pružimo u terapiji je kreiranje atmosfere dopuštanja da se osete svakakva osećanja, a zatim usmeravanje načina da se ona iskažu. Pogotovo je važno posedovanje osećanja, jasna verbalizacija na način koji opisuje osobino iskustvo, a ne interpretaciju drugog. Ovo je jedna od stvari koju terapeut može da uradi, da ponudi pomoć i usmeravanje ljudima koji se nalaze na ovom mestu.

Case #109 - Uklanjanje tereta

Seli je prijavila brojne simptome - osećanje haosa, bol u gornjem delu leđa, crvenilo u licu, što je povezala sa strahom od nedostatka prihvatanja.
Pitao sam je o ovim različitim fenomenima. Gledala je u mene intenzivno. Generalno, to ukazuje da klijent želi nešto od mene. Pitao sam je o tome, ali nije znala.
Kako sam joj govorio, imao sam osećaj da se odvija paralelna konverzacija - naših reči, koje se naizgled nisu mnogo povezivale, i emocionalnog tona, koji mi je delovao intenzivno, ali nejasno.
Rekla je da se oseća maglovito.
I ja sam rekao da se osećam maglovito.
Nije imala ništa u mislima.
Ali bilo je dosta iskazanih osećanja u njenim očima, iako nisam mogao da razlučim koja su.
Jednostavno sam prizano šta sam video, i svoje iskustvo. Ovo se zove fenomenološko izveštavanje.
Osećala je da joj se leđa zagrevaju.
Stavio sam svoje ruke na mesto koje je bilo vruće. Rekla je da je veoma zategnuto i ja sam mogao ovo da osetim. Nisam masirao, samo sam napipao tenziju rukama, kako bih mogao da steknem osećaj o čemu je tačno govorila. Opet, ja želim da uđem u njenu fenomenologiju što je više moguće.
Rekao sam - Čini se kao da si napadnuta od pozadi.
Govorila je o svom ocu koji ju je udarao kad je bila mala, i to veoma. To je bilo 'normalno' udaranje, ali ono što je bilo uznemirujuće je to što nikad nije znala kada će biti udarena, pa je to bio šok.
Tada sam pritisnuo mesto na njenim leđima - direktnim, smirenim pritiskom - ovo je poznato kao 'preuzimanje' u Hakomi terapiji - paralelno sa intenziviranjem iskustva koje radimo u Geštaltu; rezultat je da je bila u stanju da se malo opusti.
I dalje je bilo dosta emocija u njenim očima, veoma intenzivnih.
Tada je rekla da su se oba roditelja ružno ophodila prema njoj - konstantno su je ponižavali, govorili joj da je  'glupa'.
Ovo je očigledno bio ključ.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet terapeuta i povezanost koju smo izgradili da bih 'otklonio' te terete sa njenih ramena, i rekao joj da 'odnosim' loše reči - 'glupa' itd, i menjam ih dobrim rečima.
Dok smo generalno orijentisani na odgovornost u Geštaltu, kada se radi o stidu (indikovanim rumenilom, nedostatkom samoprihvatanja, lošim ophođenjem), osoba može da doživljava sebe bespomoćnom. Zato joj možda treba pomoć od spolja - terapeuta, grupe, da bi iskusila dovoljno podrške kako bi se pomerila iz mesta u kom je zaglavljena.
Ovo je podrška koju sam joj omogućio, a ona je bila u stanju da je prihvati. Podrška dolazi u mnogim oblicima; bitno je naći pravi tip podrške koja je potrebna klijentu, pravu meru, i pružiti je u pravom trenutku. Ovo zahteva ostavljanje po strani naš 'pomažući' plan, i biti osetljiv za klijentove potrebe. Takođe uključuje voljnost da se bude prisutan, i da se primeti šta se dešava u meni, jer i to pomaže usmeravanju mojih izbora.

Case #108 - Nakon zlostavljanja, poklon zadovoljstva

Elis je odmah uletela. Govorila je o tome kako je bila zlostavljana kada je imala 5 godina. Ovo je bio prvi put da je podelila to sa nekim, a imala je četrdesetak godina.
Nakon zlostavljanja, verovala je da je izgubila nevinost. Ali, kada je prvi put upražnjavala seks sa svojim suprugom, shvatila je da to nije bio slučaj. Međutim, teret koji je nosila od ranog detinjstva negativno je uticao na nju i tokom 20 godina braka, ona nije bila u stanju da uživa u seksu sa svojim suprugom.
Kao i mnoge žrtve seksualnog nasilja, ona je krivila sebe - zašto nije pobegla? Zašto nije više mrzela zlostavljača? Zašto nije mogla da pusti to? Mnoge stvari su je pritiskale. A sada, njen muž ima aferu već 5 godina, i to je povećalo osećaj tereta i mržnje prema sebi.
Prvo sam kontekstualizovao njeno iskustvo - mnogim žrtvama bude lakše da mrze sebe nego napadača. I žrtve, bilo da su odrasle ili deca, se zamrznu. Stoga sam joj objasnio mnoge stvari da bih je ubedio da nije jedina sa tim iskustvom.
Rekla je da bi volela da bude u stanju da uživa u seksu.
Rekao sam - Zar neće biti sjajno kada sebi daš taj poklon - otvoriš se ka sadašnjosti i tu je, divan izvor zadovoljstva kom možeš uvek da pristupiš. Pripremao sam je za ovu mogućnost. U neuro-lingvističkom programiranju ovo se naziva određivanje tempa za budućnost.
Takođe sam predložio da može da izvrši zamenu - da zameni teret koji je nosila za ovaj prijatan poklon. Rekao sam - Koliko će sjajno biti, možeš da daš teret, a dobiješ poklon zadovoljstva u zamenu. Uveo sam ideju zamene.
Rekla je i da je nakon zlostavljanja ponovo videla zlostavljača, ali nije bilo naknadnog maltretiranja. Međutim, čudno je iz njene perspektive, ona ga je pitala da je odveze do škole na svom biciklu. Takođe je prebacivala sebi što ga je 'iskoristila'. I što je dozvolila sebi da mu se približi.
Ovo je veoma normalno, i razuverio sam je u to. Žrtve često imaju nekakvu vezu sa zlostavljačem, koja se ne uklapa u crno-bele kategorije. Bert Helinger govori naširoko o ovome.
Takođe sam ukazao da je možda njeno 'iskorišćavanje' njega za prevoz bila neka vrsta razmene - način da ga kazni, dozvoljavajući mu da zameni svoju krivicu za 'bivanje iskorišćenim'.
Ponovo, hteo sam da uvedem ideju zamene.
Zatim sam postavio geštaltistički eksperiment: tražio sam joj da odabre neke predmete koji će predstavljati različite elemente - teret, njenu mržnju, nju, 'poklon' (seks u kojem uživa), zlostavljačko ponašanje, i njenog supruga. Iskoristio sam 'zlostavljačko ponašanje' a ne 'zlostavljač', jer je bilo očigledno da ne želi da ga mrzi.
Zatim sam facilitirao proces: zamenila je bes prema sebi, za bes prema zlostavljačkom ponašanju. Zamenila je teret za poklon.
Nakon toga, pozvao sam je u još jedan geštaltistički eksperiment, koji uključuje nju koja razgovara sa predmetom koji predstavlja njenog supruga; predložila je svom suprugu da, ako on prekine aferu, ona bi mu poklonila poklon - seksualnost u kojoj se uživa.
Ako ne prekine, ona će to odneti u novu vezu.
Odlučila je da se raziđu na 6 meseci, dajući mu šansu da ili prekine drugu vezu, ili da odluči da ne nastavlja sa njom.
Tokom tog vremena, predložio sam joj da uvežbava 'poklon' - samozadovoljavajući se (ona ranije nije masturbirala), čitajući erotske priče, i čitajući ostale knjige o seksualnosti u kojoj se uživa koje bi joj pomogle.
Ceo proces je bio ispunjen emocijama. Na kraju se osetila veoma smireno i veoma jasno.
U Geštaltu, koristimo termin 'organizmična samoregulacija' - u suštini, osoba zna šta joj zapravo treba, i ima prirodan proces kretanja ka tome. Problem je što stari obrasci prekidaju ovo kretanje, staju na put. Zato, mi pružamo podršku na ključnim raskrsnicama, pomažući da se ponovo uspostavi ovaj prirodni organizmički tok. Elis je bila spremna za promenu u svom životu, i jedino što joj je bilo potrebno je malo pomoći da nađe način kako da se kreće u tom smeru. Putokazi su bili tu, i njene snage takođe. Samo joj je trebala podrška celovitog Geštalta - kretanje od želje i namere ka akciji i zadovoljstvu.

Case #107 - Korišćenje autoriteta da bi se otišlo od nasilja

Kirsti je trpela porodično nasilje u vezi.
Odrasla je u velikoj porodici; iako je njen otac bio odsutan zbog posla jedan deo njenog detinjstva, njene uspomene su, u suštini, bile lepe.
Njen suprug potiče iz vojne porodice. Njegov otac je tukao njegovu majku. Njegovi braća i sestre su imali različite probleme, uključujući bolesti zavisnosti.
Kirsti je bila dobra supruga. Radila je u porodičnoj firmi. Pomagala je svom suprugu. Pomagala je njegovoj porodici. Bila je tu za sve - osim za sebe.
Njen suprug je bio nesiguran i kontrolišuć, ograničavao joj je koliko dugo može da bude van kuće.
A on je imao više afera.
Nasilje se dogodilo u više prilika, ali poslednji incident je bio relativno skoro, i policija je bila pozvana.
Ona je želela da se raziđu, ali on je odbijao, podržan svojim roditeljima.
Rekla mu je da će otići ako se nasilje ponovi.
Kirsti je pohađala mnogo kurseva na temu samorazvoja, čitala je dosta knjiga, uključujući neke o porodičnom nasilju. Učila je da brine o sebi na više nivoa. Išla je na grupnu terapiju.
Naravno, bilo je dosta emocija kada je izlagala svoju priču.
Jedna od kontraindikacija za terapiju je porodično nasilje. Dok terapija može da bude od koristi pri pomoći jačanju osobe koja je u ulozi žrtve, na neki način može i da pogorša situaciju - kako osoba postaje samostalnija, nasilje se može povećati, kao pokušaj nametanja kontrole.
Stoga nisam želeo da radim na osećanjima, niti na ponašanju. Nisam želeo da osmišljavam strategije. Rekao sam Kirsti - Šta ti želiš od mene?
Rekla je - Smernice.
Ukazao sam na to da je ona verovatno imala dosta sugestija od svojih prijateljica, i da, čak i kada bih joj ja nešto predložio, ona bi verovatno izignorisala. Nasmešila se slabo, i znao sam da je to što govorim istina.
Proverio sam ovo. Pitao sam je direktno - Ako te opet bude istukao, da li ćeš ga ostaviti?
Napravila je pauzu, oklevala je, počela pomalo da plače, i jedva primetno odmahnula glavom.
Ovo je bila potvrda da je potrebno nešto mnogo dublje.
Stoga nisam bio blag, saosećajan, pun razumevanja ili podrške. To bi uključilo bivanje uvučenim u poziciju 'saosećanja', što je na kraju ne bi ojačalo.
Ušao sam u ulogu autoriteta, prefrerirajući dijalošku komunikaciju, ili ograđujući sebe, da bih istražio realnost klijentkinje ili njene vrednosti.
Kada bismo imali više vremena, ovo bi moglo da bude od koristi.
Ali, postojao je rizik od realnih opasnosti u vezi u kojoj se dešava porodično nasilje, a moja orijentacija je više praktične prirode.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet radi dramatičnog efekta, da bih je konfrontirao, i testirao njenu spremnost da zaista uradi nešto drugačije.
Iskoristio sam teoriju polarnosti u Geštaltu - postojanje jedne polarnosti uvek implicira drugu.
Ona se identifikovala sa žrtvom/bespomoćnom/finom devojkom.
Zato sam rekao - Moraćeš da postaneš kao tvoj svekar - vojno lice.
Govorio sam na ovaj način, da bih iskoristio jezik autoriteta - što je u izvesnom smislu ono na šta je ona navikla da odgovara, ali ja sam ga koristio u bezazlene svrhe, a ne da bih je povredio.
Odabrao sam statuu patrijarhalnog čoveka, i postavio sam je ispred nje. Diktirao sam joj (primetite autoritet ponovo) da dođe i stane pored statue, i da 'postane on'.
Sav ovaj autoritet je postavljao nju da zakorači u taj energetski domen. Tražio  sam joj da zamisli da je vojno lice. Oficir koji komanduje hiljadama, koji ih šalje u bitku. Kome se pokoravaju u potpunosti, koji izdaje naređenja, koji je voljan da žrtvuje živote drugih.
Naravno, bilo joj je teško da uđe u ovu ulogu, ali sam nastavio da je držim fokusiranom, pokazivao sam joj kako da stoji, davao joj mentalne predstave. U jednom momentu rekla je - Ali moj svekar je veoma nesrećan. Rekao sam - Ovo nije u vezi sa srećom nego sa moći. Radi se o tvom ulaženju u ulogu moći. Ne moraš da ostaneš tu, samo koliko je potrebno, a zatim možes da se vratiš i budeš fina i brižna.
Objasnio sam kako u toj ulozi ne bi brinula o povređivanju drugih svojim odlukama.
Ovo zvuči kao pripremanje nekoga za destruktivno ponašanje. Ali, zapravo, za nekoga poput nje, ko je identifikovan sa svojom bespomoćnošću i 'brigom', potreban je način da iskorači iz tolike 'brige' za druge i dođe na mesto na kom joj nije stalo, da bi mogla da se ponaša sa moći da brane sebe.
Jedna od stvari kojih se njen suprug plašio bio je njen odlazak, i to je jedina moć koju ona nije bila voljna da uvežba. Kada bi to uradila povredila bi ga. Zato je ovo primer 'strateške' veštine, veština koje su neophodne u životu i u odnosu, u istoj meri kao i veštine intimnosti.
BIla je u stanju da ostane na ovoj poziciji kratko, zatim se rasplakala.
Rekao sam joj da sedne.
Objasnio sam joj da stvari koja ona želi - bolju komunikaciju, bezbednost, su sekundarni efekti. Prva stvar bi bila nalaženje svoje moći. Bez toga nema poente. Ona je imala identitet fine osobe. Da bi se pomerila iz svoje situacije morala bi da nauči da preuzima druge identitete - u ovom slučaju, vojnog zapovednika.
Možda postoje ljudi koji se protive mom korišćenju tako nasilnih predstava. Ironija je u tome da, dok ona ne bude mogla da poseduje taj surov i nasilan deo sebe, neće biti u stanju da se zaista zauzme za sebe i napusti ga. Dok ne bude mogla to da uradi, 'prilagodiće se' i podnosiće bilo šta - verovatno jako dugo. Ženi može biti potrebno mnogo godina da ode od veze u kojoj ima porodičnog nasilja.
Objasnio sam joj da mora da uvežbava ovaj identite svakodnevno. Da skine svoj nakit, da nosi mušku odeću dok vežba. Da zaista nađe svoj autoritet i svoju moć.
I tada, kada bude spremna u potpunosti, da isplanira - strateški - sastanak sa svojim suprugom, gde bi u potpunosti ušla u svoju moć i 'postavila zakon'. Ovo je način komuniciranja na koji je on bio naviknut u svojoj porodici, i potencijalno bi zadobio njegovo poštovanje.
Tek kada bi zaista bila voljna da ga napusti (tj. povredi), zakorači u svoju moć, i dostavi mu poruku, nešto bi moglo da se promeni.
Ona se složila.
Stoga, u ovom slučaju, na prvo mesto dolazi moć, a sve ostalo dolazi na drugo mesto. Terapija mora da bude dovoljno fleksibilna i da pristupi na način koji je neophodan u određenoj situaiciji. Bilo bi neprimereno raditi na njenim osećanjima, kada je kontekst nasilje. Neophodno je otići u taj konteklst i izmestiti je iz njene fiksirane pozicije, da bismo joj omogućili da dobije poštovanje - i poslušnost - svog supruga.

Case #106 - Tanka crvena linija

Džili je počela govoreći o svom braku. Imali su veoma malo seksa, i dugo godina njen muž bi otputovao na duže zbog posla. Sada se vratio kući.
Udala se za njega zbog sigurnosti nakon nekih velikih slomova u njenom svetu, ali on je nije mnogo privlačio.
Znao sam da, ako bi da njen brak potraje, i da uspe, ona bi morala da bude vođena voljom, a ne emocijama. Ako ima hemije, to je od pomoći. Ako nema, dobar brak je i dalje moguć, ali zahteva u potpunposti svestan napor da se uspostave uslovi za intimnost. Ovi uslovi nisu bili prisutni u braku - tokom 6 godina imali su 2 razgovora na temu emocija.
Pitao sam je koliko je bila u vezi a koliko van. Rekla je 50/50, To ukazuje da je ovo kritična raskrsnica, da postoji nada, ali da nešto drugačije mora odmah da se dogodi. Ukazivalo je na potrebu za ulaganjem. To je odredilo pravac seanse.
Pitao sam Džili da ustane i da stane na liniju na podu - na 50/50 liniju. Pitao sam je koja strana je koja - i definisao sam kategorije - napuštanje veze ili kreiranje kvalitetne veze. Postavio sam te polarnosti, jer su one činile izbor jasnijim. A nisam hteo da kreiram mogućnost 'ostati i ništa ne menjati', jer bi to značilo nastavljanje umrtvljene veze i nisam hteo to da podržim.
Pozvao sam je da stane na jednu stranu - prvo na 'napuštajuću stranu'.
Prijavila je različita iskustva - strah, uzbuđenje, 'slobodu', bol. Pozvao sam je da u potpunosti uđe u ta osećanja.
Zatim sam joj tražio da pređe na drugu stranu - kvalitetnu vezu. U početku nije znala šta bi to moglo biti, pa sam joj opet definisao - kvalitetnu vezu i šta bi to moglo da znači u nekoliko reči. Osetila se stabilno, smireno, zadovoljno, uravnoteženo, srećno, uspešno.
Vratio sam je nazad na liniju. Pitao sam je - 'Okej, kada bi sada morala da biraš, koju bi stranu izabrala?'
Okolišala je. Ovo je pozicija u kojoj se nalazila - nevoljna da napravi izbor, ostaje 'sigurna' na toj liniji, ali istovremeno mrtva. Ovo je blisko pasivnoj poziciji koju Sartr naziva 'loša sudbina'. U Geštaltu, mi smo zainteresovani za ono što nazivamo 'egzistencijalna odgovornost', što je način življenja života koji uključuje osećaj izbora, a ne bivanje žrtvom sudbine ili okolnosti.
Mogao sam da vidim njenu nevoljnost da kroči na bilo koju stranu.
Zato sam je prevario. Uzeo sam novčić i rekao - na koju bi stranu volela da novčić padne?
Ona je rekla - odlaženje. Zato sam joj rekao da stane na tu stranu. Bar smo mogli 'da stvarno isprobamo' izbor. I da je navedem da potpunije oseti tu stranu, a ne samo da fantazira. Ovo je sledeća faza našeg Geštalt eksperimenta.
Rekla je da se oseća jako i stabilno. Pitao sam je za konkretne posledice. I pomogao sam joj da ih izgovori - gubitak finansijske sigurnosti, uticaj na njeno dete, a zatim i uticaj na njenog muža - naveo sam je da zamisli njega i vidi šta bi njegov odgovor bio (tuga, ljutnja, itd,), i da oseti kako bi to bilo za nju.
Za tako važnu ulogu veoma je važno dati osobi što utemeljeniji osećaj mogućih poseldica njihovih izbora.
Ali ja nisam hteo da ostanemo na tome.
Jedna od osobenosti razvoda je da je 'prekasno', čak i ako se druga osoba promeni.
Zato sam rekao 'Hajde da vratimo vreme na sekund, i zamisli da pre nego što zakoračiš na polje odlaženja iz veze, kažeš svom mužu, a njegov odgovor bude 'Platiću koliko je potrebno da izgradim kvalitetan odnos sa tobom''.
Ovo je dramatičan test - koliko ona želi da ode i koliko želi kvalitetnu vezu ali ne veruje da će se on pojaviti tu.
Ovo nije samo stavljanje reči u njegova usta, već odigravanje scenarija kada su ulozi veliki i karte na stolu. Nekada pod takvim okolnostima muškarci i žene se pokažu u najboljem svetlu. Verujem da ovo zaslužuje šansu.
Bila joj je potrebna pomoć da izgovori šta misli.
Tražio sam joj listu stvari koje bi tražila od svog supruga.
Pomenula je - on bi morao da prisustvuje časovima roditeljstva, počeo bi da se bavi fizičkom aktivnošću, vodili bi razgovore na temu emocija jednom nedeljno, išli bi na porodični odmor jednom u 3 meseca. Pitao sam je - Šta je sa seksom? Rekla je - Ako bi se ovo desilo, rado bih mu se dala u potpunosti.
Zatim sam joj tražio da se vrati na liniju.
Pitao sam je koju stranu želi da odabere.
Do ovog trenutka ja sam bio neutralan, samo sam facilitirao njene odluke, pomagao joj da ih istraži. Moje mišljenje je bilo nebitno. Radio sam na povećanju njene svesnosti, i, samim tim, kapaciteta da preuzme odgovornost za svoj život. Facilitirao sam njenu svesnost, radeći fenomenološki.
Sada, ona je bila na liniji i 'nije mogla' da bira. Zadržali smo se tu neko vreme, ali bez rezultata.
Tokom niza seansi možda bismo imali luksuz ostajanja na tom mestu. Ali sensa je već bila duga i bilo je vreme da se privede kraju.
Tako da, da je ne bih ostavio tu, rekao sam - Šta ti treba? Rekla je - Da budem gurnuta. Rekao sam - Znači želiš moje mišljenje? Rekla je - Da.
Rekao sam - Znači, želiš da ja odlučim o tvojoj sudbini?
Konfrontirao sam je sa njenom pasivnošću i implikacijama prepuštanja meni da odlučim na koju stranu da je gurnem.
Opet sam pitao - Zaista želiš da čuješ moje mišljenje? Nagovestla je da želi.
Ovo je bilo važno - ne žuriti da dam svoje mišljenje. Svi imamo mišljenja i mislimo da su ona sjajna. Ali veoma je važno biti veoma oprezan sa klijentima, jer autoritet našeg mišljenja kao terapeuta može neopravdano upravljati osobom, oduzimajući im autonomiju.
A terapija ne sme biti rigidna. Ponekad, nakon duge eksploracije, podesno je uvesti sopstvenu fenomenologiju. Stoga sam odlučio da uradim to. Setio sam se raskršća odluke o svom razvodu. Moj terapeut nije hteo da zauzme stav. Sada bih želeo da jeste - bilo bi mi od pomoći.
Rekao sam joj svoje mišljenje, jasnim i preciznim terminima.
Verovao sam da može da odabere kvalitetnu vezu, i da, kada bi se njen suprug složio da učini bilo šta, ona bi mogla da određuje uslove, što je meni zvučalo zdravo. Rekao sam joj da ljubav smatram aktom volje, i da bi, ukoliko bi to odabrala, mogla da nauči da ga voli dublje, i da kreira uslove za cvetanje intimnosti.
Rekla je - da, veruje mi. To je bilo u skladu sa njenim dubokim osećanjima.
Odlučila je da će da uradi to i da će se truditi godinu dana - nakon čega će ponovo razmotriti situaciju.
Na ovaj način, ona je dosegla svoju integraciju - da krene ka odluci, ali da ne napusti svoje pravo da odabere drugu stranu. Ovo je bila dobra indikacija da je ona donela svoj zaključak.

Case #105 - Oslanjanje i guranje

Peti je donela problem 'stabilnosti', u smislu da je želela više toga. Pokušavajući da razume šta to znači za nju, pomenula je da se često oseća umorno, ali istovremeno nije mogla dobro da se odmori. Kako smo razgovarali o ovome, nisam video da joj se emocije smenjuju na licu. Pitao sam o ovome, ali ona nije bila svesna svoje bezizražajnosti.
Ovo se desilo nekoliko puta, svaki put bih prokomentarisao šta sam video. Ovo nazivamo fenomenološkim izveštavanjem - opservacija očiglednog.
Zatim je počela da plače, pozvao sam je da diše, i pitao kako se oseća. Rekla je da oseća malo tuge.
Mogao sam da vidim da joj je teško da 'pusti' - somatski termin koji ukazuje na emotivno i fizičko puštanje.
Stoga sam predložio eksperiment - da se ona nasloni na mene.
Na ovaj način, ja sam ponudio relaciono iskustvo 'nekog drugog' koji je stabilan za nju, da bi ona mogla da dopusti sebi da bude emocionalnija. Ovo bi joj potencijalno dalo izvor snage iz kog bi mogla da crpi za sebe, i istovremeno, koji bi joj omogućio da sigurnije ide u svoja osećanja.
Ovo je funkcionisalo kratko, malo je plakala, i ukazala je na blokadu na leđima. Stavio sam ruku tamo - kao podršku - i osetila je da bol popušta.
Međutim, mogao sam uvideti da postoji neka vrsta ograničenja, ona nije dozvoljavala sebi da ode dalje.
Izjavila je da ima osećaj da 'mora da se osloni na sebe'. Pratio sam taj osećaj, pozvao je da sedne, a ona je rekla - 'Ne mogu u potpunosti da verujem muškarcima'.
U Geštaltu, mi uvek pozivamo osobu da od generalnih izjava napravi lične izjave - 'Ja - Ti'.
Stoga sam rekao - 'Ja sam muškarac, reci mi to direktno'.
Nije bila voljna da to učini, ali sam ja insistirao na personalizaciji te izjave.
Tada je rekla - 'U pitanju je moj prvi suprug'.
To je razjasnilo situaciju. Objasnila je kako je morala da trpi njegovo veoma loše i ponižavajuče ponašanje i nikada ništa ne bi rekla. Zato je bila ljuta na sebe - čvrsto je stezala pesnice.
Tada sam je pozvao da ga 'stavi na jastuk' i razgovara sa njim.
To joj nije bilo lako da uradi. Bila je naviknuta da krivi sebe. Bila joj je potrebna moja pomoć da uobliči izjave koje bi mu rekla u format: 'Ja sam ljuta jer si ti...'. Toliko dugo je bila ljuta na sebe što je dozvoljavala njegovo loše ponašanje.
U Geštaltu, energiju koja je usmerena ka sebi a ne ka drugima nazivamo 'retrofleksija'.
Njeno telo se naviklo da radi ovo.
Stoga sam joj ponudio još više podrške da bi usmerila energiju ka njemu, tako što bi promenila svoje izjave 'Ja sam ljuta što sam dozvolila sebi...' u 'Ja sam ljuta jer si ti...' izjave.
Spontano je počela da udara jastuk. Ali ne prejako, a i glas joj je bio donekle tih.
Bilo je očigledno da joj je teško da zaista oslobodi svoj bes.
Međutim, osetila je da ima više prostora za disanje, što je ukazalo da je počela da popušta.
Govorila je o svom prijatelju koji je bio veoma fin prema njoj... ali ona nije bila fina prema njemu.
Stoga sam stavio fokus na nju i sebe. Rekao sam 'Meni je stalo do tebe' - i ona se složila da donekle može to da prihvati - jer sam ja 'dobar čovek'.
Takođe sam rekao - 'ali, kao i svi muškarci, i ja mogu da budem sebičan'. Ovo je nuđenje iskustva polarnosti - oba pola u jednoj osobi, a ne podela na 'dobre momke i loše momke'.
Bilo joj je teško da ovo prihvati.
Pozvao sam je na još jedan eksperiment. Uzeo sam jednu njenu ruku, i rekao 'Mozes li da osetis moju brigu?'. U početku je bila pasivna, ali sam joj zatražio da stegne moju ruku - aktivno učestvovanje u prihvatanju naklonosti. (i pozivanje na problem koji Sartr naziva 'loša sudbina' - pasivni način nebiranja u životu)
Tada sam joj zatražio da pritisne svojom drugom rukom moju drugu ruku. Znači, naše ruke su radile dve različite stvari.
Pozvao sam je da mi uputi dve rečenice:
'Prihvatam da ti je stalo do mene.'
'Guram od sebe tvoju sebičnost.'
Ovu dugu izjavu smo promenili u 'Neću dozvoliti tvojoj sebičnosti da me povredi.'
Na ovaj način, bili smo u stanju da obuhvatimo oba elementa odnosa - samozaštitu, i otvorenost i hranljivost. Veoma dugo je ona gurala muškarce od sebe, ali zbog toga su njena osećanja tražila hranljivost, i nije bila u stanju da stupi u vezu.
Ovo joj je pružilo iskustvo integracije i sposobnost da drži oba elementa odnosa.
Rekla je da oseća mnogo više prostora za disanje i novi način na koji bi mogla da bude sa muškarcem.

Case #104 - Osetljiva mlada žena

Lusi je donela problem osetljivosti. Ono što sam primetio je da se ona dosta osmehuje. Pitao sam je da li je srećna... i zatim, kakve stvari joj pričinjavaju zadovoljstvo i donose sreću. Iako mi je ovo dalo neke informacije, nekako se nije povezalo sa problemom koji je donela, pa sam odustao. Nekada glavne figure kao ova mogu biti korisne - kasnije u seansi, ili u nekoj drugoj prilici.
Ona je već išla na terapiju i skoro je čitala knjigu, na osnovu čega je zaključila da je njen problem preosetiljivost. Takođe je bila zabrinuta ovim u kontekstu upoznavanja muškaraca. Ona je bila mlada žena na koju je lako uticalo prijateljstvo sa muškarcima - ubrzo bi shvatila da se nalazi na mestu odakle bi želela da pređe u intimnu vezu. Ali pitala se da li njena osetljivost znači da se kretala prebrzo, i pogrešno razumevala signale koji dolaze od strane muškarca, Njene veze nisu trajale dugo, i pitala se da li njena osetljivot doprinosi nedostatku uspeha u upuštanje u produbljivanje veze.
Počela je da mi govori razne priče - o iskustvima sa mladim muškarcima, koja nisu bila uspešna, o dijagnozi koju je terapeut imao o blokadama u njenom sistemu, i počela je da mi govori o nekim stvarima u vezi sa njenim roditeljima, i nezavršenim osećanjima koja je imala o njima.
Iako su sve ove priče mogle da budu važne, osetio sam da se krugovi proširuju - previše za obuhvatiti, previše predstava, previše informacija. U Geštaltu, mi radimo na tome da utemeljimo, fokusiramo, i nađemo 'jednu figuru' sa kojom ćemo da radimo u seansi.
Zato sam je prekinuo (važna terapijska veština), i rekao joj da se gubim, i da bih hteo da vratim razgovor u sadašnjost, i da se fokusiram na problem sa kojim je došla. Nekada se druge, mnogo važnije figure pojave tokom pričanja takvih priča, ali u ovom slučaju, jednostavno je stvaralo previše mogućnosti, od kojih se nije činilo da bilo koja ima više energije.
Zato sam je pozvao nazad u 'sada i ovde, Ja i Ti' - sržni fokus u relacionom Geštaltu.
Pitao sam je da prepozna svoju osetljivost sa mnom, i da mi ispriča o tome. Očekivao sam da će da kaže nešto o sebi, ali umesto toga ona je pričala o nečemu što je primetila kod mene - što je opisala kao moju usamljenost.
To nije bilo nešto sa čime sam ja bio direktno u kontaktu u tom trenutku. Međutim, u Geštaltu, u savremenim terminima, preferiramo da ne označimo takvu stvar kao 'projekciju'. Zato što uvek ima zrna istine, i mnogo vredniji dijalog se može imati ukoliko se prihvati vrednost toga.
Stoga sam pogledao u sopstveno iskustvo, i podelio da iako nisam trenutno bio u kontaktu sa svojom usamljenošću, istina je da je jesam iskusio s vremena na vreme dok sam putovao, i u mnogo slučajeva, moj proces nošenja sa tim je bio sklanjanje toga sa strane, odguravanje od sebe.
Pitao sam je koji je njen odgovor na tu percepciju - rekla je da oseća izvesno sažaljenje. Pitao sam o uticaju koje to ima na nju - rekla je da želi da me zagrli.
Ovo je bilo korisno dekonstruisati. Iako bi se meni možda dopao zagrljaj, pogotovo povodom bilo kakvih osećanja usamljenosti koja imam, ono što je bilo vredno je videti njen proces - fokusiranje njene osetljivosti na drugu osobu i pomeranje od sebe. Naglasio sam ovo, dovodeći u njenu svesnost. Ono što je bilo važno primetiti je da je njena osetljivost bila podešena u skladu sa drugim, a ne sa njom. Ukazao sam da je nekad moj odgovor na nekoga ko pati želja da ponudim zagrljaj - ali to mnogo više ima veze sa tim šta bih ja želeo da sam na tom mestu, a nije nužno ono što drugi želi. Ukazao sam da, udaljavajući se od svog iskustva, ona kreira neuravnoteženu transakciju, u izvesnom smislu skoro invazivnu.
Zato sam je zamolio da se 'vrati unutar ograde' i uvidi svoje iskustvo - da fikusira osetljivost na sebe.
Ovo je bila važna realizacija za nju i dobila je veoma važnu informaciju o tome šta je imalo tendenciju da ode u pogrešnom smeru u njenoj vezi, i šta bi mogla da uradi drugačije.
Takođe sam naglasio kako iz geštaltističkog ugla gledanja, njena osetljivost nije nešto što treba 'promeniti', već prihvatiti i posedovati - što je više znala o sebi na tom mestu, potpunije bi mogla da unese svoju jedinstvenost u vezu sa muškarcem, znajući jake i slabe strane toga.

Case #103 - Disciplinovanje gospodjice Spontane

Moli je želela da uspostavi regularniju praksu meditacije. Bila je veoma voljna da to učini, ali, kao i mnogi ljudi, uvidela je da to radi neko vreme, a onda ispadne iz ritma.
Pitao sam je za detalje - koliko često, kada, koliko dugo. Želela je da meditira sat vremena, dva puta dnevno - ujutru i uveče.
Pitao sam za njen raspored. Ona nije imala raspored. Radila je za sebe, njeno vreme je bilo fleksibilno, i svaki dan je bio drugačiji.
Ovo će biti teško! Imajući u vidu da ima jasnu sklonost ka spontanosti, bio sam zainteresovan za njen porodični kontekst, što je često ono što formira naš lični stil.
Ovo je ono što zovemo pitanjem polja u Geštaltu - interesovanje za postavku polja i njegov uticaj. Dublji obrasci dolaze odatle i važno je ispitati ovo, jer u suprotnom, trenutne i bihejvioralne intervencije neće imati efekta.
Imala je nekoliko braće i sestara i odrasla je u ruralnoj sredini. Oba roditelja su bila zaposlena. Zato je raspored bio veoma strog. Njen otac bi se probudio, često oko pola 5 ujutru, ustao, spremio obrok za decu, probudio njih, i zatim pomogao majci da nahrani decu. Zatim bi oni krenuli sa majkom, koja je bila učiteljica.
Govorila je tome kako bi je njen otac budio ranije da uči ukoliko je imala ispit, ali, čim bi on otišao, ona bi ponovo zaspala dok ne bude vreme za buđenje za školu.
Ovo je dalo jasnu indikaciju da bi moj udeo u pomaganju i 'buđenju' nje da uradi nešto - što bi čak bilo u njenom interesu - verovatno bio sabotiran njenom trenutnom željom.
Stoga sam znao da mora da ima nekog smisla za nju da postiže rezultat - ako bi usmeravanja bila s moje strane, ne bi funkcionisalo. Morala je da oseća da ona posedje to u potpunosti. Odlučio sam da je jedan način da uradimo ovo kad bi ona osećala kao da 'plaća cenu' za dobijene rezultate (redovne meditacije). To neće biti 'besplatan' ili 'lak' odgovor, i morao bi da uključuje neku vrstu eksplicitnog žrtvovanja s njene strane. U suprotnom, ona bi 'želela sve' - svoju slobodu i redovnu praksu. Stvari generalno ne funkcionišu tako.
Ali, takođe, morao sam da nađem način da ona zadrži osećaj kontrole i spontanosti, stoga sam mislio da bi regularni vremenski okvir ne bi bio dobar.
Moje rešenje je bilo sledeće. Predložio sam joj da sve ima cenu. I ako bi htela da postigne rezultat, mora biti voljna da tu cenu plati.
Na ovaj način sam je pripremio da bude voljna da plati cenu.
Pitao sam je da li je otvorena za to da 'plaća' za rezultat. Složila se.
Zatim sam predložio da 'plaća' zamenom seanse meditacije za obrok - to jest, dok ne obavi svoju jutarnju i večernju praksu, ne bi jela.
Ovo joj je dalo osećaj 'plaćanja' obroka meditacijom - premeštajući fokus sa 'moram' da održavam disciplinu meditacije, i u zamenu korišćenje svoje gladi kao motivaciju. Glad je nešto veoma stabilno, vraća se svakog dana, i ne mora da se radi na tome, tako da učvršćavanje gladi kao referentne račke omogućava stabilnost u njenom haotičnom rasporedu.
Ovo joj takođe omogućava da varira vreme kada će meditirati, što zadovoljava njenu potrebu za spontanošću.
U Geštaltu, kao i u Eriksonovom pristupu, mi pokušavamo da koristimo klijentove resurse, da nađemo stvari koje se uklapaju u njihov jedinstveni stil, i da uvedemo zadatke koji su integrativni, a ne one koji stvaraju otpor.

Case #102 - Prijatna nagrada

Marta je bila depresivna. Porodični posao nije bio nešto za šta je ona bila veoma zainteresovana; nije želela da ide na posao, ali je osećala krivicu kada ne ode. Upadala je i vraćala se iz mračne depresije, generalnog nedostatka motivacije, i razmatrala je uzimanje lekova. Pokušala je sa terapijom, ali savetovanje joj je bilo 'samo pričanje' i nije joj pomoglo.  Želela je pomoć pri uspostavljanju regularnog praktikovanja meditacije, ali nije imala raspored i nije mogla da uspostavi redovan ritam.
Prvenstveno, razjasnio sam da, iako ja mislim da duhovna praksa može biti od pomoći,  verujem da ona treba da obavi psihološki rad i da su i jedno i drugo važni. Zatim sam se potrudio da nađem dobrog terapeuta kog bih joj preporučio. Mislim da je duhovno rešenje odlično, ali ne verujem da je generalno dovoljno samo po sebi, kao što mislim da i psihološki pristup ima svoja ograničenja i može biti potpomognut duhovnom praksom.
Zatim smo pogledali njenu situaciju. Pitao sam je za praktikovanje meditacije. Rekla je da koristi snimak vizualizacije, ali to joj nije mnogo pomagalo.
Važno je imati duhovnu praksu u kojoj uživate i koja vam zaista odgovara. Prva stvar koju sam predložio bila je da pronađe veoma dobru praksu meditacije. Dok vođene vizualizacije mogu da budu opuštajuće, one nisu nužno duhovne u smislu povezivanja na neki transcedentni način, pristupanja stanju koje je iznad uma i emocija.
Pitao sam je za duhovni okvir koji ima smisla za nju - važno je pronaći klijentovu filozofsku referentnu tačku (ukoliko je ima). U pitanju je bio budizam. Zatim sam pitao koji učitelj joj je bio značajan. Ovo nije uvek slučaj, ali je koristan izvor za identifikaciju. Imenovala je jednog. Pitao sam da li bi htela da ode kod tog učitelja i pita ga za praksu meditacije. Složila se.
Sledeći problem je bio redovan raspored. Ovo je problem mnogima. Za nju, bio je pogoršan depresijom, ali i činjenicom da nije imala fiksan ili redovan raspored u životu.
Problem u depresiji generalno je nedostatak zadovoljstva (pored drugih sržnih aspekata, naravno). Zato sam joj predložio da se 'nagradi' svaki put kad meditira. Pitao sam je koliko dugo i koliko često bi htela da meditira, rekla je dva puta dnevno, po pola sata. Zatim sam potražio nagradu koja bi bila smislena i lako dostupna.
Pitao sam je o njenim interesovanjima - o stvarima koje voli da uči - bile su to duhovne i psihološke stvari.
Govorio sam o tome kako sam ja uživao gledajući snimke ljudi koji pričaju o ovim temama, i ispitao sam da li bi to i njoj pričinjavalo zadovoljstvo. Ona se složila. Stoga sam predložio da se nagradi svaki put nakon meditacije, tako što će provesti neko vreme gledajući te snimke - koje bi nabavila na vreme.
Ovaj proces je uključivao bavljenje duhovnim korišćenjem različitih psiholoških intervencija. Jedna je bila izmamiti sredstva na njeno polje. Druga je bila utemljenje njenih interesovanja na način koji je skrojen po njenim potrebama. Konačno, iskoristio sam neke bihejvioralne elemente da podržim njene ciljeve.
Geštalt može da radi na relacionom i egzistencijalnom nivou. Međutim, fleksibilan je, tako da može biti primenjen - kao kod mnogih terapeuta - da bi se pomoglo osobi da dostigne zdrave ciljeve.

Case #101 - Saosećajno ne!

Vendi je živela sa svojim mužem i svekrvom. Deca su joj odrasla, a njena svekrva je imala Alchajmerovu bolest. Njen problem je bio u tome to je želela da razvije svoju duhovnost tako što bi imala više saosećanja za svoju svekrvu - Džoan, ali nije mogla da podnese način na koji joj je Džoan naređivala i pokušavala da kontroliše stvari u kući.
Stoga, prvenstveno sam istražio kontekstualne probleme - bilo je 'trebalo bi' u tome: 'Ona je stara i ima Alchajmerovu bolest, stoga bi ja trebalo da budem fina prema njoj'.
Pitao sam odakle dolazi ovo 'trebalo bi' - uvek postoji neki izvor.
Vendi je rekla su u pitanju i socijalni i porodični izvori iz kojih se dobijala ove poruke.
Prva stvar koju sam uradio bila je da sam joj pomogao da napravi razliku između socijalnih zapovesti i duhovnih vrednosti. Veoma je lako da ove dve oblasti budu stopljene u jednu, što vodi kognitivnoj konfuziji, emocionalnoj zbrci, i ni psihološkom ni duhovnom zdravlju.
Naveo sam metaforu o pravu i etici - nekad se oni poklapaju, a nekad legalna akcija možda nije etična, i obrnuto.
Zatim sam uveo ideju da je moguće istovremeno povući granice i biti saosećajan - na primer, saosećajno reći 'ne'. I, zapravo, ukoliko Vendi ne nauči da ima saosećanja za sebe, neće biti u stanju da zaista bude saosećajna sa druguma.
Postavili smo scenario i zatim je Vendi ovo uvežbavala.
Osetila je veliko olakšanje kako je bežala od pritiska 'trebalo bi', bivajući u stanju da kaže 'ne' bez osećanja krivice, i istovremeno bivajući u stanju da praktikuje saosećanje kojem je težila.
Ovo je primer rada na duhovnim vrednostima, uz pomoć posmatranja kroz psihološko sočivo. Ovde očigledno postoje standardni terapijski problemi - diferencijacija od porodice, identifikovanje sopstvenog autoriteta, bivanje u stanju da razluči šta je dobro za nju a šta nije.
Istovremeno, važno je podržati duhovne aspiracije - a terapijski proces može da ponudi veoma unikatan način pomaganja osobi da uvidi svoje vrednosti u praksi. Ovo je potpomognuto i kognitivnim procesima, koji pomažu u razjašnjavanju, ali i eksperimentim,a koji daju priliku da se otkriju, u sigurnom okruženju, načini integracije duhovnih ideala i interpersonalnih granica.

Case #100 - Koja je poenta?

Džil je pitala - koja je svrha postojanja? Ovo je veliko duhovno pitanje i sigurno je važno mnogim ljudima u nekom trenutku.
Ja imam svoje viđenje toga, ali ovo je bio slučaj kada nisam želeo da ga delim. Prvenstveno, to bi me postavilo kao autoritet, a ja ne smatram da posedujem neko obuhvatnije znanje o tom pitanju od bilo koga drugog.
Drugo, mene interesuje da počnem od temelja onoga što klijent misli. Oni imaju nekakvu kosmologiju, nekakav okvir uverenja, čak i unutar ateizma ili agnosticizma. Važno je otkriti ova uverenja, izvući ih iz klijenta. Ona su nekada nejasna, a u tom slučaju su aktivno ispitivanje i proces otvorenog slušanja podrška u pomaganju klijentima da otkriju u šta veruju. Drugi imaju već uvežbana ili veoma jaka uverenja o ovim pitanjima.
Kakav dijalog će biti koristan u velikoj meri 'zavisi' od klijenta i od toga gde se on sada nalazi. Možda će biti neophodno da im se pomogne da razjasne svoj sistem uverenja. Možda će biti potrebno učestvovati sa njima u dekonstruisanju nasleđenih ili starih sistema uverenja, da bi pronašli šta im trenutno odgovara. Ili će možda biti potrebno da im ponudim neka svoja uverenja, da ih oni 'isprobaju', i tako im pomognem da razjasne svoja uverenja - možda kontrastiranjem sa mojim.
Džil je okvirno dala neka svoja uverenja o svrsi života. Složio sam se većim delom sa njom, ali se nisam složio sa nekim aspektima. Izneo sam svoje različitosti, ne na raspravljački ili antagonističan način, već kao deo kreiranja dijaloga o temi. Podržao sam je da procenjuje šta ja govorim, da nađe šta joj odgovara, i da vidi gde bi bila otvorena ili zainteresovana za proširivanje svog trenutnog sistema uverenja, ili da konfrontira nekonzistentne ili rigidne delove.
Na ovaj način, mi možemo iskoristiti kontekst terapijskog razgovora da bismo radili na takvom kognitivnom sadržaju - n temi koja lako može da postane abstraktna i neosnovana. Stoga je takođe korisno nakon takve razmene naći implikacije ovoga u klijentovom životu, uključujući ga u sada i ovde. Ovo pomaže uzemljenju procesa.

Case #99 - Skidanje nekoga

Džasmin se javila na temu religioznog ranjavanja. Ovo opisuje emocionalne traume koje se proživljavaju u religijskom kontekstu.
Govorila je o tome kako je entuzijastično prihvatila budizam kao mlada žena, kako se pridružila hramu na neko vreme i budila se rano ujutru da recituje sutre.
Radila je kao sekretarica za budističku asocijaciju, i posvedočila je mnogim scenama koje su je uznemirile i rastužile - glavni učitelji, koji su se prikazivali kao smireni i pobožni u javnosti, privatno su vikali i besneli, urlali na sastancima, i ponašali na način koji nije bio u skladu sa duhovnošću koju su pripovedali.
Zbog toga se udaljila od grupe. Nekoliko godina kasnije, kada je proživela neke važne stresne događaje u životu, vratila se budizmu i priključila se nekim drugim grupama. Pohađala je neke formalne studije, koje su podučavale časne sestre, i uvidela je da one ne tolerišu različitosti, da zabranjuju preispitivanja, i imaju omalovažavajuće komentare o drugim grupama.
Tokom niza godina, posvedočila je mnogim stvarima koje su nastavle da je uznemiravaju i šokiraju.
Počela je da se oseća veoma besno i reaktivno, iako je nastavila samostalno praktikovanje.
Nije se osećala slobodno da ispriča ovo nekome, pa je svoj bol zadržavala u sebi mnogo godina.
Sada, kada ima priliku da se ispolji, Džasmin je bila veoma ljuta i energizovana. Konačno je osetila da može javno da ispriča sve. Ohrabrio sam je, ukazujući da u terapiji zaista postoji sloboda da govori o svojim iskustvima i osećanjima.
Stoga je postala još energizovanija. Izneo sam jastuk i pozvao je da da na njega stavi prvu osobu sa kojom bi želela da razgovara.
Govorila je monahu koji je bio poglavar jedne od organizacija čiji je ona bila član. Bila je veoma ljuta na njega, navodila mu je listu stvari koje su je uznemiravale. Međutim, morao sam da je prekinem, da bih joj zatražio da doda 'i ja sam ljuta zbog toga' na kraju svake rečenice. Ono što se često događa u ovakvim situacijama je da osoba ima dugačak spisak, ali izbegava da uključi sebe, ili da verbalizuje svoja osećanja. Ovo tada postaje oštra kritika, koja generalno nije ni korisna, niti zaceljujuća. Nagomilava energiju, umesto da je oslobađa. I udaljava osobu od svojih jakih osećanja tako što ih ona projektuje na druge. Stoga je neophodno osigurati da svaku kritiku povežu sa osećanjem.
Ovo joj je bilo teško da uradi. Ljudi koji su povezani sa religijom ili duhovnošću jako dugo često uvežbavaju da se udalje od svojih osećanja.
Rekla je monahu 'Htela bih da ti skinem odoru i načinim te običnim čovekom'.
Pozvao sam je da zamisli da to radi.
Takođe sam je pozvao da koristi psovke koje bi joj pale na pamet - ovo je još jedan način na koji osoba može potpunije da iskaže svoju frustraciju, pogotovo neko ko inače ne psuje.
Zatim smo prošli kroz niz ljudi sa kojima je imala nezavršene poslove, uglavnom religijske autoritete, ali takođe i grupu religioznih ljudi.
Konačno, ona je osetila veliko olakšanje, teret, koji je nosila jako dugo, je pao s njenih leđa.
Tada je bila u stanju da dođe do izjave - 'Ja više nisam budista'. Predložio sam joj da izgovori 'Ja pratim svoju istinu' (to je fraza koju je ranije iskoristila). Ovo je bila integrativna izjava - da ona poseduje svoju duhovnost, da više ne zavisi od drugih, i da je u stanju da definiše šta to znači za nju.
Psihoterapija generalno, a Geštalt pogotovo, može biti veoma efektivno upotrebljena za nošenje sa ovom vrstom religijskih rana. Bez takve terapijske podrške, postoji sklonost da se one samo zakopaju sa negativnim emocionalnim i duhovnim posledicama.

Case #98 - Zbližavanje u odnosu

Kejti je pričala o odnosu sa svojim mužem.
Bilo je veoma bolno jako dugo. Nisu upražnjavali seks 10 godina. Osećala se kao da su sestra i brat - 'porodica' bez osećaja intimnosti.
On je bio tvrdoglav, sebičan, bezosećajan i dominantan. Deca su se takođe udaljila od njega iz tih razloga.
Ona je provela nekoliko poslednjih godina radeći na sebi, tražeći svoju sreću.
Otputovali su na porodični odmor. Deca, sada starija, su bila odsutna tokom noći, i ostali su samo njih dvoje.
Prišao joj je i zagrlio je. Ona je bila šokirana i uplašena i veoma napeta. Nije osećala toplotu prema njemu na fizičkom nivou i bilo joj je veoma neprijatno zbog svoje reakcije, kao i zbog njegovog ponašanja.
Kada su se vratili kući, on je počeo da se menja. Prestao je da bude neprijatan. Počeo je da čini lepe stvari za nju.
Ona je bila veoma obazriva i veoma uplašena. Šta ako je ovo bila samo privremena promena? Šta ako bi on pokušao ponovo da joj se približi?
Ukazao sam da, ukoliko bi se ona ponašala tako zbog straha, ovo bi zaista i mogla biti samo privremena promena, i njeno ponašanje bi vratilo sistem u prethodno stanje. Ovo je konfrontiranje nje sa njenim izborima i odgovornošću u održavanju trenutnog sistema, i preispitivanje njene investiranosti u to, bez obzira koliko bi mogla da se žali.
Ovo je bila velika tema, za prolongiran rad.
Ali, u ovom trenutku, predložio sam joj da prepozna gde i kako bi joj bilo prijatno da 'nagradi' svog muža za njegove promene.
Ovo je u vezi sa principom davanja i uzimanja u odnosu. Među supružnicima, veoma je važno da postoji neka vrsta sistemske ravnoteže. U ovom slučaju, ona je očigledno mnogo više davala, a on je više uzimao. Koliko god da se žalila na situaciju, ona je takođe imala udeo u kreiranju i održavanju neravnoteže. Time što je ona počela da radi nešto drugačije u skorije vreme, uticala je na sistemsku ravnotežu.
Jedna posledica toga je što je počela da daje sebi a ne samo da uzima.
U svakom slučaju, njegovo ponašanje se može nastaviti ukoliko pokrene 'dobar' ciklus, za razliku od 'lošeg' ciklusa u koji su bili uhvaćeni.
Njena uloga u tome bi bila da da nešto za uzvrat, bez obzira koliko malo.
Ovo ju je konfrontiralo sa svojom ogorčenošću i ljutnjom, kroz koju bi morala da prođe, da bi mogla da dozvoli nečemu novom da se razvije.
Ona se plašila da će on njenu prijateljsku nastrojenost pogrešno protumačiti. Ukazao sam joj da se prevremeno zanosi. Fokus je trebalo da bude u sadašnjosti - za šta je imala kapacitet da daje, i koje su njene granice u prihvatanju od njega, ili koliko je voljna da bude blizu. Trebalo joj je da njemu jasno stavi do znanja da ona može da ide korak po korak ka njemu, i da joj je potrebno da i on ide istim tempom.
Kada je veza zamrznuta jako dugo, čini se kao da se nikada ne može promeniti. Ali, teorija polja nam govori da je promena suština života, stvari se stalno menjaju. Kada se uključimo u taj tok, tada počinjemo da prepoznajemo i osećamo koliko brzo stvari mogu da se promene. Tada je pitanje koliko podrške ljudi imaju da bi prihvatili promenu.
U Geštaltu smo više orijentisani ka malim promenama, a zatim ka velikim i dramatičnim. PItanje je uvek koji korak podržava unutrašnjost i spoljašnjost, gde domen mogućnosti izbora može da se iskaže, i kako osoba može da nađe svoj kompas, za razliku od toga da se ponašanja u skladu sa tuđim očekivanjima.

Case #97 - Integracija duhovnog iskustva

Viktor je želeo da bolje razume šta je duhovnost, ali je bio nejasan. Geštalt se može primenjivati na bilo kojoj figuri koja nas zanima i ne zahteva od terapeuta da bude duhovni ekspert da bi mogao da pomogne nekome da razjasni svoju svesnost ili da napravi smislenim svoje iskustvo.
Stoga sam pitao o njegovom konceptualnom okviru - njegovim uverenjima o duhovnosti - s obzirom da je njegova želja 'razumevanje', što podrazumeva neki mentalni sadržaj. Ovo je prvi način da se pomogne nekome da artikuliše svoju duhovnost - kroz njihovo razmišljanje. Rekao je da je budista.
Zatim sam ga pitao o njegovom iskustvu. Ovo je dobro mesto za počinjanje sa duhovnošću, jer ono lako može da postane nesmotren i ezoteričan subjekat, a iskustvo, čak i transcedentna iskustva, je utemeljeno u samstvu.
Pričao je o vremenu kada je praktikovao duhovnu praksu po 1 sat svakog dana. Ovo je druga odrednica duhovnosti - prakse.
Pitao sam ga kakva duhovna iskustva je imao kao rezultat.
Viktor je rekao da zapravo ne zna. Primetio je da je postao osetljiviji prema drugima, i njihovim osećanjima i stanjima. Takođe je primetio da je sa klijentima na poslu mogao da se potpunije uskladi - opet, povećanje osetljivosti.
Takođe se osećao usaglašenijim sa prirodnim okruženjem, na ovom mestu povećane osetljivosti.
Ali još uvek nije u potpunosti znao šta sve ovo znači, ili šta je zapravo duhovnost.
Ukazao sam da su sva ova iskustva u odnosu sa drugima, sa nečim izvan njega.
Pitao sam o uticaju koji praksa ima na njegovo unutrašnje iskustvo.
Rekao je osećanje mira.
Ukazao sam da je ovo dobar način da se odgovori na pitanje 'Šta je duhovnost?'. Ovo je odmah razumeo, ne samo kognitivno, nego u svom biću. Imao je duhovno iskustvo, ali kada je pozvan da to artikuliše, to mu je pomoglo da se poveže sa tim kognitivno: da ga načini smislenim - kao što je bila njegova inicijalna želja. Međutim, ovo 'činjenje smislenim' je sada utemeljeno i direktno povezano sa njegovim iskustvom, pre nego sa teorijskim okvirom koji je možda naučio od nekoga.
Ja sam ga tada pozvao da se seti tog osećanja koje je imao nakon seanse duhovne prakse.
On se prisetio i tada sam ga pitao da ispriča to iskustvo u sadašnjosti. Ovo je standardni Geštalt poziv. Rekao je da oseća mali deo tog mira.
Tada sam ovo identifikovao njemu kao duhovnu praksu koju bi mogao da primenjuje trenutak po trenutak, uzgajajući taj osećaj mira. Ovo je sve smestilo na svoje mesto za njega.
On je sada imao način da se poveže sa svojim iskustvom, svojim konceptima, i svojim praksama, na sadašnji, centralizovan, živ način.
Ovo je vrsta integracije za kojom generalno tragamo u Geštaltu, i posebno je delotvorna kada se radi oko teme duhovnosti.

Case #96 - Duhovni rad sa agresijom

Brenda je pokrenula temu autentičnosti. Ali, nazvela je temu duhovnom praksom koju bi želela da ostvari, a ne samo psihološkim metodom.
Nisam u potpunosti razumeo kako je ona napravila razliku između to dvoje, ali bilo mi je drago da radim sa njom da bih saznao.
Govorila je o situaciji na poslu sa klijentom, za kog je osećala da mora da mu udovoljava, a ne protivreči, iako je znala da njegovi planovi neće doneti korist. Ograničena pritiskom kompanije, predstavama o tome kako treba postupati sa klijentima, i svojim strahom od konfrontacije i odbacivanja, prepoznala je da se ponaša neautentično sa klijentom. Ispostavilo se da problem koji podleže ispod izostanka kreativnosti je strah.
Uzimajući u obzir da je tema duhovnost, želeo sam da pronađem njene primene na duhovnom nivou. Ona je objasnila da se smiriuje primenom neke vrste meditacije, a zatim se moli za navođenje.
Pozvao sam je u eksperiment. Neko drugi iz grupe je igrao klijenta, a Brenda je davala reči.
Kako sam slušao šta joj je 'klijent' rekao, primetio sam da je to zvučalo kao da je klijent prilično naredbodavan i napadan - govorivši joj da ona treba da radi šta oni žele.
Pitao sam je za njena osećanja po pitanju ovog agresivnog stava. Rekla je 'nije fer'. Ukazao sam da je to misao, a ne osećanje. U terapiji je bitno razlikovati misli i osećanja, a u ovom slučaju, njen odgovor mi nije rekao o njenim osećanjima. Uz malo pomoći, prepoznala je da se oseća isfrustrirano.
Stoga, figura se pomerila. Zapravo, ispod poteškoće da bude autentična nije se nalazio samo strah nego i njena agresija. Ovo je uvek korisno identifikovati, jer ljudi imaju sklonost da se ne identifikuju sa svojom agresijom, identifikujući se sa pozicijom žrtve umesto toga - u ovom slučaju, sa svojim strahom od odbacivanja.
Iz Geštalt perspektive, uvek je vredno locirati agresiju, jer ona predstavlja korisnu energiju za akciju, promenu.
U ovom slučaju, međutim, prihvatio sam njeno usmeravanje - ona nije želela da radi na agresiji psihološki, već duhovno. To je ukazalo da je ne usmeravam da 'oseti i ispolji' bes, što bi bila normalna terapijska formula. Nego, da otkrije šta znači raditi na duhovnosti.
Tražio sam joj da iskoristi svoju duhovnu praksu, u trenutku, da radi na svojoj frustraciji. Ona je ovo uradila, tiho. Kada je otvorila oči rekla je 'Nestala je'.
Poverovao sam u ovo, i nije mi bilo potrebno da se 'uverim' da ovo nije bio trik kojim se zavaravala. Imao sam sopstveni osećaj da je u pravu - izraz na njenom licu je bio veoma otvoren, a u savremenom Geštaltu generalno ne želimo da 'konfrontiramo' ljude, već radimo sa subjektivnošću njihovog iskustva. Nisam video ništa što bi indikovalo kontradikciju onome što je rekla, i bilo mi je drago da prihvatim to.
Ako se neko upusti u 'duhovni' proces zasnovan na nekoj vrsti 'trebalo bi', tada bi verovatno bilo moguće da to koriste da bi izbegli osećanja, ili pomirenje sa svojim osećanjima. Ali nije izgledalo da je to ovde bio slučaj.
Ovo prikazuje način korišćenja Geštalt procesa za rad na problemu koji je uokviren kao duhovni.

Case #95 - Biti netolerantan za nalaženje duhovne tolerancije

Silvija je donela problem kompleksa. Želela je da bude odgovornija prema sebi, kao vid duhovne prakse, ali kada bi se susrela sa određenim ljudima, ona bi ih odgurnula i kreirala distancu. Nadalje, vršila bi pritisak na sebe, pa je preuzimanje odgovornosti osećala kao davljenje. Pitao sam je šta oseća u sadašnjosti i odgovorila mi je nemir.
U Geštaltu, mi uvek želimo detalje, jer generalni problemi ne uzrokuju fokusiranu svesnost. Zato sam joj zatražio specifičan primer.
Govorila je o bivšoj prijateljici, sa kojom je pokrenula posao. Pojavili su se problemi i njih dve su se posvađale i otišle svaka na svoju stranu. Pomenula je neke od nesuglasica koje su imale i njene frustracije u vezi sa prijateljicom.
Moja zainteresovanost, kao što je inače slučaj u Geštaltu, nije bila za sadržaj, već za dinamiku u odnosu.
Ona je objasnila da o tome nije razgovarala ni sa kim, jer je pravila sebi pritisak da, pošto je kouč, ne bi trebalo da ima ovakve teškoće, a i nije želela da pokreće ogovaranje.
Prvenstveno, ja sam odgovorio relacionom izjavom, prepoznajući njenu ranjivost prilikom deljenja ovog problema. Ovo je važno priznanje podrške koja postoji među nama.
Pitao sam je šta bi bilo drugačije kada bi ona preuzela više odgovornosti. Odgovorila je da bi bila tolerantnija.
Ovo je ono što nazivamo izranjanje 'nove figure'. U Geštalt procesu mi obraćamo pažnju na figure koje su važne, a one sa kojima počinjemo nekada nisu najvažnije.
Stoga sam je pitao o toleranciji. Silvija je rekla - 'Trebalo bi da budem toelrantna i da je ne guram od sebe.'
U Geštaltu, 'trebalo bi' je uvek znak za oprez - predstavlja nivo nepreuzimanja odgovornosti (pridavanje motivacije spoljašnjem izvoru), i ukazuje na neku vrstu univerzalne zapovesti koja je progutana. Postoji više načina na koji se bavimo ovim.
Prvenstveno, tu je identifikacija izvora 'trebalo bi'. Stoga sam rekao - 'tolerantnija po čijim standardima?' Ovo prizemljuje navodnu apsolutnost zapovesti u odnosu.
Silvija je imenovala četiri izvora - ideale duhovnog savršenstva, njena porodična uverenja, kulturalna uverenja, i svoj poriv da bude bolja od okolnosti u kojima je odgajana. Mogli bismo da radimo sa svakim pojedinačno, i to bi bilo dobro za budući rad na onome što mi zovemo introjektima - uverenjima koja smo progutali.
Ali ja sam hteo da se zadržim na istom putu.
Pitao sam je predstavi četiri izvora 'trebalo bi' kao objekte...koje bi stavila ispred sebe.
Pitao sam je šta oseća. Rekla je da oseća mračno osećanje.
Ukazao sam na to da gde postoji želja za tolerancijom, tu je verovatno portreba da se prvo prepozna netolerancija. Ovo je geštaltistički pristup polarnostima.
Stoga sam joj tražio da smesti toleranciju u jednu ruku, a netoleranciju u drugu, i zatim da kaže izvorima 'trebalo bi' da je ona zapravo i tolerantna i netolerantna. Ovo joj omogućava da imenuje i poseduje kompleksnost svog iskustva u susretu sa pritiskom introjekata da jednostavno bude samo jedno od to dvoje.
Zatim sam stavio predmet ispred nje koji predstavlja njenu bivšu prijateljicu i pozvao sam Silviju da joj kaže istu stvar.
Opet, da bi fokusirala figuru, tražio sam joj da bude konkretna u saopštavanju svojoj prijateljici šta ne želi da toleriše.
Dala je neke jasne izjave.
Podelio sam da imam pozitivnu procenu - njena nevoljnost da toleriše određena ponašanja je psihološki zdrava akcija.
Nekada je u terapiji primereno podeliti procenu, dokle god je u potpunosti posedovana, i veoma specifična intervencija. U ovom slučaju, ja sam želeo da ponudim svoju autoritativnu podršku njenom posedovanju svoje netolerancije, i da prepoznam da je ovo zapravo način na koji ona preuzima odgovornost.
Šta je onda preostalo? Ona je bila zainteresovana za primenjenu duhovnost, pa sam predložio da bismo mogli da pogledamo u to šta bi značilo biti duhovno tolerantan na ovom mestu, nakon povlačenja zdrave psihološke granice.
To što je bila u stanju da poseduje svoju netoleranciju oslobađa je da nalazi gde i koliko je voljna i sposobna da bude tolerantna - ne zato što bi trebalo, već zato što bi to bio istinski napor koji želi da učini.
Time što sam uneo sebe, načinio sam ovo relacionim procesom, a ne samo potpomognutim. Takođe sam 'odradio deo posla' gledajući u svoj odraz, a ne samo tražio od nje da sve sama uradi.
Ovo je deo Ja-Ti procesa u Geštaltu.
Time što sam joj se pridružio na ovom mestu, bio sam u stanju da joj ponudim interpersonalnu podršku i da prepoznam poteškoću lociranja istinskog duhovnog kapaciteta za toleranciju, na način koji je stvaran i koji je uključivao lični napor.
Silvija je stekla osećaj toga šta joj je potrebno da uradi, kako da to uradi, i imala je jasnoću i uzemljenje, što joj omogućava da praktikuje toleranciju kao duhovnu praksu, sada kada se pobrinula za psihološku.
Ovo je primer integracije psihoterapije i spiritualnosti.