Kirsti je trpela porodično nasilje u vezi.
Odrasla je u velikoj porodici; iako je njen otac bio odsutan zbog posla jedan deo njenog detinjstva, njene uspomene su, u suštini, bile lepe.
Njen suprug potiče iz vojne porodice. Njegov otac je tukao njegovu majku. Njegovi braća i sestre su imali različite probleme, uključujući bolesti zavisnosti.
Kirsti je bila dobra supruga. Radila je u porodičnoj firmi. Pomagala je svom suprugu. Pomagala je njegovoj porodici. Bila je tu za sve - osim za sebe.
Njen suprug je bio nesiguran i kontrolišuć, ograničavao joj je koliko dugo može da bude van kuće.
A on je imao više afera.
Nasilje se dogodilo u više prilika, ali poslednji incident je bio relativno skoro, i policija je bila pozvana.
Ona je želela da se raziđu, ali on je odbijao, podržan svojim roditeljima.
Rekla mu je da će otići ako se nasilje ponovi.
Kirsti je pohađala mnogo kurseva na temu samorazvoja, čitala je dosta knjiga, uključujući neke o porodičnom nasilju. Učila je da brine o sebi na više nivoa. Išla je na grupnu terapiju.
Naravno, bilo je dosta emocija kada je izlagala svoju priču.
Jedna od kontraindikacija za terapiju je porodično nasilje. Dok terapija može da bude od koristi pri pomoći jačanju osobe koja je u ulozi žrtve, na neki način može i da pogorša situaciju - kako osoba postaje samostalnija, nasilje se može povećati, kao pokušaj nametanja kontrole.
Stoga nisam želeo da radim na osećanjima, niti na ponašanju. Nisam želeo da osmišljavam strategije. Rekao sam Kirsti - Šta ti želiš od mene?
Rekla je - Smernice.
Ukazao sam na to da je ona verovatno imala dosta sugestija od svojih prijateljica, i da, čak i kada bih joj ja nešto predložio, ona bi verovatno izignorisala. Nasmešila se slabo, i znao sam da je to što govorim istina.
Proverio sam ovo. Pitao sam je direktno - Ako te opet bude istukao, da li ćeš ga ostaviti?
Napravila je pauzu, oklevala je, počela pomalo da plače, i jedva primetno odmahnula glavom.
Ovo je bila potvrda da je potrebno nešto mnogo dublje.
Stoga nisam bio blag, saosećajan, pun razumevanja ili podrške. To bi uključilo bivanje uvučenim u poziciju 'saosećanja', što je na kraju ne bi ojačalo.
Ušao sam u ulogu autoriteta, prefrerirajući dijalošku komunikaciju, ili ograđujući sebe, da bih istražio realnost klijentkinje ili njene vrednosti.
Kada bismo imali više vremena, ovo bi moglo da bude od koristi.
Ali, postojao je rizik od realnih opasnosti u vezi u kojoj se dešava porodično nasilje, a moja orijentacija je više praktične prirode.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet radi dramatičnog efekta, da bih je konfrontirao, i testirao njenu spremnost da zaista uradi nešto drugačije.
Iskoristio sam teoriju polarnosti u Geštaltu - postojanje jedne polarnosti uvek implicira drugu.
Ona se identifikovala sa žrtvom/bespomoćnom/finom devojkom.
Zato sam rekao - Moraćeš da postaneš kao tvoj svekar - vojno lice.
Govorio sam na ovaj način, da bih iskoristio jezik autoriteta - što je u izvesnom smislu ono na šta je ona navikla da odgovara, ali ja sam ga koristio u bezazlene svrhe, a ne da bih je povredio.
Odabrao sam statuu patrijarhalnog čoveka, i postavio sam je ispred nje. Diktirao sam joj (primetite autoritet ponovo) da dođe i stane pored statue, i da 'postane on'.
Sav ovaj autoritet je postavljao nju da zakorači u taj energetski domen. Tražio sam joj da zamisli da je vojno lice. Oficir koji komanduje hiljadama, koji ih šalje u bitku. Kome se pokoravaju u potpunosti, koji izdaje naređenja, koji je voljan da žrtvuje živote drugih.
Naravno, bilo joj je teško da uđe u ovu ulogu, ali sam nastavio da je držim fokusiranom, pokazivao sam joj kako da stoji, davao joj mentalne predstave. U jednom momentu rekla je - Ali moj svekar je veoma nesrećan. Rekao sam - Ovo nije u vezi sa srećom nego sa moći. Radi se o tvom ulaženju u ulogu moći. Ne moraš da ostaneš tu, samo koliko je potrebno, a zatim možes da se vratiš i budeš fina i brižna.
Objasnio sam kako u toj ulozi ne bi brinula o povređivanju drugih svojim odlukama.
Ovo zvuči kao pripremanje nekoga za destruktivno ponašanje. Ali, zapravo, za nekoga poput nje, ko je identifikovan sa svojom bespomoćnošću i 'brigom', potreban je način da iskorači iz tolike 'brige' za druge i dođe na mesto na kom joj nije stalo, da bi mogla da se ponaša sa moći da brane sebe.
Jedna od stvari kojih se njen suprug plašio bio je njen odlazak, i to je jedina moć koju ona nije bila voljna da uvežba. Kada bi to uradila povredila bi ga. Zato je ovo primer 'strateške' veštine, veština koje su neophodne u životu i u odnosu, u istoj meri kao i veštine intimnosti.
BIla je u stanju da ostane na ovoj poziciji kratko, zatim se rasplakala.
Rekao sam joj da sedne.
Objasnio sam joj da stvari koja ona želi - bolju komunikaciju, bezbednost, su sekundarni efekti. Prva stvar bi bila nalaženje svoje moći. Bez toga nema poente. Ona je imala identitet fine osobe. Da bi se pomerila iz svoje situacije morala bi da nauči da preuzima druge identitete - u ovom slučaju, vojnog zapovednika.
Možda postoje ljudi koji se protive mom korišćenju tako nasilnih predstava. Ironija je u tome da, dok ona ne bude mogla da poseduje taj surov i nasilan deo sebe, neće biti u stanju da se zaista zauzme za sebe i napusti ga. Dok ne bude mogla to da uradi, 'prilagodiće se' i podnosiće bilo šta - verovatno jako dugo. Ženi može biti potrebno mnogo godina da ode od veze u kojoj ima porodičnog nasilja.
Objasnio sam joj da mora da uvežbava ovaj identite svakodnevno. Da skine svoj nakit, da nosi mušku odeću dok vežba. Da zaista nađe svoj autoritet i svoju moć.
I tada, kada bude spremna u potpunosti, da isplanira - strateški - sastanak sa svojim suprugom, gde bi u potpunosti ušla u svoju moć i 'postavila zakon'. Ovo je način komuniciranja na koji je on bio naviknut u svojoj porodici, i potencijalno bi zadobio njegovo poštovanje.
Tek kada bi zaista bila voljna da ga napusti (tj. povredi), zakorači u svoju moć, i dostavi mu poruku, nešto bi moglo da se promeni.
Ona se složila.
Stoga, u ovom slučaju, na prvo mesto dolazi moć, a sve ostalo dolazi na drugo mesto. Terapija mora da bude dovoljno fleksibilna i da pristupi na način koji je neophodan u određenoj situaiciji. Bilo bi neprimereno raditi na njenim osećanjima, kada je kontekst nasilje. Neophodno je otići u taj konteklst i izmestiti je iz njene fiksirane pozicije, da bismo joj omogućili da dobije poštovanje - i poslušnost - svog supruga.
Odrasla je u velikoj porodici; iako je njen otac bio odsutan zbog posla jedan deo njenog detinjstva, njene uspomene su, u suštini, bile lepe.
Njen suprug potiče iz vojne porodice. Njegov otac je tukao njegovu majku. Njegovi braća i sestre su imali različite probleme, uključujući bolesti zavisnosti.
Kirsti je bila dobra supruga. Radila je u porodičnoj firmi. Pomagala je svom suprugu. Pomagala je njegovoj porodici. Bila je tu za sve - osim za sebe.
Njen suprug je bio nesiguran i kontrolišuć, ograničavao joj je koliko dugo može da bude van kuće.
A on je imao više afera.
Nasilje se dogodilo u više prilika, ali poslednji incident je bio relativno skoro, i policija je bila pozvana.
Ona je želela da se raziđu, ali on je odbijao, podržan svojim roditeljima.
Rekla mu je da će otići ako se nasilje ponovi.
Kirsti je pohađala mnogo kurseva na temu samorazvoja, čitala je dosta knjiga, uključujući neke o porodičnom nasilju. Učila je da brine o sebi na više nivoa. Išla je na grupnu terapiju.
Naravno, bilo je dosta emocija kada je izlagala svoju priču.
Jedna od kontraindikacija za terapiju je porodično nasilje. Dok terapija može da bude od koristi pri pomoći jačanju osobe koja je u ulozi žrtve, na neki način može i da pogorša situaciju - kako osoba postaje samostalnija, nasilje se može povećati, kao pokušaj nametanja kontrole.
Stoga nisam želeo da radim na osećanjima, niti na ponašanju. Nisam želeo da osmišljavam strategije. Rekao sam Kirsti - Šta ti želiš od mene?
Rekla je - Smernice.
Ukazao sam na to da je ona verovatno imala dosta sugestija od svojih prijateljica, i da, čak i kada bih joj ja nešto predložio, ona bi verovatno izignorisala. Nasmešila se slabo, i znao sam da je to što govorim istina.
Proverio sam ovo. Pitao sam je direktno - Ako te opet bude istukao, da li ćeš ga ostaviti?
Napravila je pauzu, oklevala je, počela pomalo da plače, i jedva primetno odmahnula glavom.
Ovo je bila potvrda da je potrebno nešto mnogo dublje.
Stoga nisam bio blag, saosećajan, pun razumevanja ili podrške. To bi uključilo bivanje uvučenim u poziciju 'saosećanja', što je na kraju ne bi ojačalo.
Ušao sam u ulogu autoriteta, prefrerirajući dijalošku komunikaciju, ili ograđujući sebe, da bih istražio realnost klijentkinje ili njene vrednosti.
Kada bismo imali više vremena, ovo bi moglo da bude od koristi.
Ali, postojao je rizik od realnih opasnosti u vezi u kojoj se dešava porodično nasilje, a moja orijentacija je više praktične prirode.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet radi dramatičnog efekta, da bih je konfrontirao, i testirao njenu spremnost da zaista uradi nešto drugačije.
Iskoristio sam teoriju polarnosti u Geštaltu - postojanje jedne polarnosti uvek implicira drugu.
Ona se identifikovala sa žrtvom/bespomoćnom/finom devojkom.
Zato sam rekao - Moraćeš da postaneš kao tvoj svekar - vojno lice.
Govorio sam na ovaj način, da bih iskoristio jezik autoriteta - što je u izvesnom smislu ono na šta je ona navikla da odgovara, ali ja sam ga koristio u bezazlene svrhe, a ne da bih je povredio.
Odabrao sam statuu patrijarhalnog čoveka, i postavio sam je ispred nje. Diktirao sam joj (primetite autoritet ponovo) da dođe i stane pored statue, i da 'postane on'.
Sav ovaj autoritet je postavljao nju da zakorači u taj energetski domen. Tražio sam joj da zamisli da je vojno lice. Oficir koji komanduje hiljadama, koji ih šalje u bitku. Kome se pokoravaju u potpunosti, koji izdaje naređenja, koji je voljan da žrtvuje živote drugih.
Naravno, bilo joj je teško da uđe u ovu ulogu, ali sam nastavio da je držim fokusiranom, pokazivao sam joj kako da stoji, davao joj mentalne predstave. U jednom momentu rekla je - Ali moj svekar je veoma nesrećan. Rekao sam - Ovo nije u vezi sa srećom nego sa moći. Radi se o tvom ulaženju u ulogu moći. Ne moraš da ostaneš tu, samo koliko je potrebno, a zatim možes da se vratiš i budeš fina i brižna.
Objasnio sam kako u toj ulozi ne bi brinula o povređivanju drugih svojim odlukama.
Ovo zvuči kao pripremanje nekoga za destruktivno ponašanje. Ali, zapravo, za nekoga poput nje, ko je identifikovan sa svojom bespomoćnošću i 'brigom', potreban je način da iskorači iz tolike 'brige' za druge i dođe na mesto na kom joj nije stalo, da bi mogla da se ponaša sa moći da brane sebe.
Jedna od stvari kojih se njen suprug plašio bio je njen odlazak, i to je jedina moć koju ona nije bila voljna da uvežba. Kada bi to uradila povredila bi ga. Zato je ovo primer 'strateške' veštine, veština koje su neophodne u životu i u odnosu, u istoj meri kao i veštine intimnosti.
BIla je u stanju da ostane na ovoj poziciji kratko, zatim se rasplakala.
Rekao sam joj da sedne.
Objasnio sam joj da stvari koja ona želi - bolju komunikaciju, bezbednost, su sekundarni efekti. Prva stvar bi bila nalaženje svoje moći. Bez toga nema poente. Ona je imala identitet fine osobe. Da bi se pomerila iz svoje situacije morala bi da nauči da preuzima druge identitete - u ovom slučaju, vojnog zapovednika.
Možda postoje ljudi koji se protive mom korišćenju tako nasilnih predstava. Ironija je u tome da, dok ona ne bude mogla da poseduje taj surov i nasilan deo sebe, neće biti u stanju da se zaista zauzme za sebe i napusti ga. Dok ne bude mogla to da uradi, 'prilagodiće se' i podnosiće bilo šta - verovatno jako dugo. Ženi može biti potrebno mnogo godina da ode od veze u kojoj ima porodičnog nasilja.
Objasnio sam joj da mora da uvežbava ovaj identite svakodnevno. Da skine svoj nakit, da nosi mušku odeću dok vežba. Da zaista nađe svoj autoritet i svoju moć.
I tada, kada bude spremna u potpunosti, da isplanira - strateški - sastanak sa svojim suprugom, gde bi u potpunosti ušla u svoju moć i 'postavila zakon'. Ovo je način komuniciranja na koji je on bio naviknut u svojoj porodici, i potencijalno bi zadobio njegovo poštovanje.
Tek kada bi zaista bila voljna da ga napusti (tj. povredi), zakorači u svoju moć, i dostavi mu poruku, nešto bi moglo da se promeni.
Ona se složila.
Stoga, u ovom slučaju, na prvo mesto dolazi moć, a sve ostalo dolazi na drugo mesto. Terapija mora da bude dovoljno fleksibilna i da pristupi na način koji je neophodan u određenoj situaiciji. Bilo bi neprimereno raditi na njenim osećanjima, kada je kontekst nasilje. Neophodno je otići u taj konteklst i izmestiti je iz njene fiksirane pozicije, da bismo joj omogućili da dobije poštovanje - i poslušnost - svog supruga.
Нема коментара:
Постави коментар