Pitao sam je sa čime želi da radimo – pomenula je posao, oca I dečka. Zamolio sam je da odabere jedno I izabrala je posao.
Šta god da osoba odabere je u redu, I najverovatnije je da bude blizu znaka.
Pitao sam je šta je konkretno bio problem – prijavila je da je bila okrenuta samo sebi I da je išla ka onome što želi, bez obzira na druge.
Priznao sam da ovo ima pozitivne strane u poslovanju I da mogu da razumem kako može zasmetati drugima.
Zatim je otkrila da čezne za priznanjem I da je ona u stvari usvojena. Njeni roditelji su je napustili ispod mosta.
Ovo je za mene značajno promenilo stvari. Da bi otkrila tako važnu I tešku prekretnicu značilo je da mi se poverava sa nečim veoma ličnim I unutrašnjim. Umesto da to samo uzmem kao korisnu I relevantnu informaciju o njoj, I kao kontekst njene okrenutosti ka sebi, uzeo sam to ozbiljnije, kao duboki vapaj za "priznavanjem" koje je pomenula.
Onda sam shvatio I njenu potrebu za toplinom.
Pitao sam je šta oseća, ali nije mogla ništa da prepozna, sem toga što joj je bilo hladno po nogama zbog klima uređaja.
Zato sam je pitao o osećaju hladnoće u vezi I naglasio da je to suprotan polaritet od toplote koju je tražila u vezi.
Ipak, nisam želeo da provedem vreme pričajući o tome. Pitao sam je koliko dugo je bila ostavljena ispod mosta. Nije znala, pa sam je zamolio da pogađa. Mislila je jedan dan.
Jasno je da bi joj bilo hladno za to vreme.
Dakle, pošto smo izazvali ovo sećanje traumatskog događaja, želeo sam da budem siguran da se nešto drugačije dogodilo. Pitao sam je da priđem I da stavi svoju glavu na moje rame.
Rekla je da može, ovo je ono za čime je oduvek čeznula.
Dakle, to smo uradili, I rekao sam joj da samo diše u bilo kakvu toplotu koju je mogla da podnese. Bilo je potrebno neko vreme; neko vreme nije mogla to da uradi. Ali onda je počela; njen dah je bio veoma brz, kao kod novorođenčeta. Konačno je usporila; pitao sam je šta je osećala, a ona je rekla toplinu, ali su joj noge I dalje hladne...Zato sam ih pokrio sa tkaninom, pa smo nastavili. Prijavila je zvukove u njenom stomaku. Pitao sam je za njeno iskustvo, pa je pričala o pokušajima da oslabi I teškim pokušajima da se zdravo hrani.
Očigledno, ovo je bilo o gladi, za emocionalnom toplinom. Zato sam je pitao, a zatim stavio I svoju ruku na njen stomak, da diše u toplinu.
Radili smo ovo još neko vreme, a onda sam se, dajući upozorenje, povukao.
Rekla je da je bila na mnogim radionicama, ali da nikad nije imala ovakav odgovor na njene probleme.
Geštalt proces je vođen kako fokusom na odnosu sada I ovde, tako I kontekstom na terenu, a to je ovde nedostajalo. Sve o čemu je govorila se spojilo – potreba za priznanjem, želja za toplinom, njena glad I prejedanje I opstanak njenog ličnog interesa.
Zato sam isporučio priznanje na najdubljem nivou na koji sam mogao, uglavnom neverbalno I na nivou dodira; jer se komunikacija sa novorođenčetom najbolje doživljava na neverbalnom nivou dodira.
Olakšavajući rad na terapiji može biti koristan, ali najviše dubokih promena dolazi iz odnosa. Prilagođavanje na odnosne potrebe klijenta je ključ, a zatim se pronalazi način da se zadovolje te potrebe dubokim uticajem.
Нема коментара:
Постави коментар