Case #92 - Blaženstvo ništavila

Zek je pričao o osećaju gubitka ličnosti. Kao dete je mislio da će mu majka umreti (iako nije). Pričao je o tome kako mu je baka umrla. Molio se Bogu kao dete...ali je ona ipak umrla.
Kao rezultat, zbog nepoverenja u religiju – izgledalo mu je da bi Bog uradio suprotno od onoga što ga je pitao. Iz nekog razloga, biblijska priča koju je naučio mu je bila stalno u mislima – o nekome ko se molio, i djavo je došao da ga iskuša.
Tako je povezao strah sa molitvom. Verovao je u nauku, ali ne i u Boga. Sebe je smatrao nihilistom.
Njegova veza sa religijom i duhovnošću bio je sistem verovanja koji ga nije privlačio, i molitve su mu izgledale besmislene.
Istakao sam da duhovnost ima 3 glavna elementa: može pružiti inspiraciju i usmerenje, može da pomogne ljudima u pronalaženju uzvišenosti u svom životu, i pruža praksu koja donosi proširenje i radost.
Ništa od toga nije činilo njegovo iskustvo religije.
Istakao sam da su postojale duhovne forme kao što su Zen koji nije zahtevao sistem verovanja, uključujući i verovanje u Boga.
Komponenta gubitka ličnosti očito je imala psihološku dimenziju. Pitao sam Zeka da obrati pažnju na svoje telo. Rekao je 'ništa'. Pitao sam ga 'da bude ništa'. Uvek idemo uz otpor u Geštaltu, i prihvatamo svako iskustvo koje se pojavi.
Tražio sam da 'ništa' priča sa Zekom. 'Ništa', rekao je Zek, da nema poente života, da može da se ne nada ničemu. Život je samo ovozemaljsko iskustvo i onda umreš.
Ovo je sigurno zvučalo kao nihilistička filozofija za koju je Zek govorio da ima.
Pitao sam ga kako se oseča. 'Prazno'.
Opet, ostali smo sa prazninom neko vreme; zamolio sam ga da ostane u dodiru sa svojim disanjem, i ostao sam sa njim tu, u tišini.
Ovo nazivamo 'kreativna praznina'. To nije nešto čega treba da se bojimo ili kroz šta da pričamo, već da sednemo sa tim, i da dozvolimo da se nešto svojevremeno pojavi.
Zasigurno, posle nekog vreme, Zek je rekao da oseća toplotu u svom telu. Kako je disao uz ovo, osećaj radosti je prožimao njegov doživljaj. Bila je to neimenovana sreća, nepovezana sa bilo čime. Kako je ostao sa tim osećajem, postalo je vrlo intenzivno; disao je jako i duboko. To je trajalo neko vreme.
Nije bilo imena za taj doživljaj. To je samo bilo njegovo iskustvo. Njegov nihilizam nije bio samo distanciranje od vere ka nečem većem, to je takođe bilo udaljavanje od njegovog postojanja. Kako je dozvolio ovo iskustvo samoprihvatanja, dublji osećaj značenja se pojavio. Ovo je egzistencijalni pristup pronalaženju značenja – dozvoljavajući doživljaju da unese značenje, a ne da pokušamo da ga postavimo kroz objašnjenje ili projekciju.

Case #91 - Pričanje sa Bogom, dva puta

Džoan je imala duboko i značajno duhovno iskustvo kao tinejdžerka. Bilo je ekstatičko, i proizašlo iz interesa koje je imala u duhovnosti iz detinjstva.
Njeni roditelji su bili religiozni, ali nisu to dobro kontrolisali. Njena majka je bila uplašena – verovatno zato što je možda poludela.
Džoan je otišla do njihovog sveštenika, ali je rekao da bi trebala biti na lekovima ceo život, i da nešto nije uredu sa njom – potvrđujući poruku da je možda poludela.
Čak i bliska tetka, koja je isprva podržavala njeno interesovanje za duhovnost, nije imala ništa da kaže. Njena reakcija je tada bila da pređe u njen spoljni život, u svoj svet, daleko od bilo čega duhovnog. To je, ipak, činilo da oseća prazninu.
Predložio sam joj da stavi 'Boga na stolicu' i da ima direktan razgovor.
Rekla je da bi zapravo trebale da budu dve stolice – jedna za njen prvi kontakt sa Bogom ('kao prvi dečko') i jedna stolica za njen trenutni odnos sa Bogom.
Tako smo i uradili. Razvijalo se kao i razgovor koji bi mogli imati sa ljubavnikom sa kojim imate nezavršena posla! Dosta sam proveravao kako je – kako se osećala, kako se uključivala u te razgovore. Bila je vrlo osetljiva zona, i nije baš obradila ta osećanja 'izdaje' od strane Boga.
Ovo je bila vrlo osetljiva tema, jer je njeno prethodno iskustvo priče o tome bilo shvaćeno kao da je 'poludela'. Morao sam da budem siguran da sam pružio ličnu podršku, ohrabrenje i rekao sam moje pozitivne osude. Takođe sam se uverio da je dobila podršku grupe, tako da je znala gde su oni, i da je tu bila i podrška. Nije dovoljno samo pretpostaviti to, već je od važnosti da imamo povratne informacije o mestu gde može nastupiti stid.
Ovo je primer kako Geštalt proces može da se primeni na traume povezane sa duhovnošću. I kako veza sa Bogom, na neki način, podseća na bilo koju drugu vezu, i kako je zbog toga pogodna za terapeutski proces koji koristimo sa drugim vezama.

Case #90 - Kada je klijent svesniji od terapeuta

Martin je imao oštar smisao za poštenje. Kontekst je bio takav da su ga roditelji stalno ispitivali, ali su mu pružili samo kritiku.
To je nametnulo prizvuk našeg razgovora. Ako sam uradio išta u terapiti, da toga nisam bio svestan, što je bilo na moju dobit, on bi to odmah primetio i napomenuo to.
Uvek sam bio rad da ispitam njegove kritike i zabrinutost. Prihvatio bih opravdane, prepoznao gde nisam bio svestan mojih interesa, i eksplicitno pričao o tome.
U Geštaltu, kao terapiji dijalogom, od suštinske je važnosti da ovladamo onim gde možda izlazimo iz svesnosti. To se događa i terapeutima, takođe. Većina klijenata to neće primetiti, ali neki vrlo pažljivi hoće. To je zapravo vrlo dobro za terapiju.
To znači da ja kao terapeut moram da budem voljan da se ne branim, da gledam trunku istine u klijentovoj zabrinutosti, strahovima i optužbama. To ne samo što smiruje situaciju, već pruža i zaceljenje klijentovog iskustva. Kao terapeut, ja takođe nalazim zbog čega izlazim iz svesnosti – suočen sam sa tim. To je takođe prilika za mene da prepoznam sopstveni interes, i gde i kako mogu to da sakrijem pod izgovorom 'pomoći'.
Male stvari su ovde bitne – moj nivo glasa, brzina govora, šta biram za fokus. Sa klijentima kao što je Martin potrebno je biti svestan moje dinamike, kao i njegove.
Lako je za terapeuta da se fokusira na klijenta, to šta rade, na njihov proces. Ali je teže da se fokusiraju na sopstven. I još teže je kad je klijent svestan mog procesa, a ja nisam. Tu leži potencijal da se osećam osramoćeno, ali se izdižem iznad toga prihvatanjem bilo kakve povratne informacije i kritike, i uvek sam spreman da gledam za istinom u tome i da priznam to.

Case #89 - Otvaranje privatnog sveta

Mogao sam reći da je Lizi bila pomalo napeta, ali nisam znao zbog čega. Izgledala je kao da je na ivici, zamišljao sam da je ljuta.
Pričala je o svađi sa ocem kao tinejdžerka o temi kojoj raspravljamo – duhovnost. Od oba roditelja je iskusila nedostatak podrške za njena interesovanja. Njena majka ju je podrivala, otac joj se protivio i ismevao njenoj želji da razume više.
Dok oni koji odrastaju u religioznom kontekstu mogu imati problema jer su uverenja gurana u njihove glave., drugi, kao što je Lizi, mogu naći da roditelji koji su ateisti mogu da se protive interesovanju za religiju ili duhovnost kad su u pitanju njihova deca.
Lizi je u svojim tridesetim, ali oseća uticaj toga. Njena potraga je nastavljena, ali nije nešto o čemu bi inače razgovarala sa drugima, držeći to u privatnosti. To je bilo shvatljivo, zbog iskustva koje je proživela dok je odrastala. To ju je takođe izolovalo, i značilo da neće imati podršku i dijalog o tome.
Sad mogu bolje da razumem njeno peckanje kada sam počeo da pričam sa njom o toj temi – očekivala je negativnost i suprotsavljanje umesto podrške. To nije bilo razumljivo.
Prva stvar koju sam uradio je bila eksplicitan izraz podrške. To je bilo ono što me je interesovalo, pozitivno, i želja da se otvorimo. Pričao sam o mojoj energiji koju sam imao prema temi, i mom interesovanju za razgovor.
Istakao sam takođe i prirodu okruženja u kojoj se nalazimo – grupa ljudi koja je isto tako zainteresovana za to, i koja je spremna na dijalog. Rekao sam da mi je namera da budem siguran da neće biti nipodaštavanja mišljenja kada se budu izražavala.
Ovo je bilo važno u procesu postavljanja osnove sigurnosti prilikom započinjanja o temi sa Lizi, i da bi joj bilo jasno da te okolnosti su drugačije od onih na koje je navikla.
Bio sam vrlo svestan rizika po nju da priča o tome. Rekla je da je osećala olakšanje, ali da je i dalje napeta.
Moje reči su bile da je sve dobro, ali ona nije nikad iskusila takvu podršku.
Predložio sam eksperiment – pozvao je da kaže neka svoja ubeđenja i da ih zajedno istražimo.
Izabrala je jedno uverenje – ljudi se ne rađaju loši, već se izgube, ili nisu svesti. Rekao sam joj da se slažem sa tim – doza podrške, i takođe pokazivanje moje otvorenosti i da sam tu da je saslušam. Eksplicitnost je vrlo važna. Pitao sam je nekoliko pitanja da bih dobio više detalja, a ona je očito uživala u tome da priča o svojoj perspektivi, i da je čuju.
Povezao sam njene ideje sa drugim idejama nekih pisaca – na primer Metju Foks (Originalni blagoslov), da joj pokažem da postoje i drugi koji imaju istu perspektivu, i kojima može da se obrati za podršku i za produbljivanje njenih ideja.
Onda sam je pitao da li želi da čuje neko suprotno viđenje koje možda postoji u vezi sa tim verovanjem. Složila se. To je bio sledeći korak – da je podržim prilikom zauzimanja stava pri suočavanju sa suprotnom stranom.
Izneo sam jednu perspektivu – onu o egzistencijalnoj odgovornosti – o posledicama naših akcija, bez obzira na namere, nivo svesti, ili stanje uma.
Nežno sam razvukao njene misli, pružajući izazovne perspektive, i uključio je u razgovor u vezi sa njenim odgovorom. To je bio dobar razgovor, i pristupio sam vrlo pažljivo, tako da je mogla da iskusi razgovor preko različitosti, bez ljutnje ili suprotstavljanja.
To joj je pomoglo da uvidi i druge perspektive, i pružilo joj je iskustvo uspešnog nailaženja na različitost. Sada je imala osnovu koju je mogla da proširi dijalogom sa drugima.
U Geštaltu uvek tražimo ravnotežu izazova i podrške, i pružamo klijentu novo i transformišuće iskustvo kroz eksperiment – radeći na ivici njihovog komfora, tako da postoji rast, ali brzinom koja je prihvatljiva.