Pričala je o njenom drugom braku, da je imala nekoliko abortusa, pa je njen muž želeo još jedno dete ali da ona nije. Govorila je o tome kako je veoma srećna sa svojim drugim mužem, ali da je nekad skrivala svoje prisustvo na radionicama od njega. Pričala je o toe kako nije fizički jaka i da želi to da promeni.
Istakao sam da je jedan problem vodio do sledećeg, i da se nijedan nije činio kao da se zadrži, produbi, da bude podložan fokusu. Zapravo, rekla je da su drugi terapeuti imali problema da je dobiju čist odgovor na probleme.
Pitao sam je šta ona želi od mene: „da bude spašena" odgovorila je. Objasnio sam joj da bi deo mene bio oduševljen da pokuša da je spase, ali da to do sada nije delovalo veoma dobro; a drugi deo mene je želeo da je osnaži, ali ni to nije delovalo.
Na početku sastanka sam primetio njene pantalone – veoma živopisne i složenog dizajna. Nekoliko puta sam ih primećivao iznova. Takođe sam primetio njena usta – imala je mnogo izraza, i često je grizla usnu ili pokazivala zube na određeni način. Primetio sam oba. Nije imala svest o svojim ustima i nije bila zainteresovana u svojim pantalonama.
Posle više diskusije, vratio sam se na njene pantalone i predložio da vidimo da li mogu da nam pomognu da odredimo sa kom problemu da se posvetimo.
Pitao sam je koji aspekt pantalona je najviše volela. Pokazala je na mali deo oko članka i ukazala na tri različite boje, opisujući ih kao tople i hladne tonove.
Zato sam je zamolio da „bude" svaka boja, i da opiše sebe. Pričala je o tome kako je topla, puna netuzijazma i kako sija. Zatim hladna, reflektujući sebe, koja voli da bude sama. Zatim zamrznuta, proračunata i racionalna.
Rekao sam joj svoje odgovore na svaki njen opis. Kada je došlo do poslednjeg, odmah je reagovala, preventivno navodeći da ovaj deo nije bio ok i da krivi sebe.
Ispostavilo se da ima mnogo onoga što treba, čineći taj deo pogrešnim. Pitao sam je odakle to dolazi – od njene majke. Zato smo postavili jastuk za njenu majku, pa je ona pričala sa svojom majkom, navodeći svoju vezu, ali i njene granice oko liste onoga što treba.
Zatim, tu je njena prethodna svekrva, koja je bila „idealna" na neki način, ali je očekivala mnogoo onoga što treba. Zatražio sam da postavi svoju svekrvu na jastuk i da ponovo iznese svoju vezu ali i njene granice.
Svaki put sam se vratio do dela nje koji se zamrzava/je proračunat, pokušavajući da to potvrdim. Svaki put kada je počela da spušta gard, pitao bih je da li želi da da njom vlada "ono što bi trebalo", a ona bi odgovorila ne.
Konačno, bila je u stanju da me sluša, kada sam joj ispričao za moju proračunatu stranu. Rekao sam da ako sam u radnom/poslovnom režimu ili da se osećam vrlo utemeljeno, osećao bih se komotno sa tim delom nje. Ili, da sam u svom režimu smrzavanja/proračunatosti takođe bih bio ok sa tim. Ali da se osećam ranjivo ili oskudno, mogao bih nastradati od te strane.
Bila je u stanju da me čuje bez grčenja i da prihvati moja saznanja. Rekla je „ali ovo je deo koji želim da promenim, jer može povrediti ljude". Odgovorio sam joj „više sam zainteresovan za vaše priznanje da je to zapravo deo vas, i da kada ste na tom mestu – to je ono što čini da se osećam sigurno sa vama".
Shvatila je da nije stvar u tome da se oslobodi tog dela sebe, ili da ga izmeni, već da jednostavno prihvati njegovo postojanje.
Na ovom sastanku je bilo teško početi. Svaki put kada je počela sa jasnom figurom, ona se pomerila. To je samo po sebi bilo vredno pažnje – njeno prebacivanje fokusa. Ja sam izabrao da se ne fokusiram na to, jer nije bilo dovoljno osnova između nas. Malo sam se koristio mogućnošću „spasitelja", ali sam odlučio da ne nastavim dalje ovim putem, jer ponovo, to se nije zadržavalo.
Dakle, umesto da nastavimo sa igrom „mačke i miša" sa pronalaženjem jasne teme, vratio sam se na ono što je za mene bilo figuralno – njene pantalone. Činjenica da nije imala značaj na njima, značilo je da na njima možemo naći nešto što se pojavilo, uprkos njenom otporu da dođe do figura. Odmah je jasno imenovala tri važna dela sebe.
Zatim sam ih istraživao u vezi – moj odgovor na svaku.
Njen otpor na treći deo je izašao na površinu i to je jasno pokazalo na ono sa čime treba da se radi: da se bavimo sa onim „što bi trebalo" i njihovim izvorom.
Nakon ovoga, bila je u stanju da dovede taj deo sebe u svoj odnos sa mnom i sa njom samom.
Rezultat je bio ishod za kojim idemo u Geštalt procesu: integracija.
Нема коментара:
Постави коментар