Ted, mladić, opisao je kako je poslat u internat od sedme do četrnaeste godine. Viđao je roditelje na 2 meseca svake godine tokom praznika, i nekada je njegov otac bio odsutan zbog posla.
Pričao je o nedostatku emotivne veze sa svojim ocem, i njegovim osećajem usamljenosti. Pomenuo je druge stvari, kao što je strah od mraka. Pitao sam ga kako je video svoju usamljenost – i sviđalo mu se i nije – u jednu ruku, osećaj da može da radi šta želi, u drugu, osećaj bola.
Pitao sam ga o njegovoj duhovnosti, jer to može da bude značajan resurs. Upražnjavao je Vipassana povlačenje, i imao je svoju filozofiju, ali nisu postojali jaki znakovi vere, pa to nije bilo relevantno. Da su postojali znakovi, doveo bih ga u kontakt sa njima.
Upitao sam ga kako me doživljava kao 'figuru oca'. Rekao je da se oseća prijatno u mom društvu, podržano i u stanju da jasno komunicira, uključujući i na nivou emocija. Iako je sve ovo moglo da se očekuje, često je važnoda se takva iskustva izraze rečima, jer ih to pojačava i potvrđuje.
Istakao sam da će vrlo verovatno da potegne 'potrebu za usamljenošću' u vezi, što jako vuče partnera. Pozvao sam ga da primeti koliko je toga osetio sa mnom. Onda sam ga pitao da ide kroz grupu gledajući svakog ćlana i da primeti koliko njegove samoće oseća sa svakim od njih.
Ovo je važnan način za njega da bude više svestan kako se drugačije povezuje sa različitim ljudima, i kako oni drugačije utiču na njegova osećanja.
Pitao sam ga šta želi od mene, rekao je da bude prepoznat u njegovoj samoći. Rekao sam mu da je dosta već podelio sa mnom, pa umesto da ga pitam još nešto o doživljajima, rekao sam mu nešto o sebi.
Podelio sam svoja iskustva o tome kako sam bio izolovan od strane mojih roditelja kad sam bio mlađi, i onda moja iskustva kao odraslog čoveka su manjkala u podršci mog oc. Ovo je poslužilo da stvori vezu sa Tedom, iskustva koja delimo, i takođe da mu pokažem kako ga razumem, i kako se nosim sa takvim stvarima.
Kontakt između nas je bio dubok i stabilan.
Uvek tražimo 'ovde i sada, ja i ti' u Geštalt procesu. To jest, da opišemo temu, i da je postavimo u sadašnji trenutak, pre nego da ostane uopšten problem. I onda da što je više moguće da istražujemo (ekperimentišemo) sa tim, ili sa grupom, ili sa terapeutom.
Nastavak rada može da uključi pronalaženje osećaja usamljenosti, i onda ga suprotstaviti sa doživljajem koji se javlja kad smo sa nekim. Ali ono šta je podjednako vazno je doživljaj kontakta, da se oseća upoznatim, ali takođe da upozna mene i gde sam ja u toj povezanosti sa njim.
Pričao je o nedostatku emotivne veze sa svojim ocem, i njegovim osećajem usamljenosti. Pomenuo je druge stvari, kao što je strah od mraka. Pitao sam ga kako je video svoju usamljenost – i sviđalo mu se i nije – u jednu ruku, osećaj da može da radi šta želi, u drugu, osećaj bola.
Pitao sam ga o njegovoj duhovnosti, jer to može da bude značajan resurs. Upražnjavao je Vipassana povlačenje, i imao je svoju filozofiju, ali nisu postojali jaki znakovi vere, pa to nije bilo relevantno. Da su postojali znakovi, doveo bih ga u kontakt sa njima.
Upitao sam ga kako me doživljava kao 'figuru oca'. Rekao je da se oseća prijatno u mom društvu, podržano i u stanju da jasno komunicira, uključujući i na nivou emocija. Iako je sve ovo moglo da se očekuje, često je važnoda se takva iskustva izraze rečima, jer ih to pojačava i potvrđuje.
Istakao sam da će vrlo verovatno da potegne 'potrebu za usamljenošću' u vezi, što jako vuče partnera. Pozvao sam ga da primeti koliko je toga osetio sa mnom. Onda sam ga pitao da ide kroz grupu gledajući svakog ćlana i da primeti koliko njegove samoće oseća sa svakim od njih.
Ovo je važnan način za njega da bude više svestan kako se drugačije povezuje sa različitim ljudima, i kako oni drugačije utiču na njegova osećanja.
Pitao sam ga šta želi od mene, rekao je da bude prepoznat u njegovoj samoći. Rekao sam mu da je dosta već podelio sa mnom, pa umesto da ga pitam još nešto o doživljajima, rekao sam mu nešto o sebi.
Podelio sam svoja iskustva o tome kako sam bio izolovan od strane mojih roditelja kad sam bio mlađi, i onda moja iskustva kao odraslog čoveka su manjkala u podršci mog oc. Ovo je poslužilo da stvori vezu sa Tedom, iskustva koja delimo, i takođe da mu pokažem kako ga razumem, i kako se nosim sa takvim stvarima.
Kontakt između nas je bio dubok i stabilan.
Uvek tražimo 'ovde i sada, ja i ti' u Geštalt procesu. To jest, da opišemo temu, i da je postavimo u sadašnji trenutak, pre nego da ostane uopšten problem. I onda da što je više moguće da istražujemo (ekperimentišemo) sa tim, ili sa grupom, ili sa terapeutom.
Nastavak rada može da uključi pronalaženje osećaja usamljenosti, i onda ga suprotstaviti sa doživljajem koji se javlja kad smo sa nekim. Ali ono šta je podjednako vazno je doživljaj kontakta, da se oseća upoznatim, ali takođe da upozna mene i gde sam ja u toj povezanosti sa njim.
Нема коментара:
Постави коментар