|
 Džon je prisustvovao raznim grupama za izgradnju ličnosti. Hteo je da dođe u Geštalt grupu. Očigledno je jako želeo da bude ovde. Došao je da radi. Primećivao sam ga nekoliko dana, i sada kako je seo nasuprot mene ono što me je šokiralo su njegovi izrazi lica. Gledajući ga, mislio sam da nije samo nervozan, več jako uznemiren. Brzo je treptao, njegova usta su se grčila, oči su mu se sužavale dok je pričao. Njegove oči su mi izgledale uplašeno. Moj utisak je bio da je on neko ko očekuje da ga udare.
Osetio sam se jako zabrinutim za njega, rekao sam mu svoj utisak kako sam ga doživeo, i pitao šta je osećao.
Na moje iznenađenje rekao je da se oseća malo nervoznim zbog dolaska, ali ništa više.
Pitao sam ga da li ima neko sećanje na detinjstvo vezano za udaranje.
Ne.
Pitao sam ga da li se desilo nešto što ga plaši.
Ništa.
Pitao sam ga da li se desio neki događaj koga može da se seti koji ga je potresao,
Nijedan.
Rekao je da je bio veoma stidljivo dete. To je imalo smisla, da možda ono što vidim je samo poteškoća pri kontaktu.
Obično bih spremno prihvatio nečiji opis iskustva. Ali u ovom slučaju sam se osećao čudno jer sam video nešro veoma drugačije. Drugi u grupi su potvrdili da su ovo slično doživeli. Nešto se nije slagalo. Ali nisam hteo da vršim pritisak. U Geštaltu ne probijamo 'otpor'.
Ništa dalje nije postalo jasnije kroz naš razgovor, pa sam odlučio da radim somatski.
Pitao sam ga da legne na leđa i seo pored njega.
Zamolio sam ga da polako prati svoje disanje.
Njegovo disanje je bilo vrlo pravilno i duboko. Tražio sam prekide ili tačke napetosti. Nijedna nije postojala. Pitao sam ga o njegovom doživljaju situacije. Jednostavno je osećao vazduh kako ulazi i izlazi. Očito, nije mu bilo lako da ostvari kontakt sa svojim osećanjima. Proveo sam dosta vremena, samo sedeći sa njim, posmatrajući, zapitkujući.
Rekao je da oseća prazninu u stomaku. Pitao sam ga za dozvolu, i stavio svoju ruku tamo. Ništa se nije desilo. Očigledno su njegova osećanja dobro zadržavana, i ja sam bio strpljiv u traženju ključa.
Primetio sam da su mu oči aktivne, iako zatvorene. Pitao sam ga da stavim ruku na njegove oči, i držao je tamo neko vreme. Onda je rekao da oseća hladnoću u dnu stomaka. Stavio sam svoju ruku tamo.
Rekao sam mu da me pogleda. Uradio je to, pa je gledao naviše neko vreme. Pitao sam ga šta je zamišljao. Kaže da je video mrak, hladnoću i prigušeno ulično svetlo.
Sada imamo sliku sa kojom mogu da radim. Pitao sam ga da nastavi da gleda u mene, i da mi kaže o svojim osećanjima. Počeo je sa toplinom u grudima, pa sam stavio ruku tamo.
Rekao sam mu da izgleda da ulično svetlo postaje jače, i zamolio ga da dopusti toploti da se pomeri na dole iz njegovih grudi u donji deo stomaka. Kako se ovo odigravalo, objasnio sam vezu između uličnog svetla koje postaje svetlije i naše povezanosti koja postaje jača i povezanost sa njegovim telom koje se zagreva. Zamolio sam ga da dopusti toploti da prođe u njegove noge, do stopala. Ovo se desilo veoma sporo, ali nije dostiglo do stopala. Pitao sam nekog drugog da drži njegova stopala.
Napokon, mogao je da oseća toplotu po celom telu.
Kako je ustao, njegove oči su izgledale drugačije. Bile su mirnije, jasnije, oba oka iste veličine, rekao sam mu o toj promeni u mom iskustvu sa njim.
Pitao sam ga da pogleda nekoliko drugih ljudi, da dobije iskustvo povezivanja i sa sobom, i sa nima. Njegova energija je bila svetla i topla, i kako je rekao osećao je povezanost sa drugima na nov način.
Ne trebamo da znamo simptome da bi radili sa nekom osobom. Ne moramo da imamo priču ili kontekst. Ponekad to jednostavno nam nije dostupno. Ali ako radimo sa direktnim iskustvom tela, od te prizemne tačke, nešto će se uvek pojaviti što je najvažnija 'figura' kojoj je potrebna pažnja.
Opet, mi ne trebamo da razumemo tu figuru – već samo da radimo sa njom, podržavajući razvoj bilo čega što proizađe iz toga. Kada radimo sa telom, to može da bude spor proces koji zahteva strpljenje.
Na kraju, želimo da povežemo takvo iskustvo sa vezom. To su suštinski elementi Geštalta – svesnost i kontakt.
 Čuan nikad ranije nije bio na terapiji. On je bio biznismen. Njegov otac je pravio stvari od drveta i imao je malu farmu. Čuan je vezan zaa uspomene iz mlađih dana, kada je bio sa svojom porodicom; otac je voleo lov, tako da su imali velike pse. Kada je bio u srednjoj školi, preselio se u drugo mesto i otac mu je nedostajao.
U školi je uvek bio najbolji učenik, ali nikada nije dobio priznanje od svog oca.
Pre deset godina je njegova kompanija naišla na proleme. Njegova žena i ćerka su živele u rodnom mestu, a onje bio u gradu pokušavajući da reši finansijsku katastrofu u kompaniji. Počeo je redovno da pije i zapao u depresiju koja je trajala godinu dana.
Na kraju ove užasne depresivne godine, sreo je svog oca na Letnjem festivalu. Otac ga je direktno pitao – 'šta je problem? Da li se razvodiš?' Čuan je odgovorio 'samo neki problemi na poslu'. Ali mu otac nije verovao i vršio je pritisak na njega.
Šokirao je Čuana rekavši mu, 'Verujem ti. Verujem u tebe.' Takođe je rekao, 'ako brak ne funkcioniše, ok je da se trazvedeš'.
Ovo je imalo veliki uicaj; Čuan je prestao da pije i počeo da preokreće svoj posao.
Međutim, zaista je postojao problem u braku i Čuan se nije osećao spremnim da priča sa ocem o tome.
On i žena su bili u istom odeljenju. Ona je zatrudnela i on ju je oženio zbog dužnosti. Ona je bila draga osoba, prijatna prema njegovoj porodici i dobra majka njegovoj ćerki. On se nevoljno oženio i sada se osećao 'kidnapovanim'. Nije želeo nikog da izneveri, ali nije bio srećan. Pitao sam ga koliko je loše -3 od 10, odgovorio je. Seksa nema već godinama. Jednostavno ga nije privlačila. Više je osećao kao da su brat i sestra.
Ovo nije brak koji je mogao da se raspadne, jer nikada nije bilo početne privlačnosti. U nekim retkim okolnostima, možda bi bilo moguće. Ipak, situacija je bila takva da bi bio obliven hladnim znojem kada bi je zagrlio – tako je malo bilo privlačnosti ovde. On ju je poštovao, ali samo kao saputnika.
Međutim, njegove snažne porodične vrednsti su ga zadržavale u braku, kao i njegova potreba da bude 'dobar dečak'.
Izjavio je takođe da nije želeo da povredi svoju ćerku, nije želeo da je izgubi i nije želeo da povredi svoju ženu.
Definitivno je bio zarobljen.
Rekao sam mu da mi navede njegova dva dela koja su u sukobu: 'dobri muž' i 'prava ljubav'.
Pozvao sam ga da odabere dva predmeta u sobi koje će predstavljati ove polaritete, a zatim sam ga uputio da razvije dijalog između ta dva dela. U početku je to bilo samo početak beskrajne raspravke između ovih zaraćenih delova.
Istakao sam da bi ova rasprava mogla da traje beskonačno, ali da ova dva dela moraju doći do dogovora – što sam povezao sa poslovnim pregovaranjem.
Nakon neke diskusije, dva dela su došla do dogovora: *prava ljubav* bi dala *dobrom mužu* godinu dana da sredi stvari. *Dobar muž* se složio da razgovara sa svojom ženom o ovim stvarima.
Međutim, mogao sam da vidim Čuanov strah o stvarnom razgovoru, jer je znao da će to definitivno boleti njegovu ženu i što će to započeti kraj njihovog braka.
U ovom trenutku Čuanu je bilo veoma nelagodno i pomalo mu se vrtelo. Morao je da ustane i prošeta. Gledao je po sobi i rekao, 'ne dopada mi se soba koja nema prozore'. Objasnio sam mu da postoji prozor iza zavese. To ga je malo opustilo.
Zatim sam mu neko vreme pričao o svom iskustvu sa razvodom. Prekinuo me je i pitao o prstenu koji mi se nalazio oko vrata. Objasnio sam mu da sam ga dobio u Engleskoj kada sam bio na proslavi mature svoje ćerke.
Rekao sam mu da iako je razvod bio težak, moja deca na kraju nisu bila oštećena – ona su bila dobro... i da sam ja sam pronašao pravu ljubav. Iskreno sam mu pričao o poteškoćama sa kojima sam se susreo, i sa kojima se moja bivša žena susrela u procesu razvoda.
U igranju uloge 'oca' na terapiji sam podsticao poruku da je ok razvesti se.
Generalno ću uraditi sve što mogu da pomognem paru da ostane zajedno i da imaju zdravu vezu. Ali nekad, ako je to protiv životnih odredbi u smislu sputavanje njihovih života i mogućnosti da žive autentično, onda podržavam nekog da razmisli o razvodu.
Čuanu je veoma laknulo na kraju. Rekao je da je ono što je zaista privuklo njegovu pažnju su dve stvari – kada sam rekao da je postojao prozor u sobi i kada me je pitao o mom prstenu.
Ovi interpersonalni i simbolični momenti su oni koji su ga dotakli. Podstaknut njegovim pitanjem o prstenu, čuvši moje iskustvo sa razvodom mu je pomoglo da izađe iz svog straha i zaglavljenosti – ovo je bio dijalogički deo terapije, koji je uključivao moje otkrivanje o sopstvenoj priči. Terapeut mora da bude veoma pažljiv kada priča svoju priču, ali nekom prilikom to može biti od velike pomoći klijentu – to je mera.
Simbolizam otvorenog prozora je takođe bio veoma važan za njega. Osećao se kao da se guši i ja sam mu predstavio mogućnost da postoji izlaz koji je sakriven. To je nešto na čemu možemo da radimo na naknadnoj terapiji.
Olakšavajući dijalog između njegova dva dela je takođe ključan – dva zaraćena elementa koja nikada nisu mogla da se sretnu. Terapija im daje mogućnost da dođu u kontakt, ali ovo zahteva dosta podrške od terapeuta da bi se ovaj sastanak olakšao, nešto poput sastajanja dve zaraćene osobe.
Značaj njegovog oca u svemu ovome je takođe deo složenosti terapije. Podrška koju je njegova otac davao – uključujući priznanje Čuana – je bilo važno za ovu promenu. Ovo je ukazalo na važnost uloge koju mogu da igram kao 'očinska figura' i na uticaj koji mogu da imam na podršku koju mu dajem.
 Lejla je bila debela. Ona je bila negde na sredini na skali gojaznosti. Kao što je često slučaj, to nije bilo nešto što je ona direktno unela u terapiju. To je nešto što sam ja posmatrao, upoznavajući je neko vreme.
Tema težine je veoma složena i teška za ženu i u terapiji ta tema ne bi trebala da se izbegava. Ipak, trebalo bi da se sa njom postupa sa osetljivošću i brigom, ne samo teškim mislima.
Lejla je bila zainteresovana da radi na toj temi.
Pitao sam je kada je počela da se goji. Rekla je da je na fakultetu bila gladna neko vreme jer nije imala mnogo novca. Tako da, kada bi jela, jela bi mnogo. To se ipak iznivelisalo nakon nekog vremena.
Zato sam je ponovo pritisnuo, i rekla je da nakon što je dobila ćerku se ugojila, jer je morala da jede dosta dok je dojila. Međutim, njena ćerka sada ima 10 godina, a ona i dalje nosi težinu.
Rekla je da jede kada je nervozna i da je nervozna zbog nečega lošeg što se ogodilo njenoj ćerki.
Takođe je rekla da je volela da ima nešto u ustima većinom vremena, da gricka.
Ovo je pružilo veliki broj mogućih početaka, ali je jedina stvar koja se činila jasnom bila njena nervoza. Ipak, to je bilo veoma generalizovano, tako da nije bilo precizno jasno kako je to radilo.
Pitao sam je kakvu hranu je jela, u kojoj količini i koliko je vežbala. Ovo su veoma osnovani aspekti problema. Iz onoga što je pričala je delovalo da nije jela velike količine, tako da ponovo nije bilo jasn šta se događa.
Počeo sam na ovom veoma praktičnom nivou i rekao sam joj da napravi razliku, bila joj je potrebna praktična podrška na ta tri fronta – kvalitet hrane, količina i balans vežbanja.
Istakao sam da je podrška ključna, da ne pokušava da sve reši sama.
Pitao sam je o nezi - koliko je emocionalne nege dobijala iz raznih oblasti života – posla, prijatelja, prorodice, aktivnosti. Delovalo je da je ge dosta nege, tako da jelo nije bilo odgovor na manjak brige.
Osnovna dinamika i dalje nije bila očigledna. Pitao sam je o nervozi: njen otac je imao nekakav strah da se njoj nešto ne dogodi, a ona je nekako preuzela taj strah u vezi sa njenom ćerkom.
Ovo se pojavilo iz Polja, tako da je sa tim trebalo raditi na nivou polja. Međutim, pre nego što smo mogli da počnemo sa tim, iznenada je rekla – oh, da, moja majka me je previše hranila kada sam bila dete.
Objasnila je da joj je njena majka ubacivala hranu u usta, a onda i pre nego što pojede to joj je ubacivala još hrane. To se dešavalo svakodnevno i bilo joj je veoma neprijatno zbog toga. Briznula je u plač sećajući se ovoga. Saosećao sam sa njom i pitao sam je šta oseća. Njen odgovor je bio – bes.
Zato sam joj rekao da zamisli da priča sa svojom majkom, koristeći njen glas odrasle osobe, ono što bi volela da joj je rekla kao dete – 'Dosta mi je, molim te prestani da mi zabijaš hranu u usta'.
Bilo joj je teško da to izgovori sa silom. Zato sam joj predložio da stavi svoju ruku ispred usta, da blokira bilo šta da uđe. Ovo joj se činilo veoma moćim.
Za domaći sam joj predložio da misli na svoju majku kad god jede, seti se nasilnog hranenja i da izgovori svoj odgovor.
Ova asocijacija svesnosti sa traumatskim sećanjem treba da joj omogući njen otpor, pre nego da se identifikuje sa bezmoćnim detetom.
 Danijela je ispričala vrlo traumatičnu priču. Oboje, njen muž i ona, su bili učitelji, i putovali su zajedno, predavali su Engleski u raznim zemljama. Upoznali su se na koledžu, i izgledalo je da su vrlo bliski, kreativni, i zainteresovani u duhovnost, uključeni u umetnost.
U nekom trenutku on je otišao u Francusku zbog neke umetničke izložbe. I nije se vratio. Odlučio je da ilegalno ostane tamo. Uradio je to bez da je upozorio Danijelu, i bez razgovora. To je, naravno, bilo vrlo uznemirujuće. Kako je vreme prolazilo, stvari se nisu menjale. Nije je pozvao da mu se pridruži, iako se vraćao kući nekoliko puta. Svaki put, komunikacija je bila usiljena, i Danijela je nastavila da se oseća jako povređano zbog nastale situacije.
Osećala je kao da joj je život na nekom odvojenom mestu, gde nije mogla da krene napred sa više samopouzdanja, niti je mogla da reši situaciju.
Posle nekog vremena, čula je od druge osobe da je on umro prošle godine tamo. To ju je još više uništilo. Saznala je da je proces razvoda bio jako težak i to je još pogoršalo njeno stanje.
Opisala je svoj doživljaj kao zgradu čiju su temelji popustili, i koja je sad gomila šuta. Provela je sledećih 6 godina ponovno gradeći svoj život, deo po deo. Postala je jako zainteresovana za praktikovanje duhovnosti i filozofiju, rad na izgradnji ličnosti, i posvetila je dosta vremena i truda na izvlačenje iz traume.
Sada kada se podigla na zdrave noge, pojavio se nov problem, kako ući u novu vezu. Bila je u nekoliko veza od tad, ali nijedna nije potrajala.
Sad se osećala spremnijom za ozbiljniju vezu. Trenutno je bila u vezi, ali nije napredovala mnogo, zbog njene ambivalentnosti.
Opisala je to kao stajanje na ivici bazena, osećajući se zaleđeno, u nemogućnosti da uskoči.
Istakao sam da je to normalno, uzimajući u obzir njeno iskustvo. Iskoristio sam njenu metaforu za dalje istraživanje svesnosti. Rekao sam da poslednji put kad je uskočila u vezu, izgledalo je kao da je bazen pun vode, ali ustvari, to nije bio slučaj, i to ju je jako povredilo.
Zato je bilo jako važno da proveri koliko je vode u bazenu. Uporedio sam to sa upoznavanjem tudjih senki. Pitao sam je da li je bolja u pronicanju u senke drugih ljudi.
Htela je da se fokusira na ono što joj je bilo potrebno da obrati pažnju, vezano za nju samu, na njene sopstvene senke. Ali u ovoj prilici, neobično, nisam hteo to da radim. Prosudio sam da sa intezivnim ličnim radom kroz koji je prošla, da je postala vrlo svesna svojih senki, i da je mogla da to kontroliše.
Zato sam se fokusirao na ono što joj je bilo potrebno od partnera, sklanjajući fokus sa nje.
Obično hoću da postavim klijenta u fokus. Ali kad neko prihvati dobar deo odgovornosti za sebe, onda može biti dobro da ga navedemo da gleda u svet, da proceni druge.
Problem u Geštaltu je taj da ne pratimo formulu. Šta je dobro u nekoj situaciji nije nužno bitno u drugoj. 'Zavisi'... od stepena razvoja osobe, njenih potreba, svesnosti, i sta nedostaje tu. U ovom slučaju, ono što je došlo u fokus, kako sam ja razumeo, je njena mogućnost da stvarno vidi druge osobe, šta one jesu, bez ikakvog straha ili predumišljaja.
U Geštaltu se dosta fokusiramo na prizemljenje osobe i njenih čulnih iskustava, njihovog somatskog iskustva, u sadašnji trenutak u trenutnom prostoru.
Takođe, radimo sa metaforama; u ovom slučaju, to je bilo jako korisno, jer je ukazalo na način da se pokrenemo unapred. Rad u svetu te osobe, njihovim jezikom, daje nam direktan pristup njihovom svetu fenomena.
|
|
|
