Martin je imao oštar smisao za poštenje. Kontekst je bio takav da su ga roditelji stalno ispitivali, ali su mu pružili samo kritiku.
To je nametnulo prizvuk našeg razgovora. Ako sam uradio išta u terapiti, da toga nisam bio svestan, što je bilo na moju dobit, on bi to odmah primetio i napomenuo to.
Uvek sam bio rad da ispitam njegove kritike i zabrinutost. Prihvatio bih opravdane, prepoznao gde nisam bio svestan mojih interesa, i eksplicitno pričao o tome.
U Geštaltu, kao terapiji dijalogom, od suštinske je važnosti da ovladamo onim gde možda izlazimo iz svesnosti. To se događa i terapeutima, takođe. Većina klijenata to neće primetiti, ali neki vrlo pažljivi hoće. To je zapravo vrlo dobro za terapiju.
To znači da ja kao terapeut moram da budem voljan da se ne branim, da gledam trunku istine u klijentovoj zabrinutosti, strahovima i optužbama. To ne samo što smiruje situaciju, već pruža i zaceljenje klijentovog iskustva. Kao terapeut, ja takođe nalazim zbog čega izlazim iz svesnosti – suočen sam sa tim. To je takođe prilika za mene da prepoznam sopstveni interes, i gde i kako mogu to da sakrijem pod izgovorom 'pomoći'.
Male stvari su ovde bitne – moj nivo glasa, brzina govora, šta biram za fokus. Sa klijentima kao što je Martin potrebno je biti svestan moje dinamike, kao i njegove.
Lako je za terapeuta da se fokusira na klijenta, to šta rade, na njihov proces. Ali je teže da se fokusiraju na sopstven. I još teže je kad je klijent svestan mog procesa, a ja nisam. Tu leži potencijal da se osećam osramoćeno, ali se izdižem iznad toga prihvatanjem bilo kakve povratne informacije i kritike, i uvek sam spreman da gledam za istinom u tome i da priznam to.
To je nametnulo prizvuk našeg razgovora. Ako sam uradio išta u terapiti, da toga nisam bio svestan, što je bilo na moju dobit, on bi to odmah primetio i napomenuo to.
Uvek sam bio rad da ispitam njegove kritike i zabrinutost. Prihvatio bih opravdane, prepoznao gde nisam bio svestan mojih interesa, i eksplicitno pričao o tome.
U Geštaltu, kao terapiji dijalogom, od suštinske je važnosti da ovladamo onim gde možda izlazimo iz svesnosti. To se događa i terapeutima, takođe. Većina klijenata to neće primetiti, ali neki vrlo pažljivi hoće. To je zapravo vrlo dobro za terapiju.
To znači da ja kao terapeut moram da budem voljan da se ne branim, da gledam trunku istine u klijentovoj zabrinutosti, strahovima i optužbama. To ne samo što smiruje situaciju, već pruža i zaceljenje klijentovog iskustva. Kao terapeut, ja takođe nalazim zbog čega izlazim iz svesnosti – suočen sam sa tim. To je takođe prilika za mene da prepoznam sopstveni interes, i gde i kako mogu to da sakrijem pod izgovorom 'pomoći'.
Male stvari su ovde bitne – moj nivo glasa, brzina govora, šta biram za fokus. Sa klijentima kao što je Martin potrebno je biti svestan moje dinamike, kao i njegove.
Lako je za terapeuta da se fokusira na klijenta, to šta rade, na njihov proces. Ali je teže da se fokusiraju na sopstven. I još teže je kad je klijent svestan mog procesa, a ja nisam. Tu leži potencijal da se osećam osramoćeno, ali se izdižem iznad toga prihvatanjem bilo kakve povratne informacije i kritike, i uvek sam spreman da gledam za istinom u tome i da priznam to.
Нема коментара:
Постави коментар