Istražio sam prirodu njenog terena. To je bilo pre 20 godina, i videla je svog oca samo 10 puta od tada. Znala je vrlo malo o njemu.
Verovala je da je njena majka žrtva – otac je imao aferu, a zatim se ponovo oženio.
Nije načinila nikakav trud u svom odraslom životu da ga kontaktira. Kada sam pitao zašto, odgovorila je da je on prethodno doveo svoju ćerku iz drugog braka sa sobom, i da se Meri osećala izuzetno ljubomornom kada je videla naklonost koju je on poklanjao njenoj polusestri.
Rekao sam joj da neću raditi na problemu razvoda njenih roditelja ili na njenog ogorčenosti na to (zbog toga što to nije bio centar njenih problema). Umesto toga, bio sam spreman da radim sa njom kao sa odraslom osobom i da saznam šta je bilo potrebno da uradi u sadašnjosti.
Oklevala je, ali moja granice su bile čiste.
Ispričao sam joj priču o mom razvodu i razgovoru koji sam imao sa svojom najstarijom ćerkom kada je odrasala i dezinformacijama koje je ona gajila.
Rekao sam joj da sa bio voljan da joj pružim podršku u pronalaženju sopstvenog razgovora sa ocem, ali da ne ostaje u bilo kakvoj bespomoćnoj, ulozi žrtve ili obespravljene.
Nasledila je priče svoje majke sa kojima je odrasla. Kao odrasla osoba, imala je sopstvene izbore ge je mogla da ostvari i da sazna direktno od svog oca njegovu stranu priče. Ona to još uvek nije učinila, tako da je moj fokus bio na tome da se kreće u ovom pravcu u budućnosti pre nego da pokušava da čeprka po prošlosti.
Osim toga, kada smo razgovarali o ovome, Meri je imala manire i glas male devojčice. Rekao sam joj da razumem i da saosećam što je propustila mnogo toga sa svojim ocem, ali da je sada voda pod mostom i da nikakva količina terapije ili interakcije sa njim može da vrati te izgubljene godine.
Morali smo da budemo sa tragedijom toga, onakvom kakva je, i da pronađemo njene resurse za nadalje.
Ovo je bilo teško, ali da se uradi suprotno bila bi potrebna pomoć i podsticanje njene zatočenosti na bespomoćnom mestu, zauvek želeći nešto što je propustila.
Ponekad proširena empatija može pomoći ljudima, ali drugih puta potrebna im je čista granica i način na koji će da krenu napred umesto da gledaju stalno unazad. U delu nje koji je i dalje mala devojčica, nije imala izbora ni kapaciteta da krene ka njemu.
Rekla je da kada ga je viđala kao mala devojčica da bi ga udarila. Jasno je da je bila ljuta, pa sam to normalizovao. Ipak, nije našla ni jedan drugi način da se veže za njega i i dalje je bila ljuta na isti način kao i mala devojčica.
Zato sam predložio eksperiment: da počne sa položaja u prostoriji koju je označila kao mesto pored svoje majke, i da hoda kroz sobu do svog oca. Možda da bi razgovarala sa njim ili možda da samo stane sa njim.
Bila je izuzetno izazvana ovim pozivom i veoma uplašena. Uradio sam sve što sam mogao da je ohrabrim, ali sam joj takođe dao i izbor. Često sam je podsećao da ima 24 godine. Zatražio sam da se otrgne od glasa male devojčice, da ispravi svoja leđa umesto da hoda pogrbljeno (rekla je da ima česte bolove u leđima), i da se kreće ka mestu zrelosti i punom izbora.
Polako, ona je pristala na eksperiment. Pomerala se korak po korak, uz puno potrebe za podrškom na svakom koraku, da se ne bi srušila. Konačno je dostigla poziciju njenog oca, pa sam zatrađio da neko uđe u ulogu oca.
Bilo je nemoguće da razgovara sa njim. Pitao sam je šta oseća i da to upotrebi u rečenicama koje bi mogla da koristi. Uradio sam ovo za pola tuceta osećanja, tako da je imala niz stvari koje je mogla da kaže. Trebalo joj je puno više ohrabrenja da bi bila u stanju da izgovori reči. U stvari, pravila je male oštre zvukove disanja, koji kada su identifikovani, su sadržavali njenu „pritužbu" o njegovoj pažnji prema njenoj polustestri.
Želela je da mu postavlja pitanja, ali sam je usmerio na to da samo daje izjave. Ukazao sam na manipulaciju pitanja i objasnio razloge zbog kojih je želela da se kreće prema njemu.
Konačno je razgovarala sa njim, govoreći mu da je bila ljuta, povređena ali takođe joj je bilo i drago što ga vidi. Uglavnom je pričala o njenoj uznemirenosti i strahovima. Odgovor predstavnika je bio da je i njemu drago što je vidi; ovo nije bilo nešto što je ona očekivala.
Ceo proces je bio veoma težak za nju. Morao sam da činim eksperiment što lakšim, na primer, govoreći joj da je ovo samo grupna terapija, da tu nije njen otac i majka, i da je samo hodala preko poda od bambusa, ništa više. Ovo je smanjilo emocionalnu valentnost, samo malo. Pratio sam je na svakom koraku, podučavajući, podržavajući i izazovajući je da ostane odrasla osoba.
Ovo je bio primer „vanrednog stanja" u Geštalt eksperimentu, gde ulazimo u teritoriju koja je obično teška, ali ipak to činimo sa onoliko podrške koliko je potrebno.
Ovo omogućava da osoba ima novo iskustvo.
Ipak, ovakvi eksperimenti nisu precizni, i klijenti se ohrabruju da ih ne pretvaraju o nove „ono što bi trebalo", već da ih vide kao istraživanje svesti i izbora.
Нема коментара:
Постави коментар