|
 Ted, mladić, opisao je kako je poslat u internat od sedme do četrnaeste godine. Viđao je roditelje na 2 meseca svake godine tokom praznika, i nekada je njegov otac bio odsutan zbog posla.
Pričao je o nedostatku emotivne veze sa svojim ocem, i njegovim osećajem usamljenosti. Pomenuo je druge stvari, kao što je strah od mraka. Pitao sam ga kako je video svoju usamljenost – i sviđalo mu se i nije – u jednu ruku, osećaj da može da radi šta želi, u drugu, osećaj bola.
Pitao sam ga o njegovoj duhovnosti, jer to može da bude značajan resurs. Upražnjavao je Vipassana povlačenje, i imao je svoju filozofiju, ali nisu postojali jaki znakovi vere, pa to nije bilo relevantno. Da su postojali znakovi, doveo bih ga u kontakt sa njima.
Upitao sam ga kako me doživljava kao 'figuru oca'. Rekao je da se oseća prijatno u mom društvu, podržano i u stanju da jasno komunicira, uključujući i na nivou emocija. Iako je sve ovo moglo da se očekuje, često je važnoda se takva iskustva izraze rečima, jer ih to pojačava i potvrđuje.
Istakao sam da će vrlo verovatno da potegne 'potrebu za usamljenošću' u vezi, što jako vuče partnera. Pozvao sam ga da primeti koliko je toga osetio sa mnom. Onda sam ga pitao da ide kroz grupu gledajući svakog ćlana i da primeti koliko njegove samoće oseća sa svakim od njih.
Ovo je važnan način za njega da bude više svestan kako se drugačije povezuje sa različitim ljudima, i kako oni drugačije utiču na njegova osećanja.
Pitao sam ga šta želi od mene, rekao je da bude prepoznat u njegovoj samoći. Rekao sam mu da je dosta već podelio sa mnom, pa umesto da ga pitam još nešto o doživljajima, rekao sam mu nešto o sebi.
Podelio sam svoja iskustva o tome kako sam bio izolovan od strane mojih roditelja kad sam bio mlađi, i onda moja iskustva kao odraslog čoveka su manjkala u podršci mog oc. Ovo je poslužilo da stvori vezu sa Tedom, iskustva koja delimo, i takođe da mu pokažem kako ga razumem, i kako se nosim sa takvim stvarima.
Kontakt između nas je bio dubok i stabilan.
Uvek tražimo 'ovde i sada, ja i ti' u Geštalt procesu. To jest, da opišemo temu, i da je postavimo u sadašnji trenutak, pre nego da ostane uopšten problem. I onda da što je više moguće da istražujemo (ekperimentišemo) sa tim, ili sa grupom, ili sa terapeutom.
Nastavak rada može da uključi pronalaženje osećaja usamljenosti, i onda ga suprotstaviti sa doživljajem koji se javlja kad smo sa nekim. Ali ono šta je podjednako vazno je doživljaj kontakta, da se oseća upoznatim, ali takođe da upozna mene i gde sam ja u toj povezanosti sa njim.
 Tom je govorio o želji da mu pomognem da 'otvori svoj um' u vezi sa teškom temom. Govorio je o tome koliko je poverenje važno, i kako oseća da mi veruje da mu mogu pomoći.
Prvo sam primetio da uz deo njega koji želi da se otvori, verovatno postoji i deo koji želi da ostane zatvoren. Takođe sam primetio, za sebe, da govori o svom umu, a ne o svojim osećanjima. To je ukazalo da istraživanje njegovih osećanja treba uraditi vrlo pažljivo.
Takođe sam upitao šta je mislio pod poverenjem.
Poverenje je važna stvar u psihoterapiji, a ipak je u suštini projektivna iluzija. Reč je o osobi koja 'veruje', njenim očekivanjima, njenoj zamisli ko je terapeut, i do nekog nivoa, reč je o stvarnom doživljaju. Važno je da se takve izjave ne uzimaju zdravo za gotovo.
Pomenuo je neke trenutke gde se osećao izdano, ali to su bili poslovni primeri, pa sam ga pitao šta misli o njemu i meni – uvek stvari iznosimo ovde i sada, ja i ti fokus u Geštaltu. Rekao je 'da bi da zna moju svrhu'. To jest, šta sam organizovao u svom radu sa njim. I nabrojao sam mu pola tuceta 'svrha', uključujući to da mu služim, da budem efektivan, da završim nedovršena posla, da se zabavim, da zaradim svoju platu, itd. Ovo je otrkilo moju motivaciju, pa je znao više ko sam i zašto sam to radio. To mu je bilo dosta, mogli smo da nastavimo.
Pitao sam ga šta je problem – njegova bivša žena. Kako je spomenuo to, nalet emocija je prošao kroz njega. Opazio sam to, ali nije rekao ništa dalje o tome.
Opisao je situaciju. Imali su sina. Pokušao je da pronađe odgovarajući grad da žive zajedno, ali se nikad nije složila sa opcijama, niti je nekad iznela neku svoju. On je naposletku bio vrlo frustriran, i suprotstavio joj se – 'ako ćemo da živimo zajedno, moramo da nađemo gde. Evo nekoliko opcija, rad sam da prođemo zajedno kroz ovo'. Njen odgovor je bio ćutanje, i nije bio u stanju da dobije njeno slaganje, da napravi to kao neku zajedničku odluku. Dalje, kad su se razdvojili, posle i razveli, ona nije htela da diskutuje ni o čemu, i nije htela da bude roditelj njihovom sinu. Bio je samohrani roditelj, i ona ih je posetila nekoliko puta godišnje, devojčica ima 13 godina.
Ona dolazi ovog vikenda, i rekao je da devojčica ne želi da je vidi.
Dok priča o ovome, emocije mu naviru u oči, ali svaki put kad ga pitam o tom doživljaju, rekao bi 'smiren sam'.
Istakao sam da je za pronalazak izlaza iz ove teške sitacije potrebno da adresira 'nezavršena posla', uključujući i njegova osećanja. Ništa nije imao da odgovori. Pružio sam mu podršku navodeći skup stvari koje bi mogao osećati – tugu, kajanje, ljutnju, frustraciju.
Klimnuo je glavom, pogotovo kad sam spomenuo frustracija. Pitao sam ga da locira to u svom telu. Pokazao je na svoj stomak. Kad sam mu rekao da ostane pri tom osećaju, rekao mi je da je opet smiren.
Opet sam ga zamolio da se fokusira na svoj stomak i da locira tačno gde se nalazila frustracija. Rekao je, tu je pomalo, ali ovde je linija – i pokazao je ispod svojih rebara – i iznad je mirno.
Objasnio sam mu da mu je to 'barijera mirnoće', i da se to u Geštaltu naziva 'kreativnim prilagođavanjem'. Ovo je način kojim se nosimo sa vrlo teškom situacijom da se ne bi skrhali. Takav mehanizam je koristan povremeno, ali teži da bude ustaljena navika, koja više nije korisna i potrebna. Ovo je Geštalt reformulacija 'otpora', u koji mi ne verujemo. Takva prilagođavanja su korisna i potrebna, ali nam je onda portebno više svesti i izbora.
Postavio sam mu to ovako – ovo je korisno, ali moramo naći drugi način da se izboriš sa osećanjima ili su ona nedovršena. Morao sam da nabrojim načine učešća i motivacije – 'svrhu' na koju je malopre aludirao.
Složio se, ali sam video da mu je potrebna podrška. Saosećao sam se sa njim, podelio sam kako je očajno izgledao njegov doživljaj situacije – za njegov iskren trud u vezi je bio blokiran. Povezao sam to sa pričom koja je dramatizovan primer toga, i rekao mu da mogu da shvatim sve vrste jakih emocija u ovom doživljaju.
Istakao sam mu da je morao da počne da radi na ovome, jer njegova žena nije davala nikakav znak. Rekao je – 'da, moram da prihvatim da nikad neću razumeti zašto je tako'. Potvrdio sam mu da je to tačno, ali nije hteo više da se bavi osećanjima, jer ona nisu bila pod kontrolom 'barijere mirnoće', već su iskrsli iz ćerke kao bes usmeren ka majci. To je sistematsko objašnjenje.
Dakle, pružio sam svu ovu motivaciju, i pitao ga opet da priča o osećanjima u stomaku – opisao ih je sad kao bes. Onda sam pitao za nekakvu metaforu za ta osečanja – rekao je 'knedla'.
Zamolio sam ga da 'bude' knedla. Opisao je spoljašnjost, sa rupama, i filom. U filu je bila 'crna masa'. Ovo je bila srž njegovih osećanja. Zamolio sam ga da 'bude' crna masa. Rekao je da postoji delić toga u njegovom srcu.
To mi je ukazalo da bi mogli da radimo na malim delovima, i da bi ovo bio duži terapijski proces. Rekao sam mu to.
Onda sam ga upitao da bude baš blizak tom crnom deliću. Njegove emocije su se pojačale. Rekao je – ali ona nikad nije htela da sluša o mojim osećanjima. Odgovorio sam – Nije, ali sam ja ovde sa tobom, na ovom mestu, upravo sada. Sedeli smo nekoliko momenata, u kontaktu, i mogao sam zapravo da vidim bes u njegovim očima, i bio je voljan da mi to i pokaže.
Onda je rekao 'sad sam smiren'.
Ovo je bilo njegovo prilagođavanje kreativnosti – dovoljno emocija kojima može da rukuje, ali takođe mali pomak prema integrisanju njegovog besa.
Bilo mi je jasno da će ovaj proces morati da bude ponovljen više puta da bi polako prošao kroz fazu besa. Važno je da se klijentu pruži realistična ideja onoga što je dostižno. Uradili smo dosta, ali je dosta i ostalo za uraditi.
 Ana je mlada žena, koja govori sa dosta strasti. Njeni roditelji su se razveli kad joj je bilo 10 godina. Opisala je svoju majku kao društvenu i dramatičnu, dok je otac izgledao mirnije. Ali u sebi, pričala je o svom ocu kao da je 'uvrnut' jer je njegova komunikacija izgledala podržavajuće; ustvari to je često bilo o njegovim potrebama ili njegovom interesu, ali izraženo indirektno.
Opisala je više situacija gde je izgubila poštovanje za svog oca zbog njegovog načina komunikacije, i njenog neprestanog razočarenja. Osećala se nekako superiornije u odnosu na njega, da je morala da razotkrije njegovu indirektnost i manipulativnost, i on nije mogao da porekne te sakrivene planove.
Ovo me je upozorilo na njihovu dinamiku. Ukazao sam joj na to da sam muškarac, verovatno sličnih godina kao njen otac, i zato sam bio zainteresovan za to kako me je doživljavala. Njeno iskustvo je bilo pozitivno; istakao sam neke moje načine indirektne komunikacije. Posle toga, rekla je da više nisam na tronu, već na sličnom nivou kao i otac.
To je bio dobar početak. Bilo je važno da dođem direktno u samu međuljudsku dinamiku. Zato sam joj rekao o nekim mojim reakcijama na način na koji vidim da komunicira, iz perspektive koja ne kritikuje nju, već kritikuje moju reakciju upućenu njoj. Pitala je dosta pitanja i cenio sam njenu energiju i ispitivanje, i u isto vreme, našao da sam malo frustriran načinom kako je bila 'svuda po sobi'.
Dajući joj moju perspektivu o sebi, dao sam joj prizor moje sopstvene indirekcije – normalno neizražene i verovatno njoj nevidljive. To je zahtevalo želju sa moje strane da istaknem sopstveni ego. Rekao sam joj 'sad ti dajem municiju'. Onda sam je upitao kakva su joj osećanja vezana za mene. Tu je bila kombinacija olakšanja zbog moje iskrenosti, kao i nekakvo osećanje superiornosti.
Ovo je bilo važno, jer je produbilo međusobni kontakt. Ova vrsta autentičnosti dozvolila nam je da priđemo samoj suštini dinamici veze, ovde i sada.
Kako smo pričali, primetio sam da se udaljava od teme, i u njenom stilu sa mnogo energije, ide ka drugim temama. Rekao sam joj da sam se izgubio na drugom kraju, i onda je odgovorila da joj je to mnogo ljudi reklo.
Postigli smo mnogo u ovoj seansi – nismo rešili ništa, ali smo našli dublje aspekte doživljaja u vezama. Mogao sam videti da ako je pratim da možemo lako da odemo na druge teme...Doživeo sam to kao pokret bez pokrića, jer nije zadržalo jasnu figuru.
Priveo sam seansu kraju. Bitno je da se ne dozvoli da se previše problema javi u seansi, ustvari, bolje je izabrati jedan i ići kroz Geštalt, i onda završiti, dozvoliti osobi da to shvati. Ljudi često žele 'više' pre nego shvate ono što je pokriveno, i meni kao terapeutu je važno da držim sadržaj, da povučem granicu, i da ih ostavim sa dostignutim, pre nego da pređem na sledeću temu od interesa.
Generisali smo materijal za dosta sesija, i to je izgradilo osnovu od koje treba krenuti. Dosta terapija uključuje kreiranje osnove, i na mnogo načina ta osnova pruža ultimativnu vrednost, iza teme i intervencije.
U slučaju njene poteškoće da ostane pri jasnoj figuri, pokrenuo sam dijalog, pre nego što sam nastavio da joj olakšavam. To bi samo vodilo ka 'gužvi' – ja bih pokušavao da je fokusiram, ona bi koristila svoj stil onoga što zovemo 'defleksija' u Geštaltu. Taj način kreiranja kontakta razvodnjava intezitet kontakta. U cilju rada figurama od interesa u Geštaltu, svesnost mora biti prisutna i u fokusu. Ljudi imaju razne načine da prekinu tok svesnosti (onoga što nazivamo krug svesnosti), i zbog toga ne dožive zatvorenje. To vodi do nezavršenih poslova, i nedostatka zadovoljavajućeg kontakta.
Ali sama ponuda ili podrška kvalitetnog kontakta nije dovoljna. Ljudi vrše proizvoljne prekide, i generalno to rade nesvesno. U ovom slučaju, uneo sam nešto svesnosti u proces prekida – nekad je to dovoljno, a nekad, rad mora da bude spor i obazriv, inače osoba može da se 'opire', što znači da se oseća nesigurno.
Tu je potreban dugotrajan aspekt, da se izgradi osnova sigurnosti.
|
|
|
