|
Brenda je govorila o tome kako nema jasan identitet – lako je gubila osećaj za granice i previše se identifikovala sa drugima. Takođe je govorila o tome kako je stidljiva, da ne voli da je fotografišu ili da je stavljaju u centar dešavanja. Ovo su pokazatelji o potrebi da se nastavi oprezno i obazrivo i da se bude svesno potencijalnih problema stidljivosti (vezano za izloženost). Napomenuo sam joj da sam ok sa tim da je ne ispitujem dalje sve dok se ona ne oseća ok sa sobom. Ukazao sam na to da smo pred grupom ljudi, i pitao je kako joj se to činilo. Rekla je da svi gledaju u nju ali da se nije osećala kao da je viđena. Pitao sam da li je to zbog njihovog ograničenog znanja o njoj ili zato što se ona krila. Rekla je da je razlog i jedno i drugo. To mi je pomoglo da stvorim okvir relacione dinamike. Tako sam se ponovo usredsredio na nju i zatim – ja sam gledao u nju, ali se ona i od mene krila. Rekla je da jeste, da to radi sa svima. Ovo je naravno postavilo relacioni zastoj – deo nje čezne da bude viđen, ali to onaj drugi deo ne dozvoljava. Ovo je bilo upozorenje da treba da nastavim pažljivo inače bih jednostavno postao frustriran i zarobljen u toj dinamici. Dakle, umesto ispitivanja, ispričao sam joj stvari koje mi je ona već otkrila o sebi – deliće ličnih informacija koje je podelila. Takođe sam pomenuo ono što sam video – na primer, boju odeće koju je nosila. To je stvorilo neko tlo o tome šta je među nama, bez pitanja nekih daljih pitanja, ukazujući da sam prisutan sa tim šta je delila i šta je činila dostupnim. U slučajevima stida, važno je podeliti nešto o sebi pre nego previše ispitivati drugu osobu. Ipak, njene oči su bile staklaste i ona je napomenula da počela da se isključuje. To je ukazalo da je kontakt za nju bio previše. Zato sam je pitao gde se ona isključuje...rekla je u mesto bezbrojnih svetova, prošlih života. Ovo mi je ukazalo da se distancira od mene i da su ovde problemi sigurnosti primarni problemi. Predložio sam da može da odluta u sanjalačko stanje, da to mogu i ja, i da mogu da pozovem sve iz grupe da urade isto, tako da svi možemo samo da sedimo zajedno, u našim sanjalačkim mestima. Ovaj predlog je preuzeo njen impuls i ohrabrio dalje kretanje u tom pravcu. Ovo se u Geštaltu zove paradoksalna teorija promene – biti sa onim što jeste, i oslanjati se na to. Rekla je „Ja ne osećam ništa". Drugim rečima, bila je potpuno distancirana. Na ovom mestu, samo određen tip kontakta je dozvoljen. Pitao sam je kakav tip podrške joj je potreban, a ona je rekla da je to da se oseća sigurnije. Rekla je – ne želim da budem viđena. Zato sam joj rekao da neću gledati u nju, a u isto vreme sam podelio svoju tugu – kako uopšte neću gledati u nju, neću pokušavati da je vidim, da će njeno sakrivanje biti potpuno. Rekao sam joj da osećam toplinu prema njoj, ali da ne mogu da pronađem način da dođem do nje. Brenda me pogledala i rekla „ne volim da prihvatam podršku". Ovo je bilo otkriće koje mi je dalo nagoveštaj kako da nastavim. Predložio sam eksperiment – da ona drži dve ruke – jednom gura unazad, a druga je otvorena da prihvati podršku. Uradili smo ovo i ona je bila u stanju da prihvati moju podršku – polako sam posegnuo za njenom otvorenom rukom i držao je. Onda je ona izjavila da je tu „sila" koja joj govori da ne oseća. Zamolio sam nekoga da stane ispred nas, kako bi predstavljao tu silu. Ona nije mogla ili nije htela da identifikuje koga to predstavlja, što je bilo uredu. Zato sam je zamolio da nešto izjavi toj sili. Rekla je „slušaću te onda kada je to korisno za mene, u suprotnom, dozvoliću sebi da osećam podršku". Ovo je bila izjava diferencijacije i integracije. Mogla je da dozvoli sebi da oseća, prihvati podršku, uđe u odnos, da bude viđena i da ima osećaj izbora. Ovaj rad je bio spor i zahtevao je da stalno poštujem njene granice, da ne zalazim u mnogo detalja, čak ni oko toga što oseća...ali ipak i da ne odustanem. Ljudi obično reaguju na nekoga ko postavlja ovakav tip granica privatnosti – ili se povlače, ili je sastanak na nepovezanom nivou ili je osoba nadmoćana interesom ili čak dobrotom. Ono što je potrebno je neutralno prisustvo, sa dovoljno topline i interesovanja, ali ne previše – ovo se zove hatrmonična veza, a ona je jezgro relacione veštine.
Merion je iznela problem zajednički podeljenih aranžmana za decu sa svojim bivšim mužem. Postalo je jasno da ovo nije suštinski problem. Ono što je bilo važnije je njena nelagodnost i nedovršena posla sa njim. Pre nego što smo zažli u detalje, rekao sam – moje iskustvo kada pogledam u tebe je kao da me tvoje oči probijaju. To je imalo prilično jak uticaj na mene. Ono što ja imam zajedničko sa tvojim bivšim mužem je to da sam muškarac, i pretpostavljam da nešto od energije koju osećaš prema njemu, takođ može biti prisutna ovde sa mnom. Pitao sam je koji je bio njen problem, a ona je rekla bes. Pitao sam je zbog čega je bila ljuta. Počela je da mi priča veoma dugu priču o okolnostima... posle nekog vremena sam je ponovo pitao: ok, zbog čega si zapravo ljuta. Ponovo je počela da daje još od duge priče. Morao sam da je pitam nekoliko puta dok nije bila u stanju da mi kaže jasno, direktno i jezgrovito da je bila ljuta zato što se osećala izdanom od strane bivšeg muža, jer je prestao da je finansijski podržava da bi uložio novac u posao koji je pokrenuo. Takođe je bila ljuta zato što je lagao oko toga, nju i njene roditelje (sa kojima su živeli). Rekao sam, da, izgledaš ljuto, mogu da vidim to u tvojim očima. Šta osećaš upravo sada? Počela je da mi priča neke stvari koje su bile više o njenoj evaluaciji, proceni i mišljenima, umesto o svojim osećanjima. Takođe je rekla i „potiskujem svoja osećanja". Zato sam je pozvao da zamisli da sam ja njen bivši muž i da „uzme deo od mene". Počela je da objašnjava kako se oseća kao da je i ona ta koju treba kriviti za situaciju. Onda sam se ponovo fokusirao na nju, i piao je da mi kaže nešto direktno, počevši sa rečima „ ja sam ljuta...". Konačno, počela je da se izražava, direktno, navodeći stvari zbog kojih je bila ljuta. Potvrdio sam njena osećanja i to kako mogu da vidim i čujem njen bes...a potom kako mogu da vidim da se ovo prebacuje na suze – i da takođe mogu da vidim njenu bol. Nastavio sam da ohrabrujem ovo direktno izražavanje, a ona je stalno naizmenično menjala bes i suze. Kako je osetila da je neko sluša, bila je samopouzdanija o izražavanju onoga što oseća direktno. Bilo je tu i dosta ćutanja, punog njenih osećanja i mojih jednostavnih potvrda. Na kraju, osećala se mnogo lakše, i pustila je dosta bola i besa, koje je nosila još od razvoda. Kako bi ovaj proces bio uspešan, morao sam da budem uporan, fokusirajući njenu svest, dovodeći je do njenog iskustva učestvovanjem u eksperimentu sa njom i prekidanjem kroz pričanje priča, što je bilo deo njenog načina da izbegne tako duboka osećanja. Obezbedio sam relacioni kontejner za bes i podržavao sam je i hrabrio da se izrazi... bilo je potrebno neko vreme dok se nije osetila sigurno da to i uradi. Takođe nisam puštao njeno izbegavanje; umesto toga sam tražio da ona zapravo poseduje svoje iskustvo. Kao odgovor, dao sam joj potvrdu, što je stvar za kojoj je najviše čeznula – da je neko vidi i čuje u ovom mestu. Nisam bio njen bivši muž, ali je energija bila dovoljno jaka između nas da se ona oseti zadovoljneo izražavajući se meni kao predstavniku. Moje povezivanje da sam i ja takođe muškarac, u početku, je bilo dovoljno da izazove snagu njenih osećanja, i moja prijamčivost je bila dovoljna za nju da oseća da ovo nije bila samo „gluma". Ono što je primetno jeste da ona nije vikala, vrištala, udarala jastuke ili čak podigla svoj glas. Bes se kreće u odnosu i kroz svojinu, a ne nužno kroz dramatične tehnike terapije.
Nejtan je bio solidno izgrađen čovek, temeljan, sa jasnim i jakim prisustvom. Njegov problem je bila autentičnost. Nije se osećao kao da je zaista autentičan sa drugima. Skoro nikada se nije borio ili svađao. Bio je kooperativan na poslu i kući. Njegova porodica je imala istoriju nasilja između njegovog starijeg brata i sestre. U porodici je zauzimao mesto „dobrog dečka". Postojale su dve prilike koje su uticale na njega kao dete. Jedna gde je bio veoma ljut na svog starijeg brata, gde je bacio predmet na njega i umalo mu probio oko. Druga je kada je udario dečaka u školi, koji je kasnije došao do njegove kuće i izgrebao mu lice. Od tada, on je suzdržan i ne bi udario nioga. Iznenadio me kada mi je rekao da nije baš siguran u sebe. Bio sam iznenađen, jer je on očigledno bio moćan čovek, utemeljen u svom telu. Rekao je i da ima oštre sudove o drugima i da žel da to zadrži za sebe. Zato sam mu dao proces autentičnosti, koji sam u početku ja radio sa njim. Postojale su tri komponente – ono što je mislio, što je osećao i što je želeo od drugih. Uradio sam to sa njim, pa je on uradio isto sa mnom. Bio je u stanju da to uradi lagano. Definisiao sam ovo kao sastanak autentičnosti. Nastavljanje bi dovelo do autentičnog dijaloga, a to bi na kraju dovelo do autentičnog odnosa. Zatim sam ga pozvao da to uradi sa troje ljudi u grupi. Prvi je bio prilično jednostavan. Druga je bila žena koja mu je dala prilično složen odgovor. Izgubio se, pa sam mu rekao da odgovori sa izjavom osećanja. Dao sam mu formulu, posebno kada odgovara ženama: nakon početne autentične izjave na sastanku, treba da iznese tri izjave osećanja za svaku izjavu o kojoj je razmišljao. Onda je on vežbao ovo sa još jednom osobom. Pitao sam ga kako je to pronašao; odgovorio je da je veoma lako. Ovo mi je ukazalo da je sve što mu je bilo potrebno je malo usmerenja, neke smernice i podrška za vežbanje. Kao muškarac, voleo je da ima neke jasne instrukcije. Kao neko sa mnogo latentne moći, samo mu je bio potreban način da to postavi u siguran oblik. Bio je samouveren o mogućnosti da nastavi da vežba proces. Naravno, mogli smo da radimo sa situacijom njegove porodice ili sa njegovim izbegavanjem konflikata. Ali ovo je bila intervencija koja je bila u sadašnjosti i fokusirana na budućnost, i to mu je dalo trenutno iskustvo uspeha. Ovo je bilo važno zbog njegovog samopouzdanja. Takođe je obezbedilo sredstvo za iskustveno učenje, tako da je mogao da nastavi da istražuje procese autentičnog kontakta za sebe. Kontakt je jedan od ključnih aspekata Geštalt teorije i prakse i to je centralna tema ovog sastanka.
Džejmsov problem je bio taj da je naporno radio cele nedelje, često leteći u druge gradove i vraćajući se kući u petak. Budući da je bio na putu, radovao se povratku. Bilo mu je važno da su njegova žena i dete bili kući kako bi on mogao da hoda ka osećaju „doma". Međutim, njegova žena je bila menadžer ljudskih resursa na visokom nivou, pa je češće bila van kuće nego u njoj. Pod pristiskom, ona bi istakla da je njena karijera takođe važna i da su njegova osećanja njegov problem. Bio je sa svojom suprugom mnogo godina i oboje su bili zainteresovani za lični rast i astrologiju. On je opisao sebe kao znak raka, signalizirajući osećanja. Njihov odnos je bio dubok i pun pažnje, ali je takođe bilo dosta sukoba, koje je on želeo da smanji poboljša odnos. Ovo mi je omogućilo kontekst za intervenciju. Pitao sam ga za nešto što je bilo jednako važno njegovoj ženi, što bi ona želela da joj on da. Rekao je da kada je ona držala prezentacije na poslu i delila to sa njim, želela je njegovo priznanje i uvažavanje. Pitao sam ga za drugu stvar. Kada je čitala knjigu (uglavnom o ličnom razvoju), želela je da je on takođe pročita i da razgovaraju o tome. Pitao sam ga da li je uradio bilo koju od tih stvari. Rekao je u izvesnoj meri...ali ne do tačke njenog zadovoljenja. Zato sam mu predložio da za početak uzme za ozbiljno ova dva zahteva od nje i da ih oba uradi svim srcem. Nakon što je učinio to, predložio sam da joj da potpunu, složenu i autentičnu izjavu o tome šta je to značilo za njega da ona bude kući petkom uveče. Pokazao sam šta sam ovim mislio na primeru iz sopstvenog života: → Tokom odrastanja, rođendani su uvek bili posebna vremena u našoj kući. Dok, su se kod moje žene retko slavili; i bila su vremena kada se slavio rođendan njene sestre, ali ne i njen. Kao rezultat toga, ona nije bila puna entuzijazma za rođendane; volela je da njen bude veoma privatan i jednostavan. Ja sam očekivao poseban dan, sa velikim naznakama koje su o tome kako je to „moj dan". Bilo je prilika gde ona to nije uradila onako kako sam ja to želeo, i osećao sam se veoma povređeno; to je bilo nešto što je njoj bilo veoma teško da razume. - Dakle, moja potpuna, složena i autentična izjava je bila nešto poput ovoga: Znam da su rođendani opterećenje za tebe, i da nisi imala veliko iskustvo sa njima tokom svog detinjstva. Takođe znam da si jako pokušavala da moje rođendane učiniš veoma lepim prilikama, i veoma sam zahvalan zbog toga. I ja sam takođe iskusio da su postojali trenutci kada se nisi osećala na pravom mestu iz raznih razloga, da si ulagala dodatni napor ili si radila više od određene mere. Razumem da je ovo za tebe povezano sa tim kako se zaista osećaš i koliko si u mogućnosti da daš od sebe i da ne očekuješ ništa više od toga za svoj rođendan. Ipak, ja sam drugačiji od tebe. Rođendani su takođe pomalo opterećenje za mene, ali na drugi način. Zato što sam imao tradiciju da su oni veoma specijalni, imam osnovna očekivanja i nadam se da ću biti na „prvom mestu" tog dana. Čak i ako nisi baš raspoložena tog dana, da to možeš ostaviti po strani, samo na dan, tako da ja mogu da se osećam kao da dobijam neku vrstu posebnog tretmana. To bi mi mnogo značilo, čak više jer znam da ti nije uvek tako lako. Osećam se kao na ivici govoreći ti ovo, jer je to za mene važno i zato što je to teška tema za tebe. Cenim to što uzimaš u obzir to što tražim, i možeš da razmisliš o tome ako je potrebno, a mi možemo razgovarati o tome neki drugi put. Dajući primer iz svog života Džejmsu, on je mogao da razume kako da izgradi složenu autentičnu ličnu izjavu za svoj problem. U Geštaltu se radi o donošenju dubine i autentičnosti u odnos, i o produbljivanju veze i intimnosti. Ovo je primer jednog načina koji radimo za klijenta koji već zna više od osnova komunikacije.
Dajana je imala dva problema. Prvi je bio to što njen prvi sin, koji ima 12 godina ne uči onoliko koliko bi ona volela. Pitao sam je koliko je napredovao, na skali od 1-10, a ona je odgovorila 6 ili 7. Da li je uradio svoj domaći? Jeste. Ali je činjenica da bi dete upisalo neku od najboljih škola, ono mora da ima visoke rezultate, tako da je tu bilo pristiska. Prvo sam joj odgovorio sa svog stanovišta – moja verovanja u vaspitanje dece koje je roditeljski orijentisano, moja ubeđenja o značaju uravnoteženog života za dete i moja vrednosti oko akademskih dostignuća da ne moraju da budu krajnji cilj. Ovo je bilo važno, da postavim svoj položaj na videlo, da osetim bilo kakve granice razlika i da saznam gde i kako moja želja za podrškom (i ograničenja toga) mogu da se susretnu sa tim gde je ona. Bila je u konfliktu, jer je pročitala mnogo knjiga o roditeljstvu pre ovoga i pokušavala je da stvori prostor za njega, ali je bila zabrinuta za njegovu budućnost i nije znala kako da ga efikasno motiviše. Dakle, moj predlog je bio sledeći: ona bi sela sa njim, prvo mu govoreći šta ona smatra važnim u njegovom odrastanju. Zatim bi ona naslikala sliku onoga što ga čeka – društvo i školski sistem koji su visoko konkurentni i koji zahtevaju određene ocene za ulazak na pojedine institucije. Ona će naznačiti različite institucije, njihove zahteve i razloge za i protiv za njihovo pohađanje. Onda bi ga podržala da odluči koji su njegovi ciljevi, gde je želeo da završi i šta je potrebno da uradi da bi se to dogodilo. Na ovaj način, ona može da bude potpuno autentična dok ga istovremeno podržava da pronađe sopstveni teren. Njena spremnost i želja da ga podrži bi mogli da se usmere na način gde ona podržava njegove izbore, pre nego da bira za njega. Njen drugi problem je odnos sa mužem. On bi došao kući, popio pivo, pročitao novine, napisao svoj blog i potpuno ignorisao nju i decu. Očigledno nije bila srećna sa ovom situacijom, ali nije uspela da pronađe način da je zaobiđe. U drugim aspektima, on je učestvovao u porodičnom životu, planirao porodične izlete, provodio vreme sa porodicom na njima i često je kuvao. Nikada nije bio velika pričalica, tako da ovo nije bilo ništa novo. Bilo mi je jasno da zvocanje, zahtevanje od njega ili čak sugerisanje da ona daje neku vrstu autentične komunikacije ne bi bio efikasno. Pitao sam za njegov blog. Rekla je da je veoma artikulisan, zabavan i da sadrži slike sa zanimljivim komentarima ispod njih. Samo je želela da on može tako da razgovara sa njom. Pravac mi je bio jasan. Ona nije htela da ga promeni, ali je mogla da mu se pridruži. Pitao sam je da li on ima „ipad". Rekla je da ga je sakrila. Naložio sam joj da mu odmah da „ipad" i da kupi jedan sebi. Onda bi mogla da komunicira sa njim u pisanoj formi. Mogla bi da mu piše na njegov blog (on bi odgovarao ljudima koji su to radili), mogla bi da mu šalje beleške, pisma, kratke komentare. Dok sedi sa novinama, mogla bi da mu šalje male komentare. Mogla bi da piše pisma, da ih odštampa, i da mu pošalje poštom ili da ih stavi pod njegov jastuk. Na ovaj način sam ukazao na ono što je bilo na raspolaganju. Ovo nije billo funkcionalo sa njenom intrafizičkom dinamikom, ali sam ja odbio da podstičem njenu ideju da mora postojati nešto što nije u redu sa njom, jer on nije obraćao pažnju na nju. Umesto toga sam tražio gde su bili izvori i kako bi mogla kreativno da uspostavi kontakt sa njim na način koji je istupio izvan ustaljenosti u njihovom odnosu.
Luiz je rekla da želi više strasti u svojoj vezi. Njen muž je imao aferu pre 5 godina, koja je trajala oko godinu dana. Priznao joj je to, spustio se na kolena i molio je za oproštaj i završio aferu. Od tada su se stvari polako popravljale, ali je bilo još nekih istaknutih problema za Luizu. Kada joj je prvi put rekao za aferu ona je odgovorila prilično racionalno, pitavši ga o tome da li će da napusti brak ili ne. Njen neposredni način suočavanja sa ovim je bio da proceni situaciju i da radi na tome gde su oni stajali. Ovo je bila dobra početna strategija preživljavanja. Međutim, kasnije je osećala mnogo tuge. U skorije vreme, takođe je osećala svoj bes. Ali to nije nešto što je ona spomenula. On je ukazao da ako je ona veoma ljuta, da je spreman da je ostavi (iz njegove krivice). Tako se ona bojala da će on to uraditi ako ona nastavi da izražava ono što oseća. Ali njegova izdaja je izjeda. I mada postoji dosta toga dobrog u njihovom odnosu, ona nije još uvek u potpunosti otvorena za njega, uključujući i otvorenost na seksualnom nivou – ona to zadržava. Pitao sam koliko često imaju seks – oko 4 puta mesečno. Pitao sam koliko su razgovarali – oko pola sata na dan u proseku. Zamolio sam je da oceni njegov nivo emocionalne inteligencije. Rekla je 3. Bilo mi je jasno da ona neće dobiti onu vrstu saslušanja koju je želela od njega pod ovim okolnostima. Za rad sa njom na njenom izražavanju osećanja nije bilo od velike koristi; moglo je izaći nešto njenog besa, ali to ne bi zaista povećalo njihovu intimnost, jer ništa više zapravo ne bi dolazilo od njega. A bez razgovora sa njim o tome što joj se dešava, njihov odnos će ostati na površinskom nivou. Geštalt ne radi prema „oproštaju" iako naglašava „šta je". Ali u ovom slučaju, imali smo niz drugih izbora kojih nije bila svesna. Luiz je učiteljica i rekla je da je promenila svoj stil predavanja poslednjih nekoliko godina da se oslobodi „onoga što treba i što ne treba", i pronašla je postepenu i veoma značajnu promenu u svojoj učionici. Ona je istovremeno bila na „putovanju da pronađe sebe". Tako sam znao da je i sama imala resurse i bilo je jasno da je radila na svom razvoju. Ali ovo se nije baš rasulo na nekoliko veza. Moj fokus je bio da radim na problemu odnosa u paru, pre nego samo intrafizički sa Luizom ili čak interpersonalno sa mnom. Zato sam joj predložio domaći. Ovo je u osnovi uključivalo dogovor; više seksa za više intimnosti. Predložio sam da kaže mužu da želi više seksa sa njim i više bliskosti. Da bi ona ovo uradila, bilo joj je potrebno više intimnosti. Da bi ostvarila ovo, oni će provoditi pola sata zajedno svakog dana, razvijajući intimnost u njihovom odnosu. Predložio sam niz opcija – da vežbaju da pričaku autentično jedno sa drugim o malim stvarima; da zajedno čitaju knjigu i da razgovaraju o njoj; da vežbaju neke stvari zajedno, na primer slušanje il emocionalna izražavanja; da stvaraju prostora da čuju ogorčenje onog drugog; ili da jednostavno rade stvari zajedno za to vreme, što će povećati njihov osećaj vezivanja i bliskosti. Složio sam se sa njom da je to potpuno nepošteno. Ona je na neki način igrala ulogu učiteljice, organizujući ovo i dovodeći ga do brzine, samo da bi mogla da bezbedno izrazi svoj bes prema njemu. Nije bilo pošteno, jer je radila dupli posao u tom smislu. Međutim, bilo bi drugih koristi sa druge strane na mnogo načina, i takođe bi postigli njene ciljeve da donese više strasti u njihovom odnosu. Rezultat će biti da će oni biti bliži tome da budu na istoj strani, pre nego na putovanju lične svesti koje pripada samo njoj. Ovaj pristup koristi ono što se zove „rad sa parom, sa jednom osobom". To jest, mi držimo odnos u prvom planu kada radimo sa klijentom. Umesto fokusa na klijenta, mi gledamo kako možemo da ojačamo njihovu vezu. Mnogo osećanja, identiteta i priča su proizvod odnosa u paru. Dakle, jedan put ka promeni je da se napravi značajan pomak u odnosu, pre nego da se fokusiramo na iskustvo pojedinca. Ovo je upotreba pristupa terenu, radu u celini a ne u delovima. Zvučalo je veoma podmitljivo da se priča o zameni seksa za promenu ponašanja – ali ljudi to rade u nesvesno svakom slučaju. Da se poseduje ono što jedan radi, da se dovede napred u odnosu, to zaista daje drugoj osobi izbore. Na taj način, takav predlog nije manipulativan, već je iskren. Takva razmena u ovom kontekstu je nešto što će unaprediti odnos parova.
Bridžit je prijavila da ima „zamrznut" osećaj u donjem delu leđa i genitalija. Razvedena je 5 godina i nije bila u mogućnosti da pronađe drugu vezu. Rekla je da ju je povredio njen muž. Nikada nije mnogo reagovala na njega seksualno, iako se on trudio na mnogo načina, a odnos je imao dobrih strana. Pitao sam je kako ju je specifično povredio, ali joj je bilo teško da ukaže na ovo. Rekla je da se osećala zatvorenom prema njemu, tako da je to bilo kada je doživela bol. Ipak, izgledalo je kao da joj on nije učinio ništa nažao. Dakle, strelice su pokazale negde drugde. Ona je tada izjavila da nikada u stvari nije imala toliko osećaja u telu. Uveo sam sebe i rekao joj o svom iskustvu razdvajanja i saznanja da je teško biti u potpunosti u svom telu. Rekla je da sumnja da je to za nju proizašlo iz svedočenja kako su njenog brata teško tukli njeni roditelji u starosti od 8-16 godina. Nakon toga su ga ukrali trgovci belim robljem, a to je bilo 5 godina pre nego što je on bio u mogućnosti da napiše pismo i da se spase. Međutim, nakon toga, on je lutao ulicama sa drugim prosjacima, krao, bio je u zatvoru nekoliko puta i čak je ukrao od nje kada je pokušala da mu pomogne. Pre 15 godina njihov otac je umro, i rekla je da je od tada njen brat bio u redu, srećan i vodio dobar život. Ipak, ona i dalje oseća mnogo bola i krivicu što nije ništa mogla da uradi oko prebijanja. Istakao sam da ona nikada nije imala nikakvu podršku za sve to vreme – nikoga sa kime može da razgovara, nikoga da je uteši. Predložio sam da, s obzirom da je bol još uvek bio veoma prisutan kod nje, sednem pored nje i da stavim svoje ruke oko nje, tako da može da oseti podršku koju nikad nije imala. Da bi dobili osećaj, kao da sam bio tamo, u to vreme sa njom. Kada sam to uradio, ona je počela da jeca sa izuzetno dubokim bolom, boreći se za vazduh. Držao sam je, i disao, ostajući veoma prisutan, slušajući grozan bol u njenim kricima. Posle dužeg vremena njeno plakanje je utihnulo, a ona je postala mirna i tiha. Govorio sam reči priznanja. Zatim se ispravila u stolici i pogledala u mene. Rekla je „sada želim da ti dam nešto". Osetio sam promenu u njoj, kao i moju energiju. Rekao sam da osećam to, da se osećam toplije. Izjavila je da se i ona oseća toplije, kroz svoje telo. Pitao sam šta je htela da mi da, ali se ona neko vreme borila za reči. Onda je rekla: „ Volela bih da poljubim tvoje oči mojim očima". Mogao sam da osetim njenu otvorenost i protok energije između nas. Rekao sam, sada si u svom telu i spremna za vezu. Klimnula je glavom. Nisam shvatio po prvoj figuri koju je predstavila (zamrznuta osećanja), ni po drugoj (nedostatak osećanja uopšte, u telu). Dijaloški sam joj odgovorio i čekao sam dok se nešto drugo nije pojavilo, ono što je bilo njen nezavršen posao iz oblasti porodice. Svedočenje takve traume ostavilo je dubok trag u njoj, i uprkos tome što je njen brat konačno oporavio svoj život, ona se i dalje držala bola i krivice. Nije mogla da krene dalje dok nije videla sebe na mestu bola i dok nije bila potpuno podržana tamo. Pružanje tog iskustva je izazvalo duboko isceliteljsko iskustvo, omogućavajući joj da spontano pusti bol i krivicu, dopre u svoje telo i da bude na raspolaganju za njena seksualna osećanja.
Keti je iznela problem „ozlojeđenosti prema ocu". Pitao sam je šta je prezirala, a ona je odgovorila da je razlog što se on razveo od njene majke kada je imala 4 godine. Istražio sam prirodu njenog terena. To je bilo pre 20 godina, i videla je svog oca samo 10 puta od tada. Znala je vrlo malo o njemu. Verovala je da je njena majka žrtva – otac je imao aferu, a zatim se ponovo oženio. Nije načinila nikakav trud u svom odraslom životu da ga kontaktira. Kada sam pitao zašto, odgovorila je da je on prethodno doveo svoju ćerku iz drugog braka sa sobom, i da se Meri osećala izuzetno ljubomornom kada je videla naklonost koju je on poklanjao njenoj polusestri. Rekao sam joj da neću raditi na problemu razvoda njenih roditelja ili na njenog ogorčenosti na to (zbog toga što to nije bio centar njenih problema). Umesto toga, bio sam spreman da radim sa njom kao sa odraslom osobom i da saznam šta je bilo potrebno da uradi u sadašnjosti. Oklevala je, ali moja granice su bile čiste. Ispričao sam joj priču o mom razvodu i razgovoru koji sam imao sa svojom najstarijom ćerkom kada je odrasala i dezinformacijama koje je ona gajila. Rekao sam joj da sa bio voljan da joj pružim podršku u pronalaženju sopstvenog razgovora sa ocem, ali da ne ostaje u bilo kakvoj bespomoćnoj, ulozi žrtve ili obespravljene. Nasledila je priče svoje majke sa kojima je odrasla. Kao odrasla osoba, imala je sopstvene izbore ge je mogla da ostvari i da sazna direktno od svog oca njegovu stranu priče. Ona to još uvek nije učinila, tako da je moj fokus bio na tome da se kreće u ovom pravcu u budućnosti pre nego da pokušava da čeprka po prošlosti. Osim toga, kada smo razgovarali o ovome, Meri je imala manire i glas male devojčice. Rekao sam joj da razumem i da saosećam što je propustila mnogo toga sa svojim ocem, ali da je sada voda pod mostom i da nikakva količina terapije ili interakcije sa njim može da vrati te izgubljene godine. Morali smo da budemo sa tragedijom toga, onakvom kakva je, i da pronađemo njene resurse za nadalje. Ovo je bilo teško, ali da se uradi suprotno bila bi potrebna pomoć i podsticanje njene zatočenosti na bespomoćnom mestu, zauvek želeći nešto što je propustila. Ponekad proširena empatija može pomoći ljudima, ali drugih puta potrebna im je čista granica i način na koji će da krenu napred umesto da gledaju stalno unazad. U delu nje koji je i dalje mala devojčica, nije imala izbora ni kapaciteta da krene ka njemu. Rekla je da kada ga je viđala kao mala devojčica da bi ga udarila. Jasno je da je bila ljuta, pa sam to normalizovao. Ipak, nije našla ni jedan drugi način da se veže za njega i i dalje je bila ljuta na isti način kao i mala devojčica. Zato sam predložio eksperiment: da počne sa položaja u prostoriji koju je označila kao mesto pored svoje majke, i da hoda kroz sobu do svog oca. Možda da bi razgovarala sa njim ili možda da samo stane sa njim. Bila je izuzetno izazvana ovim pozivom i veoma uplašena. Uradio sam sve što sam mogao da je ohrabrim, ali sam joj takođe dao i izbor. Često sam je podsećao da ima 24 godine. Zatražio sam da se otrgne od glasa male devojčice, da ispravi svoja leđa umesto da hoda pogrbljeno (rekla je da ima česte bolove u leđima), i da se kreće ka mestu zrelosti i punom izbora. Polako, ona je pristala na eksperiment. Pomerala se korak po korak, uz puno potrebe za podrškom na svakom koraku, da se ne bi srušila. Konačno je dostigla poziciju njenog oca, pa sam zatrađio da neko uđe u ulogu oca. Bilo je nemoguće da razgovara sa njim. Pitao sam je šta oseća i da to upotrebi u rečenicama koje bi mogla da koristi. Uradio sam ovo za pola tuceta osećanja, tako da je imala niz stvari koje je mogla da kaže. Trebalo joj je puno više ohrabrenja da bi bila u stanju da izgovori reči. U stvari, pravila je male oštre zvukove disanja, koji kada su identifikovani, su sadržavali njenu „pritužbu" o njegovoj pažnji prema njenoj polustestri. Želela je da mu postavlja pitanja, ali sam je usmerio na to da samo daje izjave. Ukazao sam na manipulaciju pitanja i objasnio razloge zbog kojih je želela da se kreće prema njemu. Konačno je razgovarala sa njim, govoreći mu da je bila ljuta, povređena ali takođe joj je bilo i drago što ga vidi. Uglavnom je pričala o njenoj uznemirenosti i strahovima. Odgovor predstavnika je bio da je i njemu drago što je vidi; ovo nije bilo nešto što je ona očekivala. Ceo proces je bio veoma težak za nju. Morao sam da činim eksperiment što lakšim, na primer, govoreći joj da je ovo samo grupna terapija, da tu nije njen otac i majka, i da je samo hodala preko poda od bambusa, ništa više. Ovo je smanjilo emocionalnu valentnost, samo malo. Pratio sam je na svakom koraku, podučavajući, podržavajući i izazovajući je da ostane odrasla osoba. Ovo je bio primer „vanrednog stanja" u Geštalt eksperimentu, gde ulazimo u teritoriju koja je obično teška, ali ipak to činimo sa onoliko podrške koliko je potrebno. Ovo omogućava da osoba ima novo iskustvo. Ipak, ovakvi eksperimenti nisu precizni, i klijenti se ohrabruju da ih ne pretvaraju o nove „ono što bi trebalo", već da ih vide kao istraživanje svesti i izbora.
|
|
|
